Zahvaljujem.
Reč ima ministar Zoran Đorđević. Izvolite.

Probaću da odgovorim na dve teme za koje ste meni postavili pitanje.
Prvo, što se tiče poljoprivrednika i tih gazdinstava, nažalost, svi oni koji rade i koji zarađuju moraju da plate i porez. To je zakonska obaveza svih onih koji privređuju i na neki način zarađuju. Dobra vest u celoj priči, a znate, pričali smo već o tome, Ministarstvo je pokrenulo projekat izrade socijalnih karata, odnosno očekujemo u drugoj polovini godine i zakon o socijalnim kartama i tu jeste ideja da se prepozna upravo i ta kategorija poljoprivrednika, domaćinstava koja ne mogu sama da obrađuju zemljište koje imaju, koje po sadašnjem sistemu za nas su neko ko ima i kome ne treba država da daje. Imamo neke slučajeve gde ljudima kojima to ne pripada faktički država daje određena finansijska sredstva, neku socijalnu pomoć.
Mi želimo jednu pravednu državu kada je u pitanju socijalna pomoć i želimo da rasteretimo te ljude. Verujem da usvajanjem tog zakona rešićemo i problem da oni po automatizmu dobijaju socijalnu pomoć, da država bukvalno može da zna kome pripada socijalna pomoć, da može da je kategorizuje, da bez dodatne administracije, poteškoće, čekanja redova, dokazivanja jednostavno uplaćuje socijalnu pomoć, ali isto tako i onima kojima ona ne pripada, da to uskrati i da to bude po nekom automatizmu.
Mislim da ćemo tada kada budemo pričali o tome videti da smo i tu kategoriju naših građana prepoznali i da rešavamo i njih i ne samo njih, već i sve druge koji na neki način sada ili dobijaju manje ili koji nisu uopšte u sistemu socijalne pomoći.
Kada su u pitanju borci, slažem se sa vama, velika pažnja treba da se posveti u budućnosti ka njima. Oni su onda kada je bilo najpotrebnije našoj zemlji izašli na prvu crtu, dali su mnogo toga, žrtvovali su mnogo toga i mislim da najmanje što možemo u ovom trenutku i koliko god im budemo pružali i koliko god bude bilo to ne može da nadoknadi sve ono što su oni dali i sve ono što su time izgubili.
Moramo da pokažemo jednu ozbiljnost i na neki način brigu o njima da oni osete to sa njihove strane. Iz tog razloga, niz sastanaka se održava u Ministarstvu sa tim savezima i udruženjima, baš da oni vide da mi ne bežimo od njih, da ono što dobijemo od države želimo da raspodelimo na jedan transparentan način, da imaju uvid u to kako radimo i šta radimo i da ih pozivamo da rade konkretno projekte koji upravo toj grupi ljudi najviše mogu da pomognu.
U tom nekom smislu i posle sastanka sa predsednikom inicirano je se za njih napravi jedan krovni zakon. Sada ima mnogo, mnogo zakona koji su još iz savezne države na snazi. Nemamo krovni zakon. Jeste ideja da se napravi zakon. Polazište izrade tog zakona je da nijedno pravo neće da im bude manje. Videćemo samo gde i na koji način je negde u prošlosti, poslednji put 2009. godine neka prava su im čak i smanjena, kako možemo da im vratimo ta prava, jer sve ono kako obrazlažu, sve ide u prilog tome da im je tada neko zarad nečega to ukinuo i da bi u stvari trebali da im priznamo ta prava.
Pustićemo. Svakako pozivam sve kada bude javna rasprava da učestvuju u tome i da zajednički donesemo za njih najbolji mogući zakon.
Ono što je predviđeno u budućnosti, vrlo brzo, Ministarstvo je preraspodelom sredstava opredelilo da sada već u julu mesecu raspiše dodatne konkurse i dodatni poziv tim udruženjima da apliciraju za nove projekte do kraja godine. Verujem da će uspešnost realizacije koju sada imaju u iznosu od 100% biti dovoljna osnova da svake sledeće godine deo sredstava koji država odvaja za njih bude veći i veći. Tako da mislim da, opet kažem, da malo činimo, uvek malo onoliko koliko su oni zaslužili, ali je bitno da postoji briga, da postoji razgovor i da oni znaju da postoji druga strana koja njih nije zaboravila. Mislim da je to najbolja poruka za njih. Hvala.

