Da li je gotov govor?
Zahvaljujem.
Reč ima Boban Birmančević.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani, set zakona koji se odnosi na vojnu i BIA, kao agenciju izuzetnog je značaja.

Za početak bih iskoristio priliku da, pre svega, čestitam, Dan vojske pripadnicima Vojske Republike Srbije, a u susret 15. maju, za dve nedelje, malo više od dve nedelje, biće četiri godine od vanredne situacije koja je 2014. zadesila Republiku Srbiju i koju smo upravo zahvaljujući, pre svega, Vojsci Republike Srbije, a sa druge strane i građanima, iz koje smo uspeli da izađemo na najbolji mogući način.

Zaista, koristim priliku u ime građana Šapca, a verovatno i građana cele Srbije, da se, pre svega, zahvalim načelniku Generalštaba LJubiši Dikoviću, koji je upravo na inicijativu, odnosno po naredbi Aleksandra Vučića, bio u Šapcu i kao komandant Štaba za vanredne situacije, uspeo da jednu beznadežnu situaciju, kako je to izgledalo, dovede u stanje normalno, odnosno da nekoliko desetina hiljada ljudi, koji su se pojavili na poziv Aleksandra Vučića, u odbrani Šapca od poplava, jednostavno sistem uvede u red i da od te grupe koja je, ne samoinicijativno na poziv predsednika. Vlada je u to vreme, došla u Šabac za izučavanje i za udžbenike, je način na koji je od tih 10.000 – 20.000 ljudi, verovatno nikad nećemo tačno znati koliko je tu noć bilo u Šapcu, za vrlo kratko vreme napravljena jedan sistem gde su efikasno delovali i što je najvažnije, gde se grad Šabac odbranio od poplavnog talasa koji je iznosi 666 centimetara, što je u hiljadu godina unazad nezabeležena visina reke Save.

Ono što se tada desilo u celoj Srbiji je, upravo desio se narod, desili su se građani i desila se Vojska Republike Srbije. Zajedno sa svojim građanima Vojska je bila temelj i bila taj centar oko koga se skupilo sve što je htelo da pomogne, a hteli su svi i građani i državna javna preduzeća, ali i privatnici i privatna preduzeća i pokazali su da sloga može da spase Srbije i upravo je sloga te 2014. godine spasila Srbiju. Vraćena je vera u ljude, vera u Vojsku Srbije, vera u državu.

Ne mogu da se složim sa kolegama iz opozicije, pre svega, konkretno sa kolegom Živkovićem koji je protiv toga da doktori na VMA ne koriste oružje, odnosno ne znaju da pucaju, jer oni da nisu vojni doktori ne bi nosili prefiks VMA, odnosno ne bi bili doktori koji će reagovati i koji mogu delovati u vojnim i ratnim situacijama. To prosto dovoljno govori o njima koliko im je bitna Vojska Srbije, odnosno koliko je bitna suština, a u suštini Vojska Srbije je vojska koja mora da deluje u svim uslovima i u ratnim i u vanrednim situacijama, naravno i u miru. Delovanja koje vojska ima miru su upravo ta preventivna delovanja koja dovode do toga da svi drugi mogu znati i moraju znati kakva je Srbija, kakva je to država i kakva je vojska koju ta država ima.

Zakon o obrazovanju u Vojsci Srbije, je za podržavanje i svakako u danu za glasanje svi koji misle dobro i Vojsci Srbije i Republici Srbije glasaće za taj zakon. Nećemo doći u situaciju da ljudi koji nisu dovoljno stručni ili koji nisu završili odgovarajuće škole budu na bilo kom položaju gde se donose odluke od nacionalnog značaja, odnosno odluke od vojnog značaja koji bi mogli uticati na budućnost Republike Srbije.

Niz zakona o odbrani i vojsci daju nam za sigurnost da ćemo u budućnosti imati jaku vojsku, imati vojsku koja ima podršku u narodu i ova vojska Republike Srbije, ovaj narod i ova Republike Srbije zajedno sa predsednikom Republike Srbije ima budućnost. Ovi zakoni će samo pojačati odgovornost i samo ću se na kraju vratiti na upravo komentare koji dolaze iz žutog preduzeća da naši ministri, a to nisu naši ministri, to nije naš direktor BIA, to je direktor BIA Republike Srbije, to je ministar u Vladi Republike Srbije. Oni nemaju ni manje ni više odgovornosti nego po prethodnom zakonu ali imaju jasno definisano šta i na šta imaju pravo i kako se donose odluke u skladu sa zakonom.

