Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, amandmanom koji sam podneo pokušalo se, odnosno motivacija ovog amandmana jeste zakon koji sam siguran da ćemo usvojiti u praktičnom smislu reči, da doživi puni efekat, a to znači da kroz praktičnu primenu ostvarimo onaj cilj zbog koga i vodimo diskusiju oko svega onoga što je bilo predmet rasprave na sednici ove Skupštine.
Međutim, postoji neko nerazumevanje kada je u pitanju sinergija između Ministarstva poljoprivrede i ministarstva gde ste vi na čelu, na čijem ste vi čelu, gde zaista i jedno i drugo ministarstvo moraju da daju svoj puni doprinos i to u svom punom kapacitetu kako bi zaista korisnici podsticajnih sredstava IPARD fondova ta podsticajna sredstva ostvarili na najoptimalniji način. Mislim da je ono što ste vi predložili dobro.
Naravno, ovim amandmanom se pokušalo sa čisto pravnog aspekta doprineti da se kroz jednu precizniju formulaciju nešto možda kvalitativno promeni, odnosno poboljša, ali ni u kom slučaju neću biti nezadovoljan i da ostane onakva formulacija kakva je bila.
Ono što mi se čini jako važno, da se konačno oslobodimo demagoških stega, jer one očigledno postaju sve više hipoteka, ne za građane Srbije nego za celu zemaljsku kuglu, za sve građane ovog sveta. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što smo u svojim izjavama i ovde i građani i mediji itd. puni brige o životnoj sredini, a u praksi ta briga o životnoj sredini iz neke retorske funkcije u praktičnom smislu reči ne znači ništa, odnosno to su aktipodiji ili dva dijametralno različita sveta.Znam da ste vi toga svesni kao čovek koji je životno posvećeno ovom problemu, a naravno i profesionalno posvećeno ovom problemu, ali mislim da to buđenje svesti i siguran sam da će se složiti svi oni koji zaista otvaraju oči na problem, a ne zatvaraju i ne beže od problema, da ćemo doći do jednog istog pokazatelja, a taj pokazatelj kaže ovako – ako bi mi svi zajedno doprineli da se onaj statistički podatak od kilogram i po smeća ili otpada, koliko otpada na građanina, smanji ili se taj otpad pretvori u svoju suprotnost pa dobije upotrebnu vrednost i iskoristi se za život građana, onda smo mi to uspeli. Barem smo u nečemu uspeli.
Da li mi to radimo? Veliki je to znak pitanja i onda svako od nas bez obzira da li smo ovde ili na ulicama Beograda ili širom Srbije ili cele zemaljske kugle, ako to ne sagledamo na adekvatan način onda je sve ovo što mi radimo bezciljno i bezpredmetno.
Možemo, uvaženi ministre, mnogo što šta da normiramo. Možemo da donesemo sistemske zakone koji se bave ovom materijom, ali ukoliko sve to što radimo ne probudi svest onome što jeste cilj, od normiranja neće biti mnogo efekata ukoliko se taj zakon ne prihvati u nama i to od malena, od rođenja, kroz vaspitanje, kroz obrazovanje, kroz sve ono što u životu sačinjava našu bit, dakle, naše postojanje.
Svest se kasno budi. Sada se konačno pojavljuje svest nakon ugrožavanja životne sredine. Gde je bila svest kada je životna sredina počela da se ugrožava? Gde su tada bili naši preci? Svi oni iza nas? Pre nekih 100 godina voda u rekama je bila pijaća voda. Da li je to danas tako? Vazduh koji smo disali je bio najčistiji vazduh. Da li je to danas tako? Da li plaćamo cenu globalizacije, industrijalizacije i mnogo čega što predstavlja pozitivan pomak čovečanstva? Ali u kom pravcu? Privrednom, ekonomskom itd. Koliko se to reflektovalo na životnu sredinu – znaju građani koji to dobro osećaju.
Kada je pre nekoliko godina u Francuskoj proglašena vanredna situacija u celoj državi, kada je zagađenost vazduha se popela na 30 jedinica zagađenosti, zaista je bilo proglašeno vanredno stanje. Koliko je kod nas tih jedinica? U Kini je preko 100, gde je zaista životna sredina prilično ugrožena.
Zašto ovo govorim? Pa, zbog toga što je cela zemaljska kugla ugrožena i zbog toga što se tome mora posvetiti na daleko daleko sveobuhvatniji način. Naravno da mi dajemo doprinos ovim što ovde radimo, ali ukoliko se u našim glavama ne probudi svest da nam je životna sredina prioritet prioriteta, postavlja se pitanje šta ostavljamo našim pokolenjima.
Kako će se oni boriti posle nas sa jednom pojavom koja je više nego opasna, a ne želim da budem katastrofičan, nego samo kao jedan ozbiljan čovek pokušavam da razmišljam šta u buduće?
Da li će nam sastavni deo života biti postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, postrojenja za prečišćavanje vazduha itd, ako to budemo dozvolili, onda se postavlja pitanje šta je smisao života u celini? Zahvaljujem se.