Zahvaljujem ministre Đorđeviću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Molim vas da se prijavite za reč.
Reč ima narodna poslanica Branka Stamenković.
Izvolite, koleginice Stamenković.

Hvala.

Od ovih 13 zakona, koliko danas imamo na dnevnom redu, najveću pažnju javnosti, sigurna sam u to, privući će ovaj Zakon o pružanju finansijske podrške porodici sa decom i ja bih se osvrnula isključivo na njega, jer u objedinjenoj raspravi je 13 zakona, a vi imate samo 20 minuta, ne možete kvalitetno da kažete ništa više od jednog zakona.

U ovom smislu imam neke nedoumice i imam pitanja vezano za ovaj Predlog zakona, zato što on u obrazloženju kaže, a to je i bez toga jasno, da je osnovni njegov cilj podsticanje rađanja, jer mi kao država i društvo stvarno imamo taj ogroman problem pada nataliteta i nismo jedini, čitava Evropa od toga pati, neke države više, neke manje, i to je problem koji proizvodi promena uslova. Vremena su se promenila, samim tim i ljudi se menjaju i njihovi životni prioriteti i potrebe se menjaju i sad je potrebno pronaći efikasno rešenje da se ovaj problem nekako reši, da se građani podstaknu na to da budu roditelji. Ali, to nije tako teško, većina ljudi prirodno ima potrebu da se ostvari kao roditelj. Međutim, ono što je problem jeste što vi i sa jednim detetom vi se ostvarite kao roditelj i vi ste svoju ličnu potrebu zadovoljili.

Država, međutim, i društvo imaju problem pada nataliteta ukoliko se roditelji zadrže samo na jednom detetu i sve mere koje donosimo moraju ići na to da podstaknu roditelje da rađaju više od jednog deteta.

Koliko sam razumela ovu strategiju, koja je doneta u martu i koju su radili stručnjaci i prilično su je, rekla bih, solidno uradili, naš osnovni problem, najveći problem je da roditelje sa jednim detetom motivišemo da se odluče i na drugo dete. Ta strategija ima spisak predloga raznih mera, koje su čak vremenski oročene u naredne dve godine, za određeni broj mera se kaže da treba da sa njima krene 2018. godine, za neke 2019. godine, za neke 2020. godine.

Ono što mene zbunjuje jeste što izmene ovog zakonodavstva, ovoga o čemu sad, danas pričamo, finansijska podrška porodicama sa decom, predviđena je da dođe tek 2020. godine, kao šlag na tortu ostalim nekim merama koje pre toga treba ili obaviti ili makar započeti. Čak se u samoj Strategiji kaže da iskustva drugih zemalja koje su pokušale da podstaknu rađanje samo tako što su nudili finansijsku pomoć, kao što je to sad ideja, nisu imale rezultate, možda malo kratkoročno, ali na duži vremenski rok, ovo je problem koji ne može da se reši preko noći, vi ne možete to imati kao jednokratnu meru, ona mora biti na vrhu ostalih mera koje su sistematske prirode. Znači, ovo je bilo predviđeno za 2020. godinu.

Ono što se Narodne skupštine tiče i izmene zakonodavstva, što se nalazi u toj Strategiji, jeste da 2018. godine treba pre svega izmeniti radno zakonodavstvo.

