Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Deveto vanredno zasedanje

01 Broj 06-2/175-18

1. dan rada

17.07.2018

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:10 do 20:30

  • POSLANIČKA PITANJA

  • Pritisci na KTV televiziju, usklaženost pregovora u Briselu sa stavovima ruske Dume, posebna sednica o Kosovu i Metohiji
  • Mišljenje i buduće aktivnosti Vlade u vezi sa podatkom da je 50% mladih depresivno i anksiozno, izveštaj o sprovoženju strategije za mlade, pristupačnost visokoškolskih ustanova studentima sa invaliditetom, toaleti u zdravstvenim ustanovama
  • Dodela sredstava preko konkursa produkciji G.F.C. doo i pored lažnih referenci, plaćenje penala za nerealizaciju prejekata za koje su odobreni krediti
  • O ćemu se tačno priča u Briselu i šta je dosad dogovoreno, očekuje li se potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma do kraja 2018. godine, sednica o Kosovu i Metohiji
  • Da li je Dušan Bajatović dovoljno štedeo da nadoknadi štetu "makar za jednu firmu koju je upropastio"
  • Dodela priznanja za učenike koji osvajaju medalje na takmičenjima, izrada zakona o Matematičkoj gimnaziji
  • Zašto Tužilaštvo nije pozvalo Vojislava Koštunicu da da izjavu u vezi sa JSO, zašto Vojislav Šešelj nije odgovoarao za najavljivanje ubistva Zorana Đinđića, zašto Tomislav Nikolić nikad nije pozvan da da izjavu zbog izjave da je "i Tito pred smrt imao pro
  • Primena blažeg zakona za učinjeno krivično delo
  • Faza u kojoj se nalazi priprema izmena i dopuna Zakona o sudijama
  • Dragan Đilas i Telekom, slučaj Saše Jankovića i afera "Pištolj", nereagovanje Tužilaštva zbog izjava Vuka Jeremića o KiM
  • Dokument o priznanju nezavisnosti Kosova, da li je Aleksandar Vučić 2014. prihvatio da će potpisati pravni sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, da li se produženje roka za studiranje odnosi i za prvu generaciju studenata koji su upisali po Bolonji
  • OBRAĆANJA

    ...
    Socijaldemokratska partija Srbije

    Vladimir Marinković

    Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
    Hvala.
    Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

    Sanda Rašković Ivić

    Poslanička grupa Nova Srbija - Pokret za spas Srbije
    Hvala gospodine predsedavajući.

    Gospodine ministre, poštovani gosti iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ima zaista jako puno tačaka i teško je o svemu govoriti, ja ću gledati da se osvrnem na nekoliko.

    Pre svega, počeću pošto sam ja medicinarka, nisam pravnik, ali ću početi od ovih zakona koji se, odnosno od imenovanja sudija i tu ćete se možda iznenaditi ali naša poslanička grupa podržava i smatramo da svi predlozi za izbor novih sudija koji su iz redova sudijskih pomoćnika u svojoj većini koji su dosta iskusni ljudi, čak kažu kolege sa kojima sam se konsultovala i previše iskusni što je svakako dobro. To je u stvari jedini put da se sudije biraju onda kada je prvi izbor u pitanju. Po onome što mi je rečeno, izgleda da nema ni jednog koji je iz Pravosudne akademije, vi me ispravite. Dvoje? Dobro. E sad, mi svakako imamo poverenja u predloge koje je potpisao sudija Milojević kojeg izuzetno cenimo.

    Ja bih sada prešla na zakone koje nam je, tzv. medicinske zakone, koje je ovde predstavljao ministar Lončar i daću nekoliko komentara. Pre svega, čitajući te zakone nisam mogla da se otmem utisku da se i ovde kod ovih zakona radi o priličnoj centralizaciji, akumulaciji moći u ruke ministra zdravlja. U Zakonu o ljudskim ćelijama i tkivima imamo 59 članova i tu se uspostavlja nadležnost ministra za sve i svašta. Konkretno u 18 članova imamo gde ministar uglavnom nešto propisuje i donosi.

    Ja ću pročitati neke od onih koje sam izvadila, to su uslovi u pogledu kadra, prostora, opreme, sistema, kvaliteta i drugih uslova za obavljanje poslova u oblasti ljudskih ćelija i tkiva. Potom, to su nacionalni standardi kvaliteta, bliži uslovi o radu registra davalaca u pogledu prostora, opreme i kadra, način vođenja republičke liste čekanja, bliži uslovi i načini za odabir najpodudarnijeg primaoca kao i dodelu uzetih ljudskih ćelija i tkiva, načini i uslovi odabira i procene zdravstvenog stanja živog davaoca ljudskih ćelija i tkiva.

    Potom, tu je, ministar određuje sadržaj i oblik obrasca pristanka na davanje ćelija i tkiva živog davaoca i ćelija i tkiva kao i obrasca opoziva pristanka. Potom, ministar određuje način uništenja, odnosno upotrebe preostalih ljudskih ćelija i tkiva nakon obavljenih terapijskih postupaka, kao i program promocije dobrovoljnog davalaštva ljudskih ćelija i tkiva. Takođe, ministar se pojavljuje kao drugostepeni organ u žalbenim postupcima. Znači, ovde bi smo mogli reći da je ministar pravi „one man show“.

    U Zakonu o presađivanju ljudskih organa gde imamo 58 članova imamo 20 članova koji takođe stavljaju moć, apsolutnu moć u ministrove ruke. Jedna od njih je i Uprava za medicinu, gde ministar imenuje i direktora i pomoćnike Uprave za medicinu koji mu odgovaraju, tako da je ovo jedna prilična centralizacija.

    Naravno, otvara se i mogućnost za koruptivno delovanje u nekim članovima, a to je recimo, najupečatljivija odredba je u članu 41. Zakona o ljudskim tkivima, gde se između ostalog predviđa sledeće, citiram: „Direktor Uprave za biomedicinu daje dozvolu za svaki pojedinačni slučaj uvoza, odnosno izvoza ljudskih ćelija, ceneći opravdanost izvoza, odnosno uvoza“.

    E sad, ja se pitam i očekujem gospodine ministre od vas odgovor, na osnovu kojih kriterijuma će direktor za biomedicinu ceniti opravdanost izvoza odnosno uvoza ljudskih ćelija? Ako se vratimo na ovu prethodnu tezu, vi ćete se kao ministar zdravlja, kome on odgovara za svoj rad, baviti time pa vas onda molim da kažete koji će to biti kriterijumi koje ste vi propisali, kojih ćete se vi, odnosno vaš postavljeni direktor Uprave za biomedicinu držati?

    Takođe, što se tiče Uprave za biomedicinu, tamo kaže – direktor Uprave za biomedicinu izdaje dozvolu za poslove iz oblasti ljudskih ćelija i tkiva, kao i iz oblasti presađivanja ljudskih organa i to na neodređeno vreme i istu može da oduzme. Ovde, takođe, nekako vidim da se otvaraju vrata za mogućnost korupcije.

