Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja se ova situacija koju imamo u srpskom parlamentu već jedan duži period, a to je spajanje raznoraznih tačaka dnevnog reda u jedinstvenu raspravu. To je ono što je pogubno za srpski parlamentarizam. Izgleda da u vladajućoj većini postoji mišljenje da je kvalitet parlamenta u tome da što više zakona dovede u što kraćem periodu i da parlament treba da bude samo protočni bojler da se rasprave objedinjuju. Imamo situaciju danas da raspravljamo o tri veoma važna zakona iz oblasti zdravstva, o ljudskim ćelijama i tkivima, presađivanju ljudskih organa i Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, a pored toga biramo i sudije, biramo i članove delegacije i članove Komisije za kontrolu i izvršenje krivičnih sankcija i tako dalje.
Da bi Narodna skupština kvalitetno mogla da obavlja svoj posao i narodni poslanici da predlažu predloge zakona i amandmane mora se prekinuti sa ovakvom praksom, organizovati i zasedanja na kojima će biti zakoni koji su iz iste oblasti kako bi svi mogli maksimalno da se posvete i da kvalitetno rade, a ne da bude po principu što više zakona za što manje vremena. Stoga izlazi ono što imamo posle toga, a to je rat amandmanima gde se stigne u vreme u pojedinostima samo da se razgovara eventualno o jednom zakonu i imao situaciju da vladajuća većina onda podnese veliki broj amandmana. To nije kvalitet Skupštine, to nije parlamentarizam. To je izrugivanje parlamentarizmu i to je potpuno posedanje parlamenta od strane izvršne vlasti, to jest Vlade.
Isto tako, Komisija koju je formirao Savet Evrope, GREKO, gde mi treba da usvajmo njihove… kako smo mi na putu u EU itd, oni su kao anomalije srpskog parlamenta utvrdili da je, osim ovoga što se raspravlja sve u vreme jedne rasprave i to što se zakoni raspravljaju po hitnom postupku, to treba da bude izuzetak, a ne pravilo. Treba da budu po redovnom postupku i da se ostavi dovoljno vremena, a ne danas za sutra i 24 sata ranije da se javlja kako zaseda skupština. Ko može kvalitetno da radi na taj način?
Imamo samo ovoliko vremena, a imamo veoma važnu temu oko Zakona o transplantaciji i pogotovo za nas mora da bude važna iz našeg iskustva koja smo imali nedavno na našim prostorima, a to je slučaj „Žute kuće“, gde su teroristi OVK, koji danas sebe predstavljaju liderima samoproglašene republike Kosovo, imali kao jednu privrednu granu vađenje i prodavanje organa po zapadnoj Evropi, naravno, zarobljenih, a potom ubijenih Srba. Sa samim znanjem te činjenice mi moramo da pristupimo mnogo opreznije i da sagledamo bolje sve aspekte šta može da nam donese ovo što je danas izmena, a to je pretpostavljena saglasnost.
Ono što je isto tako problematično jeste što mi ove zakone ne donosimo zato što je to potreba građana Srbije, zato što je to važno, zato što će to poboljšati standarde u zdravstvu, možda i hoće, ali to nije prioritet predlagača. Prioritet je usklađivanje sa direktivama EU i tim povodom je morao da zaseda i Odbor za evropske integracije. Kakve veze Odbor za evropske integracije ima sa zdravstvom da oni izdaju preporuke kakvi su ovi predlozi, da li su oni dobri ili nisu?
Dokle mi da naše interese i interese građana Srbije stavljamo po strani da bi se dopali komesarima iz EU i da bi dobili neko tapšanje po ramenu? To nam neće ubrzati put u EU, to može samo da nam odmogne na tom putu iz razloga što mi time pokazujemo servilnost, kao već i 18 godina unazad prema nekim činovnicima koje niko nije birao, koji su administrativni radnici u Briselu, koji su birokrate koje posle svog mandata nemaju nikakvu težinu i svi ih brzo zaborave, a mi ovde mislimo da su Alfa i Omega.
Ako nekog zanima pristupanje EU iz vladajuće koalicije, mora da kaže otvoreno u Skupštini Srbije - osnovni uslov za pristupanje Srbije EU jeste priznavanje samoproglašene republike Kosovo, a džabe nam sve direktive i sve preporuke i sve ostalo ako se to ne reši.
Treba da prestanemo sa tim i da proces harmonizacije bude stvar prošlosti. Šta nas briga proces harmonizacije i kakvo je pravo EU? Treba valjda da bude u skladu sa potrebama građana Srbije?
Isto tako, ministar je jednom prilikom oduševljeno rekao kako će naše zdravstvo prvo ući u EU, budući da je Srbija primljena u „Eurotransplant“. Inače, organizacija koja ne obuhvata i nije deo EU i ne obuhvata države članice EU. Obuhvata samo osam zemalja. To su Nemačka, Hrvatska, Mađarska, Austrija, Slovenija i zemlje Beneluksa. I, naše zdravstvo ulazi polako u EU?
Ono što je ovde veoma problematično jeste izjava povodom toga nemačkog ambasadora, odlazećeg, iz Srbije Aksela Ditmana, koji je hvalio učlanjenje Srbije u „Eurotransplant“ i rekao da je potreba za organima daleko veća od donora i to nije situacija samo u Srbiji, nego je tako i u Nemačkoj.
Da li će onda ovi zakoni pomoći da mi zadovoljimo tržište EU, crno tržište za organima, kao što smo već u potpuno kolonijalnom položaju. Mi smo jeftina radna snaga, mi smo parking za migrante, mi smo poligon za eksperimentisanje. Sada će moći verovatno da nalaze i jeftine organe u Srbiji.