Za kraj, još jednom, zahvaljujem se Vojsci Republike Srbije na 2014. godini. Zahvaljujem se građanima koji su zajedno sa Vojskom odbranili Republiku Srbiju odnosno svoje građane od poplava i za kraj, imamo budućnost i još jednom hvala Vojsci i sigurno idemo dalje, napred. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Ana Stevanović. Izvolite.

Uvaženi predstavnici Ministarstva i Generalštaba, učešće u multinacionalnim operacijama radi izgradnje i očuvanja mira jeste jedan od zadataka političke odbrane Republike Srbije koji proističe iz njenih strategijskih opredeljenja i tri misije. To su efikasan sistem odbrane, mir i povoljno bezbedonosno okruženje, integracija u međunarodne bezbedonosne strukture.

Angažovanje pripadnika Vojske Republike Srbije i drugih strana odbrane u multinacionalnim operacijama pod mandatom UN i EU, Republika Srbija jača svoje bezbedonosne kapacitete, diplomatske odnose, kao i kvalitet. Ne sumnjivo je da je Srbija priznata partner u očuvanju mira širom sveta. Naši pripadnici snaga odbrane spremni su i obučeni, nagrađivani i odlikovani u gotovo svim mirovnim misijama. U pitanju su svakako profesionalci od poverenja. Međutim, osvrnuću se na komentare Beogradskog centra za bezbedonosnu politiku na predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Imajući u vidu prirodu predloženih izmena, hitna procedura se ne čini opravdanom. Takođe, ono što je ovde sporno, jeste da se ograničava kontrolna uloga Narodne skupštine.

Naime, izmenom člana 7. važećeg zakona, predviđa se da Narodna skupština, na predlog Vlade, donosi odluku o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Na osnovu odluke, Vlada usvaja detaljan godišnji plan realizacije učešća Vojske Republike Srbije i drugih snaga odbrane. Takođe, predviđeno je da ceo plan priprema Ministarstvo odbrane, u saradnji sa nadležnim organima. Važeći zakon članovima 7. i 8. propisuje da detaljan godišnji plan usvaja Narodna skupština, na osnovu koga odlučuje o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Ove izmene čine ceo proces fleksibilnijim i operativnijim, to jeste činjenica, kako se ne čeka na Narodnu skupštinu za odobrenje godišnjeg plana, ali se umanjuje, ponavljam, njena kontrolna uloga.

Naime, predloženo rešenje podrazumeva da Narodna skupština donosi odluku, vremenski neograničenu, koja sadrži nazive i mandate misija, kao i broj pripadnika Vojske Srbije koji će biti na raspolaganju za angažovanje.

Važećim zakonom ovlašćenja Narodne skupštine su mnogo šira. Na primer, kroz usvajanje godišnjeg plana ona je kontrolisala i finansije za učešće u multinacionalnim operacijama.

Uloga Skupštine u donošenju odluke o učešću u multinacionalnim operacijama svakako je važna, zbog obezbeđivanja veće demokratske legitimnosti i omogućavanja javne rasprave, te je važno pronaći balans između efikasnosti i demokratskog nadzora.

Šta je ovde zapravo sporno? Sporno je to što o učešću civila u multinacionalnim operacijama sad trenutno Narodna skupština zapravo ne može ni da odlučuje. Tu je takođe sporno što je zadržan član 10, kojim je određeno da Vlada donosi odluku o učešću civila u ovim operacijama. Naime, kada je usvajan 2009. godine Zakon o operacijama, usklađeno je sa Zakonom o policiji, koji je predviđao da Vlada odlučuje o učešću pripadnika MUP-a u multinacionalnim operacijama. Međutim, novi Zakon o policiji, u članu 21. propisuje da je to odluka nadležnog organa, što omogućava da se izmenom Zakona o multinacionalnim operacijama propiše da Narodna skupština odlučuje o tome.

Odlukom Vlade obezbeđuje se, činjenica je, veća operativnost pri slanju civilnih stručnjaka u mirovne misije, ali se otvara pitanje parlamentarne kontrole nad donošenjem ove odluke, na šta je Poslanička grupa „Dosta je bilo“ već ukazivala kada je usvojen Zakon o multinacionalnim operacijama.

Takođe, nije jasno zašto je rešenje iz člana 7. važećeg zakona, gde nadležna ministarstva pripremaju delove godišnjeg plana za svoje pripadnike, u predlogu izbačeno, pa je predviđeno da Ministarstvo odbrane sastavlja čitav plan?

