Dame i gospodo, malo vam se, kao, ova pogrešna praksa oko spajanja tačaka dnevnog reda počela popravljati, ali još uvek nedovoljno. Umesto da vodimo jednu jedinstvenu raspravu, kao što vam je bio običaj do sada, podelili ste sve tačke dnevnog reda u dve celine. Ali, opet postoje stvari o kojima se ne može raspravljati u isto vreme, jer apsolutno nisu povezane. Zato bih, pošto u 20 minuta nemam vremena da govorim o svemu što je pokrenuto u okviru ovog prvog bloka, a to su valjda te četiri tačke, ili pet, pet, govorio o ovome što je najvažnije, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Taj zakon je pisan prilično voluntaristički i diletantski i on ne stvara uslove da zdravstveni sistem Srbije funkcioniše efikasnije od ovoga kako sad funkcioniše, da vodi ka rešavanju najvažnijih problema i adekvatnom zadovoljavanju zdravstvenih potreba stanovništva Srbije, da stimuliše kvalitetniji i ekonomičniji rad, pa bi moj savet bio da povučete predlog i doradite tekst ili makar da ispravite greške u njemu.
Evo koje su mi greške posle pažljivog čitanja upale u oči. Imate ovde jednu revolucionarnu novinu. Ona se ne tiče opšteg interesa u zdravstvu jer tu je definicija data u obrazloženju koja odgovara i onoj prethodnoj i ništa tu novo nije dato. Do sada smo imali korišćeni termin – davaoci usluga i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Sada se neko pametan setio da taj termin promeni pa da kaže – pružaoci usluga.
Ovde je potrebno sad da se pojavi jedan filozof, potkovani lingvističkim znanjem pa da nam objasni kakva je razlika između davaoca i pružaoca usluga. To nije isto u svakom slučaju. Zašto ste to menjali? Ako već tako, zašto niste promenili Zakon o obavezno zdravstvenom osiguranju pa i tamo uveli – pružaoce usluga. Tamo ste zadržali – davaoce.
Običan kolokvijalni razgovor, kada se ujutro pojavite na poslu, posle sat, dva zakašnjenja, pa ispijate kafu, pa jedete burek itd. kao što se to uobičajeno radi u našim ministarstvima, onda možete neobavezno da razgovarate. Međutim, kada pišete tekst zakona, morate bit precizni, a tekst zakona ne trpi sinonime. Svaki pojam mora biti označen nijednim terminom, a ne u jednom zakonu, pod uslovom da su ovde pojmovi zaista identični, u jednom zakonu se koristi jedan termin, novina uvedena, kome li je pala na pamet, a u drugom zakonu stari termin. Nepodnošljivo je u okviru modernog pravnog poretka.
Dalje, ako vi ovo ovako uradite, moraćete uskoro da menjate jedan ili drugi zakon, moraćete ovo uskladiti. Ne može ovako opstati. Vidim da nije zainteresovana parlamentarna većina za ovo što govorim, ali neko će se naći valjda da interveniše.
Zatim, izbačen je termin – zdravstvena služba, što je velika greška. Vi mislite izgleda da se termin – zdravstvena služba može zameniti terminom – zdravstveni sistem, a ne može. To nije isto. Oba termina su odavno definisana u rečnicima Svetske zdravstvene organizacije i trebali ste to da konsultujete. Ja vidim da je ministarstvo prepuno starih vrlo iskusnih saradnika ministra i od vas se bar nije očekivalo, niste poletarci, niste tek zaposleni u ministarstvu pa da ne znate o čemu se radi.
Zdravstvena služba opisuje profesionalni deo zdravstvenog sistema koji obavlja zdravstvenu delatnost. To bi trebalo da znate. Dakle, obuhvata zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove, a zdravstveni sistem je širi pojam. On obuhvata i zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove i mnogo toga još, čak uključujući pojedince, porodicu, zajednicu itd, sve one koji imaju određeno mesto u okviru zdravstvenom sistemu.
Dakle, tu ne moraju biti samo profesionalne mere zaštite u okviru zdravstvenog sistema nego i neprofesionalne. Pomešavši ove pojmove, vi ste napravili terminološku zbrku. Ta terminološka zbrka očigledno ne smeta pošto vi i nemate razloga da se malo dublje u to unesete.
Zatim, imate ovde ovaj problem diferencijacije zdravstvenih radnika, kad definišete da se plate zaposlenih u ustanovama u javnoj svojini iz koje stiču prihode izvan zdravstvenog osiguranja mogu uvećavati, u skladu sa propisima koji regulišu plate zaposlenih u javnim službama. Ovo je velika greška. Zdravstvo moga biti izuzeto od toga, pogotovo hirurzi. Evo, npr. pogledajte kolika je razlika u platama jednog hirurga u Srbiji i u Nemačkoj, a Nemačka je spremna svakog našeg hirurga da zaposli, jer hirurg i ako ne zna nemački jezik, zna da operiše. Hajde, za specijaliste drugih struka potrebno je i elementarno poznavanje jezika, ako baš nisu toliko usavršili latinski da bukvalno sve može na latinskom. Ali, za dobrog hirurga u nemoj atmosferi se posao može obaviti bez ikakvog problema.
