Nemamo problem sa brojem inspektora. Imamo ih apsolutno dovoljno.
Samo da shvate građani, ne može inspektor da sedi kada je pacijent kod lekara. Mi da bi ovo rešili, pacijent mora da prijavi. Mi reagujemo bukvalno istog dana. Da prijavi – lekar mi ne izdaje, neće da mi izda lek na recept koji sam do sada pio, kaže mi da idem da kupim nešto drugo. To je suština. Moramo da znamo to, da nam se prijavi to da bi odreagovali. Drugog problema tu stvarno nema.

Zahvaljujem.
Na član 233. amandman je podneo narodni poslanik Darko Laketić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatuje da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 269. amandman je podneo narodni poslanik Darko Laketić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatuje da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 270. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović.Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 273. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Izvolite kolega Bojiću.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram ovde jednu svoju ličnu opservaciju da podelim sa svima vama. Naime, gospodine ministre, kada su prošli put bili vaši zakoni u ovoj Skupštini, čini mi se da je bio Zakon o transplataciji, vi ste se ponašali krajnje nekorektno i blago rečeno neprimereno. Ignorisali ste nas poslanik SRS. Niste učestvovali u raspravi i niste odgovorili ni na jedno naše pitanje.

Kao što vidite, gospodine ministre, poslanici SRS su normalni, ozbiljni ljudi, posvećeni maksimalno radu i konstruktivnoj raspravi. Koliko je današnja atmosfera zdravija i bolja je energija, tome ste i sami doprineli.

Što se tiče mog amandmana, odnosi se na član 273. kojim se propisuje obaveza osiguravača, ne dopada mi se ovaj izraz, da u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona usklade svoja poslovna akta sa odredbama ovog zakona.

Tražio sam da se broj 12, tj. 12 meseci, zameni sa tri meseca. To je skraćenje ovog roka za usklađivanje. Amandman je u skladu sa stavom SRS, da rok za podzakonske akte uvek mora biti maksimalno kratak, u protivnom obesmišljava se sam zakon.

Kao i kod svih ovih zakonskih predloga iz oblasti zdravstva daju se i uvode veća ovlašćenja ministru, pa i u delu koji se odnosi na normativne aktivnosti tj. donošenje opštih akata za sprovođenje ovog zakona.

Opšta karakteristika za ceo set ovih zakona iz oblasti zdravstva je pisan istom rukom, tako da su kod svih prisutne normativno-tehničke i jezičke greške, kao i nedovoljna argumentacija za njihovo donošenje. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 277. amandman je podneo narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Izvolite, koleginice.

Stav 2. ovoga člana govori da odredbe člana 177, 178, nije ni važno, ovog zakona, se primenjuju do dana pristupanja Republike Srbije EU.

Mi smo predložili da se to briše i ministarstvo nas upozorava da je odbijen amandman upravo zato što se ovo primenjuje do pristupanja Srbije EU.

Mi mislimo da Srbija nikada neće pristupiti EU i ne želimo da Srbija pristupi EU i ovo je bila potpuno nepotrebna odredba. Kada bi se desilo, ne daj Bože, da Srbija pristupi EU, lako bi bilo promeniti ovaj član zakona. Prosto, nekako nam je to rogobatno i zato smo tražili da se ovo briše.

Postoji mnogo stvari u određenim zemljama koje pripadaju EU, koji su članovi EU, a i oni koji to nisu, koje svojim primerom mogu da nam pokažu kako funkcioniše zdravstvo. Mi nemamo ništa protiv toga. Nemamo ništa protiv toga da koliko je god to moguće plate naših lekara, sestara, nemedicinskog osoblja, dakle svih zaposlenih u zdravstvu da približimo platama tih razvijenih zemalja. Među vama su tu stručnjaci, složićete se da imamo ozbiljne stručnjake, da imamo stručnjake svetskog i evropskog glasa i da je neophodno da se još više država angažuje, pre svega, na podizanju plata lekarima. Ne samo lekarima, kad kažem lekarima, mislim na sve zaposlene u zdravstvu, džabe mi kukamo, ljudi idu tamo gde im je bolje i nije to dobro. Država mora učiniti maksimum da što manje ljudi, lekara generalno, a pogotovo lekara i medicinskog osoblja napušta Srbiju, pogotovo da to rade iz samo materijalnih razloga.