Pored toga, izmenama člana 17. važećeg zakona propisuje se da Vlada usvaja izveštaj o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane, koji priprema Ministarstvo odbrane u saradnji sa nadležnim organima. Izveštaj ima drugačiji naziv nego dosadašnji izveštaj o izvršenju godišnjeg plana, koji je takođe usvajala Vlada, ali sadržinski je on potpuno isti.

Unesena je i odredba koja obavezuje Vladu da Narodnoj skupštini i predsedniku Republike podnosi izveštaj radi informisanja, što je svakako dobro rešenje, s obzirom na nadležnosti ovih institucija. Kao i godišnji plan, ovaj izveštaj priprema Ministarstvo odbrane u saradnji sa nadležnim organima.

Ovim predlogom zakona propuštena je prilika da se preciznije odredi civilna dimenzija odlučivanja i planiranja, iako je prepoznata potreba i korist učešća civila u multinacionalnim operacijama. Akcenat ovog predloga i dalje je na vojnoj komponenti misija, te uloga Ministarstva spoljnih poslova, koje bi trebalo da bude nosilac ovog procesa, nije definisana.

Iako je izmenama Zakona o ministarstvima, nadležnostima Ministarstva spoljnih poslova dodata i – o organizaciji i obezbeđivanju učešća civila u misijama, ovim predlogom Ministarstvo spoljnih poslova se pominje jedino kao deo tela za koordinaciju.

Takođe, nije regulisano odlučivanje o učešću, kao i o izboru i obuci lica koja ne dolaze iz državne uprave već, recimo, iz privatnog sektora ili civilnog društva, koji mogu značajno doprineti učešću civilnih eksperata u multinacionalnim operacijama.

Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da razvijanje civilne ekspertize van okvira državnog sektora može pomoći da se premosti jaz između ekspertize koja se trenutno šalje u misije i neiskorišćenih potencijala.

Za kraj, čestitala bih vojnim posmatračima, štabnim oficirima, medicinskom osoblju u sanitetskim timovima i vojnoj bolnici, jedinicama nivoa odeljenja, voda i čete i autonomnim timovima za zaštitu brodova na dobrom predstavljanju Srbije širom sveta. Zamolila bih generale da podele sa nama poslanicima i građanima neko iskustvo sa terena. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Reč ima Tanja Tomašević Damnjanović.

Hvala, poštovana predsednice.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću se u svom današnjem izlaganju fokusirati na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA, koji je neophodno doneti radi očuvanja radno-pravnog statusa pripadnika Agencije, kao i zbog usklađivanja sa Zakonom o policiji, koji je uneo u pravni sistem niz novina kojima se na potpuno drugačiji način uređuju pojedini pravni instituti iz domena radnih odnosa, posebno onih koji se odnose na zasnivanje radnog odnosa, sistem podele radnih mesta, merila za raspored radnih mesta, karijerno napredovanje policijskih službenika, premeštaj, zvanja, ocenjivanje i druge institute.

Predloženim izmenama i dopunama uvažavaju se osobenosti koje pojedine institute u oblasti radnih odnosa čine specifičnim, kako u organizaciji i načinu funkcionisanja Agencije, tako i u pogledu ovlašćenja koja pripadnici imaju u obavljanju svojih poslova u odnosu na radne odnose u drugim državnim organima.

Primedbe koje se odnose na član 1. Predloga zakona, kojim se u postojećem članu 7. posle stava 1. dodaje, između ostalog, novi stav 2. koji propisuje da akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta donosi direktor, uz prethodnu saglasnost Vlade, u smislu da se ovim kreira novo, do sada nepostojeće rešenje kada je u pitanju funkcionisanje Agencije koje direktoru omogućava neograničena, do sada nepoznata ovlašćenja, u potpunosti je činjenično i pravno neutemeljeno. U pitanju je rešenje koje je u potpunosti u skladu sa članom 43. stavovima 2. i 3. Zakona o državnoj upravi, osnovnim zakonom koji uređuje unutrašnju organizaciju i uređenje organa državne uprave.

Predloženim rešenjima se ni u najmanjoj meri ne povećavaju prava zaposlenih, niti se njihovom rukovodiocu daju bilo kakva nova ovlašćenja od onih koji su imali svi direktori Agencije od 2002. godine. Ona se samo uređuju matičnim zakonom, za razliku od ranijeg perioda kada su na osnovu upućujuće odredbe bile uređene nekim drugim zakonom. Ove izmene su jedini način da se pravno uredi specifična organizaciona struktura, radno-pravni status i položaj pripadnika Agencije, kao uslov njenog nesmetanog funkcionisanja u obavljanju poslova na zaštiti bezbednosti Republike Srbije u skladu sa Ustavom i zakonom.