Meni nije jasno zašto ovo, što inače po Strategiji treba tek da bude kao poslednja mera, dolazi nama prvo, a da ono što je planirano da dođe kao prvo, nije pred narodnim poslanicima. Podsetiću vas da su veliki problemi, kada je reč o pravima trudnica i porodilja, upravo u okviru radnog zakonodavstva. Mi sad imamo situaciju da taj zakon u opšte ne prepoznaje prava trudnica i porodilja koje rade po nekim ugovorima, o privremenim i povremenim poslovima, o dopunskom radu, o autorskom ugovoru, koje su na nekim stručnim usavršavanjima koja su plaćena. Znači, kada žena koja radi po ugovorima ostane u drugom stanju ona nema nikakva prava u vezi sa nekim trudničkim i porodiljskim naknadama.

S druge strane, ovaj zakon koji je pred nama danas, o finansijskoj podršci porodicama sa decom, kada je reč o roditeljskom dodatku, pazite čuda, ove žene prepoznaje. Kada treba izračunati da li neko ima ili nema pravo na roditeljski dodatak, onda mu se računaju prihodi od poslova po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Znači, za žene koje rade po ugovoru ovo je duplo golo, dvostruki problem se stvara. Molim vas da pod hitno izmenimo ono što Strategija kaže da treba da izmenimo u vezi radnog zakonodavstva.

Druga stvar, Strategija predviđa da kad već menjamo radno zakonodavstvo treba da predvidimo i mogućnost da žene koje su na porodiljskom odsustvu nakon isteka porodiljskog odsustva, ukoliko to žele, imaju mogućnost da produže porodiljsko odsustvo uz umanjenu neku naknadu, ali da uopšte imaju tu opciju. I, ono što je meni najvažnije u tome, a mislim da i Strategija jasno kaže da na tome treba dobro da radimo, a to je uvođenje plaćenog odsustva za očeve, tj. kvote za očeve koje bi bile obavezne, neprenosive, i koje bi mogli očevi da koriste kad žele. Zašto obavezne i neprenosive?

Mi smo jedno patrijarhalno društvo u kome se smatra da se svi poslovi koji su vezani za porodicu, za decu, za uzgoj dece, za održavanje kuće, za brigu o ostarelim i bolesnim roditeljima na ženi. Onda se čudimo zašto žene neće da rađaju. Veliki je pritisak na ženama. Moramo da radimo na tome da očeve animiramo, da uzmu veće učešće u aktivnostima koje su porodičnog tipa.

U tom smislu, primer su nam skandinavske zemlje i treba da nam budu primer. Danska, Norveška, Švedska. To su tri od četiri zemlje Evrope koje su uspele da preokrenu trend niskog nataliteta u ovim skandinavskim zemljama, zahvaljujući tome što prirodno po mentalitetu i kulturološki je najnormalnije da otac učestvuje u podizanju dece i u rasterećenju pritiska koji žena oseća kada je reč o kućnim poslovima i obavezama. Četvrta zemlja je Francuska. Oni su prevrnuli trend, jer su shvatili da žene koje rade pre će se odlučiti na drugu i treću trudnoću ukoliko znaju da će dete moći da pošalju u vrtić.

Kod nas se očekuje da žena koja rodi, maltene 10 uzgaja to dete. Evo, i ovaj zakon to prepoznaje, jer negde će 10 isplaćivati u nekim ratama neku pomoć tim porodicama. Žene žele da se vrate nazad na posao. Kod nas nemamo dovoljno vrtića, nemamo dovoljno mesta u predškolskim ustanovama ni za decu žena koje rade, a da ne pričamo o ženama koje su nezaposlene i koje nemaju kada da traže posao, zato što moraju da čuvaju dete. Znači, moramo naći načina da rasteretimo žene i ova strategija to prepoznaje. Ona određene mere u tom smislu i predlaže i moramo naći načina da malo više očeve uvučemo u porodične aktivnosti.

Mi smo se kao društvo jasno trasirali, nećemo nazad u srednji vek. Evo samim tim što u ovoj Narodnoj skupštini zakonski mora da bude 30% žena, a nadam se da ćemo uskoro doći do toga da zakonski propišemo da ih mora biti 50% jer je to jedino ravnopravno. Samim tim, mi smo se kao društvo trasirali kao tome da želimo profesionalno ostvarene žene, jer prepoznajemo da one mogu da daju veliki doprinos u društvu. Da bi žene mogle i profesionalno i majčinski da se ostvare, mi njima moramo pomoći.

