Odlično, samo vam skrećem pažnju da sam tražio mnogo ranije. Ne možete dozvoliti da me neko proziva deset puta u replici i pominje moje ime sto puta, a da nijednom ne dobijem reč.

Dakle, ovde je stvar veoma jednostavna. Boško Obradović nije ljotićevac nekog profesor srpske književnosti i jezika sa opštom književnošću, koji je za svoj diplomski rad proučavao kompletnu srpsku kulturnu i književnu istoriju između dva svetska rata, pa i nasleđe političke organizacije „Zbor“ Dimitrija LJotića. Ja se toga ne stidim, ja sam na tome diplomirao. Ja sam za tu knjigu i za taj rad dobio nagradu Zadužbine Miloša Crnjanskog za najbolju knjigu eseja napisanu na srpskom jeziku od 2003. do 2005. godine. Dakle, ja sam akademski građanin, bavim se istraživanjem prošlosti, to mi je struka. Nemojte da neko ko se ne razume u te stvari o tome govori.

Druga stvar, mi ovde nikoga nismo vređali niti zamerali SNS zato što je ova tema došla na dnevni red, to smo pohvalili i podržali, mi samo govorimo o kontradikcijama u vašim stavovima, jer se jedan dan slikate sa ratnim zločincima i zovete ih na vaše predizborne skupove, a drugi dan utvrđujete komisiju koja utvrđuje njihove zločine. To je malo šizofreno, priznaćete.

Naš predlog je amandmanskog tipa, a ne možemo da predložimo amandmane na ovu odluku, ako možemo, vi nam recite, pa ćemo predložiti, da se dodaju i političke posledice NATO bombardovanja, okupacija Kosova i Metohije i trenutak u kome vi danas u Sofiji razgovarate sa ratnim zločincem i teroristom Hašimom Tačijem o tome kako da se potpiše pravo obavezujući sporazum sa lažnom državom Kosovo u roku od narednih šest meseci. To su opasne političke posledice NATO bombardovanja. Komisija treba i o tome da zauzme svoj stav.

Hvala, kolega Obradoviću.
Pravo na repliku ima Vladimir Orlić.

Pitam gospodina Vesovića da se izjasni, izgleda mu ne dade predsednik da se izjasni, nego je ustao da to uradi sam. Umesto da odgovori na pitanja, minut je pričao o nečemu potpuno petom.

Da se vratimo mi na ono prvo. Šizofreno može biti svašta. Za mene je, na primer, šizofreno da neko dovede u Narodnu skupštinu čoveka koji ne krije da podržava HOS, Hrvatske odbrambene snage, čoveka koji šeta tamo po njihovim skupovima, a onda onaj koji je tog takvog tipa doveo ovde priča o Ratku Mladiću. Potpuno je nesvestan, izgleda, da je general Mladić imao borbe baš protiv tog HOS-a u Hercegovini. To je, na primer, primer šizofrenije.

Druga stvar, šta je ko imao za diplomski rad neka bude njegova privatna stvar, ja to uopšte ne pitam. Ja pitam lepo za konkretno ljotićevski časopis „Novu Iskru“, ja pitam za ono što je čovek svojim imenom i prezimenom, kao sopstveni stav, ne moj ili nekog petog pa prepričao nego kao sopstveni stav, izneo u tom časopisu, gde je hvalio „Zbor“, gde je hvalio Dimitrija LJotića, gde je hvalio njegove dobrovoljce, dakle, one ljude koji su bili de fakto, crno na belo, nedvosmisleno, to svi znaju, to istoriografija jako dobro poznaje, u službi okupatora u ovoj zemlji za vreme Drugog svetskog rata i umešani u zločine protiv civilnog stanovništva, protiv naših sunarodnika. Dakle, kada neko te stvari propagira kao svoje političke stavove, potpuno je legitimno da za to odgovara. Ne mora da ide ništa duboko i daleko, nego da lepo kaže kratko i jasno srpski: „jesam, to sam mislio, ali ne mislim više, stidim se“ ili: „jesam, to sam mislio i dalje mislim tako“, a ove ostale pokušaje izvrgavanja da ostavi za neku drugu priliku. Ovde se razgovara, dame i gospodo, vrlo konkretno.

