Zahvaljujem ministre Đorđeviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarko Đukić Dejanović, poštovani ministre Đorđeviću sa saradnicima, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je objedinjena rasprava o više predloga zakona i poslanička JS u danu za glasanje podržaće sve predloge zakona iz ove objedinjene rasprave.

Moje izlaganje na samom početku biće usmereno na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Dakle, čini mi se, krucijalni zakon, ali i da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje svakako podržati ovaj zakon, ali ministarka moram da kažem da možemo da razgovaramo o tome da Srbija ide krupnim koracima napred u mnogim segmentima, bilo da je u pitanju BDP, povećanje BDP, smanjenje stope nezaposlenosti, dovođenje investitora, povećanje plata i penzija, ali ako nemamo uspešnu populacionu politiku sve je džaba, nemamo budućnost ove zemlje.

Ono što želim da vam kažem da država Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem i vaše ministarstvo koje predvodite, prepoznali su značaj populacione politike i to je ono što nas raduje za naredni period. Sve što praktično radimo, radimo da bi smo u Srbiji imali više dece i da bi smo zaustavili odliv mladih ljudi u inostranstvo.

Ministarko, ja ovde želim da kažem da nismo sproveli te mere i da nismo prepoznali sve to. Godine 2050. Srbija bi imala milion i po stanovnika manje. Srbija je po statistici koju vi znate dobro šesta najstarija nacija u Evropi. Ako se tome dodaju migranti, onda zaista podaci su zabrinjavajući.

Prema podacima, svakoga trenutka, tj. svakoga dana gubimo 107 ljudi. Već 67 godina gubimo stanovništvo, a zadnjih 27 godina imamo negativan prirodni priraštaj.

Poređenja radi, evo ja ću dati još jednom taj podatak da 1950. godine imali smo rođenih nešto manje od 164 hiljade beba. Godine 2017. taj broj je za 100 hiljada manji, ali istine radi, 2017. godine je rođeno 200 beba više nego 2016. godine u kojoj smo, da kažem, napravili onaj najnegativniji skor, da je rođeno najmanje beba još od 1900. godine, otkad se ova statistika i vodi, ako se ne varam.

Što se tiče majki, u Srbiji je po majci procenat 1,44% a za prostu reprodukciju potrebno nam je još bar 0,8%. Dakle, statistika u ovom trenutku izgleda ovako – 51% majki ima jedno dete, 42% majki ima dvoje, a samo 7% majki ima troje dece. Demografski zakoni su jasni, vi to dobro znate, da bi smo imali prostu reprodukciju potrebno je da 11% majki ima 1 dete, 44% majki dvoje i 45% majki troje dece.

Kada se tome dodaju još migranti, tj. 15 hiljada ljudi svake godine izgubimo, onda podaci su u najmanju ruku zabrinjavajući. Čak i veliki gradovi poput Leskovca, Kraljeva, Kruševca imaju, da kažem, negativan migrantski saldo. Samo 40 opština u Srbiji ima pozitivan migrantski saldo, a to znači da više stanovnika se u njih doseljava nego što se odseljava. Ministarka, za uspešnu populacionu politiku čini mi se da je potrebna sinergija države, sinergija svih lokalnih samouprava, ali čini mi se i svih nas.

Jagodina, vi to dobro znate ali ja zaista moram da pomenem, na čelu sa Draganom Markovićem Palmom je primer dobre prakse u lokalnoj samoupravi. Jagodina je još pre 14 godina prepoznala borbu protiv te bele kuge i u kontinuitetu se radi direktno i indirektno. Direktno nizom mera za ovih 14 godina, pomoć za svako rođeno dete, pomoć porodicama sa više dece, pomoć nezaposlenim trudnicama i porodiljama.

Ali, isto tako, i indirektne mere su važne. Znači, svake godine se vode učenici četvrtog, osmog razreda, učenici srednjih, tj. svršeni maturanti, na more. Vode se studenti u Beč. Đaci i putnici imaju besplatan prevoz. Zapošljavaju se roditelji sa više dece. Na kraju, situacija je takva da na poslednjem popisu imamo 400 stanovnika više u Jagodini i mnogo više odeljenja u osnovnim školama.

Ne ulazeći u sam zakon, samo želim da kažem, ministar je to napomenuo, ali, ovaj zakon smatram najbitnijim na ovoj raspravi i uopšte najbitniji, jer predstavlja ukupnu društvenu brigu o deci, a i naša odgovornost je da poboljšamo uslove kako bi deca bila zadovoljnija i bolju budućnost za njih, kao i da pomognemo zaista materijalno ugroženim porodicama, da im damo podsticaj i podršku da ostvare, ako oni to žele, željeni broj dece.