Ne možete od žena tražiti da se žrtvuju za državu. Država ima problem, država mora naći način da žene podstakne. Naravno i očeve. Što se očeva tiče i menjanja tog patrijarhalnog odnosa, imam predlog da počnemo od porodilišta. Do pre koju godinu očevima je bilo zabranjeno da prisustvuju porođaju. U nekim porodilištima imali smo opciju da mogu da plate kao da je bioskop u pitanju, Bože me oprosti. Mi moramo u porodilištima da već krenemo da menjamo taj odnos očeva prema porodičnom odnosu i obavezama i da gradimo sistematski jedan stav da oni treba da budu podrška i ravnopravni partner u tim porodičnim aktivnostima i poslovima, a ne samo neko ko se stara isključivo o zadovoljenju finansijskih potreba porodice. Samo tako se može smanjiti taj pritisak koji žene osećaju i koje samim tim, to je ta psihološka cena koju neke žene ne žele da plate. Država mora da im pomogne da ta cena bude jeftinija.

Naravno, postoji i ekonomska cena zbog koje imamo problem koji imamo. Ovaj zakonski predlog proklamuje da ima za cilj da reši ili ublaži upravo to. Mislim da imamo mnogo drugih prilika, da mnogo sistematičnije i dugoročnije i na jednoj održivoj bazi umanjimo taj finansijski pritisak koji svi roditelji osećaju.

Počnimo od škole, besplatni udžbenici za svu decu u školama. To vam je dugoročno, ako trasiramo, velika pomoć porodicama sa decom, iz godine u godinu. Roditeljstvo je najskuplje tokom školovanja deteta.

Ogroman problem i to ova strategija prepoznaje jesu nezadovoljene stambene potrebe mladih bračnih parova. Ova strategija predlaže da se država angažuje na izgradnji stanova koji bi se jeftino davali u zakup mladim bračnim parovima koji bi se pored jednog, odlučili za drugo i treće dete. To bi bio, mislim, najveći podsticaj mladim bračnim parovima, ako govorimo o ekonomskoj pomoći. U samoj toj strategiji stoji neverovatan podatak, da trećina porodica sa decom u Srbiji odvaja 40% porodičnih prihoda za stambene troškove. Znači, za zakup ili za kredit, za vražiji infostan, struju, grejanje. Istovremeno, u zemljama EU od porodičnih prihoda za zadovoljenje istih troškova odvaja se manje od 10% porodičnih prihoda. To je ogroman pritisak i sa tim treba početi.

Strategija predviđa i vaučere. Pre nego što se izgrade ti stanovi, jer to je ipak neki proces koji traje, vaučeri za mlade bračne parove kojima bi oni mogli da rentiraju neki stan. Mi imamo situaciju da po tri, četiri generacije, po sedmoro, osmoro ljudi živi u dvosobnim stanovima, zato što je to jedini način da podmire sve troškove. Od dve plate od po 20.000 dinara ne možete da platite i rentu i račune za infostan, struju, grejanje i da vam ostane još da se prehranite. LJudi preživljavaju, tako što imate po tri, četiri generacije pa onda imamo dve penzije i dve plate, pa nas sedmoro uspemo nekako da otplatimo stambene troškove i plus da jedemo ceo taj mesec.

Ali pitam vas – gde će mladi bračni par da rodi to prvo dete, ne drugo i treće, ako živi u takvoj zajednici? Ovakva mera i ako bi to bio prioritet, duboko sam u to uverena, kao kolateralnu dobrobit imala bi i smanjenje broja razvoda brakova, a i smanjenje nasilja u porodici.

