Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, malo vam se, kao, ova pogrešna praksa oko spajanja tačaka dnevnog reda počela popravljati, ali još uvek nedovoljno. Umesto da vodimo jednu jedinstvenu raspravu, kao što vam je bio običaj do sada, podelili ste sve tačke dnevnog reda u dve celine. Ali, opet postoje stvari o kojima se ne može raspravljati u isto vreme, jer apsolutno nisu povezane. Zato bih, pošto u 20 minuta nemam vremena da govorim o svemu što je pokrenuto u okviru ovog prvog bloka, a to su valjda te četiri tačke, ili pet, pet, govorio o ovome što je najvažnije, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju.

Taj zakon je pisan prilično voluntaristički i diletantski i on ne stvara uslove da zdravstveni sistem Srbije funkcioniše efikasnije od ovoga kako sad funkcioniše, da vodi ka rešavanju najvažnijih problema i adekvatnom zadovoljavanju zdravstvenih potreba stanovništva Srbije, da stimuliše kvalitetniji i ekonomičniji rad, pa bi moj savet bio da povučete predlog i doradite tekst ili makar da ispravite greške u njemu.

Evo koje su mi greške posle pažljivog čitanja upale u oči. Imate ovde jednu revolucionarnu novinu. Ona se ne tiče opšteg interesa u zdravstvu jer tu je definicija data u obrazloženju koja odgovara i onoj prethodnoj i ništa tu novo nije dato. Do sada smo imali korišćeni termin – davaoci usluga i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Sada se neko pametan setio da taj termin promeni pa da kaže – pružaoci usluga.

Ovde je potrebno sad da se pojavi jedan filozof, potkovani lingvističkim znanjem pa da nam objasni kakva je razlika između davaoca i pružaoca usluga. To nije isto u svakom slučaju. Zašto ste to menjali? Ako već tako, zašto niste promenili Zakon o obavezno zdravstvenom osiguranju pa i tamo uveli – pružaoce usluga. Tamo ste zadržali – davaoce.

Običan kolokvijalni razgovor, kada se ujutro pojavite na poslu, posle sat, dva zakašnjenja, pa ispijate kafu, pa jedete burek itd. kao što se to uobičajeno radi u našim ministarstvima, onda možete neobavezno da razgovarate. Međutim, kada pišete tekst zakona, morate bit precizni, a tekst zakona ne trpi sinonime. Svaki pojam mora biti označen nijednim terminom, a ne u jednom zakonu, pod uslovom da su ovde pojmovi zaista identični, u jednom zakonu se koristi jedan termin, novina uvedena, kome li je pala na pamet, a u drugom zakonu stari termin. Nepodnošljivo je u okviru modernog pravnog poretka.

Dalje, ako vi ovo ovako uradite, moraćete uskoro da menjate jedan ili drugi zakon, moraćete ovo uskladiti. Ne može ovako opstati. Vidim da nije zainteresovana parlamentarna većina za ovo što govorim, ali neko će se naći valjda da interveniše.

Zatim, izbačen je termin – zdravstvena služba, što je velika greška. Vi mislite izgleda da se termin – zdravstvena služba može zameniti terminom – zdravstveni sistem, a ne može. To nije isto. Oba termina su odavno definisana u rečnicima Svetske zdravstvene organizacije i trebali ste to da konsultujete. Ja vidim da je ministarstvo prepuno starih vrlo iskusnih saradnika ministra i od vas se bar nije očekivalo, niste poletarci, niste tek zaposleni u ministarstvu pa da ne znate o čemu se radi.

Zdravstvena služba opisuje profesionalni deo zdravstvenog sistema koji obavlja zdravstvenu delatnost. To bi trebalo da znate. Dakle, obuhvata zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove, a zdravstveni sistem je širi pojam. On obuhvata i zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove i mnogo toga još, čak uključujući pojedince, porodicu, zajednicu itd, sve one koji imaju određeno mesto u okviru zdravstvenom sistemu.

Dakle, tu ne moraju biti samo profesionalne mere zaštite u okviru zdravstvenog sistema nego i neprofesionalne. Pomešavši ove pojmove, vi ste napravili terminološku zbrku. Ta terminološka zbrka očigledno ne smeta pošto vi i nemate razloga da se malo dublje u to unesete.