I na samom kraju, vezano za ovaj zakon, samo ću reći, vi ste to više puta govorili, ali, evo, ja ću još jednom da napomenem, da u demografiji merna jedinica je 10 godina. Ja se, ministarka, zaista nadam da svim ovim što radite i što radi država Srbija, za 10 godina u ovoj oblasti imaćemo zaista mnogo, mnogo svetliju budućnost i da vam kažem da će u danu za glasanje Jedinstvena Srbija svim srcem podržati ovaj predlog zakona.

Što se tiče drugog Predloga zakona, o ratnim memorijalima, želim da kažem da treba reći da propisi koji regulišu ovaj zakon su doneti još pre 40 godina. Praktično, cilj ovog zakona je jasnije definisanje nadležnosti i jačanje odgovornosti efikasnosti jedinica lokalne samouprave i ostalih institucija ili pojedinaca kao i stvaranje neophodnih uslova za zaštitu kulturnog nasleđa vezanog za sve ratne periode.

Najveća novina kod ovog zakona je nadležnost ministarstva zaduženog za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije i za davanje saglasnosti za podizanje novog ratnog memorijala. Ovako uređen sistem će svakako doneti unapređenje, poštovanje ljudskih prava, nacionalnih i verskih osećanja, ali, sa druge strane, kao važan segment kulturne baštine Srbije postaće deo atraktivne i turističke ponude Srbije.

Što se tiče trećeg zakona iz ove objedinjene rasprave, Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima radnika, ovaj zakon treba da poboljša položaj sezonskih radnika i, isto tako, da pojednostavi prijavljivanje radnika putem elektronske platforme.

Zakonom su definisani poslovi na kojima će raditi sezonski radnici - u sektoru poljoprivrede, šumarstva, ribarstva. Takođe, zakon predviđa i maksimalno vreme angažovanja sezonskog radnika u toku kalendarske godine do 180 dana. Isto tako, u tom vremenu, radniku će se računati i penzijsko-invalidsko osiguranje ili zdravstveno osiguranje u slučaju neke povrede ili profesionalne bolesti. Novčana naknada za sezonske radnike obračunava se i isplaćuje po radnom času, a najmanje u iznosu minimalne cene rada.

Isto tako, ovim Predlogom zakona se predviđa da za vreme obavljanja sezonskih poslova radnik se ne briše iz evidencije, niti mu se obustavlja isplata novčanih naknada Nacionalne službe za zapošljavanje koju je ostvario za vreme privremene nezaposlenosti.

Ministre, ovde bih ipak želeo da vas pitam jedno pitanje. U Srbiji postoji veliki broj staračkih domaćinstava, posebno Šumadija i ovaj deo ovamo. Ta seoska domaćinstva praktično sve ono što rade na zemlji, oni imaju po hektar, dva, što rade na svojoj zemlji koriste za svoje potrebe. A da bi ipak mogli da obrade tu zemlju, moraju da koriste sezonske radnike jer nisu u mogućnosti da sami to rade. Isto tako, imamo veliki broj domaćinstava koje imaju samo po jedan hektar zemlje, isto koriste te proizvode za sebe, pa me interesuju da li su i ta domaćinstva dužna da prijave te svoje sezonske radnike kada ih uzimaju za svoje potrebe?

Sledeći zakon je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju radnika. Kada je reč o ovom zakonu, njegovim donošenjem pojednostavljuje se postupak izdavanja radne dozvole za zapošljavanje, a u cilju daljeg razvijanja povoljnijeg poslovnog okruženja i dovođenja stranih investitora.

Inače, ministre, samo da kažem da ovaj zakon poznaje sedam vrsta radnih dozvola, što se tiče države Srbije i dosadašnja praksa je pokazala da najveći broj izdatih dozvola za rad čine radne dozvole za zapošljavanje.

Kada je reč o sledećem Predlogu zakona, o izmenama i dopunama Zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, ministre, kada je reč o ovom zakonu neka zvanična statistika kaže da otprilike sedam hiljada ljudi godišnje se uputi na rad u inostranstvo. To su zvanične procene, ali, kada uzmemo u obzir agencije, kada uzmemo u obzir posrednike, taj broj je znatno veći. Zbog toga je od izuzetne važnosti provera agencije preko koje zaposleni odlazi na zaposlenje u inostranstvo, a sa druge strane i preko tih agencija rade ugovore, a ne direktno sa fabrikom ili sa nekim poslodavcima u inostranstvu.