Zato mi nije jasno, zašto od svih ovih pametnih stvari koje se u strategiji mogu naći i koja treba da bude jedno naše dugoročno opredeljenje i koja jasno kaže da prvo treba uraditi ovo, ovo, ovo i ovo, rešiti problem nedovoljnih mesta u vrtićima, onda potom, rešiti nezadovoljene stambene potrebe, radno zakonodavstvo izmeniti, pa tek na kraju opredeliti se za neku čisto keš finansijsku pomoć koja može biti, kada je samostalna ne može dati održiv dugoročni rezultat, ali uz ove ostale mere, daje.

Znači, nije mi jasno, zašto smo krenuli prvo od repa, umesto da krenemo od glave, da napravimo dobro temelje, pa na kraju da završimo sa tim šlagom na torti.

Ova mera, verujem daće neke rezultate, ali sam uverena da će oni biti ad hok i kratkoročno. Rodiće se neka deca, uzeće te neke parice, roditelji će možda lakše da doguraju do njihove desete godine života, a onda će da grcaju opet u nekim finansijskim problemima upravo u tom uzrastu od četvrtog do osmog razreda osnovne škole kad treba platiti užinu u školi, i udžbenike, i ekskurziju, i izlet, i pribor, i sveske, i vannastavne aktivnosti. Tu neće biti nekog pomaka i ta će deca dočekati punoletstvo, ako ne bude ovih drugih mera i ako ne promenimo ekonomsku politiku pravljena jeftine pravne snage, ako plate ostanu na nivou od 20 hiljada, ti isti roditelji koji će sad da uzmu ove pare, kad im deca napune 18 godina reći će im – bežite dece odavde. Pa, će ta deca onda novu decu rađati negde u inostranstvu. Znači, kompleksan je problem. Mi i sad imamo kao veliki problem to što u najreproduktivnijem dobu nama mladi bračni parovi odlaze iz zemlje i decu rađaju negde drugde. I to utiče na natalitet.

Zato, meni je žao što to moram da kažem, moj utisak je da je ovaj zakon pred nama danas, ne toliko zbog toga što nam je javni interes i borba za poboljšanje nataliteta na umu, što bi trebalo da bude, već da u korenu ovoga leži pre svega partijski interes, jer ovaj zakon ovakav kakav jeste može se oceniti isključivo kao jeftino populistički ukoliko uz njega ne idu sve ove druge mere koje su propisane u strategiji.

Kada možemo očekivati te druge mere? Molila bih da građanima Srbije kažete kada ćemo sve ostalo, naročito vezano za zadovoljenje stambenih potreba mladih bračnih parova moći da očekujemo. Hvala.

Hvala koleginice Stamenković.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović, ministar.
Izvolite, profesorka Dejanović.

Uvažena poslanice Stamenković, zahvaljujem naravno na učešću u raspravi i na delimično izneto tačnim informacijama vezanim za strategiju.

Ovaj segment strategija o kome govorite je isti od 2008. godine do danas, ali je nažalost bio tema detaljne razrade i izrade akcionog plana tek prošle godine i stupa na snagu tek ove godine.

U okviru te strategije predviđeno je da ublažavanje ekonomske cene roditeljstva se razvija postepeno do 2020. godine, što nije značilo da je, a uzimajući u obzir makroekonomsku stabilnost i činjenicu da finansijski realno živimo, nigde nije stajalo u strategiji, niti stoji da je zabranjeno da odmah primenimo što je moguće veći broj mera i strategije uključujući ovu koja je specijalna, ni zadatak broj jedan u okviru strategije ublažavanje ekonomske cene roditeljstva.

Neće stupiti na snagu ništa 2020. godine Stupa na snagu onog dana kada, odnosno sutradan od momenta kada se tekst zakona koji usvojite oglasi u „Službenom glasniku“. I jako je dobro, ogroman broj žena se jako raduje činjenici, i ne samo žena, parova, što će omogućiti ovim finansijskim sredstvima bolji standard trećeg i četvrtog već rođenog deteta od 25. decembra.