Gospodine Vesoviću, možete vi da počnete, a ako ne smete vi, može onaj od malopre.

Hvala, kolega Orliću.
(Dragan Vesović: Replika.)
Zamolio bih da sada ovde stanemo, kako ste vi predložili dr Vesoviću, i da se ova rasprava možda nastavi na nekoj ili TV emisiji ili na nekom panelu ili duelu, ali van parlamenta, jer ovo nema kraja stvarno, raspravlja se o LJotiću.
(Dragan Vesović: Samo da se zna da sam spreman da odgovorim.)
Hvala vam puno i na razumevanju. Mislim da je bilo dovoljno i prilika i replika da se iskaže mišljenje i politički stav.
Sada ćemo dati priliku kolegi Krsti Janjuševiću. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvažene kolege poslanici, vezano za pređašnju polemiku, kako je neko mogao da nešto piše a da drugačije radi i da to uvek mora da bude povezano, a opet se predstavlja kao profesor srpskog jezika, kako onda profesor srpskog jezika može da napiše za Vuka Karadžića – kroz osiromašenje jezika i raskidanje spona sa srednjovekovnim crkvenim nasleđem oličenim u vukovštini i van crkve na bezbožničkom narodnjaštvu podižu se zidovi pseudosrpske građevine na temeljima dositejevštine?

Vuk, inače veliki prijatelj Getea, poznatog nemačkog pisca i velikog prijatelja srpskog naroda, pa eto, još jednog možda razloga, jedne spone, da gradimo prijateljstvo sa Nemačkom, pored velike ekonomske saradnje.

Kada smo kod nauke, Nikola Tesla je čitajući stihove Getea dobio inspiraciju kako da ukroti naizmeničnu struju i obrtno magnetno polje. Zato, kada uvredite Vuka, onda uvredite sve u celom lancu.

Da se vratimo na temu. Vezano za brutalnu agresiju na našu državu, Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa, njegovo selo i susedna sela su najbrutalnije gađani bombama sa osiromašenim uranijumom, kaže: „Imam 83 godine, pamtim svakojake prilike, ali ne sećam se da je u miru u ovim našim selima mlad svet ovako mnogo umirao. Nema kuće iz koje u poslednjih 15-ak godina ona najteža bolest nije nekoga odnela. Ne bira – Srbe, Albance, Rome, Makedonce, kosi redom. Kažu da je to sve zbog NATO bombi i tog nekog uranijuma“. Dok je to govorio, ispred sebe je imao umrlicu svoje supruge Anke Aleksić, a onda nastavlja: „Pratim šta se priča i piše o tim bombama sa uranijumom. Stručnjaci govore različito, ali jedno znam – moja Anka je još i bila stara naspram silne mladeži koju je posle rata rak odnio, uglavnom u 40-im godinama, a ovde su ljudi uvek bili dugovečni. Živelo se 80, 90 godina. U našoj mahali Topojanci ima 30-ak kuća, a od rata je iz svake sahranjen po jedan mlad čovek. Svi poumiraše. Bauk rata nadvio se nad nama, ušao u svaku kuću. Ne može biti da to nema veze sa tim bombama“.

Vera Milosavljević iz Straževice opisuje jedan od događaja i kaže: „Bio je u komšiluku jedan mlad bračni par sa dvoje dece. Majka im je obolela od leukemije i preminula. Danas smo saznali da je još jedan komšija krenuo na hemoterapiju. Najteže nam je palo kada je komšijin trogodišnji sinčić umro sa samo tri godine od leukemije, a svakodnevno se igrao na mestima gde su padali geleri“.

Mi želimo da ova komisija utvrdi da li je ovog trogodišnjeg dečaka ubila ista bomba samo posle mnogo više godina koja je ubila i trogodišnju Milicu Rakić. Mi želimo istinu i osvojili smo pravo na istinu.