Kada je reč o samom zakonu, on pokušava da na najbolji način reši ovu oblast, da zakon učini transparentnijim i da spreči zloupotrebe kojih je, složićete se, u prethodnom periodu bilo zaista možda malo i previše.

Prijemom u Centralni registar omogućava se lakši pristup podacima o radnicima i koliko se poštuju njihova prava kada je u pitanju osiguranje. Isto tako, zakon donosi da se radnik ne sme upućivati u inostranstvo na manje od tri meseca, obavezna kvota od 20% zaposlenih, da ne dužim, i na taj način se izbegavaju zloupotrebe i iznajmljivanje radnika preko agencija, gde praktično agencija nema nijednog zaposlenog a iznajmljuje od nekih drugih radnike.

Kada je reč o dva predloga zakona, o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca i o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, ministre, vi ste o ovome dosta govorili. Da se ne ponavljam, da pričam o samom zakonu, ali reći ću vam samo jednu stvar, da smo mi svi dužni da poštujemo ljude koji su se borili za ovu državu, koji su, na kraju, dali živote za ovu državu. Isto tako siguran sam da je cilj svih nas ovde da ljudima poboljšamo uslove života, ne samo borcima, već i vojnim invalidima i porodicama palih boraca.

Kada je reč o Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, treba reći da su ranije dugotrajni radni sporovi bili skupi i za privredu i za državni budžet. U sporove su se odmah uključivali i ministar, i Vlada, i predsednik Vlade, ali kada postoji Agencija, sve što se u njoj odluči ima težinu pred sudom. Dakle, rad Agencije za mirno rešavanje radnih sporova treba da postane transparentniji, kako bi poslodavci, radnici shvatili da njena rešenja imaju jednaku težinu kao sudska, a da sporovi traju kraće i manje koštaju privredu.

Na samom kraju, ministre, pred nama su četiri sporazuma. Prvi, Sporazum između Republike Srbije i Ruske Federacije o socijalnoj sigurnosti donesen u Moskvi decembra 2017. godine. Ovim sporazumom je regulisano pravo na starosnu, privremenu starosnu, invalidsku i porodičnu penziju. Takođe, pravo u slučaju povreda na radu i profesionalnih bolesti i pravo na naknadu pogrebnih troškova.

Drugi sporazum je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o zapošljavanju državljana Republike Srbije u Republici Sloveniji. Sam zakon kaže da su njime uređeni uslovi, obim zapošljavanja državljana Republike Srbije u Republici Sloveniji, uslovi i postupak za izdavanje dozvole koja omogućava zapošljavanje naših ljudi tamo, ali i pravo i obaveza slovenačkih preduzetnika koji zapošljavaju naše ljude u Sloveniji.

Sledeći sporazum je potpisan u Solunu 2017. godine. Potpisan je između Republike Srbije i Republike Grčke, naravno, o socijalnom osiguranju. Moram da kažem da je ovim sporazumom regulisana oblast penzijskog i invalidskog osiguranja.

Na samom kraju, pred nama je i Memorandum o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Australije. Na recipročnoj osnovi između dve države reguliše se obavljanje plaćene delatnosti članova porodice, zvaničnih predstavnika dve države.

Na samom kraju, ministre, mislim da su svi ovi zakoni iskorak unapred i poslanička grupa JS u danu za glasanje podržaće sve predloge zakona iz ove objedinjene rasprave. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega Kosaniću.
Obzirom da reč žele predstavnici predlagača, moraću da obrišem listu da bih vam dao reč.
Reč ima ministar prof. dr Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, čini mi zaista zadovoljstvo što danas učestvujem u radu kada su ovako značajne tačke i pre svega sigurno da sam sopstvenu pažnju u periodu od danas i ovde danas usmerila na izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici.

Zahvaljujem predstavnicima sve tri poslaničke grupe koji su uzimali učešća u početku rasprave do ovog momenta što su zaista svoju i energiju i pažnju usmerili. Gospodine Kosaniću, vi ste izneli izuzetno značajne podatke koji se tiču demografskog profila života u Srbiji i moramo se prisetiti da predsednik države, tada premijer, gospodin Vučić je zapravo odredio u momentu kada ima ekspoze ovde u ovom istom prostoru koliko je značajno da jedan od naših osnovnih nacionalnih zadataka budu mere koje se tiču populacione politike i demografije.

