Hvala.
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Ne da Tviter da pišete, ali daje mikrofon da čitate, nego nećete. Pročitajte sledeću, tu gde ste stali, kaže dalje Martinović – ako je protivan tome da se njegovi organi presade drugom čoveku, on za života može da da usmenu ili pisanu izjavu da to ne želi i ne vodi se nikakv upravni postupak i ne vodi se nikakav upravni spor, niti bilo koji organ uprave o tome donosi bilo kakvo rešenje. To što govorite ne piše u zakonu, to je u funkciji plašenja građana, to je funkciji kriminalizacije srpskog zdravstva.

Šta je ovde pogrešno? To je sve istina, to ste radili, a onda ste hrabro otišli kući, upalili Tviter i rekli – glupo je pričati o nekom upravnom sporu i upravnom postupku. Da li volimo stenograme? I ja volim stenograme, slušajte sad stenogram Aleksandra Šešelja – postavlja se pitanje ko je vlasnik ljudskog tela, da li je moguće da čovek nije vlasnik sopstvenog tela, dakle, evo ko je postavio pitanje da li je pokojnik vlasnik tela, treba da podnese izjavu da neće, pa da overi, pa da to plati, pa dok mu stigne rešenje i šta se onda dešava? Hoćemo li imati upravne postupke i upravne sporove vezano za to da neko ne želi da da svoj organ državi.

Ako je suština svih zamerki da je neinteligentno pominjati upravne sporove i upravne postupke, ko je to uradio? Koga ste onda prozvali? Dakle, u silnoj želji da se bude protiv rešenja koje je nesporno dobro za sve one ljude koji čekaju pomoć ove vrste, hajde da pronađemo malo mere. Nije meni problem kada neki sami sebi uskaču u usta, pa nesvesni sami sebi ili svoje prozivaju. Ono što ja očekujem, to je neki minimum korektnog odnosa, da ovu raspravu vodimo tako da ljudi za koje je važno da se ova rešenja usvoje ne pomisle – Bože, za koga sam ja glasao, makar i greškom, i poslao ga u onu Narodnu skupštinu. Ako vam je zaista stalo do svakog pojedinačnog primera, koji ste spremni da iznesete ovde, ako je važno samo pričati, pričajte ljudi, kako ko ume i voli, široko mu polje, ali hajde da vodimo malo računa o tome o čemu se radi i gde se nalazimo, valjda ne tražimo previše.

Hvala dr Orliću.
Pravo na repliku, Vjerica Radeta. Izvolite.

Ja nisam nesvesna, što i vama želim, gospodine Orliću.

Što se tiče ovih komentara, vi očigledno ili baš ne razumete ili ne razlikujete karikiranje nekih izjava. Ja ću još jedanput ponoviti, a ovo nije karikiranje. Dakle, „čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa“. Ovo nema nikakve veze sa tim dodatnim vašim objašnjenjima. Ovo je izgovorio čovek doktor prava. Kako je ko dalje to tumačio, kako se ko šalio s tim, kako je ko ozbiljno komentarisao itd, to nema nikakve veze. Dakle, ovo je suština toga što ste vi videli na „Tviteru“.

Da vam kažem, ne treba meni hrabrost, ja odavde pišem. Jel mislite da se ja vas plašim, pa treba da odem kući, pa da onda pišem na „Tviteru“? Kakvi su to komentari? Neko je skupio hrabrosti, otišao kući pa pisao na „Tviteru“. Ne plašim se ja vas, ne plaši vas se niko. Niko vas se ne plaši. Dakle, odavde ću da pišem, pisala sam, pisaću, ovde ću da govorim, žao mi je samo što nemamo onoliko vremena koliko bismo hteli, ali jutros je rekao Đorđe Milićević da treba da promenimo Poslovnik, baš lepo, evo već smo u prvoj ili drugoj nedelji ovog saziva, taman, krajnje je vreme za promenu Poslovnika. Hvala.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Martinović. Izvolite.
Izvolite, Martinoviću.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Pokušaću da objasnim ono što izgleda nisam uspeo da objasnim juče. Dakle, vaš kolega Šešelj je o ljudskom telu i o ljudskim organima govorio u kategorijama građanskog prava, vlasnik, nasleđivanje itd. LJudski organi nisu stvari i nisu roba koja je u prometu, to je što se tiče prava.

