Hvala vam na ovoj sugestiji. Trudim se da i mislim da svi narodni poslanici koji učestvuju u debati, a koji i ne učestvuju u debati treba da se potrude da bar ova tema bude deo jedne korektne parlamentarne rasprave, a nadam se i deo gde ćemo ostvariti minimum konsenzusa.
Smatram da nisam povredio Poslovnik upravo iz razloga što eto, svaki narodni poslanik ima pravo da kaže šta želi, uz još jedan apel svima da oko ove teme stvarno treba da korektno raspravljamo, a ne da unosimo bilo kakvo politikanstvo i aspekt dnevne politike i konflikata.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? Želite. Hvala.
Reč ima dr Darko Laketić kao ovlašćeni predlagač. Izvolite

Zahvaljujem se.
Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, cilj mog početnog izlaganja jeste bio da razjasnimo sve naučne dileme, stručne dileme, sve one momente koje je neophodno definisati u radu komisije. Međutim, ovo što sam čuo od prethodnog govornika zaista predstavlja i politikanstvo i uvođenje politike u ovako osetljivu i plemenitu ideju. Nama je cilj istina i nama je cilj zdravlje ljudi. Naš cilj je da otkrijemo šta je uzrok oboljevanju. Mislim da je nemoralno koristiti takvu materiju u dnevno-političke svrhe.
Ono što bih takođe hteo da kažem, ova komisija je zaista trebalo da bude formirana značajno ranije. Zašto nije formirana posle 2000. godine? To je bio momenat kada su se vrlo lako mogle evidentirati sve one fizičke karakteristike mesta gde je pao projektil. Tada je bilo vreme da se direktno utvrdi i koncentracija toksina, koncentracija uzročnika. Sada je prošlo koliko godina? Ja ću vam reći, tada zbog političkog poltronstva zapadu nije bilo dobre volje.
Na našu žalost i na žalost građana Srbije, da se to tada uradilo možda ne bi posledice bile ovakve kakve su danas. Mislim da to treba da bude zaključak upravo na temu toga da se komisija formirala ranije, moglo je biti sve možda drugačije, govorim sa naučnog aspekta. Zašto? Zato što bi se to podiglo na adekvatan i politički nivo, zato što jednostavno efekti analize svih tih noksi povlače za sobom i uklanjanje svih tih toksina iz prirode. Možda bi isto tako načini dijagnostike i saveti i smernica u smislu boravka u određenim delovima našeg prostora bili drugačiji. Hvala.

Hvala, doktore Laketiću.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik koji je bio ovlašćen govorio je o krivici tadašnjeg rukovodstva. Može da pročita moj govor od 23. marta 1999. godine slobodno, ima na "Otvorenom parlamentu", ima ovde i svedoka. Dakle, sve što sam imao da kažem tada i NATO paktu, kao i našem rukovodstvu, ja sam rekao. Vuk potomak Jeremić nije, on je čuvao naftni izvor. Kada govorim o rukovodstvu, Miško Jeremić, otac Vuka Jeremića, bio je visoki funkcioner i direktor javnog preduzeća. Predsednik Skupštine, njegov partner, bio je Dragan Tomić, koji je pokušao čak i da spreči taj moj govor. Vuk Jeremić se krio u Londonu. NJemu nije bilo bitno ko se bombarduje. Vuk Jeremić posle bombardovanja i otimanja teritorije aktivno je izgrađivao kosovsku nezavisnost. Prvo je kaznio oficire kada je postao savetnik Borisa Tadića, ministra za odbranu, aktivno je učestvovao u penzionisanju oficira koji su učestvovali u odbrani zemlje, čak se time i hvalio SAD, ja sam pokazao taj dokument. On kao fizičar je trebao dati instrukcije svoj poslaniku šta treba da kaže, s obzirom na to da ako je izučio fiziku, a nije znao prvi NJutnov zakon, pa verovatno ne zna ni ovo, trebao je znati koliko je poguban osiromašeni uranijum po stanovništvo i zdravlje ljudi.