Još jedno, što je veoma važno. Ni Vera Milosavljević, ni Borko Aleksić nisu ni radiolozi, ni onkolozi, ni biohemičari, ni doktori nuklearne fizike. Ali, oni su ljudi rekli nešto na šta nauka mora da reaguje. Mi smo to obezbedili kroz ovu komisiju.

Mi samo tražimo istinu i srpski narod je svetu toliko pomogao da nauči o elektrotehnici, telefoniji, veri, sportu, a od sveta je vekovima tražio samo da svet nauči najosnovnije o srpskom narodu – da Srbi žele slobodu, pravdu i istinu. I da oni žive za to.

Hvala gospodinu Lazanskom kada nam je dao objašnjenje vezano za naziv agresije, da ipak nije bila „Milosrdni anđeo“, a i sumnjivo nam je bilo. Jer, iduće godine manastir Mileševa slavi osam vekova postojanja. Tamo je freska Belog anđela. Mi Srbi veoma dobro znamo kako izgleda anđeo. A to što je išlo prema nama, ni malo nije ličilo na anđela. Anđeo nema crna krila. Anđeo ne može da ubije. Anđeo ne može da se kupi. Anđeo ne može da padne. I naš Beli anđeo nema potrebe da bude nevidljiv.

Na centralnoj državnoj ceremoniji u Aleksincu, povodom godišnjice NATO bombardovanja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao: „Srbija koju nisu ubili i nikada neće ubiti njihova je najveća kletva, a naš zadatak i naša budućnost.“ Zahvaljujem.

Hvala kolega Janjuševiću.
Reč ima narodna poslanica Snežana Paunović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Važna tema, napokon u plenumu Skupštine Republike Srbije, posle skoro 20 godina od, kako kolega Lazanski reče, profesionalnog naziva – zajednička sila, bez odluke Saveta bezbednosti, po jednoj državi, sa katastrofalnim posledicama.

Obavezu da o ovome govorim imam i kao neko ko je bombardovanje preživeo u Peći, jednom od tri grada na Kosovu i Metohiji koji su obeleženi kao tačke sa najvećom količinom bačenog osiromašenog uranijuma.

Čuli smo danas strašne podatke i ja mislim da smo i kompletno građanstvo Srbije prosto zabrinuli i nesretno podsetili na ono što je iza nas, ali, nažalost, i na ono od čega posledice trpimo i danas. Bezmalo je bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma, i to jeste velika katastrofa, ali ne jedina.

Mora se reći i da je NATO bombardovao hemijska i naftna postrojenja, koja su izuzetno opasna, kako po zdravlje ljudi, tako i po kompletni eko sistem. Ova postrojenja nalazila su se na mapama hazarda i predstavljaju objekte koji se u slučaju rata ne bombarduju, kako se ne bi izazvala velika katastrofa. Ali, onaj ko je bez odluke Saveta bezbednosti krenuo u NATO agresiju na Jugoslaviju, nije ni razmišljao o tome da li su ti objekti zaštićeni u smislu da se po njima ne dejstvuje čak ni u ratu.

Šta je posledica svega što se desilo, osvrnuću se prosto iz dva ugla. Pre svega, na osnovu činjenica koje postoje, a to je da je italijanski kontigent koji je posle NATO agresije bio smešten u Metohiji imao bezbroj vojnika koji su dobili čak i pravosnažne presude i o tome je predsednik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije Đorđe Milićević već govorio. Oni su precizno navodili da nisu bili adekvatno opremljeni da bi izdržali posledice nivoa osiromašenog uranijuma koji je na toj teritoriji bačen. Nedvosmisleno je NATO alijansa znala i šta su posledice i čime kreću svoju agresiju.

Sa ove distance gotovo da mogu da tvrdim i tvrdim da su sve silne kolone albanske nacionalne manjine u južnoj srpskoj pokrajini koje su neposredno po početku bombardovanja krenule da napuštaju svoje kuće, zapravo to radile po nalogu svojih zapadnih mentora, jer su oni znali od čega treba da sklone. To je možda bilo obećanje da će Srbi biti uništeni, eto tako, osiromašenim uranijumom.