Zatim, imate ovde ovaj problem diferencijacije zdravstvenih radnika, kad definišete da se plate zaposlenih u ustanovama u javnoj svojini iz koje stiču prihode izvan zdravstvenog osiguranja mogu uvećavati, u skladu sa propisima koji regulišu plate zaposlenih u javnim službama. Ovo je velika greška. Zdravstvo moga biti izuzeto od toga, pogotovo hirurzi. Evo, npr. pogledajte kolika je razlika u platama jednog hirurga u Srbiji i u Nemačkoj, a Nemačka je spremna svakog našeg hirurga da zaposli, jer hirurg i ako ne zna nemački jezik, zna da operiše. Hajde, za specijaliste drugih struka potrebno je i elementarno poznavanje jezika, ako baš nisu toliko usavršili latinski da bukvalno sve može na latinskom. Ali, za dobrog hirurga u nemoj atmosferi se posao može obaviti bez ikakvog problema.

Taj odliv vrhunskih stručnjaka se naravno, ne može zaustaviti bez adekvatnog povećanja njihovih plata, i ne samo vrhunskih stručnjaka među lekarima, doktorima i profesorima, nego i vrhunskih stručnjaka među medicinskim sestrama i medicinskim tehničarima.

Dalje, imate ovde kod imenovanja ustanova, DRI već je uputila primedbu na beskonačno duge mandate vršioca dužnosti direktora u pojedinim zdravstvenim ustanovama, a vi ovde ste definisali da ti v.d. mandati mogu trajati najviše šest meseci bez mogućnosti produženja. To stoji u članu 117, a onda u obrazloženju ste naveli godinu dana. Da li je to diletantizam, da li je ovo amaterski pristup? Jeste. Žao mi je što to moram ovako konstatovati, inače imam velikih simpatija i prema Ministarstvu zdravlja, da ne kažem, i prema ministru lično, i prema svom osoblju. Ali, šta da radimo.

Dalje, neke stvari u okviru zdravstva su morale biti temeljitije razrađene. Mi imamo problem vakcinacije, strašan problem. Ministarstvo zdravlja je ove godine zataškavalo broj umrlih od gripa. Imali smo, izgleda, onu najgoru vrstu gripa koja se pojavljivala u proteklih 20, 30 godina, da ga ne poredim sa nekadašnjim španskim gripom, ali šta se desilo? Upravo vakcina koju smo mi pametniji primili na vreme je odgovarala za tu vrstu gripa, pogodila ga u čelo, i retki su slučajevi da je neko vakcinisan, ipak se razboleo. Međutim, vakcinacija nula, oko 50 hiljada, koliko beše, ministar je to izjavio jednom prilikom. Zašto nije pola miliona, zašto je bilo toliko zaposlenih u zdravstvu koji se nisu vakcinisali.

Zakonom mora da se propiše, svaki lekar, svaka medicinska sestra, svaki medicinski tehničar, svaki zaposlen u administrativno-tehničkom osoblju mora svake godine da se vakciniše protiv gripa. Koliko su štetu društvu naneli oni koji se nisu vakcinisali pa dobili grip, pa morali sedam do deset dana da leže kod kuće da se leče, a vakcina jednostavna, ne izaziva nus pojave. Ja se 30 godina uporno svake godine vakcinišem, 29 punih godina. To mora biti obavezno. Ko neće da se vakciniše, a nema jake zdravstvene razloge, lepo, neka se zaposli negde drugo, ne može biti u javnoj ustanovi koja se bavi čuvanjem zdravlja stanovništva. Kod vakcinisanja dece, tu je trebalo odmah hapsiti sve one koji su propagirali da je vakcinacija opasna, da treba izbegavati, i sve ostalo.

Kad sam ja bio mali, kada sam bio dete, nije bilo vakcine protiv rubeola, protiv varičela, protiv zaušaka. Svi smo se razboleli od varičele, svi smo prebolovali rubeolu, ali svi smo se, nisam pošao ni u osnovnu školu, upozoravali, ako se čuje da neko ima zauške da treba bežati glavom bez obzira i pričali su nam da postoji opasnost, onaj ko preboli zauške da se može desiti da sutra ne može da ima decu, da postane sterilan. Sada se pojavila vakcina za sve tri bolesti i neko da kaže – hvala, neću ili moje dete neće. Ne može to tako. Neodgovoran roditelj mora biti kažnjen.