Treba reći istinu. Mi smo ovde političari, Amerikanci se ponašaju kao vlasnici planete, to je istina. Oni ne traže partnere, oni traže podanike i vazale. Mi se u to nismo uklopili. Ja sam bio nešto mekši 1999. godine. Možda sam i grešio. Možda sam tražio izlaz kroz malu rupicu koje nije ni bilo. Ja sam tražio da ne idemo u taj rat, ali možda izbora nije bilo, ja to sa sigurnošću ne mogu znati. Ali, ono što sa sigurnošću mogu znati je da mi nismo napali ni jednu članicu NATO saveza, čak ni matična država kosovskih Albanaca – Albanija nije bila članica NATO saveza. Nije bilo nikakvih razloga da NATO bombarduje. Time je od odbrambenog saveza postao agresorski. Gospodin Lazanski će svakako više govoriti o tome.

NATO savez su predvodile SAD. Šta očekivati od države koja je istrebila Indijance, koja je bacila atomsku bombu na starosedeoce, na Hirošimu i Nagasaki? Verovatno je tamo bilo i osiromašenog i aktivnog uranijuma. Prema tome, mi delimo na određen način posledice koje su imali građani Hirošime i Nagasakija i građani Japana. Za 78 dana ispaljeno je 420.000 projektila, bilo je 2.300 preleta. Probaću napamet. Pogođeno je, čini mi se, 16 bolnica, pogođena su 44 mosta, uništeno je 500 km puteva, 595 km pruga, gađane su sem bolnica i škole – 69, obdaništa i vrtići – 19. Dakle, neko u ime ljudskih prava je došao da interveniše i pri tome direktno kršio ljudska prava odmah, a posledice kršenja ljudskih prava osećamo i danas i to svakako Onkologija 1, Onkologija 2, Onkologija 3 i Onkologija 4 treba dobro da provere, oni to najbolje znaju i mogu da dostave verodostojne podatke.

Ne treba jugoslovenski narodi da se raduju zato što je Srbija bombardovana, čak i oni koji su uvek protiv nas, naši istorijski protivnici iz one etape bratstva i jedinstva, ja ni tada nisam verovao. Ti njihovi animoziteti prema nama treba da se smire. Globalno je zagađenje. Osiromašeni uranijum ne zna za granice. Posebno Albanci ne treba da se raduju. Na njihovoj teritoriji bilo je najviše osiromašenog uranijuma. Dve rafinerije su pogođene, ja živim između te dve u Novim Karlovcima. Između Novog Sada i Pančeva kad pogodiš dve rafinerije posledice po prava ljudi su i te kako velike.

LJudi imaju pravo na čist vazduh, ljudi imaju pravo na čistu zemlju, ljudi imaju pravo na čistu vodu. Oni koji intervenišu u ime ljudskih prava, najgrublje su ih kršili i tu moramo biti svi saglasni. Nije u pitanju samo osiromašeni uranijum, kojeg je bilo od dve do 15 tona, ali ljudi kažu da se od toga moglo sagraditi 170 atomskih bombi, taj podatak sam našao, neko kaže deset, dvadeset, a neko i 170 atomskih bombi koje su bačene, već sam rekao, na Hirošimu i na Nagasaki. Mi delimo sudbinu tih građana.

Nisam od onih koji bi se svetio. Mi moramo ubuduće biti i hrabri, ali i mudri. Mi nikada ne možemo dopustiti više i ne smemo dopustiti da se ratovi vode na našoj teritoriji. Ne smemo napadati nikoga drugog, ne želimo, ali ne treba ni da dopustimo, moramo biti mudri da ne dopustimo da se rat vodi na našoj teritoriji. Mi sa Albancima, koji takođe zbog ovog pate, moramo naći neko rešenje, pre ili kasnije, ja savetujem što pre – to bolje.

Što se tiče Amerikanaca, američkom narodu želim sve najbolje, želim bolje rukovodstvo, želim da više Amerika ne proizvodi konflikte da bi bolje prodala ratnu tehniku, već da se baci na privredu, privredne aktivnosti i da u ime ljudskih prava, kao najbogatija zemlja, pomažu siromašne, a ne da na njih bacaju osiromašeni uranijum. Političari i bogataši počinju ratove. Da bi bili obogaćeni, zapadni političari i njihov deo posejali su osiromašeni uranijum. Ima seljačka izreka – kakvo seme poseješ, takav plod treba očekivati.

Ja ne verujem da su bombe pametne. Ako su pametne, neka ih bace sami na sebe, lepi i pametni.