Neću, naravno, ponavljati sve što ste iz zakona izneli kao pozitivno, ali bih usmerila pažnju šire javnosti i vas poslanika na činjenicu da samo ublažavanje ekonomske cene podizanja posebno, trećeg, četvrtog, pa naravno i drugog deteta je samo jedna od mera.

Mi bismo grubo gledali ako analiziramo zakone i ove dopune i izmene, mogli da kažemo da se Vlada Republike Srbije opredelila za dva nivoa aktivnosti, nacionalni i lokalni. Taj nacionalni je zapravo sadržan u zakon sadržan u zakonu, i naravno da je čitava Vlada, pre svega uz ogromno angažovanje ministra Zorana Đorđevića, ministra gospodina Lončara, svih ostalih ministara, Ministarstva finansija i svih aktera koji su učestvovali, ocenila da taj nacionalni prioritet se mora pokazati vrlo praktičnim činjenjima.

Ali kada bi taj ekonomski podsticaj bio jedina mera onda vrlo sličnu demografsku situaciju ne bi imale zemlje koje imaju izvanredan standard. Dakle, mnoge zemlje zapadne Evrope, skandinavske zemlje imaju vrlo slične probleme, kada je u pitanju perspektiva populacionih i demografskih parametara. Zbog toga je izuzetno značajno da čitav set mera mora primeniti i svaka jedinica lokalne samouprave i Vlada Republike Srbije se opredelila da nakon javnog oglašavanja za nepovratna sredstva jedinicama lokalne samouprave usmeri ove godine više od tri puta veću sumu novca nego što je to bilo u prošloj godini. Vi znate da je prošle godine 130 miliona, i ovde je bilo komentara da je to malo. Mi smo prošle godine imali pilot projekat koji je opravdao svoje postojanje. One jedinice lokalne samouprave gde su menadžmenti ocenili da, zajedno sa nevladinim sektorom, sa predstavnicima značajnih institucija treba da rade i na drugim merama napravile su korak napred. Ostale su više debatovale i podigli smo vidljivost teme.

Ovog momenta upravo komisija koja prispele prijave analizira ima mogućnosti da vidi da neke jedinice lokalne samouprave, gradovi i opštine ocenjuju da zajedničkim aplikacijama mogu ponuditi programe koji će biti podsticajni za pronatalitetnu politiku, druge su se odlučile da same aplikuju.

Šta su sve to mere za koje se aplikuje i šta na nivou lokala može da se uradi, a zaista izvanredan primer jedinice lokalne samouprave je Jagodina, grad Jagodina i zaista vaš kolega narodni poslanik gospodin Dragan Marković Palma sa svojim merama - usklađivanje rada i roditeljstva, snižavanje psihološke cene roditeljstva, briga o onim parovima koji imaju problem steriliteta, neuporedivo više znanja u domenu populacione politike, gde je nažalost stojimo lako loše i reproduktivnog zdravlja, angažovanje institucija za javno zdravlje i sve se to poverava jedinicama lokalne samouprave.

Primena ovog zakona imaće svoj pun duh onog momenta kada počnu jedinice lokalne samouprave da se čvrsto drže teksta o kome mi danas, odnosno, vi danas ovde odlučujete uz naš angažman. Hvala vam, mnogo na podršci koju dajete i zaista mislim da će ovo biti jedan od zakona i uopšte kompletan set zakona, da će na taj način stimulisati sve poslanike ovog visokog doma da možda prvi put nakon dužeg vremena jednoglasno i bez onih koji su protiv se izjasnimo o zakonskim rešenjima koja su izvanredna, ne samo za bolju demografsku budućnost Srbije, već i za rešavanje ostalih vrlo senzitivnih tema.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Zoran Đorđević. Izvolite.

