Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 92 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Žarko Obradović, narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković i narodni poslanik Vesna Ivković.
Nastavljamo zajednički, načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka 1, 2, 3, 4, 5, 14. i 15. tačke dnevnog reda prema redosledu prijava za reč.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam da su pozvani da sednici prisustvuje Nela Kuburović, ministar pravde u Vladi Republike Srbije, sa saradnicima.
Nastavljamo rad po listi.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.

Pre nego što kažem nekoliko reči o Predlogu zakona i tačaka dnevnog reda koje su danas i na ovoj sednici na razmatranju, želeo bih da saopštim Narodnoj skupštini poslednju vest koja je juče objavljena da je „Monsanto“ dobio drakonsku kaznu od dve milijarde i 55 miliona dolara u korist bračnog para koji su dobili kancer zbog izlaganja „Monstantovim“ herbicidima. To je još jedan od razloga da treba drugačije i mnogo obazrivije i sa aspekta nacionalnih interesa odgovornije da se odnosimo prema genetički modefikovanim organizmima.

Kad se radi o predloženim tačkama dnevnog reda, želim da kažem da ću kao opozicioni poslanik, koji je samostalni poslanik, podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona i predloge zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, Predlog zakona o sprečavanju korupcije i Predlog zakona izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, dok ove predloge tačaka koje su uvrštene po hitnom postupku ne želim da podržim, jer smatram da nema razloga da Vlada po hitnom postupku predlaže neke zakone ili odluke ili bilo koja akta ako poslujemo u normalnoj, odnosno u situaciji koja nije vanredna.

Takođe želim da pozovem opoziciju i da im skrenem pažnju da su napravili grešku što ne prisustvuju barem raspravama o tačkama dnevnog reda koje su oni predlagali pre nego što su ove tačke dnevnog reda predložene od strane Vlade i od strane skupštinske većine, jer su mogli da doprinesu svojim korisnim sugestijama poboljšanju predloga ovih zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona i drugih zakona, kao što su to mogli da učine na prethodnoj sednici sa Predlogom zakona o konverziji stambenih kredita uzetih u švajcarcima, za koji ja nisam glasao, jer sam smatrao da on vrši diskriminaciju u odnosu na različite kategorije korisnika tih sredstava.

Mislim da ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona uvodimo nešto što će preventivno delovati na sve one koji atakuju na život osoba koje ili nisu u stanju same da se odbrane ili su posebno ugrožene zbog situacije u kojoj se nalaze u fizičkom stanju.

Takođe smatram i molio bih ministarku pravde da odgovori - zašto ovim Predlogom o izmenama i dopunama zakona nisu obuhvaćene i neke druge izmene i dopune Krivičnog zakona, kao što se radi o izjavama najviših državnih funkcionera protiv teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, jer ona unose veliku zabunu u javnost, a i meni nije sasvim svejedno da čujem šta govore predstavnici države o tome da se treba razgraničiti sa KiM itd, itd.

Ja jedino što mogu to je da podržim ministra bez portfelja, dr Nenada Popovića koji se javno izjasnio da je protiv izjava koje su suprotne Ustavu Republike Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjena ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, ne mogu da otpočnem svoje izlaganje, a da ne kažem koju rečenicu i o tome kako veći drugi dan raspravljamo o uvođenju doživotne kazne zatvora za krivična dela koja obuhvataju obljubu nad decom, maloletnim licima, trudnicama i nemoćnim licima, a koja imaju za posledicu smrtni ishod. I ako ništa drugo obaveza svih nas narodnih poslanika bila je da zaboravimo na sve političke podele, na borbu za glasove i politički rejting, da pređemo preko svega onoga što nas deli i razdvaja i da svi zajedno kroz jednu otvorenu raspravu maksimalno doprinesemo da se usvoji ova više nego potrebna izmena zakona.

Nažalost, po ovim praznim klupama sa moje desne strane možemo konstatovati da u Srbiji postoje takvi ljudi, tačnije takvi poslanici koji su zarad ličnog interesa, zarad očajničke borbe za davno izgubljeni i zauvek im nedostižni izborni cenzus, zarad slepe poslušnosti tajkunima i lopovima kojima su prodali svoje poslaničke mandate i rentirali svoje partije, odbili da budu u skupštinskoj sali i zajedno sa nama raspravljaju o predloženim zakonskim aktima.

Kakav politički ili lični interes je potreban da bi se izostalo sa jedne ovakve sednice i šta još u ovoj državi treba da se dogodi da bi pojedinci stavili zajednički interes ispred interesa ličnog bogaćenja političkih lešinara Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Pošto su odsutne kolege iz dela opozicije po ko zna koji put pokazale da nisu vredne da se na njih troši vreme i reči, rekao bih par rečenica. Pre svega, u Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika tokom poslednjih desetak i nešto više godina bili smo svedoci užasnih zločina koji su za posledicu imali smrt najmlađih članova našeg društva.

