Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da pročitam čime se vi bavite kada niste u sali Narodne skupštine, a vi mi kažite da li sam ja to nekada radio za bilo koga od vas.

Dakle, vi tvitujete u slobodno vreme, za vas slobodno vreme, inače u radno vreme parlamenta. Evo šta kaže gospodin Đorđe Vukadinović o vređanju. Ne znam da li imate decu, gospodine Vukadinoviću, ali ko vam daje za pravo da na tvitu pitate ministra Stefanovića, jasno aludirajući na Danila Vučića, sina Aleksandra Vučića, kada će ministar Stefanović povezati, kako vi kažete, pod znacima navoda, neka lica sa stadiona u Samari sa nekim licima i nekim mestima i zašto ne?

Pa, kako vas nije sramota, gospodine Vukadinoviću? Kako vas nije sramota? Jeste li mislili, evo, kažite mi, kada sam ja pomenuo dete bilo koga od vas? Kada sam pomenuo bilo čije dete?

Vi se jedino bavite Vučićevom porodicom i to besomučno radite iz dana u dan. Pa, zašto neko mora da bude kriv samo zato što mu je otac u datom trenutku

predsednik Republike? Šta, ne sme punoletan čovek da ode na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Rusiji i da posmatra utakmicu? Nego vi pitate ministra Stefanovića – a šta će Danilo Vučić u Rusiji? Kako niste? Pa, na koga ste mislili? Evo, ja vas sada pitam. Pošto vi mene pitate, ja sad pitam vas – na koga ste mislili? Mislili ste na njega. Mislili ste na Danila Vučića, kao što to radite i svaki dan, jer vi druge politike i nemate. Vučićev brat, Vučićev sin, Vučićev tata, otac mu je neki šiptar sa Kosova, to je vaša politika. To je politika Milovana Brkića, to je politika tabloida. I onda, umesto da sedite u sali Narodne skupštine, vi tvitujete ovakve gadosti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, pamtim ja mnogo gora vremena nego kada je donet ovaj Poslovnik 2010. godine. Sećam se ja da je, recimo, cela jedna poslanička grupa mogla da podnese amandman na samo jedan član zakona. Takav Poslovnik su doneli ovi koji sede oko gospodina Vukadinovića. To je to društvo i to je način da se ućutka opozicija, a ne ovo danas.

Parlament je mesto, osim što se donose zakoni, gde se vode političke diskusije, iznose politička neistomišljenja, iznose politički stavovi i tako treba da bude. Tako treba i da ostane.

Bivši režim i njihovi poslanici bili su toliko lenji, koliko i sada naravno, da nisu hteli kroz diskusiju da se suprotstave tadašnjoj opoziciji, pa su donosili odredbe da cela jedna poslanička grupa može da podnese samo jedan amandman na jedan član zakona.

Sada meni pričaju kako mi nismo demokratični. Ma jesmo! Hoćemo da učestvujemo u radu Narodne skupštine. Hoćemo da branimo svoj politički stav. Hoćemo, ako smeju, da ukrstimo političke argumente zajedno sa njima. Oni to neće. Ne smeju. Oni hoće da mi ćutimo a oni da pričaju i da određuju vreme kada će i koliko da pričaju, jer neće da sede u sali i čekaju svoj red. O tome se radi.

U pravu je kolega Martinović kad kaže neko ušeta tačno u birano vreme, tačno u birano vreme da iznese optužbe kako vladajuća većina obesmišljava rad parlamenta, ma on radi. Svidelo se to nekome ili ne.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.

Kolege poslanici, mogu da uđu u salu Narodne skupštine i da učestvuju u debati. Da li hoće ili neće? NJihovo je pravo političke borbe. Samo znam da mnogih koji su se odrekli tog prava nije bilo posle sledećih izbora u parlamentu.

Zahvaljujem.
Izvolite, kolega Vukadinoviću.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Primećujem da mi nije odgovoreno na pitanje, iako su obojica kolega imala priliku da odgovaraju po dva i više minuta. Nije mi odgovoreno. Nisu mi naveli primer parlamenta gde postoji ova praksa, i to mi je dovoljno. Dakle, nema takvog primera, ni meni, a očito ni vama poznatog primera gde poslanici vladajuće većine podnose nekoliko stotina amandmana na prve članove, prvog zakona, prve tačke dnevnog reda. To je poenta, drage kolege. To je ono što vam zameraju ovi posmatrači, neki ucenjivači nekih međunarodnih institucija kojima mnogo ne verujem, ali ponekada su čak i oni u pravu.

Druga stvar, dakle, naravno, gospodine Arsiću, tu ste u pravu i neću ja vama osporavati da je sigurno bilo i toga o čemu vi govorite. Sigurno je bilo zloupotrebe, sigurno je bilo bahaćenja one vladajuće većine i zato su sada bivši.

Da ste malo bolje i pažljivije slušali moje diskusije ovde, shvatili biste i dobronamernosti diskusija. Naravno, ja nisam vaš, da jesam, onda bih sedeo tu među vama, ali videli ste i dobronamernost i neku lojalnost instituciji i državi, ali da se pravim da ne vidim ono što vide čak i vaši poslanici i što vide oni koji imaju strpljenja da gledaju, građani ove zemlje, da se ove rasprave o amandmanima koriste zapravo samo za besomučne napade i kritiku opozicije i očekivati od opozicije da tu sedi je zaista iluzorno.

Mazohista sam pomalo ili savestan. To zna i kolega Atlagić, uostalom i on mi je više puta davao to priznanje da sedim više nego bilo ko od mojih kolega, ali niti ja sebe time hvalim, niti njih kritikujem. To je prosto tako.

Ono što je suština, neće moći ova institucija da funkcioniše, ako vi ne budete imuni da možete da čujete barem neku kritiku, ne napade na porodicu, ovo je malo besmislica što je gospodin, moj prethodni kolega, čitao, dakle, ja vam mogu objasniti ali ne na ovaj način…

Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.

Samo sekund, pošto sam prozvan direktno. Dakle, ja naravno tvitujem. Više sam aludirao na okruženje, na neke ljude koji su se našli na toj slici, a koji su navodno bezbednosno zanimljivi. Dakle, neki ljudi koji su iz kriminogene sredine a koji su se našli na toj slici sa stadiona i ništa više od toga.

Nastavljamo sa krugom replika.
(Marko Atlagić: Meni replika.)
Izvolite, gospodine Martinoviću.