Kažu lekari, nisu samo plate problem. Naravno, jesu. Problem je napredovanje u struci, problem su specijalizacije, problemi u mnogim, nažalost, ustanovama, gde se takve stvari i dalje završavaju samo preko nekakvih veza. Teško može dobar lekar i da dobije specijalizaciju, teško može dobar lekar da napreduje u struci. Verujte, sve je to nekako još uvek, onaj kaže zavisi od direktora, onaj kaže zavisi od ministra, onaj kaže zavisi od državnog sekretara itd. Moguće da su to samo izgovori, ali prosto mora se stvoriti taj neki zdrav ambijent u zdravstvu, da lekar stvarno sa zadovoljstvom ide da radi onaj posao koji sigurno u suštini iz zadovoljstva radi.

Svi smo mi završili, odnosno imamo određeno obrazovanje, neko je završio srednju, neko fakultet, nije ni važno na kraju krajeva, ali nekako lekarski poziv je specifičan i čini se i da ne padne svakome napamet da ide da studira medicinu i da završi medicinu. Ipak postoji nešto u čoveku, nešto specifično i moramo na taj način i mi da tretiramo te ljude. Možda me ni javnost neće dobro razumeti, nisu lekari nikakva božanstva, ali u svakom slučaju, ako nemamo dobre i stručne lekare i medicinsko osoblje, onda džaba da ima država ne znam koliko para i ne znam šta da obezbedi od te opreme itd, ako nema ko sa tim da radi, nema nikakve svrhe.

S druge strane, može država da uloži ne znam koliko u ovaj klinički centar, u onaj klinički centar, ovakva oprema, onakva oprema, najsavremenija, odnosno da imamo odlične lekare, a da nemamo tu opremu. To ne može da ide jedno bez drugog. To mora da se radi paralelno.

Često vas slušamo ministre u javnosti, vi se hvalite, pričate da ste nabavili ovo, nabavili ono, imamo ovu opremu, imamo onu opremu, ako je to tako neka je. Dajte onda sad, izborite se na sednici Vlade, ono što je predsednik naše stranke u načelnoj raspravi rekao, izborite se da zdravstveni radnici izađu iz tog ograničavajućeg ograničavanja zarada.

Što se tiče nas iz SRS, mi smo se zalagali da ograničavanje zapošljavanja i ograničavanje zarada na taj način nema nigde, prosto da mora država da funkcioniše, a ne sad nekim administrativnim aktom neko kaže – e, zabranjujemo da se zapošljavaju lekari. To prosto ne može i ne sme. Morate se izboriti, ministre, da se lekarima i ostalom medicinskom i nemedicinskom osoblju povećaju plate, da te plate budu da zaista može pristojno od njih da se živi. Ovo sad povećanje koje su dobili lekari, ovo poslednje, ne može se reći, nije to beznačajno, ali znate kad na malu platu dodate i tih 10% još uvek se to ne oseti u svakodnevnom životu.

Ne smemo dozvoliti da nam je lekar opterećen tim da li može da plati struju, da li može žena da kupi dok je on u sali ili sa pacijentima, da li može da kupi ovo ili ono deci. Prosto, lekar mora biti rasterećen maksimalno tih svakodnevnih problema. Važi to svakako za sve struke, ali greška u svakoj struci je mnogo manja i veća greška u svakoj drugoj struci je mnogo manja nego mala greška u vašoj struci. To morate zaista da povedete, kažu lekari – jeste, problem su nam plate, ali nisu samo plate. Dajte, napravite, evo sad vi vršite tu centralizaciju, mi mislimo da to nije dobro, vi mislite da je dobro. Pokazaće vreme da li nije ili jeste, ali u svakom slučaju, pogotovo što ćete to sad centralizovati, gledajte da ti ljudi koji vam budu direktori, koji vam budu raspoređeni po bolnicama, domovima zdravlja itd, gledajte da ih naučite, odnosno da šaljete takve koji će zaista ceniti kolege koji rade, koji su zainteresovani, mlađi lekari koji su zainteresovani da napreduju, da uče.

Ovim zapošljavanjima koja ste u prošloj godini uradili u dva navrata, beše sa mladim lekarima, to je svakako nešto što treba pozdraviti, ali treba i nastaviti. Dugo vremena mladi lekari provode u volonterskom radu. Prvo, ne znam da li vi to znate, jako malo nauče. Oni idu, oni žele, oni hoće, na kraju krajeva, hoće da su tu na oku pa ako bude neki konkurs, računa valjda će se neko setiti da ja tu već godinu dana volontiram, pa će me zaposliti. Starije kolege nisu baš raspoložene da prenose znanje. Ne znam zašto, ali tako jeste.