Srpska napredna stranka će u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona, kao i sve druge predloge koji su na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Nenad Božić. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, uvaženi poslanici, uvaženi predstavnici predlagača, u svom izlaganju ću se fokusirati na Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, posebno na taj deo koji je vezan za privatizaciju ili delimičnu privatizaciju fabrika odbrambene industrije.

Složićete se sa mnom da je termin „privatizacija“ u Srbiji, nažalost, postao sinonim za sticanje bogatstva pojedinaca ili interesnih grupa na račun žrtava tranzicije ili celog društva. Umesto obezbeđivanja održivog razvoja privatizovanih firmi, većina privatizacija je poslužila da se novi vlasnici domognu ili nekretnina ili građevinskog zemljišta. Naravno, postoje i, doduše, malobrojni, primeri uspešnih privatizacija, gde su firme nastavile svoju delatnost, radnici su zadržali svoja radna mesta i danas uspešno posluju. Nažalost, tih primera je malo.

E sad, bez obzira na ova loša iskustva u privatizaciji, država kao vlasnik i upravljač vojne industrije sigurno da teško može da se takmiči na tržištu, posebno na globalnom tržištu, s obzirom da se ovde isto ističe da je naša vojna industrija orijentisana isto ka izvozu i da je taj izvoz značajan i da se na to računa i ubuduće, i to je dobro. Zato je i dobro što je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru, upravo zbog toga da reguliše taj promet i proizvodnju naoružanja i vojne opreme, a posebno s obzirom na to da će i privatni investitori ući u tu industriju.

Samim tim, ova činjenica da država sigurno teško može da upravlja vojnom industrijom na takav način, da se takmiči na svetskom tržištu, ona ide u prilog privatizaciji, bilo da je ona potpuna ili u ovom odnosu 51-49 za ovih 7 posebnih firmi, glavno pitanje koje se ovde, da kažem, nameće i meni, a verovatno i većini građana Srbije, a posebno zaposlenima u industriji je da li će se na ovaj način, kako će se sprovesti ta privatizacija, doći stvarno do pravih strateških partnera, da li taj zakon nudi najbolja rešenja i kako je država zaštitila svoje interese i interese zaposlenih?

Kao što znate, verovatno ste čuli da zaposleni u „Zastava oružju“ su ovih dana imali niz protesta. Juče je bio jedan veliki u Kragujevcu i inače nastavljaju proteste svaki dan po jedan sat sa štrajkom. Ti ljudi su, naravno, zabrinuti upravo zbog onoga što sam pomenuo na početku. NJihova zabrinutost je naravno razložna i svakako da i ova skupštinska rasprava treba njima da donese neke nove informacije koje će im možda rasvetliti i približiti šta se u stvari ovde zapravo radi i da li su oni time ugroženi, s obzirom na to da oni smatraju da jesu.

Proizvodi namenske industrije, naše namenske industrije, su uglavnom konvencionalni, tako da je u njih uglavnom ugrađena neka tehnologija koja je stara i više decenija, pošto mi uglavnom proizvodimo neko konvencionalno naoružanje. Mi ipak nismo nosioci tehnološkog razvoja, što normalno, s obzirom na onu tranziciju koju smo imali i uopšte propast cele industrije. Ono što je meni bar za očekivati je da ulazak tih privatnih investitora, a posebno stranih investitora u vlasništvo u vojnoj industriji bi, po meni, trebalo da donese možda i neke nove tehnologije.

Sad, tu se sad postavlja jedno vrlo specifično pitanje - na koji način će oni biti motivisani, posebno za ovih sedam firmi koje čine tu grupaciju odbrambene industrije, s obzirom na to da je njima vlasništvo mogućnost upravljanja kapitalom samo do 15%? Znači, tu treba da nastupaju neki konzorcijumi ili se time možda otvara mogućnost jedino za one firme gde će, recimo, njihove povezane firme, ćerke tih firmi ili neke velike firme da zajedno, da kažem, kupe deo vlasništva i da na takav način dođu do većeg udela u vlasništvu.

Nekako mi se čini kao da je to rešenje usmereno ka tome. Inače, mislim da će teško sad neka tri različita, koji su možda konkurentni na tržištu, naći u poziciji da oni zajedno kupuju delove vlasništva toga i da eventualno čak država nastavi dalje da upravlja time, s obzirom da ima 51% vlasništva. Meni taj kao biznis model ne deluje baš realan.

Voleo bih da nam ovde predstavnici predlagača možda malo približe to i da time razjasnimo tu situaciju, posebno zbog ljudi koji su zaposleni tamo i koji su očigledno zabrinuti i, kao što već rekoh, štrajkuju.