Što se tiče medicine, to vam je juče ministar lepo objasnio. Dakle, da bi uopšte čovek došao u situaciju da mu se uzimaju organi u svrhu transplantacije nekom drugom čoveku, potrebno je da se nalazi u stanju moždane smrti, dakle da mu mozak ne funkcioniše, ali da mu funkcionišu svi drugi organi, srce, bubreg, pluća itd. Dakle, ne uzimaju se organi sa mrtvog čoveka, nego sa čoveka koji je živ, pa mu se najpre uzimaju, evo, neka me ministar ispravi, on je čovek lekar, ja nisam, srce se uzima poslednje. Najpre se uzimaju, valjda bubreg, pa jetra, pa pluća, pa tek na kraju srce.

(Vjerica Radeta: Pa ako preživi, ostaje mu samo srce.)

Dobro, vi se smejete, vama je sve smešno. Govorimo o jednoj ozbiljnoj temi. Dakle, ne uzimaju se organi sa mrtvog čoveka, sa čoveka koji je potpuno mrtav i moždano i kada je u pitanju rad srca i kada je u pitanju rad svih drugih vitalnih organa, nego se uzimaju organi od čoveka koji je u stanju moždane smrti, pri čemu mu svi drugi organi funkcionišu. Ako neko ne želi da bude donator, odnosno donor organa, on to može za života usmeno, usmenom izjavom ili pisanom izjavom da spreči, a i ako to nije uradio za života, to mogu njegovi srodnici koji su definisani članom 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa i tu nema nikakvih nejasnoća. Sve ostalo je karikiranje, izvrgavanje ruglu i sve ostalo je pokušaj da se na ličnoj osnovi napadne Zlatibor Lončar, što ste vi juče svojski radili, odnosno pojedini poslanici iz vaše poslaničke grupe, nazivajući ministra zdravlja Republike Srbije kasapinom, trgovcem ljudskim organima, mesarom, pripadnikom zemunskog klana…

(Vjerica Radeta: Nije rekao kasapin, nego mesar.)

Dakle, ako mislite da je to rečnik koji je primeren Narodnoj skupštini, svaka čast, ali samo da vam kažem jednu stvar, nemojte da imate dvostruke aršine. Vi se ljutite, i sa pravom se ljutite, kada neko za predsednika vaše stranke kaže da je ratni zločinac, ali vi sebi dajete puno pravo da ministra zdravlja nazovete mesarom i trgovcem ljudskim organima. Nemojte da imate dvostruke standarde. Vas boli kada neko Vojislava Šešelja nazove ratnim zločincem, a mislite da mi treba da ćutimo kada vi ministra zdravlja koga smo mi izabrali i koji je iz redova naše stranke nazivate trgovcem ljudskim organima, to je strašna optužba. To ne priliči parlamentarnom rečniku. Ja razumem da ste vi protiv zakona, razumem da ste protiv transplantacije, sve to razumem, ali da čoveka koji je ministar stavite na stub srama nazivajući ga imenima i terminima koji zaista ne priliče parlamentu, mislim da je to ispod svakog civilizacijskog nivoa, dakle, o tome smo mi pričali juče i o tome smo mi pričali danas.

Ono što je rekao kolega Orlić, naravno, javili su se dežurni kritičari Saša Janković, Vuk Jeremić i svi ostali koji ustaju u podne, koji u Skupštinu dođu u jedan da popiju kafu, a onda čekaju pauzu u dva da siđu dole u restoran da ručaju, znaju sve, u sve se razumeju, samo kada su bili na vlasti ništa od ovoga što je ministar Lončar uspeo da uradi, zajedno sa svojim timom, nisu uspeli da urade, ni da naprave Klinički centar u Nišu, ni da nabave linearne akceleratore, ni da nabave gama nož, ništa nisu bili u stanju da urade, sve su upropastili. E, sad kad su sišli sa vlasti, sad su prepametni, sad se u sve razumeju i sad svima nama sole pamet.

Dakle, pričate o tome – vi iz SNS dajete novac itd. Ne, zahvaljujući politici SNS, zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, u koju ste vi od 2014. godine sumnjali, mi smo u situaciji da 2017. i 2018. godine imamo suficit u budžetu, da imamo rast BDP-a od 3,5% i da zato možemo da kupimo svu ovu medicinsku opremu, da izgradimo i ove kliničke centre i da kupimo medicinsku opremu i da lečimo pet puta više dece u inostranstvu nego što smo mogli da ih lečimo, recimo, 2010. i 2011. godine. Više deca u Srbiji ne moraju da se leče putem SMS poruka i putem lažnih humanitarnih akcija, nego postoji budžetski fond za lečenje dece u inostranstvu, a taj fond je pun, zahvaljujući, svidelo se to vama ili bilo kome drugom iz opozicije ili ne, politici Aleksandra Vučića, zahvaljujući politici SNS, zahvaljujući svim onim merama ekonomskim i merama fiskalne konsolidacije, koje smo sprovodili uz baražnu vatru medija, poslanika iz opozicije, raznoraznih stručnjaka, tipa Milana Ćulibrka, koji se u sve razume, od Kosova do azotare, i koji su sumnjali u politiku koju smo sprovodili.