Ne vezano za to, greota je da mlad lekar ide na godinu, dve dana, pa i više da volontira, da uredno ide ujutru na posao, vraća se popodne ili već kakva mu je smena, da ne dobija čak ni onaj novac da može da plati prevoz ili da nešto pojede. Onda, šta će takav čovek? On u toku volontiranja položi taj stručni ispit i on polako pakuje kofere i ode. Morate učiniti sve, sve što je u vašoj moći. Mi kao poslanici ćemo vam pomoći kod donošenja zakona i kod predlaganja i podržaćemo svaki put nešto što uradite, što je u opštem interesu, a ono što vi radite, što radi vaše ministarstvo, vaša odgovornost je velika, velika je vaša odgovornost. Morate u okviru Vlade da se izborite, da možete da odgovarate za nešto što se od vas očekuje.

Neke korake jeste učinili, mi mislimo nedovoljno, insistirajte, zapošljavajte mlade lekare, kupujte opremu, povećajte plate i lekarima i sestrama zaustavite odlazak tih ljudi ne volim kad neko kaže odliv mozgova, oni svoje mozgove nose tamo gde idu, ali zaustavite odlazak ljudi i mladih lekara, a tek ovih lekara sa iskustvom. Znate, odlaze ljudi, lekari koji imaju i sestre 10, 15, 20 godina radnog staža, koji su ispekli zanat, uslovno rečeno, zanat u Srbiji i specijalizaciju završili ovde i tako dalje, ali za 100 hiljada dinara ne mogu da žive od toga i odoše negde gde će zarađivati pet hiljada evra ili više.

Dakle, ne očekujemo mi da Srbija može da plaća lekare pet hiljada evra, danas, sada, ali da mogu da im se još povećaju plate – mogu. Kanite se priča i vi i predsednik i predsednik Vlade, hvalite se suficitom, hvalite se. Predsednik republike kaže – imamo para ko god traži, imamo para, ne znamo šta ćemo sa njima. Evo platite lekare, medicinske sestre, nemedicinsko osoblje i opremu maksimalno im obezbedite i obezbedite korektan odnos među kolegama lekarima.

Znamo da je to teško, da vi lično ne možete da idete sada od lekara do lekara da to radite, ali oslušnite malo i imajte sluh kada dođe do vas neka informacija. Poslušajte, proverite je. Ne kažem da se ne može desiti da neko iz čiste obesti napiše ministru pismo i kaže, ne znam šikanira me šef, direktor i tako dalje. Ali, i to treba proveriti. Dakle, mora kompletan zdravstveni sistem, zdravstvo mora da se podigne na viši nivo u svakom smislu. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Lončar. Izvolite.