Ja potpuno razumem i vaše interesovanje vezano za radno zakonodavstvo i htela bih da vas informišem, i vas i širu javnost, da smo uradili jedno istraživanje na 128 hiljada zaposlenih. Cilj inače ovih finansijskih mera nije da majka ne radi, pa da dobije za treće, četvrto dete 30 hiljada mesečno. Ne, cilj je da standard trećeg i četvrtog deteta bude bar kao i prvog za one roditelje koji su motivisani i koji su se opredelili da imaju treće i četvrto dete.

Znači, kada smo uradili to istraživanje mi smo zapravo došli do jednog frapantnog podatka. Početna ideja je bila da menjamo normativu, zakone u domenu radnog zakonodavstva. Međutim, ni zaposleni, ni poslodavci nisu baš mnogo znali o pozitivnim zakonskim rešenjima koja već imamo.

Naime, do treće godine jedan roditelj može birati smenu u kojoj radi do treće godine deteta, to je retko ko koristio. Mogući je rad od kuće, mogući je izbor smene u kojoj će neko raditi, mogući je rad tzv. „part-time“ angažovanjem, četvoročasovno radno vreme. Kada smo zaposlene roditelje pitali u tom velikom istraživanju, a obavili smo četiri hiljade anketa zaposlenih roditelja i 330 poslodavaca je učestvovalo, i kada smo ih pitali da li znaju za ova zakonska rešenja, mi smo došli do zaključka da zapravo nedovoljna informisanost uposlenih, i koristim i ovu priliku da kažem da moramo ići sa korišćenjem već pozitivnih zakonskih akata u vezi sa usklađivanjem rada i roditeljstva.

Pitate se zašto smo se opredelili da idemo na stimulaciju drugog, trećeg i četvrtog deteta. Pa, vi ste sami rekli razlog, zadovoljenja roditeljskog nagona, je jedna od najjačih prirodnih potreba svakog čoveka. Prvo dete se prosto rodi, jer osoba želi da bude roditelj. Stimulacija za drugo dete mu je povećana sa šest hiljada i nešto na 10.000 mesečno do druge godine života. To nisu neke pare, to su ipak sredstva koja su povećana skoro za 50%. Zašto smo kod trećeg i četvrtog deteta išli sa većim stimulacijama? Zbog toga što demografi kažu i stručnjaci da bi se zanavljali i da nas ne bi bilo svakog dana za 107 manje, potrebno je da u našoj sredini svaka žena koja je u fertilnom periodu, da 11% njih ima jedno dete, da dvoje dece ima 44%, troje 45%. Nažalost, 10% parova ima problem steriliteta.

Kakva je situacija u Srbiji? Pedeset dva posto žena je rodilo jedno dete, 40% i nešto preko 40% dvoje dece, dakle tu se približavamo onom željenom procentu. Treće dete ima nažalost samo 6,7%. Mi smo uočili da nam je, a i demografi se s tim slažu, da bi neko rodio treće dete mora imati prvo drugo dete. Stimulacijom trećeg deteta, vi zapravo malo stimulišete žene, koje već imaju drugo dete, da razmišljaju o trećem, a stimulacijom drugog koja jeste nešto manja idemo na tu meru. Ja se nadam da će u narednih 10 godina ekonomska situacija i kompletna situacija u Srbiji biti takva da zaista ublažavanje ekonomske cene roditeljstva neće biti ovoliko značajno koliko je sada.

Potpuno se sa vama slažem da to nije jedina mera i zbog toga na planu psihološkog snižavanja roditeljstva kroz savetovališni rad, na planu usklađivanja rada i roditeljstva, Privreda komora Srbije je napravila već prve korake ove godine, iako kažem tek je akcioni plan počeo od pre mesec dana da se primenjuje.