Da ostavimo po strani BSŽ vakcinu, koliko je života spasila. Skoro svi smo vakcinisani, jel beše 1970. ili 1971. kada su se velike boginje pojavile. Ima lekara koji su pisali da se vakcina koja se jednom primi protiv velikih boginja i na potomstvo određenim delom prenese. Da se prenese genima i na potomstvo. Zamislite sada, posle 30 godine uporno se vakciniše, on je otporan na sve vrste gripa. Kada se ne pogodi vakcinom prava vrsta, ima tragove zaštite zadnjih godina, uvek nešto ostane.

Dakle, tu ste krupan promašaj imali kao ministarstvo. Rekoh već, više od 200 ljudi je umrlo od gripa. Niste se popisali, umiralo se po bolnicama, dolazili su ljudi zbog bolesti od kojih ne bi umrli, pa se tamo razbole i umru. Bilo je takvih slučajeva do sada. Znam za mnoge.

Imamo još jedan problem, to su bolničke bakterije. To je strašan problem, a mala mu se pažnja posvećuje. Dođe čovek od relativno ozbiljne ili relativno opasne bolesti, ali nije baš smrtonosna, ne bi morala da bude. Lekari ga lepo operišu, operacija uspela, sve profunkcionisalo i zaradi sada upalu pluća od bolničke bakterije u umre. Koliko u bolnicama ima tih bakterija, to još nije utvrđivao.

Čuo sam da je nedavno dolazila grupa stranih stručnjaka na jednu od naših najeminentnijih zdravstvenih ustanova koja je sagrađena pre nekih 40 ili 50 godina, ne znam tačno. Koje je rešenje za te bolničke bolesti, oni kažu – najbolje bi bilo zgradu srušiti i sazidati ispočetka. Zgrada je skupocena još uvek. A gde je problem? U sistemu ventilacije i u sistemu grejanja. Oni koji su to nekada projektovali nisu imali pojma ni o bakterijama, ni o tome da bakterije vremenom stiču imunitet na antibiotike i da sada između ostalog treba primenjivati one zastarele antibiotike na koje smo i zaboravili kao što je penicilin ili streptomicin, pa iznenaditi ove bakterije koje su otporne na moderne antibiotike. A šta ćemo kada se i ovome prilagode? Stalno mora nova vrsta antibiotika, ali mora se nešto učiniti i u bolničkim zgradama. Temeljito čišćenje bolničkih zgrada i menjanje sistema grejanja i ventilacije. Pogotovo ventilacione cevi, one najviše šire zarazu. Imam još jedno direktno pitanje za ministra, onako u čelo.

Ministre, šta je bilo sa onih 250.000 evra koje si uplatio Sergeju Trifunoviću na račun, čim se požalio da nema para za lečenje jednog deteta, na prvi pogled humano. Međutim, to dete je otišlo u inostranstvo, našao se jedan human čovek, sportista, fudbaler, uplatio kompletan iznos i nažalost dete umrlo, a pare ostale Sergeju Trifunoviću. Evo, pre neki dan na tviteru kaže, kakav je izraz upotrebio? Kakav Vjerice izraz je upotrebio? Ne, izraz jedan je upotrebio za ministra?

Ovde je problem što je ministarstvo dalo 250.000 evra i što ne vodi računa kako se ti evri troše, a ono za šta je namenski dalo ono je našlo drugog finansijera i nije trebalo ni jedan dinar od novca ministarstva. Sada je ovaj Sergej Trifunović trošio taj novac ko zna zašta, jer su mu režijski troškovi 30% ili 40% ili više od toga i sada kaže da je došao do kraja, trebalo bi ponovo da mu nešto uplate. Ovo je ismevanje države. Ovo više nije u pitanju ličnost ministara. Kakva nam je to država kada može tako da uplati i da ne vodi računa?

Što se tiče ovih retkih bolesti. Rešenje je loše. Ne slažem se da ministar određuje koje su retke bolesti na predlog Fonda zdravstvenog osiguranja. To mora stručnija komisija od profesora Univerziteta, od akademika, a onda da se što pre traže uslovi da se retke bolesti, to su mahom dečije bolesti, leče u Srbiji. Mnogo je jeftinije pozvati gostujuće profesore iz belog sveta koji su stručnjaci za te bolesti da naprave nekoliko operacija, da izvedu nekoliko operacija u Beogradu, da učestvuju naši doktori, da steknu iskustvo i da sami počnu da leče. Apsolutno sam protiv da se odrasli ljudi šalju na lečenje u inostranstvo. Naše zdravstvene ustanove su u stanju da leče od svih bolesti odrasle ljude. Pokaže se onaj koji ima privilegiju da mu država finansira, da je uzaludno odlazio, nisu mu ni tamo mogli pomoći.