Ja ne verujem, za razliku od nekih, a ovde je nastupao malopre jedan naš i od Amerikanaca, ja ne verujem da je osiromašeni uranijum vitamin. Ako je vitamin, neka ga bace sami na sebe. Ali, bez obzira kakvo seme poseješ, takav plod očekivati, ja Amerikancima ne želim da ih niko zapraši osiromašenim uranijom. Da im niko ne uradi ono što su oni uradili nama, da niko ne baci toliko bombi i eksploziva i osiromašenog uranijuma na njih, ja to njima ne želim.

Ja sam Srbin, nisam Amerikanac. Hvala.

Hvala kolega Rističeviću.
Reč ima dr Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Socijaldemokratske partije Srbije moram da izjavim, sa zadovoljstvom da pozdravljam formiranje ove komisije i da ćemo glasati za sastav ove komisije.

Zašto to činim? Pa, zbog istine. Mi smo građanima Srbije dužni da kažemo istinu o posledicama NATO agresije. Dužni smo zbog njihovog zdravlja, dužni zbog naše zdrave okoline i dužni smo zbog toga što moramo jasno reći šta nas je to dočekalo posle NATO bombardovanja.

Neko kaže – kasno je. Ne, nikada nije kasno. Nikada nije kasno da saznamo sve činjenice, a iza činjenice mora da idu i mere. Sasvim je jasan mandat ove komisije. To piše u ovom zahtevu za formiranje komisije i zbog toga ja uopšte neću govoriti o bilo kojim političkim aspektima. Ovo nije komisija, ovo nije tema gde se trebaju dobijati politički poeni. Ovo je tema koja interesuje građane Srbije i zbog toga mi podržavamo ovu komisiju.

Ja ne očekujem da će komisija dati odgovore na sva pitanja. Zadatak komisije je da utvrdi činjenice, da inicira državu da traži rešenja za probleme koji će tu biti. Zašto ovo naglašavam? Ozbiljna je tema, veoma ozbiljna i tu da bismo dobili odgovore na sva pitanja treba uključiti i stručnu i naučnu javnost. Mi o Srbiji imamo i naučne institute i stručnjake koji mogu da daju na odgovore na pitanja do kojih će doći ova komisija u svojim nalazima.

Ovo naglašavam i zbog toga jer ovo je isključivo stručna i naučna tema. Svi smo mi doživeli tu 1999. godinu i znamo njene posledice. Svi ih nosimo u sebi, da li su to stresovi, da li su to neke posledice koje su nastale na psihičkom problemu, mi ih nosimo, ali moramo znati šta ova država mora da učini da se to prevaziđe i zbog nas koji još uvek smo živi, ali i zbog budućih generacija, jer moramo ostaviti zdravu životnu sredinu, očišćenu od svih tih negativnih posledica NATO bombardovanja.

Sam sam živeo u Novom Sadu koji je svaki drugi dan bio bombardovan, znam šta znači uništavanje rafinerije, znam šta znači uništavanje mostova, znam šta znači kad vi uništavate rafineriju koja je blizu Dunava gde su rendibunari, gde se vodom snabdevaju svi građani Novog Sada. Naravno, sticajem sretnih okolnosti u Novom Sadu imamo ljude kvalifikovane koji su na naučnoj osnovi znali odmah da daju određene mere i zaštite a i kasnije zaštite. Naravno posledice uvek ostaju. Toga moramo biti svesni i to moramo znati zbog naše budućnosti.

Ja naglašavam još nešto, oko ovo teme ja ne bih išao na politizaciju, ni unutrašnju, za unutrašnje potrebe a isto tako i za spoljne potrebe. Kao što vidite, i jedni i drugi i oni koji su iz inostranstva ovu temu zloupotrebljavaju da bi nam govorili nešto drugačije, nešto što zaista nije istina.

Zato ja verujem da će ova komisija inicirati naučnike, naučne institute, da će studiozno, imati taj studiozni pristup, i uz naučnu nepristrasnost uz statistike koje već postoje i koje će i postojati dugoročno rešavaju ovaj problem.

Ovo se ne rešava niti za jednu godinu, ni za 10 godina, niti za jednu generaciju. I tu moramo kao ozbiljna država dugoročno rešavati ovaj problem koji je nastao NATO bombardovanjem.

