Da ne ostane nedorečeno, da se vratimo na amandman. Nije primereno da se ja izjašnjavam na svaki amandman, ali, evo, napraviću izuzetak. Da vam kažem, mogu da dam predlog Vladi, Vlada može da usvoji i Skupština da izglasa. Kada je reč o ovom amandmanu, što ste vi imali dilemu da ste pročitali ceo član, verovatno bi videli da prema trenutno važećoj normi svi osnivači, odnosno članovi privrednog društva su obavezno morali da se osiguraju. Sada ovim amandmanom ukidamo to i nužno nije bitno da se osiguraju. Ja verujem da je ideja poslanika bila da osnivači, bez obzira na njihovo obrazovanje, nužno nije bilo da budu visoko ili nisko obrazovani, već je bitno da budu osnivači, da budu dobri menadžeri. Smatram da to nije ni potreba, ni dovoljan uslov i zato kažem da nije nužno da se usvoji ovaj amandman, tako da sa te strane…
(Goran Ćirić: Hoćete li podržati?)
Ja kažem da ja ne bih, nije nužno, nije ni potreban, ni dovoljan uslov za to, ali shvatio sam šta je bila ideja i zato dajem objašnjenje zašto mislim da nije potrebno.
A kad ste vi rekli, samo ću se osvrnuti na penzije i nužnost ovog zakona, pričate, čujem, i juče i danas o vraćanju vaših penzija itd, treba narod Srbije da zna da su se 2000. godine čudne stvari dešavale, od oprosta Pariskog kluba do zaduživanja Srbije po nepovoljnim kreditima, kamatama visokim, koje mi danas kao Vlada vraćamo, ili smo ih, neke od njih koje su bile visoke i refinansirali. Jedan od načina kako su bili vraćeni nije bila dobra privreda, što nije ni moglo da se desi posle rata 1999. godine, već je bilo zaduživanje. I to je ono protiv čega smo mi danas, protiv zaduživanja da bismo nešto nivelisali na nulu ili nekome povećavali neko pravo iz kredita, već želimo da to bude iz nekih realnih izvora, iz ekonomije koja ima i suficit i visok BDP i nisku inflaciju i stabilan kurs i ima investicije i jednocifrenu nezaposlenost.