    U oba zakona pominje se inspekcijski nadzor nad obavljanjem delatnosti. Kaže – delatnost koja se obavlja kontinuirano, a najmanje jednom u dve godine. Znači, šta je to kontinuirano jednom u dve godine ili je kontinuirano… Šta znači taj kontinuirani inspekcijski nadzor? Inspekcijski nadzor za ovako delikatnu oblast jednom u dve godine, meni se čini da je to isuviše malo.

    Što se tiče ovog drugog zakona, odnosno Zakona o transplantaciji, ja odmah moram da vam kažem da sam ja svojevremeno radila kao deo tima za transplantaciju organa kao psihijatar, jer potrebna je naravno i psihološka podrška. Ako me pitate da li sam za transplantaciju, da, naravno. Da li sam za promociju donatorstva? Da, naravno. Ono što problematizuje najviše ovaj zakon jeste član 23. koji kaže da svaki građanin Srbije će biti potencijalni davalac organa ukoliko se tome izričito ne usprotivi tokom svog života.

    Znamo da i u zemljama koje su članice Eurotransplanta imamo tzv. pretpostavljenu saglasnost koja se sada zakonski predlaže, a protiv čega jesam ja i moja poslanička grupa. Znači, imate jednu Austriju, Hrvatsku, Španiju gde je pretpostavljena saglasnost zakonski rešena. Međutim ima i zemalja koje su članice Eurotransplanta, kao što su Nemačka ili Italija, gde recimo nemamo pretpostavljenu saglasnost.

    Spremajući se za ovaj razgovor danas, odnosno ovu raspravu, videla sam da postoje države koje zalažu za tzv. „opt-in“, a to bi bilo da postoji pismena saglasnost samog čoveka da dobije donatorsku karticu i da time postane donor i „opt-aut“, odnosno ova pretpostavljena saglasnost. „Opt-in“ zemlje su, recimo, SAD gde se napravi najviše transplantacija, a i Nemačka takođe, a „opt-aut“ su ove zemlje koje sam ja pomenula.

    Naša poslanička grupa je tražila i amandmanski promene. Smatramo da je ova pretpostavljena saglasnost jako opasna, jer ona može da otvori put ka korupciji, može da otvori put ka mafiji. Ovo ne kažem zato što sam paranoidna, pa ja sada mislim da će neko trči po Srbiji, ubija ljude i prodaje organe.

    Gospodine ministre, vidite, mi još uvek imamo nerešen problem nestalih beba. Mi ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju, deca su kradena, odnošena iz porodilišta. To nisu radili ni radnici, ni seljaci. To su, nažalost, radile naše kolege, iz našeg esnafa, lekari i drugi zdravstveni radnici. Naravno, većina ljudi, ogromna većina ljudi u našem esnafu su sjajni dobri ljudi, posvećeni svom poslu, ali dovoljno je da imate jednog, dvoje ili dvojicu takvih i onda da vam cela stvar padne u vodu.

    LJudi čekaju i u inostranstvu po pet ili 10 godina na organ, čak i u onim zemljama u kojima imate jako mnogo transplantacija i u kojima je transplantacija jedan od najnormalnijih, da ne kažem, rutinskih medicinskih zahvata. Međutim, imate situaciju gde jedan je Rokfeler imao sedam puta transplantaciju, i to ni manje ni više nego sedam puta mu je transplantirano srce.

    Znači, postavlja se problem kako poverovati u poštene namere baš svih i baš u svakom trenutku, pogotovo ako znamo da su ljudi kvarljivi i da nismo napravili sistem koji bi mogao da osigura jednu potpunu bezbednost ljudi koji su donori organa, pogotovo kod ove pretpostavljene saglasnosti. Vi vrlo dobro znate da sada sa ovim sistemom gde se o svakom pacijentu sve zna, gde se zna i njegova krvna grupa, ovaj prvi eliminacioni faktor, a to je krvna grupa kod potencijalnog donora organa, a ako je to poznato, onda i to negde otvara vrata koruptivnosti. Ja se plašim da bi zaista moglo da se desi da u našoj zemlji, koja je prilično ne uređena i gde ima dosta kriminala i transplantacija organa, koja je sama po sebi izuzetno humana i izuzetno plemenita stvar, se pretvori u safari na ljude ukoliko nemamo neki sistem koji će to zaista da sprečava.

    Na kraju bih završila, Frojd je rekao – ništa nije slučajno, pa tako evo nije slučajno ni to da mi danas razgovaramo i sutra ćemo razgovarati, ove cele nedelje o ovim zakonima, među kojima je i ovaj Zakon o transplantaciji. Sutra, evo, sastaje se predsednik Vučić sa Hašimom Tačijem koji je, takođe, nekako po onim izveštajima i nalazima Dika Martija imao veze sa transplantacijom, ali srpskih organa, u „žutoj kući“. Naravno, niko ne kaže da je on bio taj koji je bio tu glavni, ali je svakako okretao glavu na drugu stranu. Zanima me da li će predsednik Vučić pomenuti ono što se dešavalo u „žutoj kući“ gospodinu, odnosno tzv. predsedniku tzv. Kosova sutra na tom sastanku?

    Nažalost, mi nismo doživeli, ovo je Deveta posebna sednica, pričamo o zdravstvenim zakonima, važno je jer su ljudski životi u pitanju, ali bi bilo dobro i bilo bi lepo i bilo bi pošteno da smo imali jednu sednicu koja je posvećena Kosovu i Metohiji. Hvala vam na pažnji.
    ...
    Socijaldemokratska partija Srbije

    Vladimir Marinković

    Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
    Hvala vama.
    Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar.
    Izvolite, ministre.