Kada se deca upućuju, znate to je strašno osetljivo, ali moraju se tu pojaviti ljudi koji će biti do kraja objektivni pa reći, pazite ovo stravično zvuči, ali da se proceni ima li to dete šansi da preživi ili ne. Mi se sećamo slučaja Dušana Vlača, malog dečaka oko koga je drhtala cela Jugoslavija tamo negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Imao je vrlo opasan defekt na srcu, na kraju je otišao u Hjuston, u Teksas kod čuvenog doktora Debejkija, koji ga je operisao, pa je presadio srce, koliko me sećanje služi, i dečak je na kraju ipak preminuo. Znate, tu se mora praviti procena. Ako ima 20% šansi da preživi, hajde neka ide, ako ima 10% šansi da preživi pa hajde neka ide, ali ako naši doktori kažu da nema nikakvih šansi da preživi, pa ljudi moramo malo i emocije obuzdati. Moramo ih savladati. Osetljivo je o ovome govoriti, ja znam, ali se mora tako.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Još me ovo muči dobrovoljno zdravstveno osiguranje, čemu to služi? Zdravstveno osiguranje mora biti opšte, obavezujuće, mora biti jedinstveno, znači i vojno osiguranje se mora ujediniti sa ovim opštim. Vojna bolnica mora da se uključuje u sistem civilnog osiguranja, a sve civilne bolnice da budu osposobljene u ratnim uslovima, da postanu i vojne bolnice.

Dakle, to je ono što bi trebalo. Sistem zdravstvenog osiguranja jedinstven, nema nikakvih podela i civili i vojnici i zemljoradnici i svi ostali, jedinstven sistem pod jedinstvenim uslovima za sve. Garantovana opšta zdravstvene zaštita.

Zahvaljujem, Šešelj.
Reč ima ministar gospodin Lončar. Izvolite.

