Intervenisala sam u ime poslaničke grupe samo jednom rečju u ovom članu 1. i 1. stavu tog člana koji govori šta se uređuje, na koji način se uređuje materija u ovom zakonu i stoji kod vas u Predlogu: „i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite“. Mi smo predložili da bude: „organizaciju i efikasno sprovođenje zdravstvene zaštite“. Ne vidimo, čudno nam je zašto to nije prihvaćeno, jer zaista ni na koji način nije ugrožen tekst Predloga zakona. Kome može da smeta da se predloži da želimo i da zakonski, zakonom odredimo sprovođenje zdravstvene zaštite.
Kada smo već kod efikasnog sprovođenja zdravstvene zaštite, govorili smo malo pre, ova dva zakona će se i dalje preplitati. Mislim da to nikome ne smeta. Govorili smo o listama čekanja. Još uvek ima lista čekanja i biće ih verovatno još, zavisi u kojoj oblasti, manje ili više, ali postoji mogućnost, način kako da se taj problem što pre reši.
Treba da izjednačite privatnu i državnu praksu, kao što se u početku činilo skoro nemoguće, a sada odlično funkcioniše, kada su u pitanju apoteke. Kada je bilo pre, samo na ponekoj apoteci je pisalo – ovde možete podići lekove i na recept, a sad to rade svi, ili skoro svi. Naravno, refundiraju iz fonda sredstva koja pripadaju privatnoj praksi i to isto treba da uradite i kada je u pitanju privatna i državna praksa lekara. Na taj način ćete sasvim izvesno smanjiti liste čekanja, jer za operaciju katarakte, još uvek se čeka po dve godine otprilike, u državnim bolnicama, bar tako mediji pišu, nisam imala priliku lično još uvek, ali u privatnim klinikama se to završava odmah kad se ode i to se plaća, ne znam koliko, ali je poprilično skupo.
Vi znate koliko ta operacija košta u državnoj bolnici i toliko koliko košta u državnoj bolnici treba da košta i u privatnoj klinici, s tim što ćete privatnoj klinici iz fonda isplatiti ta sredstva. Naravno, to onda mora biti nešto više, jer oni moraju da imaju zaradu, zašto bi neko privatno otvaraju kliniku, ambulantu, bolnicu, ne znam šta, ako nema zarade. Normalno je da ima.
Mi smo, u prethodnom zakonu je pominjano dobrovoljno zdravstveno osiguranje koje ima veze sa tim, a o kom nismo stigli nešto mnogo ni da pričamo, a niste ni vi, samo ga pominjete. Niste ga uopšte obradili, potpuno je nejasno u celom ovom zakonu šta podrazumeva to dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Šta dobija neko, ako uplaćuje mesečno itd?
Nije to dobro urađeno. Možda bi bilo bolje da ovo niste ni predvideli u ovom zakonu dok se to ne uredi, dok ne budete imali jasne stavove na koji način će to funkcionisati.
Ne možemo u toliko neravnopravan položaj dovesti svoj narod, svoje građane. Naravno, onaj ko uplaćuje dobrovoljno zdravstveno osiguranje, treba da ima neki viši kvalitet, ali ne u čisto medicinskom smislu, ne može on biti operisan, zato što ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje, treba da mu se operiše žučna kesa.
Onaj ko ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje, njemu ćemo operisati, a onaj ko nema, on neka se muči dok mu ne pukne žuč, dok ne daj Bože ne umre. Ta vrsta razlike ne sme da postoji.
Dakle, onaj ko ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje može da ima taj luksuz da bude sam u sobi, da ima televizor u sobi, itd. Ono što je čisto vezano za lečenje tu ne može biti u nikakvoj prednosti taj neko ko ima pare, pa može da plati, a ovaj drugi ne može.
Dakle, ovo je potpuno nedefinisano u samom zakonu. Ovo je zaista ideja koju nudimo, ne samo da razmislite, nego da vidite u oblasti struke, da vidite da se izjednači u oblasti struke, privatna i državna praksa. Rekli smo vam primer, apoteka. Na početku se činilo i to sa apotekama kao nemoguća misija, a sada to lepo funkcioniše. Oni imaju suplemente koje prodaju po onoj ceni koju prodaju, pa tu lepo zarađuju, ali svako može da dođe i da kupi, da podigne lek na recept.
To isto mora da funkcioniše i kada je u pitanju privatna i državna lekarska praksa.