    Zlatibor Lončar

    Zahvaljujem se na vašem viđenju ovih zakona. Moj prvi utisak je da, što se tiče zakona, u prvom delu gde ste se obraćali da ste manje, više saglasni sa tim zakonima, jedina vam je dilema što neke stvari potpisuje ministar, neko mora da potpiše, tako da ne možete da imate stvari koje niko neće da potpiše, onda one ne bi važile i mislim da je to sasvim jasno.
    Ono što ste rekli za biomedicinu, ministar bira, ministar predlaže, Vlada bira, imenuje direktora i ljude u biomedicini.
    Postavili ste pitanje koji su uslovi, kako će se određivati, šta može od organa da se uveze, da se izveze i ostalo, moram da vam kažem da je to struka odredila, tačno propisala stroga pravila po kojima to može da se radi i postoje stroge procedure uzete iz iskustva onih zemalja koje imaju najbolje iskustvo i koje su imale najmanje problema sa tim. Znači, to je jedna stvar koja je strogo stručna, koja nema veze ni sa politikom, ni sa bilo čim, jer jednostavno cilj je krajnje jednostavan da pomognete nekom ko čeka na organ ako se ukazala šansa, ako možete da uvezete, konkretno mislimo na rožnjaču ili na nešto, imamo dosta tih ljudi koji čekaju i imamo zemlje koje imaju u višku te rožnjače, a našim ljudima bi mnogo značilo da se to uradi i da im se reši problem vida. Znači, struka, izričito struka propisala i definisala sve te stvari koje moraju da se urade.
    Sledeće pitanje ste postavili vezano za inspekciju i inspekcijski nadzor. Da vam pojasnim, inspekcijski nadzor ide svake dve godine, ulazi inspekcija, ako je sve u redu. Na svakih šest meseci su ustanove obavezne da daju izveštaje. Ukoliko se desi bilo kakav prigovor na ustanovu istog momenta izlazi inspekcija. Ovo je, znači, samo kada nema nikakvih problema, kada taj proces ide, kada su izveštaji dobri, kada nema nikakvih primedbi, ali i tada izlazi se na dve godine da se sve prekontroliše. Znači, eto, to je suština priče.
    Što se tiče saglasnosti, milim da je sada mnogo jednostavnije, imali ste proceduru da idete da potpišete saglasnost da hoćete, pa da imate svedoka, pa da dobijete donorsku karticu, pa da ulazite u sistem. Sada, da razjasnimo. Posle ovog zakona, ako se usvoji, svako može da sedne i da napiše direktno Upravi za biomedicinu - nisam saglasan sa tim, ja sam taj i taj, moji podaci su ti i istog momenta je on zaveden kao neko ko nije saglasan da sutra bude donor, u slučaju da ispunjava uslove za to. Znači to je jedan vid, da najjednostavnije na parčetu papira pošaljete svoje podatke i kažete da niste saglasni, ili usmeno da dođete do Uprave za biomedicinu, ako ste tu negde, da date tu izjavu da niste saglasni i tu više nikakvog problema nema.
    Jednostavno, mi imamo problem. Drago mi je da kažete da ste bili u timu za transplantaciju i nadam se da ste videli koliko to znači ljudima koji godinama čekaju, kojima je jedina to šansa za život, pa kada dobiju taj organ. Znači, tih ljudi ima preko 2.000 u Srbiji koji čekaju i jednostavno treba tim ljudima izaći i reći šta država radi, jer je njihova jedina šansa da dobiju organ i da prežive. To je jedini razlog koji se radi.
    Pomenuli ste nestale bebe, u poslednjih ne znam koliko godina nismo imali nijedan slučaj nestalih beba. Apsolutno saglasan da se sve ispita pre 30, 40, 50, 60 godina. Nemamo nikakav problem. Svu podršku dajemo da se to ispita i da se utvrdi, da se jednom stavi tačka na to. Ali ono što je bitno, sve smo uradili što je neophodno da to ne može da se desi sada i sa duplim evidencijama, i sa protokolima i sa kamerama, sa svim onim stvarima i drago mi je da se te stvari ne dešavaju i da ne postoje insinuacije da negde to danas može u Srbiji da se desi. Izvukli smo neku pouku. Ponavljam, saglasan i svu podršku da se to ispita.
    Postavili ste pitanje da postoji mogućnost da dođe do neke zloupotrebe. Bili ste u timu za transplantaciju. Mislim, ako samo malo vratite film, samo se setite koliko je ljudi neophodno da bude, da učestvuje u tome da bi vi, da bi odradili i eksplantaciju i transplantaciju. To su minimum 20 ili 30 ljudi, ako hoćete da uspe taj proces. Ako mislite da u Srbiji možete da uradite tako nešto da 20, 30 ljudi učestvuje u tome, ja vam sad najodgovornije tvrdim mislim da je to nemoguće.
    (Sanda Rašković Ivić dobacuje.)
    Doći ću do toga.
    Pričam o ovom zakonu i ovome što se dešava. Pričam o jednom ipak uređenom društvu gde nije realno da se takve stvari dese i jedan od razloga zašto sređujemo ovo, stavljamo sve u jedan sistem da slučajno ne može da dođe do bilo kakvog kršenja procedure ili bilo čega i svima koji iole pročitaju ovo površno je jasno kada vide da nije realno da se to dešava.
    Prvo ste pohvalili Ameriku, da ima izvanredan sistem, a onda ste rekli Rokfeler sedam puta je transplantirao srce. Da li je dobar sistem u Americi ili je Rokfeler loš? Za šta se opredeljujete? Samo se odlučite koji je. Znači, nema nikakve veze sa nama. To je deo sistema.
    Pomenuli ste da je krvna grupa sasvim dovoljna. Bili ste u timu, znate da to nije dovoljno da imate nečiju krvnu grupu da bi mogli da znate da li je neko davalac, da razbijemo sve iluzije da ne misle ljudi da nešto postoji.
    Jednostavno, zakon se donosi da bi se napravio sistem i da on funkcioniše po primeru onih zemalja koja imaju iskustva i koja nemaju probleme.
    Što se tiče „žute kuće“, ono što sigurno mogu da vam kažem, predsednik će insistirati na tome, ni u jednom momentu nećemo odustati od toga, koliko je to moguće da imamo uticaja na ljude koji će da vode sutra taj postupak. Koliko znam, već je odrađen taj predistražni postupak i da je sve spremno da se to radi. Siguran sam da to ne može da se sakrije i da će to izaći na svetlost dana šta je i kako je rađeno. U svakom slučaju ni predsednik ni Vlada neće odustati od toga, snažno će insistirati da se to reši. Zahvaljujem.
    ...
    Socijaldemokratska partija Srbije

    Vladimir Marinković

    Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
    Hvala ministre.
    Reč ima narodni poslanik, dr Muamer Bačevac.
    Izvolite dr Bačevac.
    ...
    Socijaldemokratska partija Srbije

    Muamer Bačevac

    Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije
    Uvažene koleginice i kolege, uvaženi ministre i članovi kabineta, uvaženi gosti, uvaženi građani Republike Srbije, naravno da želim da dam na početku osvrt na ove medicinske zakone. Obzirom da dolazim iz medicinske branše želim da naglasim zaista značaj, vrednost i trenutak za donošenje ovakvih zakona.

    Pre svega, zakoni koji su danas pred nama i koji smatram da će biti usvojeni jednoglasno, su signal da je naše društvo spremno da pokaže najviši nivo humanosti, ali je to istovremeno i poruka građanima Republike Srbije da država nastoji da osnaži ovaj izuzetno važan institut – institut presađivanja organa kao standardnu terapijsku proceduru.