Probaću da odgovorim na dve teme za koje ste meni postavili pitanje.
Prvo, što se tiče poljoprivrednika i tih gazdinstava, nažalost, svi oni koji rade i koji zarađuju moraju da plate i porez. To je zakonska obaveza svih onih koji privređuju i na neki način zarađuju. Dobra vest u celoj priči, a znate, pričali smo već o tome, Ministarstvo je pokrenulo projekat izrade socijalnih karata, odnosno očekujemo u drugoj polovini godine i zakon o socijalnim kartama i tu jeste ideja da se prepozna upravo i ta kategorija poljoprivrednika, domaćinstava koja ne mogu sama da obrađuju zemljište koje imaju, koje po sadašnjem sistemu za nas su neko ko ima i kome ne treba država da daje. Imamo neke slučajeve gde ljudima kojima to ne pripada faktički država daje određena finansijska sredstva, neku socijalnu pomoć.
Mi želimo jednu pravednu državu kada je u pitanju socijalna pomoć i želimo da rasteretimo te ljude. Verujem da usvajanjem tog zakona rešićemo i problem da oni po automatizmu dobijaju socijalnu pomoć, da država bukvalno može da zna kome pripada socijalna pomoć, da može da je kategorizuje, da bez dodatne administracije, poteškoće, čekanja redova, dokazivanja jednostavno uplaćuje socijalnu pomoć, ali isto tako i onima kojima ona ne pripada, da to uskrati i da to bude po nekom automatizmu.
Mislim da ćemo tada kada budemo pričali o tome videti da smo i tu kategoriju naših građana prepoznali i da rešavamo i njih i ne samo njih, već i sve druge koji na neki način sada ili dobijaju manje ili koji nisu uopšte u sistemu socijalne pomoći.
Kada su u pitanju borci, slažem se sa vama, velika pažnja treba da se posveti u budućnosti ka njima. Oni su onda kada je bilo najpotrebnije našoj zemlji izašli na prvu crtu, dali su mnogo toga, žrtvovali su mnogo toga i mislim da najmanje što možemo u ovom trenutku i koliko god im budemo pružali i koliko god bude bilo to ne može da nadoknadi sve ono što su oni dali i sve ono što su time izgubili.
Moramo da pokažemo jednu ozbiljnost i na neki način brigu o njima da oni osete to sa njihove strane. Iz tog razloga, niz sastanaka se održava u Ministarstvu sa tim savezima i udruženjima, baš da oni vide da mi ne bežimo od njih, da ono što dobijemo od države želimo da raspodelimo na jedan transparentan način, da imaju uvid u to kako radimo i šta radimo i da ih pozivamo da rade konkretno projekte koji upravo toj grupi ljudi najviše mogu da pomognu.
U tom nekom smislu i posle sastanka sa predsednikom inicirano je se za njih napravi jedan krovni zakon. Sada ima mnogo, mnogo zakona koji su još iz savezne države na snazi. Nemamo krovni zakon. Jeste ideja da se napravi zakon. Polazište izrade tog zakona je da nijedno pravo neće da im bude manje. Videćemo samo gde i na koji način je negde u prošlosti, poslednji put 2009. godine neka prava su im čak i smanjena, kako možemo da im vratimo ta prava, jer sve ono kako obrazlažu, sve ide u prilog tome da im je tada neko zarad nečega to ukinuo i da bi u stvari trebali da im priznamo ta prava.
Pustićemo. Svakako pozivam sve kada bude javna rasprava da učestvuju u tome i da zajednički donesemo za njih najbolji mogući zakon.
Ono što je predviđeno u budućnosti, vrlo brzo, Ministarstvo je preraspodelom sredstava opredelilo da sada već u julu mesecu raspiše dodatne konkurse i dodatni poziv tim udruženjima da apliciraju za nove projekte do kraja godine. Verujem da će uspešnost realizacije koju sada imaju u iznosu od 100% biti dovoljna osnova da svake sledeće godine deo sredstava koji država odvaja za njih bude veći i veći. Tako da mislim da, opet kažem, da malo činimo, uvek malo onoliko koliko su oni zaslužili, ali je bitno da postoji briga, da postoji razgovor i da oni znaju da postoji druga strana koja njih nije zaboravila. Mislim da je to najbolja poruka za njih. Hvala.

Zahvaljujem ministre Đorđeviću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Molim vas da se prijavite za reč.
Reč ima narodna poslanica Branka Stamenković.
Izvolite, koleginice Stamenković.

Hvala.

Od ovih 13 zakona, koliko danas imamo na dnevnom redu, najveću pažnju javnosti, sigurna sam u to, privući će ovaj Zakon o pružanju finansijske podrške porodici sa decom i ja bih se osvrnula isključivo na njega, jer u objedinjenoj raspravi je 13 zakona, a vi imate samo 20 minuta, ne možete kvalitetno da kažete ništa više od jednog zakona.