Danas, u 2018. godini, kao i u 2017. godini, imamo suficit u budžetu, imamo dovoljno novca da možemo da lečimo naše ljude, da opremamo naše kliničke centre, da pravimo nove, da kupujemo najmoderniju medicinsku opremu i da, na kraju krajeva, najveći deo građana Srbije više ne mora da ide da se leči u inostranstvo. Sada to može da radi u svojoj državi, u državi Srbiji, i sve to je rezultat politike koja je izdržala probu građana na izborima i 2014. i 2016. i 2017. godine. I nemojte da mislite da je narod neuk, da narod ništa ne zna i da narod ne veruje onome ko radi za dobro građana, a to je upravo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, to su upravo ministri u Vladi Srbije i to smo upravo i mi, na kraju krajeva, poslanici SNS koji smo saveznici Vlade u svemu onome što dobro radi za građane Srbije.

Hvala.
Mislim da smo dovoljno diskutovali o „Tviteru“, o izjavama dr Martinovića.
(Vjerica Radeta: Ovo ne možete sada da prekinete.)
Moram jednom, moram u jednom trenutku, jer ovo može da traje unedogled.
Meni je jako drago i ja volim da slušam i jedne i druge argumentovano.
(Vjerica Radeta: Onda ću ja po Poslovniku.)
Nemojte, molim vas, po Poslovniku, jer moram da, u skladu sa članom 87, odredim pauzu.
Sa radom nastavljamo u 16.00 časova.
Hvala puno.
(Posle pauze.)

Poštovane kolege narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Na naslov iznad člana 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Marina Ristić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postoji nekoliko spornih članova u ovom predlogu zakona koji će kada se za njih sazna izazvati bes, javnu osudu i nepoverenje u ceo sistem vaše vlasti.

Jedan od njih je i član 28. stav 4. a radi se o maloletnoj deci koja su za života bila bez roditeljskog staranja. Prema predlogu ovog zakona, a koji će za nekoliko dana biti usvojen, dozvoljeno je uzimanje tkiva, a u onom drugom zakonu i organa, samo na osnovu odluke etičkog odbora zdravstvene ustanove. Zakonski zastupnici, staratelji, rodbina u ovom slučaju su potpuno isključeni. Kod ostalih ljudi pita se čak i pobočni rođak, a kada su u pitanju ova deca baš niko. Ovako i nikako drugačije piše u oba zakona iako je ministar pre nekoliko dana ovde tvrdio suprotno kada je odgovarao narodnom poslaniku Bošku Obradoviću.

Sada ostaje nejasno šta je ministar hteo da postigne ovom izjavom, možda on i ne zna šta mu sve piše u zakonu i bolje je ako ne zna, pa na vreme da reaguje, jer videćete kako će reagovati srpska javnost kada se ovo sazna. Moguće je da je razlog sistem socijalne zaštite koji je preglomazan i koji loše funkcioniše te je teško doći do podataka o srodnicima, pa je bilo najjednostavnije ovo regulisati na ovaj način.

U Srbiji u proteklih pet godina oko 5.668 dece. Ne znam koliko ih je napušteno, ali znam da ja nemam poverenje u ovaj zdravstveni sistem kao što ga nema bar pola Srbije. Nema se poverenje ni u socijalne radnike, ni u hraniteljske porodice. Znam kako ljudi reaguju kada u medijima osvane vest o spornim odlukama usvajanjima, hraniteljima. Naš narod je uplašen od ove vlasti, verujte mi. Ovaj član, ovog represivnog predloga zakona će biti ona kap koja će preliti čašu. Da li vi gospodine ministre možete da garantujete da neće biti zloupotrebe. Da li garantujete da će svako dete maksimalno zaštićeno i da će ova najosetljivija grupa, neće postati banka tkiva i organa. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman, sa ispravkom, je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, kolega Stojanoviću.