    Gospodo, transplantacija je terapijska opcija. To zapamtite uvek da znate i uvek pođite od toga, koja je predviđena za najteže bolesnike, po pravilu mlade ljude kojima se na taj način produžava život ili kojima se na taj način omogućava nastavak života. Gospodo, to su uglavnom mladi ljudi, uglavnom sa urođenim bolestima, ni krivi ni dužni i koji jedino na ovaj način mogu dobiti šansu.

    Meni je žao, ali ono što sam čuo malopre, mislim da nije na pravom putu i daću argumentaciju za neke argumente koje smo malopre čuli. Naime, mislim da je prethodni zakon bio veoma loš, da praktično nije uvažio jedan mentalitet stanovništva, kompletnog balkanskog i da je upravo pretpostavljena saglasnost donorstva bilo nešto što je bilo apsolutno pogrešno i što je dovelo Srbiju da bude zadnja na listi donorstva u EU.

    To je nešto što je ugrozilo i verujem sprečilo izlečenje velikog broja mladih ljudi i pacijenata. Mnogo je predrasuda i nedoumica koje prate transplantaciju. Polemike traju zadnjih 50 godina, od kada je uvedeno kao terapijski princip transplantacija solidnih organa. One se javljaju i u svetu, naročito kod nas. Mislim i sigurno da je najbolji kvalitet ovog zakona upravo uvođenje modela pretpostavljene saglasnosti, a ukidanje tzv. informisane saglasnosti, tzv. donatorskih kartica koje su donele porazni rezultat u našoj zemlji.

    Broj davalaca na milion stanovnika trenutno u Srbiji iznosi pet. Misli se na kadaverske donacije, znači situacije u kojima se desila moždana smrt, dok je to u zemljama koje primenjuju ovaj drugi sistem koji želimo danas da instaliramo u naš zakon, jeste 35, čak 40%, u zemljama u okruženju kao što su Hrvatska, Španija, itd, što je izuzetno loša stvar.

    Znate da smo zadnjih godina u stalnoj kampanji, da skoro svaki drugi dnevnik RTS, znači najgledanija emisija koju trenutno ima donosi priču o donorstvu i da i dalje ne daje rezultate. Nije mi jasno da čujem nekog da bude protiv ovakvog vida koji je dao toliko dobrih rezultata u Evropi, pa i Hrvatska je imala iste probleme dok nije uvela ovaj sistem. I zemlje EU su imale, pa su danas lideri na tom polju. Apsolutno ne postoji nikakva argumentacija, osim ako ne priđete frojdovski da iz vaše podsvesti izlaze neke stvari koje ne bi trebale da budu argument. U svakom slučaju, u Srbiji svake godine umre 30 bolesnika čekaju organ za transplantaciju.

    Kardiolog sam, znam i često imam slučajeve ljudi koji čekaju transplantaciju srca za koje je to jedina intervencija koja može spasiti život. Jedno takvo iskustvo, jedan razgovor sa jednim takvim pacijentom bi vam bio dovoljan da bez ikakvog razmišljanja, gledajući samo rezultate okolnih država, podržite jedan ovakav zakon. Reći ću vam da npr. 2010. godine smo imali 100 transplantacija. Kod nas se uglavnom izvode transplantacije sa živih ljudi, veoma malo sa kadavera, ono što upravo želimo da menjamo ovim zakonom, ali da naš Klinički centar Srbije 90% svih svojih transplantacija vrši sa kadavera.

    Našta nas to navodi, navodi nas na zaključak da su naši lekari, naši timovi apsolutno spremni. Verujem u egalu da su čak u nekim oblastima napredniji nego većina lekara koji vrše transplantacije u okruženju. Ako znamo da 2.000 ljudi trenutno u Srbiji čeka transplantaciju, jasno nam je zašto ovo zakonsko rešenje treba usvojiti. Na primer 2015. godine je bilo samo 15 donora i uspeli smo da obavimo 32 transplantacije bubrega, sedam transplantacija jetre, pet srca. Na žalost, 2016. godine zbog razloga o kojima danas pričamo, izvršena je samo jedna transplantacija srca. To je nešto što će ovaj zakon promeniti i želim zaista da kažem da najkvalitetniji deo ovog zakona jeste upravo prelazak na pretpostavljenu saglasnost donorstva, odnosno na to da smo svi donori, osim ako se ne opredelimo drugačije. Ne vidim humanije stvari i potrebnije stvari u ovom društvu od jednog takvog altruizma, jedne takve solidarnosti i jedne takve podrške.

    Sa druge strane, neće biti nikakvih manipulacija. Mislim da nemate i ne treba niko da ima dilemu u Srbiji, jer i dalje se zadržava institut da porodica može i nakon smrti da zabrani transplantaciju i ne ukida se ni jedno pravo koje je postojalo u prošlom zakonu, jednostavno mi ljudi smo takvi po prirodi, nismo ažurni i ako neko verovatno ima i želju, on se ne prijavi i ne postane donor i zauzet svojim poslovima, zauzet stvarima nekim drugim koje su mu u tom trenutku važne, ne postane donor. Ovo je način i mehanizam da proširimo kapacitet donorstva i da ga podignemo na najveći nivo.

    Malopre sam takođe čuo jednu stvar koju ne želim da prihvatim, a to je da se zamera ministru da bude domaćin u svojoj kući. Izvinite molim vas, ako tražite odgovornost, onda dajte i nadležnosti. Ako prvo kritikujemo ministra, mislim da je najprirodnije da on odgovara za sve što se radi u njegovom ministarstvu. Ne vidim ništa prirodnije nego da ministar bude informisan o svim stvarima koje se dešavaju, o svim grupama, pa i neka potpisuje sve obične dokumente koje donose ili o kojima odlučuju drugi, to je meni dovoljno da znam da on kontroliše sve stvari.

    Na kraju, taj liderski i predsednički sistem se pokazao kao najbolji model i upravo mislim da je to model kojem se pridavanjem odgovornosti i nadležnosti može smanjiti i korupcija, jer ako je fokus i kontrola na jednom čoveku, a mi kontrolišemo svi tog jednog čoveka, mislim da se smanjuje mogućnost korupcije i zloupotrebe koja bi se mogla desiti.

    Cilj donošenja ovog jako dobrog zakona jeste pre svega povećanje kadaveričnih i broja uspešno obavljenih transplantacija i presađivanja ljudskih organa. Rekoh da su u svetu najčešće transplantacije sa kadavera i da je to nešto što treba pohvaliti.

    Još jednom da se vratim na onu brojku, 2.000 ljudi trenutno u Srbiji čeka transplantaciju i 30 ljudi uglavnom mladih, svake godine umre. Gospodo, to je sasvim dovoljan podatak da nas preokrene da nešto menjamo, a podsetiću vas da je ovaj zakon apsolutno usklađen sa zakonima EU i sa zdravstvenim sistemima većine evropskih zemalja koje su postigle najveći uspeh u polju transplantacije.