Izneću par zvaničnih podataka koji su pomenuti ovde, a to su, do današnjeg dana ukupan obuhvat građana Srbije za grip bio je nešto niži, od 250.000 građana je vakcinisano u Srbiji od toga. Takav obuhvat nismo imali u prethodnih 10 godina kada se redovnije radila analiza.
Po zvaničnim podacima maksimum njih 63 koji su umrli mogu da se dovedu u vezu sa gripom. Znači, mogu. Ne može niko u tom momentu kada se to desi da vam da tačnu informaciju da li je grip definitivni uzrok da je neko umro ili ne. Znači, ja samo molim sve da budemo obazrivi sa tim. To je izuzetno bitno. Ali, ova stvar oko vakcinacije je izuzetno najvažnija. Ovo su stvari oko kojih ne možemo da imamo različito mišljenje, jer svako naše različito mišljenje, ono što je najgore, imaće smrtni ishod na neko dete.
Ja samo hoću da vas podsetim kakva je kampanja bila tog antivakcionog lobija i koliko smo imali mrtvih, a među njima i dece. Hoću da vas podsetim jednu stvar, da sam podneo krivične prijave protiv onih koji su zastupali da se ne vakcinišu. To se nalazi na sudu ili tužilaštvu, gde nemam nikakvo pravo da utičem šta će i kako će tamo da se radi. Ali, svi treba da znaju da su podnete krivične prijave i očekujem da u skladu sa zakonom, da oni koji su to radili, da se uzme u obzir da smo imali decu koja su umrla i da se na osnovu toga sprovede proces i da se oni sankcionišu. To je nešto što mislim da građani Srbije zaslužuju bez obzira na sve. Ne verujem da postoji građanin Srbije koji može da ima opravdanje za to i da ima opravdanje za toga ko je izašao da propagira to da se neko ne vakciniše, a onda posle toga da umru deca.
Da vas podsetim, da ne dozvoljavamo, da smo podigli te kazne da ima ljudi kojima je došlo da idu na izdržavanje kazni zbog toga i da ne mogu da se upišu deca u vrtiće i u škole ako nemaju potvrdu da su vakcinisana, jer nisu u pitanju samo ta deca koja nisu vakcinisana nego i sva druga deca. Mora da se ima na umu da jedan broj dece ne može da se vakciniše, jer ima nekih bolesti koje ne dozvoljavaju da se vakcinišu, da je to rizično.
Što se tiče, zvanično nemamo potvrdi ni od jedne relevantne evropske ili svetske institucije da je virus koji je bio, odnosno grip koji je bio u Srbiji, da je mutirao, da je išao iz opsega ova tri virusa. Dešavale su se stvari da neko nije vakcinisan, da dobije jedan tip gripa, da ga ne odleži, a da se na taj tip gripa nadoveže i drugi, a neki put i treći, ali nemamo da su mutirali, da je bilo šta.
Zaključak. Najbolja prevencija vakcina koje je imalo u dovoljnom broju i oktobar je mesec kada ta vakcina stiže. Još jednom, jeste daleko oktobar, razmišljajte o tome, mnogo će nam bolje biti svima.
Što se tiče novca za Sergeja Trifunovića, mislim da se svi sećate da je on u tom momentu bio kao jedan narodni heroj u Srbiji koji pomaže deci, a da država Srbija neće da pomogne deci da se ona izleče. Tako da je tih 250.000 evra, ne samo za to dete koje je trebalo da ide u Španiju, nego je dat novac za još petoro dece, jer je tako bilo da on ima još petoro dece koja hoće da idu.
Prvo moram da kažem, da građani znaju, da to dete za koje je kao bilo sve organizovano da se leči u Španiji, da je to dete stiglo u Španiju i da uopšte nije bilo ni najavljeno tamo u bolnici, mislim da je to bio neki vikend, petak, subota ili možda i nedelja, gde je tek na uspostavljanju kontakta sa ljudima koje smo mi znali u toj bolnici dete primljeno, jer ta bolnica ne prima subotom i nedeljom decu, naravno, i niz drugih stvari koje možda nije u redu da iznosim.
Ono što sam ja tražio na Vladi, to je da moramo da dobijemo dokaz za svaki dinar šta je sa tim novcem, ne samo tih 250.000 evra, nego za svaki dinar koji je neko poslao SMS poruku ili na drugi način uplatio, jer to obesmišljava sve. Ako vi nemate povratnu informaciju za šta ste vi dali, a to je sve bilo pod izgovorom da ćete vi pomoći nekome, a svi dobro znate da se na kraju ispostavilo da je on taj novac ulagao u neke sumnjive investicione fondove, kockao se sa novcem, nije imao nikakvo pravo za to.
Druga stvar, tu je, po njegovoj priči, bio samo jedan lekar. Da li možete da zamislite da jedan lekar može da sagleda sve dijagnoze i da donese odluke gde će ko da se leči ili bilo šta? Drugostepena komisija je bio lično Sergej Trifunović, van svakog zakona, van svake pameti, van svega. Insistirao sam tada i insistiram i sada da mora da se izađe pred građane Srbije, to je njihov novac, da se kaže, to ne može da zastari, niti bilo šta, gde je svaki dinar i tih 250.000 evra i svaki dinar koji je došao od SMS poruke, jer je vrlo jednostavno izračunati koliko je novca došlo, gde je i kako potrošen i za sve ono što se utvrdi da se odgovara. Ono što ja imam poslednju informaciju, da su tamo ušli nadležni organi i policije i tužilaštva i svih, nemam posle toga informaciju dokle je to stiglo, jer nemam pravo, kao što znate, ali ovim putem apelujem na sve da se to dovede do kraja, kakva god da je istina, kakve god da su činjenice, da se izađe sa njima.
Što se tiče lečenja dece, morate da znate da odluke donose samo republičke stručne komisije, odnosno ljudi koji su najstručniji za tu oblast kojom se bave i iz koje oblasti je problematika tog deteta. Znači, mi jedino tako možemo da uspostavimo sistem da bi on funkcionisao. Sve van toga je ozbiljna improvizacija koja može preskupo da nas košta, da imamo ozbiljne probleme i ozbiljne posledice, da to prebacujemo na drugi kolosek. Moramo da verujemo našim ljudima, našim stručnjacima, šta oni kažu da tako uradimo.
Da građani Srbije znaju, za neke bolesti, zato se zovu i retke, u Evropi i u svetu postoji samo jedan ili eventualno dva ili tri centra u kojima se oni leče, upravo iz tog razloga, jer da se leče na više mesta, ne bi mogli da skupe sve te podatke, ne bi mogli dovoljno da se posvete tome, jer se to ređe dešava nego neke druge bolesti i takav je stav zvanične struke da se to radi na dva ili tri mesta. Ne radi se samo o operacijama. Najlakše je kada se radi o operaciji, pa dođe strani stručnjak da operiše ovde, ali ima mnogo bolesti metabolizma, bolesti krvi i drugih za koje trebaju i specifični uslovi, specifični lekovi, nije dovoljno da dođe neko da bude ovde jedan, dva ili tri dana, to su neke stvari koje traju mesecima, nedeljama i koje moraju da budu na tom mestu u tim klinikama koje tu postoje. Znači, molim samo ljude da to razumeju, da je to suština priče.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Ako je zaista do sada 250.000 građana primilo vakcinu protiv gripa, onda to za početak nije loš rezultat, ali vašu poslednju izjavu gde ste saopštili cifru pamtim, negde s početka februara meseca, kada je to bilo oko 50.000. Verovatno je i strah učinio svoje, pa su u jednom trenutku građani krenuli masovnije da se vakcinišu, ali to nije dovoljno za populaciju Srbije. Za sadašnju populaciju Srbije najmanje pola miliona bi trebalo svake godine da se vakciniše, kompletno zdravstveno osoblje, svi zaposleni u državnoj službi, pa da onda vidimo ko još.