Ono što je isto posebno zanimljivo, ovde u pojašnjenju zakona piše da u inicijalnom periodu grupacija odbrambene industrije Srbije neće imati status pravnog lica. Mislim da bi bilo dobro da se prvo razjasni taj pojam, jel to samo jedan termin koji definiše da su te firme drugačije od ostalih i za njih važi ovaj poseban model, ili će ta grupacija možda, ne znam, postati neki holding i da će se na nivou tog holdinga centralizovano, da kažem, odlučivati i donositi neki strateški planovi.

Kao što i sami znate, mi imamo jedan primer koji se upravo događa i trenutno se ovih dana rasvetljava to i pretvara se u aferu, a to je taj ulazak „Etihada“ u „Er Srbiju“ kao manjinskog partnera, gde na kraju država da ogroman novac, a to je oko 150 miliona evra, a na račun toga, da kažem, ne dobija ništa nazad. Doduše, kompanija i dalje, da kažem, postoji. Međutim, u odnosu na one planove koji su bili na početku te 2013. godine, vidimo sada gde su došli. Ko se od vas vozio „Er Srbijom“ može da primeti da je to prešlo… (Isključen mikrofon.)

Hvala, potrošili ste vreme.
Reč ima Aleksandar Vulin.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da se zahvalim svim poslanicima koji su do sada diskutovali - gospodinu Steviću, gospodinu Mihajloviću, gospođi Vacić, gospođi Ivković, gospođi Gajić, gospodinu Krivokapiću, gospodinu Birmančeviću, gospodinu Božiću, gospodinu Radojičiću, gospodinu Stevanoviću i gospođi Malušić, gospođi Turk, gospođi Vukojičić.

Dakle, svi vi koji ste danas diskutovali, diskutovali ste sa dobrom namerom i željom da unapredite neke od elemenata zakona koji su pred vama, neki da date podršku, neki da uskratite podršku, ali kada se raspravlja sa dobrom namerom i kada se raspravlja sa idejom da je ovo od najvećeg značaja za našu državu, onda možemo da imamo samo dobre rezultate iz ove rasprave. Ja vam se zaista na tome zahvaljujem.

Pokušaću da odgovorim zbirno na ono što se ovde pominjalo.

Što se tiče ovlašćenja BIA, odnosno direktora BIA, još jednom ću ponoviti da mu nije dodato ni jedno jedino ovlašćenje, samo se ovaj put baš zbog transparentnosti to navodi u zakonu. Do sada se to radilo internim aktima i upućivanjem na Zakon o policiji. Sada se to radi Zakonom u BIA.

Dakle, mi možemo da raspravljamo o tome da li je to dobro ili loše, ali ne možemo da kažemo da je doneto novo ovlašćenje. Nije. Znači, vi imate legitimno pravo da kažete da mislite da to ne treba, da to treba da radi skupštinski odbor, nevladin sektor, ko god, to je vaše pravo, ali, istine radi, to nije ništa novo. Tako se radilo i tako se radi i dalje, samo zbog promene Zakona o policiji moralo je da se odnosi ovo ovlašćenje na Zakon o BIA, a ne da bude upućujuća norma na drugi zakon u kome je to regulisano.

Dakle, vaše je pravo da vi kažete – ja mislim drugačije. To je potpuno legitimno i ja to vrlo poštujem, samo moramo razumeti da nije novo. Tako je bilo i sada se rešava na način zakonom, a mislim da je mnogo transparentnije kada nešto uradite zakonom, nego dopustite nekim internim aktima i pozivajući se na nešto drugo da se odnosite prema tome.

Što se tiče poziva, mi zovemo sve šefove poslaničkih grupa i zovemo sve članove nadležnih odbora koji se bave, ali, slažem se, uvek možemo da proširimo taj nivo. Meni je zaista veliko zadovoljstvo kada vidim poslanike i vlasti i opozicije na manifestacijama koje su državnog karaktera, kao što je Dan vojske. Ako nas to ne ujedini, ja ne znam šta može da nas ujedini. To je zaista tako. Hvala vam na tome. Tako ćemo i raditi.

Što se tiče mirovnih operacija, nije brojka od 318 pripadnika naših oružanih snaga koji se nalaze van zemlje nešto što može da ugrozi našu borbenu gotovost. Kada bi tih 318 momaka i devojaka ugrozilo našu borbenu gotovost, onda bismo mi bili u velikom problemu. Razumem vašu zabrinutost, ali to je činjenica.

