Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije je ovim amandmanom pokušala da u praktičnom smislu reči, odnosno kada dođe do praktične primene ovog zakona učini što jednostavnijim i samu praktičnu primenu zakona, a i lakši posao onima koji će po tom amandmanu delovati.
Konkretno, radi se o pravnoj terminologiji gde se pokušalo da se reč „sigurnosti“ koja je osnovno određenje ovog zakona, zameni sa terminom „bezbednost“. Mislimo da je to u skladu sa jedinstvenom metodologijom izrade zakona, ali u svakom slučaju čak i da se zauzme drugačiji stav, ni u kom slučaju se neće dovesti u sumnju ono što je pravno utemeljenje ovog zakona.
Mi smo danas, a i u javnosti, slušali više puta, uvaženi ministre, pravničke dileme, pa čak i ustavne dileme oko toga da li je nešto što je ovde sistematizovano, odnosno što se predlaže kao sistematizovano, da li se može podvesti pod odgovarajuću normativu bez obzira da li se radi o ustavnoj normativi ili se radi o normativi koja mora da bude usaglašena sa Ustavom.
Ono što je stav SPS jeste da kada imamo sa jedne strane etičko ili moralno pravo, u odnosu na odnosu na ono što jeste konvencionalno pravo, u svakom slučaju, ne samo zbog 2.000 pacijenata, već zbog mnogo većeg broja onih koji će biti potencijalni pacijenti, a sigurno je da će ih biti imajući u vidu vreme u kojem živimo, onda je to etičko pravo nešto što mora da bude iznad. To je nešto što moramo da poštujemo i nešto što moramo zbog tih ljudi koji očekuju da njihovo zdravlje, a zdravlje nema cenu, jer je to vrednost koja nema cenu, a samim tim je deo uzvišene vrednosti, a uzvišena vrednost je život, onda zbog tih ljudi imamo etičku ili moralnu obavezu da omogućimo sistematski ili sistematizovanjem zakona da ovu oblast uredimo.
U odnosu na 2009. godinu ovaj zakon u svakom slučaju predstavlja kvalitativan iskorak i zbog toga imamo i dužno poštovanje prema onome što jeste zaista kvalitativno rešenje, dakle dobro rešenje, ono čemu treba težiti. Treba težiti nečemu što podrazumeva da bez obzira ko je nosilac prava da se zabrani donacija organa. Da li je to lice koje je u situaciji da to zabrani ili je to njegov univerzalni sukcesor, odnosno naslednik ili porodica, uvek moramo imati u vidu ono što je najvažnije, a najvažnije je spasiti život ili spasiti živote. U konkretnom slučaju, pravno, s obzirom da sam pravnik imam i slobodu i pravo da to kažem, ne postoje prepreke, ne postoje barijere, ne postoji ništa drugo osim ličnog stava, ne postoji ništa drugo osim ličnog uverenja i ubeđenja koje je i Ustavom zagarantovano da se kroz jednostranu izjavu volje ili ograniči, ili omogući donacija organa, odnosno mogućnost transplantacije.
Mi ovom sistematizacijom samo to potvrđujemo. Ono što je naša obaveza, poslanika bez namere da celu ovu našu zakonsku regulativu politizujemo, a ne smemo je politizovati, ne smemo ni u kom slučaju praviti politički marketing od svega ovoga, jeste naša obaveza da i ovaj zakon ne bude poslednji zakon, već da kroz druge nadogradnje, koje će sigurno uslediti nekim drugim zakonima, još više pojednostavimo i procedure i približimo pacijente mogućnosti da dođu do onoga što je njima životna potreba, a to su zdravi organi od kojih zavisi njihovo zdravlje, a samim tim i nastavak života.
Zbog toga sam kao pravnik zagovornik da ovo mora biti sistematizovano, da se jedan zakon kao što je ovaj zakon mora doneti, jer on u odnosu na prethodnu zakonsku regulativu ima svoje kvalitativne pomake, dakle pomake napred, ali ne smemo na tome stati, moramo raditi dalje i u praksi i kroz zakonsku regulativu doprineti da građani, a reći ću ne samo, ponoviću, ne samo 2.000 pacijenata, nego svi građani koji potencijalno mogu biti među tih ne samo dve, nego ko zna koliko desetina i stotine hiljada pacijenata, mogu očekivati ono što im treba da bi život opstao. Zahvaljujem se.