Znate, nisu oni prema nama bili milosrdni, sve što su mogli loše da urade, uradili su. Jeste da su se zvali „Milosrdni anđeli“, ali nisu bili milosrdni. To mi osećamo na svojoj koži i zbog toga mislim da zaista moramo znati šta hoćemo i gde hoćemo.

Ja se zalažem da se na ovo pitanje da jedan ozbiljan i temeljit odgovor. Zašto? Srbija ima mnogo otvorenih pitanja. Neka pitanja moramo zatvoriti. To znači jednog pitanja, da ne bismo nagađali, a da ne bismo kao što smo kao država, odnosno i kao narod malo skloni da pravimo mitove da ne bi kroz 50 godina ili 100 godina napravili neki mit – evo, da smo zbog toga i toga.

Zato podržavam ovaj naučni pristup i ovu komisiju koja će upravo na taj način dati odgovore na ova pitanja koje smo mi ovde danas govorili.

I odmah na kraju da naglasim, Socijaldemokratska partija Srbije će dati svog predstavnika, kvalitetnog, da učestvuje u radu te komisije, podržaćemo rad te komisije i glasaćemo za njen sastav. Hvala vam.

Hvala vama profesore Mijatoviću.
Pre nego što krenemo dalje, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč oma narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, ovo je jedna važna tačka dnevnog reda i ja sam hteo da, da sam dobio malo čas reč da pohvalim i atmosferu u kojoj se vodi ta debata, ali nisam dobio tada. U međuvremenu smo se pokazali, nismo izdržali više od sat vremena da malo počne da klizi stvar u onu atmosferu u kojoj inače radimo.

Jeste to parlament, jeste to politička borba, ali kažem, zaista mislim najiskrenije, bez ikakvog foliranja, da je ovo jedna od tema na kojima ne bi smeli da se delimo, a posebno ne bi smeli da dopustimo da ta rasprava sklizne u politikanstvo.

Vrlo je lako, ljudi se ne slažu, imamo različite dijagnoze o onome što se dešavalo devedesetih godina, šta se dešavalo dvehiljaditih godina, ko je kriv za raspad zemlje, kako se desilo bombardovanje, kako je završeno to bombardovanje, šta je posebno, kažem, prema onome što je došlo posle toga i tu se vrlo lako može pretvoriti rasprava u ono u šta rasprava o ovoj temi ne bi trebala da liči.

Sve se ovo i još sam pomenuo da su sva legitimna pitanja i onih pitanja oko kojih se ne slažemo, a o kojima se može voditi polemika i u javnosti i u parlamentu. Ovako kako je predloženo, nemam nikakve dileme, ja i moje kolege iz našeg poslaničkog kluba, to smo i najavili, podržaćemo i to sa zadovoljstvom ćemo podržati formiranje ove komisije.

Naravno da su moguće dileme. Naravno da su moguće, sada pitati zašto sada, šta je namera, šta je motivacija? To se uvek pitanje može postavljati, ali šta god da jeste, tu se slažem sa nekima od mojih kolega iz opozicije, a i sa ove druge strane da je bolje ikad nego nikad.

Slažem se takođe da bi bilo još bolje da je formirana ranije. Pri tome, kada se to kaže, onda ljudi svi uvek misle na prethodne vlasti, a i ova vlast je na vlasti evo već šest godina, tako da su i ova vladajuća većina imali vremena otprilike isto ili čak i više nego prethodne vlasti posle dvehiljadite. Bilo kako bilo, kažem, pozdravljam formiranje ove komisije i rado ćemo učestvovati u njenom radu.

Hteo bih samo da posle ove osnovne dileme, nekoliko manjih dilema da raščistim i postavim možda neka pitanja i kolegi Laketiću, kao nekom ko je ovde obrazlagao inicijativu.

U velikoj meri se slažem sa njegovim obrazloženjima, kao i sa onim što je u međuvremenu rekao i kolega Živković, što je takođe bilo konstruktivno. Dakle, da bude rečeno, ovoga puta obično smo mi sa ove opozicione strane negde i žrtve ili meta napada. Ovoga puta ja priznajem da je moj kolega, naš kolega prvi malo povukao tu nogu, ali prosto da vam kažem, treba da se vratimo, koliko je moguće da u jednoj dostojanstvenoj, neću reći akademskoj, ali dostojanstvenoj atmosferi raspravljamo ove stvari.