Još jedno pitanje nisam stigao ovde da pomenem. Vi ste neke bolesti navodili koje treba da budu predmet društvene brige o zdravlju, to su pre svega maligne bolesti i šećerne bolesti. Pazite, ja ne zanemarujem, to su veoma opasne bolesti i vrlo su rasprostranjene, čak imamo izvesnu epidemiju malignih bolesti, šećerne bolesti vrlo česte, danas mnogo češće nego ranije, što je verovatno izraz stresnih situacija u kojima se ljudi nalaze, ali tu je svakako trebalo navesti kardiovaskularne bolesti, jer 51% ljudi godišnje u Srbiji umire od kardiovaskularnih bolesti, a žene tu prednjače 54,5%.

Nije dovoljno na jednom mestu, valjda ste i to pomenuli, da se samo vodi kampanja protiv pušenja. Jeste pušenje najveći problem, ali pored pušenja treba voditi kampanju koja se tiče i svih drugih uzročnika kardiovaskularnih bolesti, a posebno psihosomatskih, jer smo u prilici da dosta zanemarujemo taj psihosomatski faktor, a srce kao organ emocija, kao organ koji još do kraja nije istražen, mada ga naveliko i presađuju, osetljivo je najviše na psihosomatske faktore, na stresne situacije. Dakle, stresne situacije proizvode i kardiovaskularne bolesti i maligne bolesti u velikoj meri, naravno, i spoljašnji efekti takođe, ali i šećernu bolesti. Tako nikako ne bi smeli to da zanemarite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospodin Lončar.
Izvolite.

To su apsolutne činjenice. Ono što bi trebalo svi da pošaljemo poruku građanima, to je da sve te stvari mogu da se spreče. Iz tog razloga, mi smo i u ovom zakonu i one ljude koji nemaju zdravstveno osiguranje stavili da ih pozovemo na skrininge za karcinom debelog creva, karcinom materice, karcinom dojke, to ćemo da proširimo. Radimo savetovališta pri zdravstvenim ustanovama za psihijatrijske bolesti, ono što je jedan od vodećih faktora kardiovaskularne bolesti, ali ono što treba građani da znaju, to je – ako na vreme dođu kod lekara, ako se na vreme otkrije, to je jedini način da mi ovo popravimo.
Kada dođe do situacije, da se otkrije bolest, ali u poodmakloj fazi šanse su mnogo manje. Prema tome, ako svi budemo uticali na to i rekli onima sa kojima se viđamo i čujemo da se iskoristi ta prilika, da se ljudi pregledaju, da se na vreme otkrije to je jedini način zapamtite da budemo zdraviji i da nemamo tolike probleme koji su problemi i za tog koji se razboli, za njegovu porodicu za društvo, bukvalno, bukvalno za sve. Hvala.