Ima tu spisak. Može da se nađe relativno lako. Jedno zdravo srce košta 600.000 evra, oba plućna krila koštaju 300.000 evra, jetra 150.000 evra, oba bubrega 150.000 evra, koža 30.000 evra, dve rožnjače 27.000 i tako dalje. Da li mi sada sa našim organima izlazimo na tržište EU?
Ono što je isto jedna ogromna nebuloza, što se priča u našoj javnosti i poredi se pretpostavljena saglasnost sa doborovoljnim davanjem krvi i sa obaveznom vakcinacijom.
Dakle, ne može da bude analogija da se uvodi pretpostavljena saglasnost zato što je obavezna vakcinacija, jer je vakcina jedna civilizacijska tekovina, a ovo treba da bude stvar izbora, ljudsko pravo i isto tako dobrovoljno davanje krvi.
Dakle, to je ono od čega razvijene zemlje odustaju i tamo gde se pokušalo da se uvede ta pretpostavljena saglasnost veoma je loše prošlo. Na primer, u Francuskoj i u Brazilu. Organizovane su ulične demonstracije povodom toga i svaka vlada koja razmišlja u interesu svojih građana je odustala od toga.
Negativna iskustva imaju i neke druge države, kao na primer Španija. Bila je na snazi pretpostavljena saglasnost više od deset godina, ali nije bilo nikakvog efekta na stope doniranja. Isto tako je i u Švedskoj, koja je prešla na pretpostavljenu saglasnost, niska stopa doniranja organa.
Pretpostavljena saglasnost, kaže dr Milenko Stojković, član Komisije za transplantacije u Vladi Srbije, to je izjava iz 2017. godine, ne znam da li je taj čovek još uvek član te Komisije, ali kaže: „Novi zakon podrazumeva prelazak na pretpostavljenu saglasnost donorstvaa, a pretpostavljena saglasnost znači da smo svi saglasni da budemo donori organa. Onaj ko ne želi da donira organe posle smrti moraće da se prijavi u opštinu ili u sud i da potpiše formular. Postojaće baza podataka u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uz koju će u svačije ime stajati podatak da li je odbio da bude donor“.
Dakle, nakaradno zakonsko rešenje. Umesto da bude tako da ako neko želi da donira organe onda se prijavi za dobrovoljno davanje organa, a ne da to bude činjenica, pa ako neko ne želi onda mora da ide da overi izjavu kod notara, mora da se prijavi, mora da ne znam ni ja šta sve uradi i, naravno, to sve da plati.
Dakle, ako nam je već to tako važna tema, a vi ste, ministre, danas govorili kako je to u skladu sa svim evropskim standardima i direktivama EU i tako dalje, zašto se mi nismo onda ugledali na SAD, koji imaju najbolje uređen sistem doniranja organa. Dakle, samo onaj ko izričito želi da donira organe on to se prijavi, a ovi koji ne žele, ne žele i to je ljudsko pravo, pravo izbora.
Dakle, neće nam pomoći represivni zakoni i neće nas približiti EU, iako nam je to veoma pomoglo što smo ušli u „Eurotransplant“ i benefite od toga već ubiramo. Treba da se fokusiramo na interese građana Srbije i još jedna stvar tu postoji, a to je poverenje pacijenata u lekare. Pacijenti koji su teško bolesni od nekih bolesti koje se teško leče, kojima možda nisu velike šanse da ostanu živi, kako će oni imati poverenje u lekara ako imaju u vidu da lekar njega, kakvih smo mi slučajeva imali i koliko smo imali korupcije u zdravstvu, nažalost, ne gleda samo kao neki izlog sa zdravim organima gde to šta može da se proda? Jedna cela nova grana kriminala može iz toga da se izvede. Kako će uticati na to?
Dakle, svi koji su razgovarali, sve zemlje, prilaze ovaj temi sa velikim oprezom, a ne prepisuju evropska rešenja i ne rade to što je u skladu sa evropskim direktivama, protokolima itd, nego zato što je to u skladu sa interesima i sa poboljšanjem zdravlja njihovih građana.
Tako treba da radi Srbija i zato vi treba da povučete ovaj zakon i da se ne blamirate i da krenete da razmišljate malo da popravite stvari u zdravstvu, a ne da prepisujete već loša rešenja.
Isto tako moždana smrt. Nastupanje moždane smrti je kraj života i posle toga se proglašava smrt itd. Ko može da ima poverenje u to? Koliko je bilo slučajeva da se posle 24 sata ljudi probude? To se dešavalo čak i na sahranama.
Dakle, to uopšte ne može da bude jedna pouzdana činjenica i sigurnost da je neki čovek preminuo, pogotovo ako je srce još ostalo da kuca, ne samo u Srbiji, nego širom sveta su se takve stvari dešavale. Kako može to da nam bude neka sigurnost da taj čovek više nije u životu?
S druge strane, isto postoji nešto što je tragikomično. Kaže se u obrazloženju – U cilju povećanja broja davalaca i smanjenja broja pacijenata koji se nalaze na listi čekanja za presađivanje, bilo neophodno utemeljiti osnov za jedan jasno uređeni transparentan sistem koji vraća veru i postepeno menja svest, na taj način povećava jedinu šansu za preživljavanje svim građanima Srbije.
Sistem koji vraća veru i jača svest. Dakle, treba da ovim zakonom obezbedimo poverenje građana Srbije u srpsko zdravstvo, Ministarstvo zdravlja, a Ministarstvo zdravlja na njegovom čelu je čovek koji je poznat pod nazivom „Dr Smrt“.
Dakle, ako neko ima nadimak „Dr Smrt“…