Naspram toga optužili su nas za progon albanske nacionalne manjine. Onda su im obezbedili tzv. državu Kosovo, priznali je, proterali 300 hiljada Srba, a oni nastavili da žive tamo, a nešto kasnije ću govoriti i o statističkim podacima koji govore nedvosmisleno o tome šta je danas statistika kada su u pitanju maligna oboljenja na samoj teritoriji južno srpske pokrajine za 2017. godinu.

Ono na šta moram da se osvrnem, jeste i dobar šlagvort mi je dao kolega Jovanović, a to je šta su posledice nezavisno od osiromašenog uranijuma, 78 dana konstantne vazdušne opasnosti na Kosovu i Metohiji, bez ijedne jedine sirene o prestanku vazdušne opasnosti osim onoga dana kada je ona okončana.

Trauma zbog napuštanja svojih vekovnih ognjišta za 300 hiljada Srba. Trauma za 100 hiljada onih koji su ostali i bili prepušteni na milosti i nemilost što terorističkoj OVK-a, što njihovim zapadnim partnerima.

Posledica toga, nažalost, u centralnoj Srbiji ogroman broj umrlih ljudi koji su mahom umrli od kancerogenih oboljenja. Ja se ne usuđujem da o kanceru govorim kao ekonomista, ali znam da mi je mnogo prijatelja, nažalost, preminulo a da ta vrsta kancera je bila ili prva ili retka. Drago mi je da će komisija, i čvrsto verujem, ispitati sve okolnosti pod kojima se živelo i sve posledice koje danas trpimo.

Ono što je beskrajno važno reći, jeste da danas podaci govore da je u 2017. godini, nagli porast smrtnosti od malignih oboljenja i na samom Kosovu i Metohiji. Najviše obolelih registrovano je na teritoriji opštine Priština, 354 prijavljena pacijenta u 2017. godini.

Prizren je rangiran kao druga opština sa najvećim brojem obolelih od kancera 151, Peć sa 141 slučajem. Ovo su albanska deca i nešto malo Srba koji su tamo ostali.

Još uvek pod utiskom posete Goraždevcu koji je u ponedeljak proslavio svoju seosku slavu, Svetog Jeremiju Proroka, i tamo ima dece, dece koja već 20 godina žive i rađaju se na tlu za koje su svetski naučnici utvrdili da je 50 santimetara po dubini kontaminirano osiromašenim uranijumom. To je bilans stanja jedne, kako ste rekli, zajedničke sile, onoga što su znali da zovu „Milosrdni anđeo“, vrhunac nemilosrdnosti prema jednoj naciji, prema jednoj državi, ne samo prema srpskom nego i prema albanskom narodu, za čiji su račun uradili sve što su uradili.

Dakle, nismo bombardovani ni zbog Miloševića, ni zbog pogrešne politike SPS, samo smo bili žrtve, a i dobar teren da posle nas na krilima tih neistina neki dođu, vladaju i zažmure nad ovakvim katastrofalnim bilansom.

Čak i danas kada bi trebalo da svi imamo samo „za“ na ovu temu, mi koristimo ovakvu temu za jeftino politikanstvo. Socijalistička partija Srbije je uvek bila iznad toga i sa zadovoljstvom će naši predstavnici učestvovati u radu komisije. Bićemo na raspolaganju u svakom smislu te reči i uvek podržati ovakve inicijative i ovakve predloge.

Hvala vam, predsedavajući. Očigledno je da je ova tema postala preopterećujuća ili ja prosto nisam inspirativna, ali vidim da se tišina u sali gubi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, eksperiment koji je sproveo NATO pakt, 1999. godine je započet mnogo ranije na teritoriji i na prostorima Republike Srpske.

Naravno, to je bila generalna proba pred konačni napad na Saveznu Republiku Jugoslaviju i imamo podatke i činjenice koje ukazuju da ispitivanjem i istraživanjem i obradom podataka na prostore Republike Srpske, katastrofalne su posledice od bombardovanja kada je u pitanju povećanje obolelih od karcinoma.