Dakle, ono što je veoma važno, kada se naši momci i devojke vrate iz međunarodnih operacija, oni su, po pravilu, bolje obučeni, snažniji za jedno iskustvo koje ne mogu ovde da dobiju. Evo, da vam dam banalan primer. Recimo, u Libanu on svaki dan vozi borbeno vozilo i pređe njime hiljade kilometara koje ne bi prešao ovde. Kada se vrati, on će znati da vozi moje borbeno vozilo.

Kao što znate, mi smo zemlja osnivač UN. Nažalost, dosovski režim nas je izbacio iz UN i prihvatio da se učlanimo kao nova država. Postali smo naslednik dugova SFRJ, ali nismo postali naslednik osnivačkih prava SFRJ i to je politička greška koja nas košta i koštaće nas zauvek, ali, dobro, jednostavno je tako i ne možemo se vratiti na to, ali kao zemlja članica UN imamo i obavezu da doprinesemo aktivnim naporima UN kada je u pitanju borba za mir u svetu.

Takođe, kada je u pitanju i EU, mi idemo u neborbene misije, ne ratujemo mi ni sa kim, ne stvaramo mi nikakve neprijatelje, ali stvaramo puno prijatelja.

Znate, mirovne operacije uvek imaju, osim ovog očiglednog dejstva koje sam vam rekao, jedan politički i ekonomski značaj. To su, po pravilu, zemlje koje su uništene, zemlje u koje će pre ili kasnije neko početi ozbiljno da ulaže. Dobro je biti tu, jer kada dođe vreme da neka privreda dođe da te zemlje vraća u život, dobro je biti tu, dobro je pozvati se na zasluge, dobro je stvoriti veze koje će nam trebati.

Nemojmo zaboraviti, nismo prodavali Egiptu sve što smo prodavali a da nije bilo onda one mirovne misije u Sinaju, najveće u istoriji u SFRJ i Jugoslavije kao takve. Dođe vreme kada se to naplati. Kao što znate, mi se nalazimo na Kipru. Kipar nije član NATO pakta i veoma cene našu ulogu i veoma se ceni to što smo tu tolike godine.

Ja razumem, sve ima svoje za i protiv, ali strateško opredeljenje ove države i jeste da budemo u što više mirovnih operacija. Mi možemo da razmišljamo… Recimo, imate primer nekih zemalja koje nemaju ovako velike kontigente kao što mi imamo, nego imaju po jednog, dva, tri štabska oficira, pa imaju desetine mirovnih operacija. Znate, neki kažu važno je staviti zastavicu na onu mapu. O tome može da se raspravlja. Možemo da razgovaramo o takvim stvarima, da li treba da imamo mirovne operacije u kojima angažujemo manji broj lica, a veći broj mirovnih operacija, ali to je stvar i za skupštinsku raspravu i posebno za raspravu nadležnog odbora.

Upravo zbog toga, mi smo izašli u javnu raspravu sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane. Ona počinje od 7. i svi ste dobrodošli, a već se nalazi, tekst se već nalazi, na sajtu Ministarstva odbrane. Dakle, može se ući u to i ja očekujem od svih vas dragocen doprinos.

Kada usvojimo ove dve strategije, onda ćemo usvajati strategiju opremanja. Kada definišemo šta su nam to pretnje, onda će stručnjaci da kažu, za ove pretnje potreban nam je takav i takav alat. Dakle, to jednostavno ide jedno sa drugim.

Što se tiče samih zakona, još jednom da ponovim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, javna rasprava je održana 2017. godine od 3. do 23. novembra, sve u skladu sa zakonom. Da li je neko smatrao da treba da bude više ili manje obavešten ne znam, ali onaj ko se bavi ovom tematikom on je morao da zna da se to dešava i, uostalom, siguran sam da nije moglo proći a da to ne zna. Takođe, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, od 3. do 23. novembra 2017. godine.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim operacijama van granica Republike Srbije, nadležni odbor je još septembra 2016. i opet ponovio 2017, nije potrebno sprovoditi javnu raspravu jer su minimalne izmene. Dakle, opet nije do nas.

Ne vidim ništa loše u tome, evo, vidite, pričam o tome, uostalom, sada se nalazimo i ovde.

Dajte, moramo, hajde da i to jednom razbijemo, u državi Srbiji po Ustavu postoje tri grane vlasti: izvršna, sudska i zakonodavna. Četvrta grana vlasti još nije uvedena. Postoje teoretičari koji smatraju da treba da bude uvedena, postoje teoretičari koji smatraju da tzv. civilni sektor treba da bude izjednačen sa svim ovim elementima vlasti, ali u državi Srbiji to još nije urađeno.