Doneta je odluka o tome da se među privrednim finansijskim subjektima i subjektima javnih preduzeća formiraju tzv. prijatelji porodica. Dakle, one firme, ona preduzeća, oni poslodavci koji budu ispoljavali socijalno odgovorno ponašanje biće najbolji prijatelji i dobijaće određene nagrade. To je prvi korak ka sertifikaciji firmi koje će stimulisati svoje zaposlene radnike, a koji su ujedno i roditelji, jer postaju polako svesni i poslodavci, i sa njima na tome moramo raditi, da je nabolji zapravo radnik onaj ko stiče dohodak i za sebe i za svoju porodicu, odnosno za svoje dete.

Dakle, nikome nije palo na pamet da ide samo sa ovom merom. Mi mislimo da set ekonomskim mera mora ići paralelno sa drugim merama, neke su iz domena zdravstva. Uredba će biti ovih dana završena, vezana za to da svi oni koji su se ostvarili kao roditelji nakon biomedicinske potpomognute oplodnje i dobili dete iz tog postupka, mogu pod potpuno istim uslovima da idu na cilj da ostvare i da drugi put postanu roditelji, odnosno da o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje mogu imati tri pokušaja za majke koje su do 42 godine.

Dakle, nikako se ne govori samo o jednoj meri, a ogromna finansijska sredstva, ogromna za ipak budžet Srbije koji nije prevelik, idu jedinicama lokalne samouprave i usmerena su isključivo na lokalne programe pronatalitetne politike. To su pre svega vrtići, to je edukacija onih koji treba da vaspitavaju decu, to je rad sa budućim roditeljima i kompleks svih tih mera, koji su stručnjaci izvanredno napisali još 2008. godine i koji su skoro u istom sastavu ponovo radili taj isti program, odnosno istu strategiju, po prvi put doživljava akcioni program sa oročenim rokovima, a sve što možemo pre da uradimo ne bih rekla da je minus, rekla bih naprotiv da je zapravo sasvim u redu.

Što se tiče udžbenika, stambenih prostora, vaučera, svega o čemu ste govorili, to su zapravo mere na kojima radimo. Dakle, strategija je završena tek u martu mesecu ove godine i evo prvih vrlo konkretnih koraka. Svi ostali koraci će se raditi u narednom periodu. Da se od 2008. do 2018. godine uradio deo ovoga što smo samo uradili kroz Zakon o finansijskog podršci porodici i rad sa lokalnim samoupravama, mi bismo danas mogli sa više pozicija da startujemo i mnogo više da uradimo.

Zamolila bih vas da ne shvatite ovo kao polemiku, nego kao razjašnjenje svega ovoga o čemu ste govorili. Zahvaljujem se na učešću u raspravi i pitanjima koje ste mi postavili.

Hvala, profesorka.
Pravo na repliku, Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uglavnom volim da sam u temi, ali moram replicirati prethodnoj koleginici, pre svega iz razloga zaštite maloletne dece. Naime, u svom izlaganju više puta je ponovila da majke uzgajaju decu. U skladu sa porodičnim zakonom, roditelji – majka, otac, majka posebno, otac posebno, ili roditelji zajedno, čuvaju, neguju, podižu i vaspitavaju decu. Termin „uzgajanje“ je termin koji je neprikladan za decu, to je prva stvar.

Druga stvar na koju bih takođe htela da ukažem, to je postavljanje pitanja, nama je na dnevnom redu Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Jedan od instrumenata populacione politike upravo je predviđen Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom, a to su roditeljski dodaci. Naravno, ovaj zakon planira se da stupi na snagu 1. jula 2018. godine. Ali, postavljeno je pitanje – zašto baš on sada prvi? Daću odgovor na to. Zato što je Srbija politički i ekonomski stabilna zemlja, zato što se u Srbiji gotovo svakog dana otvaraju fabrike i daje mogućnost za zapošljavanje ljudima, zato što ova država na odgovoran način, a ovo je jedna od Ustavom predviđenih obaveza i dužnosti države, da na socijalno odgovoran način pomogne porodicama, posebno porodicama sa više dece. Prema tome, to su razlozi zbog kojih ovaj zakon prvi dolazi na red.

Hvala puno.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.