Reč ima koleginica Marija Jevđić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, predloženi zakoni koji su na današnjoj sednici imaju podršku JS i u danu za glasanje, poslanička grupa JS će glasati za njih. Imamo četiri važna zdravstvena zakona i ja ću najpre govoriti o Zakonu o zdravstvenom osiguranju.

I za nas iz JS, ali mislim ne samo za nas nego za svakoga ko je pročitao predloženi zakon, jedno od najvažnijih izmena je da će roditelji i teško bolesne dece moći da budu na bolovanju sve dok traje lečenje. Do sada su bili u situaciji da su morali na razne načine da se snalaze. Predloženim zakonom roditelji će moći da budu uz svoje dete sve do izlečenja, najduže do 18 godine deteta, i to uz 100% nadoknade. Do sada je ta nadoknada bila 65% njihovih primanja.

Ovakvim rešenjem se znatno poboljšava materijalno stanje porodice mališana obolelih od najtežih bolesti. Važećim zakonom roditelji su imali pravo na bolovanje od samo četiri meseca, a budući da lečenje najtežih obolenja traje često godinama jasno je koliko je značajna ova izmena zakona.

Neretko se dešava da roditelji dece koja su na dugotrajnom lečenju budu prinuđeni da daju otkaz, u naročito teškoj situaciji su oni koji dolaze iz drugih delova Srbije, a deca im se leče u Beogradu, i ako u Beogradu postoje tri roditeljske kuće, u kojima ima mesta za samo 13 porodica i verujem da će u skorije vreme ovaj problem se rešiti jer se iz rada vašeg ministarstva gospodine Lončar vidi volja i spremnost da se što više pomogne najmlađim pacijentima.

Jer, samo saznanje o bolesti i proces lečenja je težak i stresan, pre svega za dete, ali i za samog roditelja. Statistički podaci svedoče da svakog dana jedno dete dobije dijagnozu kancer, a svakih deset dana na žalost jedan dečiji život se ugasi.

I zato moramo i kao pojedinci ali i kao društvo pomognemo tim mališanima jer oni su zaista super heroji. Želim da pohvalim i to što ste ministre pri pisanju predloženog zakona uvažili i mišljenje Nacionalnog udruženja roditelja dece obolelih od raka, jer ipak oni najbolje poznaju ovu problematiku.

Htela bi da naglasim, i ujedno da bude predlog da bi velika pomoć bila i kada bi se roditeljima teško obolele dece i dece sa invaliditetom priznao status negovatelja kako bi ostvarili ista prava i naknade koje imaju hranitelji. Ja sam ovaj problem kroz pitanje postavila i ministru za rad i socijalna pitanja i nadam se da će se u skorije vreme krenuti sa njegovim rešavanjem. Mislim da bi prvo trebalo napraviti nacionalni registar koliko je takvih porodica u Srbiji da bi znali koliko je potrebno novca odvojiti iz budžeta za ovakvo rešenje.

Novim predlogom zakona o zdravstvenom osiguranju, proširuje se i pravo onih pacijenata koji nemaju osiguranje i overene zdravstvene knjižice, da osim prava na hitnu medicinsku pomoć, od sada će imati pravo i na palijativno zbrinjavanje, sprovođenje obaveznog skrininga u skladu sa nacionalnim programom, kao i obaveznu imunizaciju.

Kada sam već spomenula skrining, želim par reči da kažem o izmenama koje se odnose na odlazak, na redovne skrininge, a kojima se predviđa da, u slučaju ako se osiguranik ne odazove na više poziva okviru jednog ciklusa skrininga, a u međuvremenu se razboli od bolesti, koja je na vreme mogla biti otkrivena i tretirana, plaća 35% od cene lečenja.

U javnosti su se mogle čuti razne reakcije, ali mislim da ova mera nema za cilj da kazni osiguranika, već da bude dodatni model da se probudi svest o zanačaju prevencije otkrivanja bolesti u ranoj fazi, kada su šanse za izlečenje veće.

Rak dojke, debelog creva i grlića materice su tri maligna tumora, od kojih u Srbiji godišnje oboli oko 33 hiljade ljudi. Samo od raka dojke, svake godine oboli oko četiri hiljade i 600 žena, a 1600 umre od ove bolesti.

A sa druge strane, na poziv sa skrining mamografiju, odazove se svaka druga, svaka treća pozvana žena starosti od 50 do 69 godina.

