Samo, vezano za ovaj deo oko uzbunjivanja.
Dakle, još od 2010. godine, ja sam to mogao da vidim i 2014. godine i drugim godinama, i kroz Zakon o vanrednim situacijama obaveza lokalnih samouprava je da obezbedi i održava sistem za uzbunjivanje. Logično je bilo da se takva odluka donese zato što u nekim opštinama imamo jednu, dve ili tri sirene i lakše je jednoj opštini valjda da održava jednu sirenu i da se stara… Na kraju krajeva, sedište opštine se tu nalazi, ti ljudi se tu nalaze, nego da dolazi neko iz Republike da proverava u svakoj opštini centralizovano da li svaka sirena funkcioniše. Na kraju krajeva, u čijem je najvećem interesu ta sirena da bude funkcionalna, građana te opštine.
Mi smo i doneli ovaj zakon sad, koji se donosi, odnosno koji je predložen da ga Narodna skupština donese, vi u tom zakonu imate, kada govorim o licencama, v sada predlog da se licence faktički izdaju pravnom licu. Upravo zato planove odbrane su do sada donosili pojedinci. Mi smo čak omogućili da naredne dve godine, kroz prelazne i završne odredbe ovog zakona, važe licence i za ta fizička lica, ali smo hteli da pravna lica budu ta koja će donositi planove, jer se radi o složenoj i kompleksnoj materiji i često ta fizička lica, ti pojedinci nisu mogli dovoljno kvalitetno i dovoljno dobro da to urade. Zato smo želeli i da ovaj sistem bude stvar koja će biti uređena na ovakav način. Mi imamo neku vrstu upravnog nadzora kroz Sektor za vanredne situacije. Mi smo kontrolisali da li se te sirene zanavljaju. Ne ide to najvećom brzinom, ali ide. Dakle, imamo situaciju da u nekim gradovima, opštinama nije funkcionisalo po 30%, 40% sirena koje su bile predviđene.
Trudićemo se da to uradimo na pravi način i, naravno, zbog građana Srbije. Najveći deo transfernih sredstava opštine dobijaju iz republičkog budžeta. Nije nikada bio problem da se pomogne, zaista, ni u vanrednim situacijama, ni u ostalom, ali kroz jednu dobru komunikaciju između ministarstva i svake opštine, uveren sam da možemo da rešimo ovaj problem.