Ako se ja budem pitao i neće biti urađeno, jer, još uvek verujem u to da oni za koje je neko glasao imaju veći legitimitet od onih koji ne moraju da idu po poverenje birača.

Sa velikim poštovanjem, posebno stručni deo civilnog sektora pratim i pazim šta govore, vodim računa o njihovim sugestijama, želim da naši zakoni budu upodobljeni sa onim što oni misle i u šta veruju, ali odmah da vam kažem, ovo je krajnje merilo svega. Vas 250 ovde su za mene sve. Svakom poštovanje, ali vlast se nalazi ovde. Moj posao je da informišem ovih 250 ljudi, svi ostali su naravno dobrodošli i ja se zaista radujem svakoj od njihovih primedbi.

Što se tiče Zakona o, koji do sada nije postojao, odnosno koji je postojao ali vreme je da se menja i radi se na drugačiji način, sada u ovom trenutku ni jedna fabrika koja posluje u ovome što zovemo odbrambena industrija Srbije nije zaštićena. Sad između pekare i fabrike oružja u „Zastavi“ nema razlike, možete da dođete i kupite. Samo politička volja Aleksandra Vučića je sprečavala da se to desi i njegova želja da se odbrambena industrija Srbije razvija. Inače, mogli ste da prodate juče, prekjuče bilo kome, bez ikakve zaštite, Ministarstvo odbrane se ništa ne bi pitalo, pita se na kraju, to je Ministarstvo privrede, ono sprovodi tu, da li je to zemljoradnička zadruga, da li je to odbrambena industrija Srbije, nema nikakve veze, u zakonu nema veze. Plus, kao što znate, plus Zakonom o ulaganju su izjednačeni strani i domaći ulagači, tako da je mogao da je kupi i stranac i domaći, potpuno nebitno.

Sada, po prvi put, kažemo – prvo, ne može ispod 51%. Odmah da vam kažem prihvatio sam amandman sindikata, sa kojima sam razgovarao, koji su tražili eksplicitno da se napiše da država Srbija ne može ispod 51%, potpuno su u pravu, slažem se sa tim, taj amandman će proći i to je sigurna garancija.

Odmah da vam kažem 2012. godine, u odnosu na 2012. sada imamo zaposlenih preko 3.000 radnika više u obrambenoj industriji Srbije i više posla u obrambenoj industriji Srbije.

Dakle, država će sačuvati apsolutnu kontrolu nad tom industrijom. Evo, kad smo pričali malo o „Crvenoj Zastavi“, „Crvena Zastava“ je sada sa kamatama dužna 15 milijardi dinara. Petnaest milijardi dinara, njena pasiva je prevazišla njenu aktivu. Više vrede dugovi, odnosno viši su dugovi nego što je vrednost fabrike.

Mi ćemo sada ovim zakonom izbrisati kamate. Mi ćemo sada ovim zakonom rasteretiti to preduzeće i stvarno mu omogućiti da diše, omogućiti mu da radi. Nema otpuštanja, nema promene, nema vlasničke transformacije u tom smislu.

Ima potrebe da dobijemo neki novac, ima potrebe da dobijemo tehnologiju, što je čak važnije od novca u ovom trenutku, ima potrebe da nam se otvore neka tržišta ako mogu da se otvore tržišta.

Na osnovu svih ovih elemenata i, naravno, videli ste u ovom zakonu, vrlo se eksplicitno kaže da je moguće sve to uraditi ukoliko to ne ugrožava odbrambene interese Srbije itd, itd. dakle, imate vrlo širok prostor da procenite da li može ili ne može da se to desi.

Dakle, mi sad u prvoj fazi šta moramo da uradimo i zašto nema sada pravnog lica koje je za odbrambenu industriju Srbije? Prvo, moramo da prepoznamo da ta preduzeća postoje, da su po nečemu posebna, da su po nečemu važna, onda ih zaštitimo, rasteretimo ih od dugovanja, očistimo ih.

Kada to uradimo, onda u sledećem koraku možemo, nećemo da pravimo jedan veliki multikoncept, ali ćemo da pravimo u skladu sa onim što proizvode, pa, imate municijaše, imate proizvođače naoružanja i vozila, proizvođače vazduhoplovnih komponenti, elektronike itd.

Dakle, po tome možete da ih gradirate i u tom, ali prvo i pre svega da ih zaštitite, da ih očistite od dugova koji su nepotrebni, da obezbedite i tek onda možete da ulazite u proces da li će neko biti zainteresovan za njih ili neće, a kad bude bio zainteresovan, polazim od te pretpostavke da je neko zainteresovan, prvo, ne može da ima jedan vlasnik više od 15%, znači, ne može, mora da ih bude više, ne može jedan i to nam je važno.