Ja ću pokušati sa par činjenica.
Drago mi je i slažemo se da imamo i evropske i svetske stručnjake i da bi oni ostali takvi, da bi bili još bolji, moramo da imamo i te standarde koji važe u Evropi i u svetu, zato ove stvari menjamo i prilagođavamo ih. To je jedini razlog, jer želimo takve standarde koji su dali rezultat i koji nama trebaju da daju rezultat.
Što se tiče zapošljavanja mladih, moram da kažem da smo zaposlili preko 12 hiljada medicinskih radnika, dali smo 7.150 specijalizacija za ove prethodne četiri godine. Svake godine dva puta, na proleće i na jesen ide konkurs za specijalizacije.
Moram da kažem da te prve specijalizacije koje smo dali, ti ljudi još nisu završili specijalizaciju, jer je neophodno pet godina da oni to završe. Te rezultate ćemo tek da vidimo, ali je neophodno da prođe vreme. Niko se nije zaposlio bez konkursa, svi se zapošljavaju na konkursu. Postoje komisije koje određuju to. Zapošljavamo najbolje studente, već 160, na svakih šest meseci. Minimum 50 ili 100 najboljih studenata ostaju ne samo da dobiju posao, nego ono o čemu smo pričali dobiju specijalizaciju koju plaća država i dobiju doktorske studije koje plaća država.
Da razjasnimo, ne postoji ograničenje zapošljavanja u zdravstvu. Znači, samo imamo jedan vid kontrole da nam se ne desi da negde zaposlimo više nekih lekara ili sestara pa da ih ima u višku, a da na drugom mestu imamo manjak. To moramo da iskontrolišemo, da bi nam funkcionisao sistem. Priznajte, to ne može drugačije. Ječe sam vam takođe rekao, fuzija domova zdravlja i bolnica na uštrb tog nemedicinskog osoblja koje nam neće opšte trebati toliko, ćemo zaposliti medicinsko osoblje, lekare i sestre.
Onda garantovano imamo bolju uslugu i u domu zdravlja i u bolnici, i gde kreće saradnja između razmene kadra između bolnice i doma zdravlja, koje do sada nije bilo. Lekar doma zdravlja nije mogao da dežura u bolnici, a recimo bolnica imala manjka tih specijalista, recimo ginekologa, pedijatara. Oni su odradili do dva sata, otišli kući, a ovi su se u bolnici mučili kako da pokriju smene, kako da pokriju dežurstva. Ili su bolnici imali viška nekih specijalista, a nisu ih imali da pokriju ambulantu u domu zdravlja. Kada imate taj jedan sistem, onda samo napravite raspored i rešite problem koji ste do sada morali da rešavate zapošljavanjem, davanjem specijalizacije i da čekate sve to da se desi. Vi sada mnogo bolje možete da se organizujete i da isplanirate i specijalizacije i da ovi idu na ispomoć iz doma zdravlja u bolnicu, iz bolnice u dom zdravlja i plus na račun nemedicinskog. Ponavljam, ne otpuštamo nikog, kako bude isticalo ljudima, kako budu odlazili u penziju ili na neko drugo mesto, na njihovo mesto primamo primamo medicinsko osoblje, lekare i sestre.
Što se tiče plata, morate da se složite da su najveća povećanja plata u zdravstvu, medicinskim sestrama, lekarima i to će se nastaviti tako. Svi smo svesni da su plate male. Ko bi bio sretniji od mene da sutra kažem – kada sam bio ministar u moje vreme, plate su došle u Srbiji na dve tri hiljade evra. Ali moramo da budemo realni. Kada dobijete i višak novca i kažemo da ga ima u kasi i sve to, imate da ga date za platu, imate da ga date za opremu, već ste zaboravili da su naši ljudi na gama nož išli u inostranstvo, pa da su na iks išli u inostranstvo. Sve su to bile neke kombinacije. Pa aksceleratori, ljudi su umirali čekajući da dođu na red.
Po prvi put imamo po jedan akscelerator na 250.000 stanovnika. Sve više imamo bolnica gde nema liste čekanja, posebno po unutrašnjosti. U velikom broju ćemo smanjiti. Nije još završeno. Nema te zemlje u kojoj nema liste čekanja, budimo realni.
Kada taj novac, date za tu opremu, za iks nož, gama nož, za aksceleratore i da sazidate zgrade, za kliničke centre, za plate i da kupite lekove, jel znate koliko košta terapija jedne retke bolesti? Za jedno dete godišnje 500.000 evra. Samo za jedno dete. Onda vidite da iz svog tog novca rasporedite gde ćete da date. Ne možete da izaberete da date samo za jednu stvar. Ako date na plate moraćete negde da oduzmete.
Znači, gledamo krajnje da najkorisnije što može da se uradi, da se da u svim poljima, da bude najbolji efekat. Ako mislite da neko može tu da gleda nešto drugo, sem toga gde će najveća korist da bude, kažem vam sigurno da nema teoretske šanse. Ne postoji neko ko bi bio sretniji i od vas, i od nas, posebno nas koji smo tu da možemo da damo plate da budu par hiljada evra. Doći ćemo do toga sigurno, ali moramo da rasporedimo sve što ima. To je suština priče.
Da se vidi da je dobro, idealno, nije i to apsolutno stoji. Da se poboljšava, ljudi vide da se poboljšava. Setite se samo kako je bilo. Bila je zabrana davanja specijalizacija, pa ste dve godine morali da radite da bi tek kao konkurisali za specijalizaciju koja nije ni bila, koja se neće davati. O zapošljavanju da ne pričam, kakav crni konkurs, nigde konkursa nije bilo. Zapošljavalo se partijski, bile su tarife dvanaest, deset, osam hiljada. Ko nije član dvanaest hiljada, deset hiljada običan član i osam hiljada onaj koji je bio istaknuti član. Pa zar smo već sve to zaboravili? Pitajte tu decu, to su stotine i stotine dece koje smo zaposlili, dali specijalizacije, dali sve. Mora da prođe vreme i da dođe dotle.
Da neko sad baci koliko god hoćete novca i da sve stvari ispravite, ovo je sistem preko 120.000 zaposlenih.
Zamislite kako je 120 hiljada zaposlenih omogućiti da u svakoj ambulanti, da u svakom domu zdravlja, da u svakoj bolnici, da u svakoj sali ima svega onoga što treba da ne nestaje, da funkcioniše sistem i da radi. Nađite se u toj poziciji i recite. Pa koji bi mi razlog imali da nešto ne damo od toga? Što bi sedeli ovde? Pa ko je srećniji od nas kada se nešto da, kada nešto ima? Šta drugo? Šta bi mi s tim radili? Eto, to je suština. Volim da svi razumeju. Kolač kada imate, onda morate da ga podelite, da date da svi budu zadovoljni, a da izvučete maksimalni efekat iz toga.
Što pravimo sve te uštede i što pravimo sad DRG? Vi znate da se sve u Srbiji u zdravstvu plaćalo đuture, da vi niste imali nijednu cenu usluge koliko košta, da je tek sada krenuo da zaživi taj DRG, gde možete da tačno znate koliko šta košta, koliko plaćate, koliko imate lekova, materijala na stanju, gde će vam nestati, šta će vam nestati i koliko se troši za operaciju, za lečenje i za sve te stvari. To nije postojalo uopšte. Setite se stotina miliona koje su otišle, koje se nisu videle u zdravstvu. Evo, recite sada, da kupimo jednu stvar, šta je princip koji smo uveli? Da ne možemo da kupimo nijednu jedinu stvar, a da u tom momentu kada je kupujemo, nek izaberu lekari šta god hoće, da u tom u momentu to bude najjeftinije u Evropi što ćemo mi da platimo. To tražim od svih proizvođača.
Ljudi, eto to je što može. Ne možemo preko tog jorgana, toliki je koliki je, ali ako se bude plaćao više porez, ako bude više para, ako bude više investicija, ako bude svega toga, biće više para i za plate i za lečenje dece od retkih bolesti. Uzimaćemo sve više i sve noviju terapiju. To je naš cilj. Mislim da imamo isti cilj. Ne znam čoveka u Srbiji koji nema ovaj cilj, može da priča nešto, ali siguran sam da ne misli tako.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, koleginice.