U ovom smislu imam neke nedoumice i imam pitanja vezano za ovaj Predlog zakona, zato što on u obrazloženju kaže, a to je i bez toga jasno, da je osnovni njegov cilj podsticanje rađanja, jer mi kao država i društvo stvarno imamo taj ogroman problem pada nataliteta i nismo jedini, čitava Evropa od toga pati, neke države više, neke manje, i to je problem koji proizvodi promena uslova. Vremena su se promenila, samim tim i ljudi se menjaju i njihovi životni prioriteti i potrebe se menjaju i sad je potrebno pronaći efikasno rešenje da se ovaj problem nekako reši, da se građani podstaknu na to da budu roditelji. Ali, to nije tako teško, većina ljudi prirodno ima potrebu da se ostvari kao roditelj. Međutim, ono što je problem jeste što vi i sa jednim detetom vi se ostvarite kao roditelj i vi ste svoju ličnu potrebu zadovoljili.

Država, međutim, i društvo imaju problem pada nataliteta ukoliko se roditelji zadrže samo na jednom detetu i sve mere koje donosimo moraju ići na to da podstaknu roditelje da rađaju više od jednog deteta.

Koliko sam razumela ovu strategiju, koja je doneta u martu i koju su radili stručnjaci i prilično su je, rekla bih, solidno uradili, naš osnovni problem, najveći problem je da roditelje sa jednim detetom motivišemo da se odluče i na drugo dete. Ta strategija ima spisak predloga raznih mera, koje su čak vremenski oročene u naredne dve godine, za određeni broj mera se kaže da treba da sa njima krene 2018. godine, za neke 2019. godine, za neke 2020. godine.

Ono što mene zbunjuje jeste što izmene ovog zakonodavstva, ovoga o čemu sad, danas pričamo, finansijska podrška porodicama sa decom, predviđena je da dođe tek 2020. godine, kao šlag na tortu ostalim nekim merama koje pre toga treba ili obaviti ili makar započeti. Čak se u samoj Strategiji kaže da iskustva drugih zemalja koje su pokušale da podstaknu rađanje samo tako što su nudili finansijsku pomoć, kao što je to sad ideja, nisu imale rezultate, možda malo kratkoročno, ali na duži vremenski rok, ovo je problem koji ne može da se reši preko noći, vi ne možete to imati kao jednokratnu meru, ona mora biti na vrhu ostalih mera koje su sistematske prirode. Znači, ovo je bilo predviđeno za 2020. godinu.

Ono što se Narodne skupštine tiče i izmene zakonodavstva, što se nalazi u toj Strategiji, jeste da 2018. godine treba pre svega izmeniti radno zakonodavstvo.

Meni nije jasno zašto ovo, što inače po Strategiji treba tek da bude kao poslednja mera, dolazi nama prvo, a da ono što je planirano da dođe kao prvo, nije pred narodnim poslanicima. Podsetiću vas da su veliki problemi, kada je reč o pravima trudnica i porodilja, upravo u okviru radnog zakonodavstva. Mi sad imamo situaciju da taj zakon u opšte ne prepoznaje prava trudnica i porodilja koje rade po nekim ugovorima, o privremenim i povremenim poslovima, o dopunskom radu, o autorskom ugovoru, koje su na nekim stručnim usavršavanjima koja su plaćena. Znači, kada žena koja radi po ugovorima ostane u drugom stanju ona nema nikakva prava u vezi sa nekim trudničkim i porodiljskim naknadama.

S druge strane, ovaj zakon koji je pred nama danas, o finansijskoj podršci porodicama sa decom, kada je reč o roditeljskom dodatku, pazite čuda, ove žene prepoznaje. Kada treba izračunati da li neko ima ili nema pravo na roditeljski dodatak, onda mu se računaju prihodi od poslova po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Znači, za žene koje rade po ugovoru ovo je duplo golo, dvostruki problem se stvara. Molim vas da pod hitno izmenimo ono što Strategija kaže da treba da izmenimo u vezi radnog zakonodavstva.

Druga stvar, Strategija predviđa da kad već menjamo radno zakonodavstvo treba da predvidimo i mogućnost da žene koje su na porodiljskom odsustvu nakon isteka porodiljskog odsustva, ukoliko to žele, imaju mogućnost da produže porodiljsko odsustvo uz umanjenu neku naknadu, ali da uopšte imaju tu opciju. I, ono što je meni najvažnije u tome, a mislim da i Strategija jasno kaže da na tome treba dobro da radimo, a to je uvođenje plaćenog odsustva za očeve, tj. kvote za očeve koje bi bile obavezne, neprenosive, i koje bi mogli očevi da koriste kad žele. Zašto obavezne i neprenosive?