Drugo, mora da prođe rigorozne bezbednosne provere, do toga da firma ne sme da mu bude blokirana, preko toga da to preduzeće nikada nije smelo da napravi nikakav prekršaj, idete do toga čime se bavi, šta radi, ko je vlasnik. Vlasnik mora da bude transparentan, ne može da bude neki koncem koji se tako nešto pojavljuje. Tek kada prođe sve te rigorozne provere, kada prođe, da se upodobi da li je to u skladu sa interesima države, da li će to unaprediti poslovanje fabrike, tek onda Ministarstvo odbrane izlazi pred Vladu Republike Srbije koja donosi konačnu odluku, a Ministarstvo privrede onda sprovodi dalje u skladu sa odgovarajućim zakonima.

Dakle, ne da nam nije u interesu da to prodamo na doboš i bud zašto, nego kao što vidite, postavili smo čitav niz grana i filtera kako da se ne napravi ni najmanja greška po tom pitanju i na ovaj način se to radi.

Zamislite samo da smo recimo tu „Crvenu zastavu“ izašli na tržište 2012. godine sa njom, dužnom 15 milijardi, mala proizvodnja, radnici razjureni, posla nema, prodali bi je, molili bi, ti isti radnici koji su sada zabrinuti, molili bi Boga samo da dođe neko ko će da isplaćuje plate i ništa drugo. Samo bi to bilo bitno. Isplatite plate, baš nas briga koje vlasnik, šta radi, ko ide. Tako bi bilo.

Sada kada imate već respektibilno preduzeće, možemo da se brinemo i razgovaramo, ali moralo je neko to da uradi. Prodajete kada nešto vredi, a ne kada nešto ne vredi ništa.

Mi smo i aerodrom mogli da prodamo za 50 miliona, koliko je vredeo 2012. godine. Pogledajte koliko vredi sad i još da ga zadržimo na kraju u naše trajno vlasništvo.

Dakle, ja razumem zabrinutost i to je normalno i uvek se sindikati, kao i svuda na svetu, nije to ništa neobično. Ja još nisam čuo sindikat koji kaže – Ma da, odlična privatizacija; ali ovo nije privatizacija, ovo je dokapitalizacija. Država ostaje vlasnik, većinski vlasnik, ona odlučuje o tome da li će na bilo koji način neko ući kod nje i nema, ono što je najvažnije, kao što je bilo i sa aerodromom, nema otpuštanja. Onaj ko uloži, on hoće više da proizvodi, neće manje. Neće da dođe tu da bi rekao da gasimo proizvodnju. Nisu ovo vremena privatizacije iz 2007, 2008. godine kada se privatizovalo da bi se ugasilo. Uzmete kredit, ugasite, isplaćujete već sledeći kredit. Ne, ovo je, onaj ko dođe, on hoće fabriku, njemu su potrebni radnici. On ima tržište koje ne može da zadovolji i zato mu treba nova linija, zato mu treba nova proizvodnja.

Opet da ponovim i to, menjaju se vremena. Najveća naša zarada je sad kako ovi stručnjaci kažu, municijaška zarada, ali se menjaju vremena. Mi moramo da odgovorimo ratovima koji će se voditi u budućnosti, koji će biti sve tehnički složeniji.

U ovom trenutku, mi ne bi mogli da odgovorimo na potrebe takvog ratovanja. Jednostavno ne bi mogli da odgovorimo. Mi možemo da prodamo granatu, možemo da prodamo, pravimo rakete, možemo da prodamo, ali ne možemo da prodamo još uvek, ne možemo da prodamo bespilotnu letelicu. Mi ne možemo, a u sajber ratovima da ne pričamo šta ne možemo. Ni sami nismo sigurni šta se tu zapravo dešava.

Kako ćemo to izvesti? Tako što će država Srbija odnekud izvući tri-četiri-pet milijardi dolara i uplatiti? Neće. Ne, jednostavno nema. A i da imate taj novac, morate da imate znanje. Gde ćete da nađete to znanje? Treba ga privući.

U ovom zakonu, dakle, on ne može da promeni vlasničku strukturu, to je najvažnije, ali o njemu ćete suditi u onoj meri u kojoj u narednom periodu naša industrija u tehnološkom smislu bude napredovala. Pošto ne može da se proda, ne može da se ugasi, merićete ga po tome koliko smo tehnološki napredovali, to je smisao ovog zakona. Hvala.