Imamo tako podatak da, recimo, u opštini Hadžići, to je u blizini Sarajeva, uporedni podatak je da pre bombardovanja je registrovano 48 osoba obolelih od karcinoma, a posle bombardovanja taj broj se drastično popeo na 383 osobe. I to je relevantan podatak, ne može se manipulisati sa njim.

Kada je u pitanju napad na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, to je bila generalna proba za mogućnost napada na Rusku Federaciju. Taj napad je izvršen bez bilo kakve odluke i bez bilo kakvog znanja UN, odnosno Saveta bezbednosti. Kada je izvršen napad koristila su se nedozvoljena sredstva prilikom bombardovanja, a to su projektili koji su sadržali u sebi osiromašeni uranijum.

Odmah posle napada bili smo svedoci da su se pojavili kvazi naučnici koji su objasnili široj javnosti u tadašnjoj SRJ, da u stvari bombardovanje je suštinski bila jedna humanitarna akcija. Ona je za cilj imala da zaštiti albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji i da je do savršenstva dovedeno to bombardovanje koje je izvršeno od strane NATO pakta, da su ti njihovi projektili jasno prepoznavali ko su agresori, a ko su oni koji su albanske nacionalnosti. Prosto, čovek ne može da poveruje dokle su išli sa pameću i sa iznošenjem činjenica ti tzv. naučnici.

Čak se nisu libili da u javnosti objašnjavaju kako nema nikakve veze to što su bombardovane rafinerije, to što je bombardovana hemijska industrija sa ispravnošću vode koju koristimo, sa tim da li je uticalo na zagađenost Dunava i naših reka.

Zamislite kakvi su to naučnici, kakvi su to stručnjaci, a da ne govorimo o onima koji i dan danas, pošto je Srbija očigledno počela da se, uslovno rečeno, deli i oko ove teme, pa imamo one koji su na svu sreću, u većini u ovoj Skupštini, koji su za to da se ispitaju sve okolnosti, sve činjenice vezane za posledice bombardovanja i oni koji zastupaju tezu koja je poznatija po Skotu.

Znači, Srbija se sada deli na one koji su Skotovi i oni koji to nisu. Tako da, tu je potpuno jasna podela. Oni koji su Skotovi, oni i dalje tvrde da je Srbija obolela od karcinoma zato što previše puši, a oni koji nisu, oni i dalje tvrde da je to i te kako značajan uticaj svega onoga što je u sklopu humanitarne akcije sprovodio NATO pakt.

Mi smo svedoci da takav zločin, u novijoj istoriji čovečanstva nije počinjen. Čak smo svedoci tvrdnji da bombardovanje hemijskih postrojenja i rafinerija je u stvari humanitarni gest kako bi se sprečilo snabdevanje sa gorivom Vojske Slobodna Miloševića ili režima koji je tad bio aktuelan u Srbiji. Pa su čak posle rata i neki visoki oficiri američki, zbog sramote, zbog ličnog rejtinga objavili tomove knjiga gde jasno iskazuju svoje pokajanje zbog svega onoga što je činila Amerika, kao vodeća sila NATO pakta.

Na kraju, šta treba da se govori, ako se iznese činjenica da se u Pančevu bombardovalo hemijsko postrojenje, odnosno pogon gde se proizvodi vinil hlorid monomer? To je osnovna sirovina za polivinil hlorid od koga se proizvode plastični predmeti. Vinil hlorid monomer je opasnost sam po sebi. Slikovito javnosti samo da objasnim, oni koji rade u tom odeljenju za proizvodnju vinil hlorid monomera, inače imaju tzv. beneficirani radni staž zbog uslova rada. Rade pod punom zaštitnom opremom, sa maskama rade.