Taj odliv vrhunskih stručnjaka se naravno, ne može zaustaviti bez adekvatnog povećanja njihovih plata, i ne samo vrhunskih stručnjaka među lekarima, doktorima i profesorima, nego i vrhunskih stručnjaka među medicinskim sestrama i medicinskim tehničarima.
Dalje, imate ovde kod imenovanja ustanova, DRI već je uputila primedbu na beskonačno duge mandate vršioca dužnosti direktora u pojedinim zdravstvenim ustanovama, a vi ovde ste definisali da ti v.d. mandati mogu trajati najviše šest meseci bez mogućnosti produženja. To stoji u članu 117, a onda u obrazloženju ste naveli godinu dana. Da li je to diletantizam, da li je ovo amaterski pristup? Jeste. Žao mi je što to moram ovako konstatovati, inače imam velikih simpatija i prema Ministarstvu zdravlja, da ne kažem, i prema ministru lično, i prema svom osoblju. Ali, šta da radimo.
Dalje, neke stvari u okviru zdravstva su morale biti temeljitije razrađene. Mi imamo problem vakcinacije, strašan problem. Ministarstvo zdravlja je ove godine zataškavalo broj umrlih od gripa. Imali smo, izgleda, onu najgoru vrstu gripa koja se pojavljivala u proteklih 20, 30 godina, da ga ne poredim sa nekadašnjim španskim gripom, ali šta se desilo? Upravo vakcina koju smo mi pametniji primili na vreme je odgovarala za tu vrstu gripa, pogodila ga u čelo, i retki su slučajevi da je neko vakcinisan, ipak se razboleo. Međutim, vakcinacija nula, oko 50 hiljada, koliko beše, ministar je to izjavio jednom prilikom. Zašto nije pola miliona, zašto je bilo toliko zaposlenih u zdravstvu koji se nisu vakcinisali.
Zakonom mora da se propiše, svaki lekar, svaka medicinska sestra, svaki medicinski tehničar, svaki zaposlen u administrativno-tehničkom osoblju mora svake godine da se vakciniše protiv gripa. Koliko su štetu društvu naneli oni koji se nisu vakcinisali pa dobili grip, pa morali sedam do deset dana da leže kod kuće da se leče, a vakcina jednostavna, ne izaziva nus pojave. Ja se 30 godina uporno svake godine vakcinišem, 29 punih godina. To mora biti obavezno. Ko neće da se vakciniše, a nema jake zdravstvene razloge, lepo, neka se zaposli negde drugo, ne može biti u javnoj ustanovi koja se bavi čuvanjem zdravlja stanovništva. Kod vakcinisanja dece, tu je trebalo odmah hapsiti sve one koji su propagirali da je vakcinacija opasna, da treba izbegavati, i sve ostalo.
Kad sam ja bio mali, kada sam bio dete, nije bilo vakcine protiv rubeola, protiv varičela, protiv zaušaka. Svi smo se razboleli od varičele, svi smo prebolovali rubeolu, ali svi smo se, nisam pošao ni u osnovnu školu, upozoravali, ako se čuje da neko ima zauške da treba bežati glavom bez obzira i pričali su nam da postoji opasnost, onaj ko preboli zauške da se može desiti da sutra ne može da ima decu, da postane sterilan. Sada se pojavila vakcina za sve tri bolesti i neko da kaže – hvala, neću ili moje dete neće. Ne može to tako. Neodgovoran roditelj mora biti kažnjen.
Da ostavimo po strani BSŽ vakcinu, koliko je života spasila. Skoro svi smo vakcinisani, jel beše 1970. ili 1971. kada su se velike boginje pojavile. Ima lekara koji su pisali da se vakcina koja se jednom primi protiv velikih boginja i na potomstvo određenim delom prenese. Da se prenese genima i na potomstvo. Zamislite sada, posle 30 godine uporno se vakciniše, on je otporan na sve vrste gripa. Kada se ne pogodi vakcinom prava vrsta, ima tragove zaštite zadnjih godina, uvek nešto ostane.
Dakle, tu ste krupan promašaj imali kao ministarstvo. Rekoh već, više od 200 ljudi je umrlo od gripa. Niste se popisali, umiralo se po bolnicama, dolazili su ljudi zbog bolesti od kojih ne bi umrli, pa se tamo razbole i umru. Bilo je takvih slučajeva do sada. Znam za mnoge.
Imamo još jedan problem, to su bolničke bakterije. To je strašan problem, a mala mu se pažnja posvećuje. Dođe čovek od relativno ozbiljne ili relativno opasne bolesti, ali nije baš smrtonosna, ne bi morala da bude. Lekari ga lepo operišu, operacija uspela, sve profunkcionisalo i zaradi sada upalu pluća od bolničke bakterije u umre. Koliko u bolnicama ima tih bakterija, to još nije utvrđivao.