    Moramo vrlo brzo podići broj transplantacija sa pet na deset, jer je to jedan od osnovnih i više, jer je to prvi preduslov da uđemo „Eurotransplant“ i da učestvujemo u međunarodnoj saradnji, razmeni iskustava, ali i razmeni pacijenata. Danas se čeka na transplantacije rožnjače, oko 1.000 ljudi, na transplantaciju bubrega 1.000 ljudi, transplantaciju srca čeka zaista veliki broj ljudi, transplantaciju jetre čeka veliki broj ljudi, uglavnom su to urođene bolesti i to je nešto što moramo menjati. Najteže je izvesti transplantaciju jetre, to ministar dobro zna, jer je to njegova oblast. To su najduže intervencije, najzahtevnije, ali na tom polju sam ubeđen da imamo najbolje stručnjake i u Nišu i u Beogradu i da smo u vrhu evropskih transplantera jetre po iskustvo i operativnoj sposobnosti.

    Na žalost transplantacije srca su takođe teške, ali se najčešće dešava odbacivanje kalema, ali po dugotrajnosti, moram da kažem da su transplantacije bubrega nešto što najduže traje. Imao sam iskustva u Kliničkom centru da imam pacijentkinju koja 25 godina ima transplantiran bubreg, živi potpuno uredno, jednim normalnim životom.

    Podsećam na podatke, koje je navela i koleginica, da su zaista ogromne svote novca koje se izdvajaju za ove bolesnike i da ćemo transplantacijom olakšati zdravstvenom sistemu da bude konkurentniji i da smanjimo troškove koje imaju svi građani Srbije.

    Vi znate da jedna intervencija košta, ako se u privatnoj režiji transplantacija izvodi, a imam i takvih pacijenata koji dolaze na održavanje u naš klinički sistem, u naš zdravstveni sistem, a platili su transplantaciju u Indiji, Rusiji, Kini, itd, da obično transplantacija jetre košta od 130 do 150 hiljada evra. Znači da se radi o velikim svotama, i da mi u našem zdravstvenom sistemu samo povećavanjem broja donatora možemo zaista mnogim našim građanima izaći u susret. Mi se borimo protiv bele kuge konkretnim predlozima, a mislim da je i ovo način da sačuvamo svoje stanovništvo i da rešimo njihove zdravstvene probleme.

    Predlog zakona o primeni ljudskih ćelija i tkiva, na precizan način sa druge strane definiše zdravstvene ustanove koje mogu podneti zahtev za obavljanje delatnosti iz oblasti ćelija i tkiva i koje mogu biti banke i uključujući sve uslove koje moraju da ispune da bi dobile dozvolu.

    I jedan i drugi zakon na veoma kvalitetan način prave podelu onih institucija koje će biti donori, tzv. donosrskih bolnica i proširuju njihov odsek sa 14, čini mi se, institucija donori mogu biti sve one bolnice, sve one ustanove koje imaju jedinicu intentzivne nege. Znači, skoro cela Srbija može biti pokrivena i može donirati organe. To je način da proširimo kapacitete donorstva u Srbiji.

    Takođe, određuje se da tercijalne ustanove, onih naših pet značajnih tercijalnih ustanova, kliničkih centara i dalje budu transplantacioni centri. Jasno su raspodeljene uloge i mislim da je bilo kakva zloupotreba nemoguća.

    Čuli smo malopre da ministar kaže 20 do 30 ljudi. Mislim da manje od 100 ljudi ne može da učestvuje u jednom transplantacionom aktu, jer se tu javljaju koordinatori, pa se povezuju informatičari, pa pravne službe, pa se čitaju razni kodovi, pa se alarmiraju ljudi koji uzimaju organe, pa se pripremaju ekipe koje će da vrše transplantaciju, pa one koji će da vrše transport, pa su potrebni specijalni uslovi za transport, jer je brzina tu jako bitna, i mislim da stotinak ljudi koji obuhvataju ove procese je najbolji garant da ne može doći do nikakve zloupotrebe.

    Na kraju, ne znam da li ste videli, ali u zakonu decidno piše da ukoliko lekar primeti da postoje možda nekakve zle namere, odnosno nekakva mogućnost da je plaćen taj organ, da on u svakom trenutku može da obustavi datu proceduru. Znači, kod nas je transplantacija besplatna, potpuno solidarna, uvodimo jedinstven informacioni sistem u kojem će sve biti jasno i transparentno po medicinskim indikacijama, po potrebnosti i drugim stvarima, apsolutno humano i na način koji je apsolutno transparentan.

    Stoga, moram da kažem da bi bio razočaran ako ne bi imali apsolutnu podršku ovom zakonu, kao lekar, jer mislim da su ovi zakoni antipolitički, da u njima nema nikakve politike, da su strogo profesionalni i da ih treba podržati, svaki razuman čovek kojem se pridaje bilo kakva odgovornost u ovoj državi.

    Treći zakon o kojem govorimo o psihoaktivnim supstancama je takođe, trenutno za nas jako bitan, idemo u korak sa vremenom. Naglasiću i podsetiću da su priređivači ovog zakona imali konsultanta iz evropskih institucija, za kojeg kažu da je bio jako učinkovit i da je pomogao da ovaj zakon bude jako savremen i jako delotvoran.

    Verovatno da je najznačajnije to što uvodimo centar za monitoring droga, jer svakim danom sve više supstanci biva korišćeno kao droga, sa sve težim ishodom i sve težim lošim efektima po zdravlje ljudi koji konzumiraju.

    Taj sistem za rano upozoravanje je krucijalan i drago mi je što ga ustanovljavamo, iako znam da centri za monitoring su u nekom vidu postojali i do sada, ali ovaj način zakonodavnog okvira je verovatno i najbolji i treba nastaviti. Jer, nesaznavanjem da određena supstanca može biti izuzetno toksična droga, njena pojava na određenom terenu i sam monitoring uopšte, nije nama kraj, nego je to informacija koja će nam zaista pomoći da predvidimo šta se može desiti i da na vreme upozorimo na moguće posledice, jer će ovaj sistem biti u vezi, ne samo sa medicinskim institucijama, već i sa policijom, pravosuđem i da će oni međusobno razmenjivati informacije sve u cilju smanjenja psihoaktivnih supstanci, odnosno njihove zloupotrebe na terenu.

    Služba za prenos i analizu zaplenjenih psihoaktivnih supstanci će kao pozitivni efekat imati efikasniju kontrolu zloupotrebe i pomoći u krivičnim istragama, pa čak i van teritorije Republike Srbije. Obezbeđivanje uslova za uzrokovanje i skladištenje oduzetih psihoaktivnih supstanci imaće pozitivan efekat na povećanu bezbednost, kao zaštitu zdravlja i životne sredine od posledica štetnog dejstva psihoaktivnih supstanci.