Kako bi to još jasnije bilo, oni su jedni od tih koji u toku svog radnog vremena obavezno moraju da koriste mlečne proizvode, kao što su jogurt, mleko ili neki drugi mlečni proizvod, zbog uslova u kojima rade, bez obzira što su tu reaktori, bez obzira što je tu hemijski proces koji je nezaštićen, oni koji rade moraju biti zaštićeni, a taj pogon je bombardovan od strane NATO bombardera. I, stvaraju se i te kako opasna jedinjenja, koja između ostalog, prave hlorovodoničnu kiselinu, a čuli smo da ta hlorovodonična kiselina uopšte nije štetna, osim što nagriza svaku organsku materiju, za nas Srbe valjda nije štetna, mi smo postali imuni na to.

Pa, onda imamo primer gde nas ubeđuju da u stvari to što je bombardovano u Rafineriji, to što je sagorevanjem nafte stvaran sumpor i sumporna jedinjenja, što je sumporna kiselina na neki način bila prisutna, to nema nikakve veze. To treba Srbija da shvati da je bilo u sklopu zaštite prava albanske nacionalne manjine.

Taman da poveruju oni koji su naivni, a onda se logično pitanje postavlja – kakve veze ima Rafinerija Pančevo i Novi Sad sa Kosovom i Metohijom i sa albanskom nacionalnom manjinom? Kakve veze imaju mostovi na Dunavu koji povezuju geografski Srbiju i Vojvodinu? Kakve to veze ima sa Kosovom i Metohijom? Kakve to veze ima što su korišćeni projektili za rušenje Žeželjevog mosta, koji je jedinstveno tehničko i arhitektonsko rešenje u svetu dugo vremena bio? To vam je projekat gde se prvi put primenjivalo prenapregnuto gvožđe na koje je liven beton i to je taj prenapregnuti beton. To je prvi put u svetu da se u oblasti građevine i arhitekture primenjuje takva jedna tehnologija.

Sada ste svedoci, samo da vas podsetim, koliko ih grize savest zbog tog zlodela što su napravili kada su rušili mostove, a pogotovo Žeželjev most. Svaki most koji je srušen, to je veliki zločin. Pa su sada u izgradnji novog mosta i po svaku cenu žele da ga i dalje zovu da narod prihvati da je to Žeželjev most, zato što znaju kakav su zločin počinili. Zločin im je umanjen samom činjenicom da zbog stručne sujete pokojnom Žeželju nisu prihvatali to tehnološko i tehničko rešenje, i oni to dobro znaju.

Ali, gledajte, ovde se postavlja pitanje – šta je u ranijem periodu preuzimano kada je u pitanju ovaj zločin i kada je u pitanju kažnjavanje onih koji su naredili ovakav zločin?

Ja vas samo podsećam, SRS je tada bila u vlasti, odmah posle bombardovanja podnesena je krivična prijava protiv Havijera Solane, protiv Bila Klintona. Posle 2000. godine te prijave su stavljene van snage govoreći, objašnjavajući da su to veliki prijatelji srpskog naroda. Čak su se neki utrkivali i danas da pokažu koliko su odaniji Bilu Klintonu više nego Monika Levinski. Oni se i dalje bore da postanu Monika Levinski. Zalud im je. Hilari nije pobedila. Moramo ih obavestiti. Havijer Solana je isti taj čovek koji je sam priznao da je izmislio činjenice vezano za stanje na Kosovu i Metohiji kako bi isposlovao bombardovanje SRJ. To je čovek koji je oslobođen svake odgovornosti.

Mi iz SRS jasno pokazujemo koje činjenice treba koristiti. Ne tražimo mi od komisije koja će biti formirana na nivou Skupštine da budu pojedinačno stručni. To je zabluda. Oni moraju koristiti usluge ljudi koji su stručni.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Završavam, samo jedna rečenica.

Ovde je i general Delić izneo neke uporedne podatke. Ako u Iraku korišćeni bombarderi A10, 60 A10 bombardera je bilo prisutno u Iraku, milion projektila su ispalili za mesec dana, u SRJ je 40 bombardera A10 bombardovalo 78 dana. To vam je prosta računica. Videćete koliko je projektila i kakve su posledice tih projektila.

Mi iz SRS ćemo glasati za ovaj predlog i glasaćemo za sastav komisije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milena Turk. Izvolite.