Mi smo jedno patrijarhalno društvo u kome se smatra da se svi poslovi koji su vezani za porodicu, za decu, za uzgoj dece, za održavanje kuće, za brigu o ostarelim i bolesnim roditeljima na ženi. Onda se čudimo zašto žene neće da rađaju. Veliki je pritisak na ženama. Moramo da radimo na tome da očeve animiramo, da uzmu veće učešće u aktivnostima koje su porodičnog tipa.

U tom smislu, primer su nam skandinavske zemlje i treba da nam budu primer. Danska, Norveška, Švedska. To su tri od četiri zemlje Evrope koje su uspele da preokrenu trend niskog nataliteta u ovim skandinavskim zemljama, zahvaljujući tome što prirodno po mentalitetu i kulturološki je najnormalnije da otac učestvuje u podizanju dece i u rasterećenju pritiska koji žena oseća kada je reč o kućnim poslovima i obavezama. Četvrta zemlja je Francuska. Oni su prevrnuli trend, jer su shvatili da žene koje rade pre će se odlučiti na drugu i treću trudnoću ukoliko znaju da će dete moći da pošalju u vrtić.

Kod nas se očekuje da žena koja rodi, maltene 10 uzgaja to dete. Evo, i ovaj zakon to prepoznaje, jer negde će 10 isplaćivati u nekim ratama neku pomoć tim porodicama. Žene žele da se vrate nazad na posao. Kod nas nemamo dovoljno vrtića, nemamo dovoljno mesta u predškolskim ustanovama ni za decu žena koje rade, a da ne pričamo o ženama koje su nezaposlene i koje nemaju kada da traže posao, zato što moraju da čuvaju dete. Znači, moramo naći načina da rasteretimo žene i ova strategija to prepoznaje. Ona određene mere u tom smislu i predlaže i moramo naći načina da malo više očeve uvučemo u porodične aktivnosti.

Mi smo se kao društvo jasno trasirali, nećemo nazad u srednji vek. Evo samim tim što u ovoj Narodnoj skupštini zakonski mora da bude 30% žena, a nadam se da ćemo uskoro doći do toga da zakonski propišemo da ih mora biti 50% jer je to jedino ravnopravno. Samim tim, mi smo se kao društvo trasirali kao tome da želimo profesionalno ostvarene žene, jer prepoznajemo da one mogu da daju veliki doprinos u društvu. Da bi žene mogle i profesionalno i majčinski da se ostvare, mi njima moramo pomoći.

Ne možete od žena tražiti da se žrtvuju za državu. Država ima problem, država mora naći način da žene podstakne. Naravno i očeve. Što se očeva tiče i menjanja tog patrijarhalnog odnosa, imam predlog da počnemo od porodilišta. Do pre koju godinu očevima je bilo zabranjeno da prisustvuju porođaju. U nekim porodilištima imali smo opciju da mogu da plate kao da je bioskop u pitanju, Bože me oprosti. Mi moramo u porodilištima da već krenemo da menjamo taj odnos očeva prema porodičnom odnosu i obavezama i da gradimo sistematski jedan stav da oni treba da budu podrška i ravnopravni partner u tim porodičnim aktivnostima i poslovima, a ne samo neko ko se stara isključivo o zadovoljenju finansijskih potreba porodice. Samo tako se može smanjiti taj pritisak koji žene osećaju i koje samim tim, to je ta psihološka cena koju neke žene ne žele da plate. Država mora da im pomogne da ta cena bude jeftinija.

Naravno, postoji i ekonomska cena zbog koje imamo problem koji imamo. Ovaj zakonski predlog proklamuje da ima za cilj da reši ili ublaži upravo to. Mislim da imamo mnogo drugih prilika, da mnogo sistematičnije i dugoročnije i na jednoj održivoj bazi umanjimo taj finansijski pritisak koji svi roditelji osećaju.

Počnimo od škole, besplatni udžbenici za svu decu u školama. To vam je dugoročno, ako trasiramo, velika pomoć porodicama sa decom, iz godine u godinu. Roditeljstvo je najskuplje tokom školovanja deteta.