    U svakom smislu zaključujem, ovi zakonu su jako dobri i mi iz Socijaldemokratske partije Srbije smo posebno motivisani da što pre stupe na snagu i u danu za glasanje ćemo im dati apsolutnu podršku. Hvala.
    ...
    Socijaldemokratska partija Srbije

    Vladimir Marinković

    Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
    Hvala dr Bačevac.
    Reč ima prof. dr Žarko Korać. Izvolite.
    ...
    Socijaldemokratska unija

    Žarko Korać

    Poslanička grupa Liberalno demokratska partija, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Stranka demokratske akcije
    Mislim da nema nikakvog razloga, naravno svaki poslanik i svaka poslanička grupa odlučuje to za sebe, da se ne podrže ova tri zakona. Oni jesu korisni za građene Srbije.

    Moglo bi se reći da su prva dva zakona suštinski zakasnela. Mi nemamo, nažalost, razvijen taj sistem donorstva organa. Postoji jedan otpor u javnosti i ja pretpostavljam da je činjenica, da sa ovakvim zakašnjenjem to donosimo, je zapravo uslovljeno stavom društva da je to nešto što nije, kako bih rekao, ni na koji način od strane struke, ja nju krivim pre svega, znači naših kolega lekara, zdravstvenih ustanova, na neki način prosvećivala ljude, nemam drugu reč nego prosvećivanje ljudi zdravstveno, kako se nekad govorilo, obrazovala da shvate korist od toga. Jer, naravno, bez obzira što je relativno mali broj tih organa i relativno mali broj ljudi koji prihvataju, to je poslednje sredstvo koje spasava često ljudima život ili im vraća vid ili nešto slično. Znači, ispoljava ono što je osnovna humana funkcija medicine, to je da se nekom vrati zdravlje, da mu se popravi zdravlje i da se čoveku omogući da može da funkcioniše u društvu.

    Meni je žao što u našem društvu ne postoji taj neki opšti stav i ima naravno zemalja i Evrope i sveta gde je to vrlo razvijeno i vrlo mnogo ljudi ima te kartice i vrlo mnogo ljudi vam kaže, na primer naročito mlađi ljudi, kaže im da su spremni ili su odlučili da u slučaju nesreće ili nečeg drugog zaveštaju svoje organe. Posebno to nekada vidite, čujete kao stav porodice u celini.

    Dakle, kada se ova dva zakona donesu, govorim o prva dva zakona koji su praktično jedna celina, bilo bi neophodno, to uvek nedostaje kod nas, donese se zakon, vi znate Skupština u stvari ima dve funkcije, prvu uvek ispunjava, ali drugu vrlo retko. Jedno je donošenje zakona, a drugo je u stvari kontrola sprovođenja zakona. Skupština ima i kontrolnu funkciju koja se često kod ne vrši, tradicionalno u Srbiji, ne mislim u ovoj vlasti nego uopšte.

    Znači, bilo bi zanimljivo pratiti koliko je ovaj zakon zapravo promenio stvari, ali to neće moći bez neke organizovane akcije društva, pre svega Ministarstva zdravlja ili nekih sličnih institucija.

    Dakle, potrebno je, naveo sam primer kada smo govorili na odboru da je jedan niz godina, za vreme ministra Tomice Milosavljevića, bila jedna akcija protiv pušenja, mi imamo veliki procenat pušača, ona nije dala neke rezultate, ali je ideja bila dobra. Znači, bila je ideja da preko bilborda, akcije, oglasa u novinama pokuša da se smanji broj pušača. Ja imam vrlo neprijatnu ideju da državi, i to svakoj državi, vlasti u ovoj državi nije baš mnogo stalo do toga, iako su zdravstvene posledice pušenja katastrofalne, ali, naravno, budžet se jako mnogo puni iz poreza na duvan. Bilo je trenutaka devedesetih godina, kada se naš budžet, takav kakav je, punio gotovo stopostotno iz poreza na duvan i poreza na goriva, na akcize. Verovali ili ne, bar pola budžeta je punjeno na ta dva način, zato što nije bilo nikakve finansijske discipline u državi.

    Neophodno je ipak imati sa ovim jednu akciju, i meni je žao što to nije u paketu, ne znam u kom pravnom smislu bi se to moglo, ali uz donošenje zakona jedna permanentna akcija da se ljudima objašnjava, naročito mlađim ljudima, to nije nikakva sramota, to je nešto jako humano, jedna akcija da je donorstvo izrazito humano i da vi u stvari pomažete nekome da preživi ili da može zdravstveno da funkcioniše ili da može da bude punopravni građanin društva, a ne bude invalid i mlad ode u penziju, da mu se vrati život koji bi bio zaista vredan. Znači, meni to jedino nedostaje. Vi ćete reći – dobro, zakon ne može time da se bavi. Znam, ali onda zakon neće sam po sebi promeniti, ipso fakto, znači imate zakon, zakon je zakon.

    Što se tiče trećeg zakona koji uspostavlja taj monitoring, to je potpuno u redu, to je korisno. U obrazloženju zakona dati podaci su meni bili vrlo zanimljivi, pošto nešto više znam o tome. Neki podaci su duboko tačni, neki podaci mi se čini da bi mogli da se rasprave, nije to bitno, odmah da kažem, niti se zalažem za takvu raspravu.

    Mislim da je droga jeftinija, mislim da je početak uzimanja nekih droga na mnogo nižem uzrastu. Izneseni su neki podaci koji su mene malo zbunili. Ne znam odakle su, pretpostavljam da su dobijeni iz nekog istraživanja, ali to istraživanje nije bilo potpuno ili nije bilo na dovoljno velikom, ili čak kvalitetno urađenom uzorku. U svakom slučaju, to nije poenta. Poenta je da imamo konstantan porast bolesti zavisnosti i da počinju sve ranije i da smo mi na ruti prolaska droga i da ne možemo da zatvaramo pred tim oči. Onda se postavljaju, o tome sam govorio, dva prioriteta.

    Prvi, ako imate sudske procese u kojima se optužuju ljudi za vrlo ozbiljnu, kako bih rekao, ulogu u distribuciji droga, uvoženju droga, pa kako smo videli, prvi put se naši pojavljuju kao kupci u Kolumbiji, direktno. Znači, ostvaruju sami vezu transatlantsku, uzimaju tamo, kupuju, jer je heroin zamenio kokain kao finija, pod znacima navoda, iako moje kolege psihijatri odlično znaju i kolege klinički psiholozi da je apstinenciona kriza kod uživaoca kokaina gora nego kod heroina, ona je mnogo agresivnija, mnogo violentnija, to znaju kolege koje se sa tim neposredno bave.