Nije baš sve tako kako ste rekli.

Kažete – zaboravili ste tarife za zapošljavanje lekara. Da, zaboravila sam to da napomenem kada sam govorila malopre. Nažalost, priča se da toga ima i sada.

(Zlatibor Lončar: Recite samo gde.)

Ne, ne, rekoh – priča se. Ja da znam konkretno…

(Zlatibor Lončar: Nemojte rekla-kazala.)

Nemojte, pustite vi, i ranije ne znamo ko je, i ranije se pričalo, ne znamo nikoga ko je dao 10 hiljada evra da se zaposli. Niko to neće da kaže. Niko neće da kaže – ja sam dao. To je opet problem u drugom delu našeg zakonodavstva koji nije vezan za zdravstvo. Mi takođe godinama, decenijama insistiramo na tome, dok se ne iskoreni korupcija u Srbiji ne smemo izjednačiti davaoca i primaoca mita. Onaj ko daje mito treba da bude oslobođen krivične odgovornosti, jer je njega neko naterao da da mito, a onaj ko primi mito treba da ide u zatvor. Ali, to nema veze konkretno sa ovim zakonom, nego mi govorimo samo koliko postoje neke praktične stvari koje moraju da se urade u državi da bi mi neke, da kažem, dečije bolesti koje su negde možda već odbolovane i prevaziđene kod nas nisu da bismo ih odbolovali.

Što se tiče ovih doktorskih studija, nije isto doktorske studije mladog lekara koji tek završi fakultet i onoga koji je već počeo da radi, pa hoće da doktorira. Onaj ko je počeo da radi ima neke godine staža, pa onda hoće da upiše doktorske studije, to ide o trošku vašeg fonda, a mladi lekar koji sa visokim prosekom završi redovne studije on se na doktorske studije upisuje i finansira iz budžeta isto kao što mladi pravnik završi master iz budžeta, pa onda ide na doktorske studije, takođe iz budžeta, ukoliko ima odličan prosek. Te dve stvari se razlikuju, verujte mi, to sasvim sigurno znam.

Dakle, u svakom slučaju je vrlo pohvalno i taj broj koji ste rekli mladih, ne potpuno mladih, nego i ljudi koji su već u poslu, koji su na doktorskim studijama, pogotovo na raznim specijalističkim studijama i, naravno, vi najbolje znate, ne mislim ni vi lično, nego generalno koje su to specijalnosti koje su kod nas u deficitu itd, tome treba više da se posveti pažnja, ali s druge strane treba voditi računa i o afinitetima i željama svakog lekara. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 277. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Da li neko želi reč?

Izvolite, koleginice Jovanović.