Ogroman problem i to ova strategija prepoznaje jesu nezadovoljene stambene potrebe mladih bračnih parova. Ova strategija predlaže da se država angažuje na izgradnji stanova koji bi se jeftino davali u zakup mladim bračnim parovima koji bi se pored jednog, odlučili za drugo i treće dete. To bi bio, mislim, najveći podsticaj mladim bračnim parovima, ako govorimo o ekonomskoj pomoći. U samoj toj strategiji stoji neverovatan podatak, da trećina porodica sa decom u Srbiji odvaja 40% porodičnih prihoda za stambene troškove. Znači, za zakup ili za kredit, za vražiji infostan, struju, grejanje. Istovremeno, u zemljama EU od porodičnih prihoda za zadovoljenje istih troškova odvaja se manje od 10% porodičnih prihoda. To je ogroman pritisak i sa tim treba početi.

Strategija predviđa i vaučere. Pre nego što se izgrade ti stanovi, jer to je ipak neki proces koji traje, vaučeri za mlade bračne parove kojima bi oni mogli da rentiraju neki stan. Mi imamo situaciju da po tri, četiri generacije, po sedmoro, osmoro ljudi živi u dvosobnim stanovima, zato što je to jedini način da podmire sve troškove. Od dve plate od po 20.000 dinara ne možete da platite i rentu i račune za infostan, struju, grejanje i da vam ostane još da se prehranite. LJudi preživljavaju, tako što imate po tri, četiri generacije pa onda imamo dve penzije i dve plate, pa nas sedmoro uspemo nekako da otplatimo stambene troškove i plus da jedemo ceo taj mesec.

Ali pitam vas – gde će mladi bračni par da rodi to prvo dete, ne drugo i treće, ako živi u takvoj zajednici? Ovakva mera i ako bi to bio prioritet, duboko sam u to uverena, kao kolateralnu dobrobit imala bi i smanjenje broja razvoda brakova, a i smanjenje nasilja u porodici.

Zato mi nije jasno, zašto od svih ovih pametnih stvari koje se u strategiji mogu naći i koja treba da bude jedno naše dugoročno opredeljenje i koja jasno kaže da prvo treba uraditi ovo, ovo, ovo i ovo, rešiti problem nedovoljnih mesta u vrtićima, onda potom, rešiti nezadovoljene stambene potrebe, radno zakonodavstvo izmeniti, pa tek na kraju opredeliti se za neku čisto keš finansijsku pomoć koja može biti, kada je samostalna ne može dati održiv dugoročni rezultat, ali uz ove ostale mere, daje.

Znači, nije mi jasno, zašto smo krenuli prvo od repa, umesto da krenemo od glave, da napravimo dobro temelje, pa na kraju da završimo sa tim šlagom na torti.

Ova mera, verujem daće neke rezultate, ali sam uverena da će oni biti ad hok i kratkoročno. Rodiće se neka deca, uzeće te neke parice, roditelji će možda lakše da doguraju do njihove desete godine života, a onda će da grcaju opet u nekim finansijskim problemima upravo u tom uzrastu od četvrtog do osmog razreda osnovne škole kad treba platiti užinu u školi, i udžbenike, i ekskurziju, i izlet, i pribor, i sveske, i vannastavne aktivnosti. Tu neće biti nekog pomaka i ta će deca dočekati punoletstvo, ako ne bude ovih drugih mera i ako ne promenimo ekonomsku politiku pravljena jeftine pravne snage, ako plate ostanu na nivou od 20 hiljada, ti isti roditelji koji će sad da uzmu ove pare, kad im deca napune 18 godina reći će im – bežite dece odavde. Pa, će ta deca onda novu decu rađati negde u inostranstvu. Znači, kompleksan je problem. Mi i sad imamo kao veliki problem to što u najreproduktivnijem dobu nama mladi bračni parovi odlaze iz zemlje i decu rađaju negde drugde. I to utiče na natalitet.

Zato, meni je žao što to moram da kažem, moj utisak je da je ovaj zakon pred nama danas, ne toliko zbog toga što nam je javni interes i borba za poboljšanje nataliteta na umu, što bi trebalo da bude, već da u korenu ovoga leži pre svega partijski interes, jer ovaj zakon ovakav kakav jeste može se oceniti isključivo kao jeftino populistički ukoliko uz njega ne idu sve ove druge mere koje su propisane u strategiji.

Kada možemo očekivati te druge mere? Molila bih da građanima Srbije kažete kada ćemo sve ostalo, naročito vezano za zadovoljenje stambenih potreba mladih bračnih parova moći da očekujemo. Hvala.

Hvala koleginice Stamenković.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović, ministar.
Izvolite, profesorka Dejanović.