    Ne mogu takvi procesi biti stvar tabloida i gurnuti negde na zapećak društva. Vi dajete onda jedan primer društvu, da hoće da se obračuna sa tim velikim uvoznicima i švercerima. Vi ne možete razvlačiti slučaj Šarić unedogled sa raznim opstrukcijama, koje su nekada stvar pravosuđa, ali ne može društvo da se pravi da je indiferentno zato što postoje ozbiljne političke konotacije tog slučaja. To je jedan drastičan slučaj hijena i kriminalaca. To su hijene, molim vas. Vrlo pažljivo biram reči. To su hijene koje hoće da truju decu da bi ostvarili enormne profite. Apsolutno nikakve simpatije ljudske gram nemam za ljude koji se time bave. Oni hoće da ostvare ekstra profite i njih uopšte ne interesuje zdravlje i dobrobit pre svega dece u ovoj zemlji. Oni su ubice naše dece. Eto, tako, prosto da kažem, jer svako ko je radio sa bolestima zavisnosti zna kako je teško i koliko vremena treba i koliko svega, napora porodice da bi se zavisnik, čovek, ili mlad čovek, radi o bolesti zavisnosti, da bi se to saniralo, da bi on ozdravio. To je jedan proces koji traje i nikada u suštini ne završava, jel mi govorimo o tzv. zalečenju, nikada o izlečenju. Dakle, to je jedna posebna vrsta bolesti.

    Dakle, nikakve simpatije nemam ljudske. Smatram da treba drastično kažnjavati, u skladu sa zakonom. Međutim, naše društvo to nema kao prioritet. Naravno, kolege iz Ministarstva zdravlja će reći – pa šta mi sa tim imamo? Tačno, vi nemate u nekom suštinskom smislu, ali društvo ima i država ima, pa i Vlada koja vodi politiku jedne države. Treba neki prioritet Ministarstvo, kada vi rafinirate te zakone, kada pravite taj centar, kada šaljete podatke, kada proveravate koja droga se pojavila, kada naročito vodite računa o novim sintetičkim drogama, sve je to ispravno, ali nemamo neku organizovanu društvenu akciju. Imali smo ono „Stop - droga ne“ itd, ali to su akcije koje moraju biti permanentne i morate nekada u nekom trenutku…

    Kada su se pojavile boginje, tek onda je počelo da reaguje Ministarstvo i Srpsko lekarsko društvo, kada je stvar došla do duvara, kada su počeli ugledni ljudi, tzv. ugledni, da govore da je vakcinacija opasna, da će ljudi da se zaraze itd. Dakle, jedna od osnovnih tekovina medicine 20. veka je proglašena opasna za našu decu, tek onda kada je procenat vakcinisane dece počeo drastično da opada, uključujući i Beograd, gde je najveći broj obrazovanih ljudi, suštinski, e onda ste se uhvatili za glavu.

    Ne treba čekati. Apsolutno je porast bolesti zavisnosti u Srbiji, nemojte me sad terati, ja sam mogao da uzmem od svojih kolega koji se bave time podatke, postoji nešto što se zove, to je stručni naziv, tamna brojka i o tome možemo uvek voditi raspravu. Znači, imate ono što je registrovano, to je inače uvek više u sistemu zdravstva nego u policiji. U policiji ima manje brojeve, pritom policija uzima u zavisnike i dilere droge koji nisu uvek zavisnici, mogu biti i ne moraju biti, ima ih koji nisu uopšte zavisnici, policija ima te podatke. Zdravstveni sistem ima veće cifre zato što, naravno, lekaru dolazi čovek i traži pomoć, traži tretman i zdravstveni sistem ima veće. Ali, još je veći taj broj nego onaj kojim raspolaže zdravstveni sistem. Mi ne znamo koliki je taj broj. Tamna brojka je od tri do pet puta veća od one koja je registrovana, dakle, najmanje je tri puta veća, nekada je u nekom društvu i pet puta veća. To znači da se svakako radi o velikom broju i sva istraživanja kod nas i u svetu, pre svega u Evropi, pokazuju da prvo konzumiranje droge i početak zavisnosti počinje vrlo rano, vrlo često čak ne samo stariji razredi osnovne škole, nego sad se ide čak i ispod toga.

    Znači, mi imamo mnogo razloga kao društvo da imamo jednu kontinuelnu akciju protiv toga. Nije to dociranje, nije to sociorealistički model zdravog društva, to nije tačno. Sva društva znaju da to potkopava temelj.

    Moram da vas upozorim, svojevremeno sam, sticajem okolnosti, potpisao te prve zakone o BIA, kada je napravljena. Jedan od zadataka BIA je da se u novim uslovima bori protiv, to više nije politička policija kakva je bila u našoj zemlji 60 godina, jedan od osnovnih njenih zadataka je, pored ostalog, da droga, distribucija droge, uvoz droge i gajenje droge, zato što ona razara društveno biće, ona ozbiljno potkopava, vi imate zemalja koje imaju takav problem koji je praktično nerešiv.

    Dakle, još jednom, zamolio bih da uvek kada usvajamo zakone, neko će reći – pa dobro, ovo je sad Skupština, mi usvajamo zakon, važno je da zakon prođe i proći će, ja ću glasati za njega, za sva tri zakona, ali važno je da negde u zakon ugradimo i ono što je neophodno, a to je da dižemo društvenu svest i da ljude na neki način, ako mogu tako da kažem, obrazujemo da je donorstvo korisno, a da su bolesti zavisnosti katastrofalne i po pravilu ne uništavaju samo zavisnika nego i njegovu porodicu, i to temeljno. Znači, nikada nije u pitanju samo zavisnik, obično je tu i njegova neposredna porodica, a da ne govorim o svim ostalim konsekvencama, ako radi, na poslu, u školi itd.

    Meni nedostaje, kada imamo te velike teme, šta smo izgradili, autoputevi, mostovi, zgrade, u redu, sve je to neophodno, ali meni nedostaju ovakve stvari koje popravljaju naše društvo u nekom suštinskom takođe smislu. Dakle, ne možemo se baviti vakcinacijom onda kada počnu tzv. ozbiljni ugledni ljudi da lupetaju u neograničenim količinama da je vakcinacija opasna, iako je ona jedna od najvećih dostignuća medicine 20. veka. Ja sam rekao – onda nemojte zvati mleko da je pasterizovano, pošto je to u počast Luja Pastera koji je otac vakcine, onda koristite drugu reč. Da bismo se zahvalili Pasteru, rekli smo – pasterizovano mleko. LJudi i ne znaju da je ta reč od njegovog imena. Znači, da mu se zahvalimo za taj veliki doprinos. Onda, rekoh, nemojte ni tu reč koristiti, pošto je Paster očigledno bio bitanga, koji je napravio nešto da naudi posebno srpskom narodu, to je inače najluđe od svega, da se ovde uvoze vakcine koje posebno targetiraju naše stanovništvo, to je već na nivou zavere i paranoja u čistijem obliku.