Kada je reč o raku grlića materice, Srbija se po smrtnosti nalazi na drugom mestu u Evropi, dok je na četvrtom mestu kada je u pitanju obolevanje.

Na tim karcinomima koje sam spomenula se i rade skrininzi u Srbiji, ako se otkriju u početnoj fazi, mogu jako uspešno da se leče. Uprkos tome, stručnjaci kažu da građani retko rade skrining preglede.

Ovi podaci, su alarmantni i najvažnije je da se radi uporedo sa pozivima za preglede i na podizanju svesti kod stanovništva, o važnosti odazivanja za pregled za maligne bolesti.

Informacije radi, Holandija i Belgija u zakonu imaju klauzulu po kojoj oni koji se ne odazivaju na preventivne preglede, moraju da plaćaju dodatni porez.

Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa još jednu novinu kojom izabrani lekar može da otvori bolovanje do 60 dana, što je duplo više, nego što je do sada bilo i ta izmena je dobra, jer se njom olakšava procedura, kada pacijent mora da produži lečenje, ne mora izlaziti na komisiju, već to može da završi kod svog lekara u slučaju da je potrebno dalje lečenje.

Predlogom zakona o zdravstvenoj zaštiti, uvodi se dopunski rad za zdravstvene radnike. Imali smo i pre ovo zakonsko rešenje, a prema predloženom lekari i sestre moći će da odluče da trećinu radnog vremena rade dopunski u sopstvenoj ustanovi ili sklope ugovor sa najviše tri druge ustanove.

Smatram da je to dobra ideja, jer su medicinari nezadovoljni platama, pa će moći dodatno da zarade i to bi donekle zadržalo zdravstvene radnike od odlaska u inostranstvo.

Dopunski rad treba da bude transparentan. Gospodine Lončar, treba strogo voditi računa o tome da nema preusmeravanja pacijenata iz redovne smene u dopunsku, ne sme doći do zloupotrebe da na primer doktor u redovnoj smeni pregleda 15 pacijenata, a u dopunskoj uspe da pregleda duplo više.

Znači, moraju da postoje norme koje lekari treba da ostvare u redovnoj smeni, da bi mogli da se bave dopunskim radom. Uz česte kontrole, može da se isključi svaki vid zloupotrebe, ili u najgorem slučaju korupcija.

Potpuno nova izmena koju predviđa zakon o zdravstvenoj zaštiti je da privatnici koji žele da se ostvare u zdravstvenoj zaštiti, moći će da iznajmljuju prostor od državnih ustanova u trajanju do 20 godina. Privatnici će biti u obavezi da opreme prostor, a nakon isteka perioda, oprema pripada državi.

To je jedan vid privatno – javnog partnerstva i pacijenti bi se u tim ustanovama lečili o trošku osnovnog zdravstvenog osiguranja.

Samo treba obratiti pažnju da aparati koji posle 20 godina ostanu održivi, ne budu potpuno rashodovani i tu treba postaviti neke standarde.

Predlozima zakona o zdravstvenom osiguranju i zaštiti, odgovara se na potrebe unapređenja i reformi zdravstvenog sistema u Srbiji i jasno se pokazuje društvena briga za zdravlje stanovništva.

Kao takvi će, kao što sam rekla na samom početku, gospodine Lončar, imati punu podršku JS.

Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima je u poslednje vreme privukao veliku pažnju javnosti i to zbog preregistracije i zamene starih tablica na traktorima, prikolicama i radnim mašinama.

Za JS jako je važno što se predloženim zakonom predviđa da poljoprivrednici u buduće neće morati da registruju traktore i poljoprivredne mašine, kojima su izdate trajne registracije, stare registarske tablice, već uz odgovarajuću potvrdu o tehničkoj ispravnosti, moći će da koriste svoje mašine.

Rešenje je dobro i mi iz JS to vidimo kao želju Vlade i resornog ministarstva da poljoprivrednike, koji su i u onako teškoj situaciji, ne izlažu dodatnim troškovima.

Možemo da primetimo i da je poslednjih godina primetan trend povratka mladih na selo, što daje nadu, da će selo oživeti i sve više razvijati.

Kao što sam na početku naglasila, poslaničke grupa JS glasaće za sve predložene zakone koji su na dnevnom redu ove sednice. Hvala.