Nas gledaju, drage kolege, ne naši birači, simpatizeri, navijači itd, kao što inače često gledaju ove rasprave, nas gledaju ljudi koji su oboleli, nas gledaju ljudi koji se pitaju šta ih je to snašlo, nas gledaju ljudi koji se pitaju da li ima nade i kakve su šanse za njihovo izlečenje, ili još bolje, ili još važnije, njihovih najmilijih, koji su oboleli. Ne bi trebalo da stvorimo atmosferu u kojoj su svaki slučaj, svaki slučaj kancera u Srbiji, posle 2000. godine, da je to rezultat i posledica NATO bombardovanja.

Ali, ja sam lično, zaista, vrlo ubeđen, a nadam se da ću videti i dočekati rezultate te komisije, da je to bombardovanje svakako doprinelo, to je moj utisak kao pojedinca, svakako negativno doprinelo, odnosno povećalo stopu obolevanja od najtežih malignih bolesti. To je moj utisak. Nadam se će on biti, kažem, i potvrđen, ili opovrgnut kompetentnim istraživanjem na završetku rada ove komisije.

U tom pogledu se ne bih složio sa kolegom Zoranom, već bi se složio sa inicijativom, odnosno predlagačem, da je rok do 2020. godine zapravo dobar rok, i nije jedna i po, nego dve i po godine nam treba najmanje da bismo mogli da računamo da će rezultat te komisije, da će moći biti obavljeno istraživanje, kompetentno, detaljno, a ne o'ruk, i baš to da ne bude ispolitizovano, što lako može da klizne.

Kao što rekoh, tema, osetljivost teme, koja nas sve pogađa, direktno ili indirektno, je nešto što nas opominje, upozorava da se klonimo te preterane i suvišne politizacije. Možda je baš dobro što je određeni rok za završetak rada ove komisije zapravo nakon isteka staža, odnosno mandata ovog našeg parlamenta, što znači da će neke druge kolege, možda, završiti, možda će se promeniti u nekom drugom sazivu i sastavu, usvajati izveštaj ove komisije. Mislim da je to dobro. Uostalom, imamo primer iz Italije, gde su tri komisije 13 godina radile na tome da bi došli do, eto, koliko-toliko uverljivih i respektabilnih rezultata.

Tako da, to ne treba o'ruk, a koliko sam shvatio, predviđeno je šest meseci podnošenja nekih preliminarnih izveštaja, što javnih, plus ovo da će neke sednice biti javne, neke zatvorene. Dakle, ja mislim da ovo kao obrazloženje deluje vrlo da pije vodu, deluje ozbiljno, kompetentno, i kažem, svako može to sada da koristi onako kako mu odgovara, ali mislim ću mirne duše podržati ovaj predlog i mislim da je njegovo obrazloženje, ne samo inicijativa, nego obrazloženje vrlo dobro. S tim u vezi, što se tiče roka tu nema nikakve sumnje.

Što se tiče sastava, tu se, takođe, ne bih složio sa mojim kolegom predgovornikom. On kaže da učestvuju samo eksperti, ja sam bar tako razumeo. Naravno da u sastavu komisije i u radu komisije moraju biti i eksperti. Ali, da se mi ne zavaravamo, ovo je politička stvar. Mi smo političko telo, u parlamentu sede predstavnici građana Srbije i u tom smislu je sasvim logično da tu budu predstavnici poslaničkih grupa, i naravno, kompetentni ljudi iz različitih oblasti. Inače bi mogla Akademija nauka, Medicinski fakultet, ili ne znam, neko drugi formirati komisiju, pa nikom ništa. I, to je važno. Treba i oni da istražuju. Ali, kada parlament formira neko telo, neku komisiju, to onda ima dodatnu težinu i zato je neophodno da se u njenom sastavu balansira prisustvo i političkih, kako rekoh, ličnosti, i eksperata. Nadam se da će tako i biti.