    Dakle, još jednom, ne vidim razlog, politički uvek može neko da glasa, to je stvarno njegov izbor, ali sami po sebi ovi zakoni jesu korisni za naše društvo, jedina moja primedba je bila za prva dva da su zakasneli, ali znate kako kažu – bolje ikad nego nikad. Znači, dobro je da imamo danas te zakone.

    Ono što mene brine i voleo bih, time završavam zaista, to je da u našem društvu više ljudi prihvati stav da je donirati organ jako humano.

    Nedavno sam gledao jedan film koji je mogao biti baziran na istinitoj priči, mislim čak i da je bio, kako jednom čoveku dovode jednog mladića i on ne zna ko je, mislim da udaje kćerku, dolazi jedan mladić i onda on kaže – vi ne znate ko je to, on kaže – ne znam. Kaže mu – e, to je mladić kome je presađeno srce vašeg sina i on je došao na svadbu vaše kćerke. Ovaj ga gleda i kaže – ti si sad meni kao sin, imaš srce moga sina.

    Znači, spasavate nekada život, spasavate nečije zdravlje i ja ne znam šta čovek može više u životu da uradi nego da nekom drugom pomogne. Znam iz razgovora sa ljudima oko mene, niko neće baš da napadne, ali, ljudi kažu – dobro, dobro. Nekako nemaju svest o tome da je to užasno human gest i da je to mnogo, ako mogu na ovakav način u nekom trenutku da pomognu nekome.
    ...
    Srpska napredna stranka

    Maja Gojković

    Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
    Hvala, profesore Korać.
    Reč ima dr Zlatibor Lončar, ministar. Izvolite.

    Zlatibor Lončar

    Zahvaljujem se.
    U većem delu se apsolutno slažem sa vama. Mi imamo problem svesti kod nas. Ne znam da li ste primetili da kada god krenu transplantacije, kada god se poveća broj donora, mi odjednom u medijima imamo tekstove da se negde u nekoj zemlji desila zloupotreba, da se desilo nešto i onda to postane tema. Ali, jednostavno, mi moramo da budemo jači od toga i da uspemo u tome.
    Što se tiče druge stvari, praćenje efekta, to će biti krajnje jednostavno. Jer, jednostavno, imaćete svake godine broj donora, broj transplantacija koje su urađene i tu ne može da se ne vidi učinak. Da li je on dobar ili loš, ovakav ili onakav, ali on svake godine na kraju godine dolazi na videlo.
    Kampanje, zahvaljujem ovom prilikom RTS-u koji već dugi niz godina svake nedelje vodi tu kampanju, zahvaljujem se kompanijama koje su se uključile prošle godine i koje su na najozbiljniji mogući način uzele iskustva drugih zemalja i radile, ali, očigledno da sve to nije bilo dovoljno dobro. Jesmo mi došli do 90 i nešto transplantacija, što je mnogo veći broj nego 2016. godine, ali to, svi se slažemo, nije dovoljno.
    Mislim da bi ovo trebalo da ima efekta i da svi moramo da radimo na tome da se promeni ta svest, inače, rezultat neće biti dobar. Možemo sve ove zakone svaki dan da menjamo i da nešto usaglašavamo, ali, ako ljudi ne shvataju da je ovo hiljadama ljudi jedini način da prežive, da ostanu sa svojim porodicama, ništa od toga. Možete vi da imate mnogo novca, možete da pokušate da odete u neku drugu državu, sa dosta novca, da pokušate da uradite transplantaciju, ali ni tamo nema dovoljno organa, ni to nije garancija da ćete doći na tu listu čekanja i da će to biti urađeno.
    Prema tome, molim sve da shvate. Mi nemamo izbora. Treba izaći pred te ljude i reći im šta smo uradili, kako smo uradili, da li će oni preživeti ili neće preživeti. To je jedini način, da ovo pogledamo samo sa te strane, da sklonimo sve drugo. Jer, ako se budemo bavili nekim drugim stvarima, išli u neku širinu, suština će se izgubiti i tu nikakvog efekta neće biti.
    Što se tiče droge, vi vidite i šta se radi i kako se radi. Imali smo sad ovu akciju za Ehit, krenuli smo sa tom kampanjom, nova komisija koja je formirana pri Vladi i mogu vam reći da su efekti bili odlični. Izuzetno mali broj, najviše bi voleli da nije ni bilo ljudi koji su se obratili lekaru za to, ali, bukvalno, jedan jedini ozbiljniji slučaj smo imali koji je završio u bolnici zbog kombinacije alkohola i psihoaktivnih supstanci. Po saznanjima iz policije, nikakvih incidenata nije bilo na Exitu. Zaplenjena droga je u gradu, nije ni ušla u Exit.
    Mislim da ćemo nastaviti sa time. Kao što smo sa festivalima, mislim da ćemo nastaviti i kada su sportske manifestacije u pitanju, domaće prvenstveno, derbi, međunarodne utakmice, fudbal, košarka, ili bilo šta drugo, gde su mladi u rizičnoj grupi. Krenućemo sa tim – sport - da, droga – ne.
    Ono što se slažem, a to je da ćemo mi početi sa decom od pet godina, sa njihovom edukacijom o raznoraznim drogama, psihoaktivnim supstancama, jer je procena stručnjaka koji se time bave da je to period kada mora da se krene sa obrazovanjem te dece.
    Nećemo imati apsolutno nikakve milosti niti razumevanja za one koji prodaju drogu i koji jednostavno ubijaju našu decu za par hiljada dinara. I ovu priliku koristim da im poručim da je bolje da nađu neki drugi posao. Nemoj to više da rade, da prodaju tu drogu, i to deci, jer nećemo imati nikakve milosti prema njima. Jednostavno, mogu bilo šta drugo da rade, ali to ne mogu da rade, jer to nećemo gledati i to nećemo tolerisati.
    Moram da vas podsetim, pomenuli ste antivakcinalni lobi i ostalo, zašto smo došli u tu situaciju. Dok je to trajalo i kada je padao obuhvat vakcina, samo vratite, imate mogućnost da vratite, jedna od prvih vesti su bile okupljanje antivakcinalnih lobija. Tako su počinjale vesti. I ne samo što su počinjale sa tim, nego su stavljali i decu u prvi red. Niko se nije javio, niko nije hteo da odreaguje i da kaže. Kad smo rekli medijima da to ne rade, da to nema veze ni sa čim, ispalo je da je to neko mešanje u medijsku politiku. Samo vratite film i vidite kako je bilo. To su bile udarne vesti. A da ne pričam o medijskom prostoru za te neke, ne znam ni kako da ih nazovem, ljude koji nemaju veze sa medicinom, ne znam ni čime se bave, a koji su dali sebi za pravo da komentarišu da se vakciniše i da se ne vakciniše. Ni tu nije bilo nikakve reakcije. Morali su roditelji dece i lekari da ih tuže, pa je tek tada malo zastalo i tek sada imamo efekte toga. Znači, pričam vam samo činjenice koje postoje.