Čuo sam da je nedavno dolazila grupa stranih stručnjaka na jednu od naših najeminentnijih zdravstvenih ustanova koja je sagrađena pre nekih 40 ili 50 godina, ne znam tačno. Koje je rešenje za te bolničke bolesti, oni kažu – najbolje bi bilo zgradu srušiti i sazidati ispočetka. Zgrada je skupocena još uvek. A gde je problem? U sistemu ventilacije i u sistemu grejanja. Oni koji su to nekada projektovali nisu imali pojma ni o bakterijama, ni o tome da bakterije vremenom stiču imunitet na antibiotike i da sada između ostalog treba primenjivati one zastarele antibiotike na koje smo i zaboravili kao što je penicilin ili streptomicin, pa iznenaditi ove bakterije koje su otporne na moderne antibiotike. A šta ćemo kada se i ovome prilagode? Stalno mora nova vrsta antibiotika, ali mora se nešto učiniti i u bolničkim zgradama. Temeljito čišćenje bolničkih zgrada i menjanje sistema grejanja i ventilacije. Pogotovo ventilacione cevi, one najviše šire zarazu. Imam još jedno direktno pitanje za ministra, onako u čelo.
Ministre, šta je bilo sa onih 250.000 evra koje si uplatio Sergeju Trifunoviću na račun, čim se požalio da nema para za lečenje jednog deteta, na prvi pogled humano. Međutim, to dete je otišlo u inostranstvo, našao se jedan human čovek, sportista, fudbaler, uplatio kompletan iznos i nažalost dete umrlo, a pare ostale Sergeju Trifunoviću. Evo, pre neki dan na tviteru kaže, kakav je izraz upotrebio? Kakav Vjerice izraz je upotrebio? Ne, izraz jedan je upotrebio za ministra?
Ovde je problem što je ministarstvo dalo 250.000 evra i što ne vodi računa kako se ti evri troše, a ono za šta je namenski dalo ono je našlo drugog finansijera i nije trebalo ni jedan dinar od novca ministarstva. Sada je ovaj Sergej Trifunović trošio taj novac ko zna zašta, jer su mu režijski troškovi 30% ili 40% ili više od toga i sada kaže da je došao do kraja, trebalo bi ponovo da mu nešto uplate. Ovo je ismevanje države. Ovo više nije u pitanju ličnost ministara. Kakva nam je to država kada može tako da uplati i da ne vodi računa?
Što se tiče ovih retkih bolesti. Rešenje je loše. Ne slažem se da ministar određuje koje su retke bolesti na predlog Fonda zdravstvenog osiguranja. To mora stručnija komisija od profesora Univerziteta, od akademika, a onda da se što pre traže uslovi da se retke bolesti, to su mahom dečije bolesti, leče u Srbiji. Mnogo je jeftinije pozvati gostujuće profesore iz belog sveta koji su stručnjaci za te bolesti da naprave nekoliko operacija, da izvedu nekoliko operacija u Beogradu, da učestvuju naši doktori, da steknu iskustvo i da sami počnu da leče. Apsolutno sam protiv da se odrasli ljudi šalju na lečenje u inostranstvo. Naše zdravstvene ustanove su u stanju da leče od svih bolesti odrasle ljude. Pokaže se onaj koji ima privilegiju da mu država finansira, da je uzaludno odlazio, nisu mu ni tamo mogli pomoći.
Kada se deca upućuju, znate to je strašno osetljivo, ali moraju se tu pojaviti ljudi koji će biti do kraja objektivni pa reći, pazite ovo stravično zvuči, ali da se proceni ima li to dete šansi da preživi ili ne. Mi se sećamo slučaja Dušana Vlača, malog dečaka oko koga je drhtala cela Jugoslavija tamo negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Imao je vrlo opasan defekt na srcu, na kraju je otišao u Hjuston, u Teksas kod čuvenog doktora Debejkija, koji ga je operisao, pa je presadio srce, koliko me sećanje služi, i dečak je na kraju ipak preminuo. Znate, tu se mora praviti procena. Ako ima 20% šansi da preživi, hajde neka ide, ako ima 10% šansi da preživi pa hajde neka ide, ali ako naši doktori kažu da nema nikakvih šansi da preživi, pa ljudi moramo malo i emocije obuzdati. Moramo ih savladati. Osetljivo je o ovome govoriti, ja znam, ali se mora tako.
(Predsedavajući: Privodite kraju.)
Još me ovo muči dobrovoljno zdravstveno osiguranje, čemu to služi? Zdravstveno osiguranje mora biti opšte, obavezujuće, mora biti jedinstveno, znači i vojno osiguranje se mora ujediniti sa ovim opštim. Vojna bolnica mora da se uključuje u sistem civilnog osiguranja, a sve civilne bolnice da budu osposobljene u ratnim uslovima, da postanu i vojne bolnice.
Dakle, to je ono što bi trebalo. Sistem zdravstvenog osiguranja jedinstven, nema nikakvih podela i civili i vojnici i zemljoradnici i svi ostali, jedinstven sistem pod jedinstvenim uslovima za sve. Garantovana opšta zdravstvene zaštita.