Što se tiče sastava, tu se opet moram složiti sa kolegom Živkovićem. Važno je obezbediti da u radu komisije učestvuju, pošto koliko vidim, manje-više se sa ovim svi slažu, da treba da se formira. Ali, nije loše da se obezbedi, koliko se može, da u radu komisije učestvuju stručnjaci i sa one strane, koji, recimo, prisutni su u javnosti, nema ih možda tako mnogo ili bar nisu toliko se čuli u poslednje vreme, koji smatraju da je taj strah prenaglašen i da nema štetnog ili da nema prevelikih štetnih posledica od NATO bombardovanja, posebno od osiromašenog uranijuma.

Govorim i jedno i drugo i drago mi je, i to da pohvalim, što je, bez obzira naziv komisije, ideja da se ispituju sve posledice NATO bombardovanja, a ne samo posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom, i to mislim da je opravdano, pogotovo mi koji dolazimo iz nešto severnijih krajeva i te kako smo trpeli, i ti građani su trpeli posledice bombardovanja, posebno u Pančevu, Novom Sadu i drugim gradovima, iako nije bilo osiromašenog uranijuma, ali je bilo mnogih drugih štetnih sastojaka u tom bombardovanju i u onome, posebno kada su gađane rafinerije u Pančevu i Novom Sadu.

Bilo kako bilo, dakle, mislim da je vrlo važno da se nađu u sastavu te komisije i oni poput, recimo, gospodina Zorana Radovanovića ili neki drugi, treći, koji osproavaju nalaze nekih drugih stručnjaka do kojih ja držim, od gospođe profesorke Danice Grujičić, Slobodana Šikarića, već pomenutog ovde, Marijane Anđelković Lukić i nekih drugih. Dakle, i nadležne institucije i akademske ustanove i pojedinci i stručnjaci koji su se bavili i već publikovali, bavili ovim pitanjem, treba da uzmu učešća u radu ove komisije. Naglašavam, i institucije delegiraju svoje članove i istaknuti pojedinci koji se time stručno bave. Ali, to ne može amnestirati, niti treba da amnestira i odgovornost nas kao poslanika i kao predstavnika građana da takođe damo svoj doprinos učešćem u radu te komisije.

Imam razne dileme i možda sumnje, zašto sada itd, ali neću ih sada deliti, treba dati poverenje, treba dati šansu, bar načelno pokazati dobru volju da će rad ove komisije biti imun ili u najvećoj mogućoj meri imun od te površne i, rekao bih, neodgovorne politizacije, u koju često upadamo, baš s obzirom na važnost teme i baš s obzirom na osetljivost teme i s obzirom na sudbine ljudi i građana koji nas gledaju, a koji ili su oboleli ili imaju nekog ko je oboleo i ko misli da će to moći, nalazi do kojih ćemo doći, ne da bismo samo u nekog uprli prstom, što se mene tiče nema nikakve dileme ko je odgovoran za to bombardovanje, nego da bi se zaista, ako se detektuju uzroci, možda moglo pomoći, i to će neke druge kolege znati bolje, možda moći doprineti i terapiji. Dakle, to može da ima i korisne, kako bih rekao, čak i terapeutske posledice, ispravno detektovanje.

Ne možemo mi zanemariti ni druge faktore rizika, naravno, ali svakako nas nisu gađali karamelama, bombonama, žvakama ili klikerima, da to ne bi imalo štetne posledice. Moja dilema je samo kolike su te štetne posledice, a ne da li one postoje ili ne. Hvala. Za sada toliko.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Danas ovde raspravljamo o tome treba li formirati komisiju za proučavanje štetnih posledica korišćenja osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja 1999. godine na javno zdravlje u Srbiji.

Kad razmišljam o tome treba li nam ta komisija ili ne, pravo da vam kažem, može, može ta komisija, može da se raspravlja o tome. Ali, ako nam je na prvom mestu briga o javnom zdravlju i o zdravlju građana Srbije, pre ove komisije treba nam, bogami, mnogo nekih drugih komisija koje mnogo više utiču, o nekim pojavama koje mnogo više utiču na javno zdravlje građana Srbije.

Treba nam više od ove komisije o uticaju osiromašenog uranijuma. Treba nam komisija o uticaju siromaštva na zdravlje građana Srbije. Taj je uticaj veći nego što je to uticaj osiromašenog uranijuma.

Da li znate vi da na pijacama po Beogradu prodavci cene trešanja i jagoda ističu po komadu? Da li znate koliki uticaj siromaštvo ima na zdravlje?