Kao i prethodna Vlada koju je predvodio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ni ova Vlada ne ćuti i ne zatvara oči ovakvim zločincima, pa zato moramo da se podsetimo da su poslanici Narodne skupštine Srbije u prethodnom sazivu na sednici održanoj 16. jula 2015. godine usvojili Predlog izmene 72. člana Zakona o policiji, koji je predložila Fondacija „Tijana Jurić“, a koji propisuje vreme potrage za nestalom decom i maloletnim licima. Prema toj izmeni policija više ne čeka da prođe 24 sata, već u potragu za nestalim detetom kreće odmah nakon prijave nestanka. Pre usvajanja zakona u praksi policijskog rada taj period je bio između 24 i 48 sati, što je često zločincima davalo priliku ne samo da počine zločin, već i da se bezbedno udalje sa mesta tog zločina. Izmenjeni član je simbolično nazvan „Tijanin zakon“.

Nakon usvajanja izmena Zakona o policiji, Fondacija „Tijana Jurić“ je 9. novembra 2017. godine Narodnoj skupštini Srbije predala još jednu izmenu zakona u cilju poboljšanja bezbednosti, pre svega dece u Srbiji. Reč je o izmeni Krivičnog zakonika, odnosno uvođenju kazne doživotnog zatvora za počinioce najtežih oblika teških krivičnih dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnika, trudne žene ili nemoćnog lica. Kazna doživotnog zatvora zamenila bi postojeću maksimalnu kaznu od 30 do 40 godina koja se propisuje za navedena krivična dela.

Osim uvođenja kazne doživotnog zatvora, ovom inicijativom se predviđa da lica koja su osuđena na doživotni zatvor za određena krivična dela nemaju pravo na uslovni otpust, jer je praksa pokazala da neka lica ne mogu biti resocijalizovana i da bi njihov povratak na slobodu predstavljao opasnost za bezbednost građana.

Pored navedenih izmena zakona, Predlog zakona sadrži još jednu značajnu novinu koju ja kao i moje kolege poslanici iz Pokreta socijalista u potpunosti podržavamo, a to je propisivanje pravila za strožije kažnjavanje učinilaca krivičnih dela kada su u pitanju povratnici, odnosno višestruki povratnici i ljudski je svakom dati novu šansu da bude, da se tako izrazim normalan član ovog društva, a ukoliko on ne želi da tu šansu iskoristi i uz to počini i nova krivična dela, zaslužuje da za to bude ponovo i to po strožijim kriterijumima sankcionisan. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Jasmina Karanac.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ja ću se u vremenu koje mi je na raspolaganju osvrnuti na Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.

Juče smo imali dobru diskusiju na temu doživotne robije koja treba da postane deo srpske kaznene politike i uglavnom su se svi manje-više složili da treba da postoji doživotna, ali bilo je i onih mišljenja da doživotna robija bez mogućnosti uslovnog otpusta prosto nije humana. Javnost je podeljena po ovom pitanju, jedni postavljaju pitanje humanosti ljudskih prava i kao jaku argumentaciju za to doživotnu robiju karakterišu kao nečovečnu i ponižavajuću.

Međutim, 160.000 građana potpisnika peticije koju je pokrenuo Igor Jurić, otac svirepo ubijene petnaestogodišnje devojčice Tijane i svi oni koji za delo teško ubistvo podržavaju doživotnu robiju pitaju se šta ima humano i čovečno u nekom ko se drzne da na najmonstruozniji način oduzme detetu osnovno ljudsko pravo, pravo na život.

Minimalna kazna na koju može biti osuđen ubica deteta je 10 godina zatvora. Za takvu presudu je potrebno da se poklopi niz olakšavajućih okolnosti. Ovim izmenama zakona, uslovni otpust koji sud može da dozvoli nakon dve trećine odslužene kazne više ne važi za one koji počine teško ubistvo.

Iako sam protiv ograničavanja svih ljudskih sloboda, lično smatram da treba da donesemo ovakav zakon, a obrazložiću i zašto. Budući da je doživotna robija predviđena za starije od 21 godine koji ubiju dete ili trudnicu, to su već formirane ličnosti sa ozbiljnim mentalnim poremećajem i teško je, bolje reći nemoguće je da se takve osobe resocijalizuju, doživotnim ostatkom u zatvoru mi takve osobe sa jedne strane štitimo od njih samih da jednog dana ne ponove zločin i smatram da je jedini lek za takve osobe, mogu reći psihopate, izolacija i ne dozvoliti im da više ikada dođu u dodir sa decom i da slobodno šetaju.

Budući da povratnici predstavljaju jedan od najvećih bezbednosnih problema, izmene i dopune Krivičnog zakonika predviđaju i strožije kažnjavanje onih koji se vraćaju kriminalu i nasilju.

Iskustvo nam govori da ogroman procenat, čak prema nekim podacima 70% povratnika ponovo napravi isto krivično delo i zato ono što javnost treba da zna je da se uvođenjem doživotnog zatvora za ubice dece, povratnicima ne ostavlja prilika da ponovo siluju i ubiju.

Kada govorimo o povratnicima, reći ću i to da su do sada bar kako je praksa pokazala, za teška krivična dela u mnogim slučajevima izricane minimalne predviđene kazne. Navešću primer Olivere Krsmanović čija je brutalnost zgrozila Srbiju kada je 2005. godine zbog 600 dinara ubila taksistu Nezira Šišića. Ona je osuđena na 40 godina robije, pa joj je kazna smanjena na 15 i podnela je zahtev za uslovni otpust, jer je odslužila dve trećine. Ta ista osoba ima mogućnost da se za kratko vreme da se nađe u nekom novom taksi vozilu.

Odredbe Krivičnog zakonika koje su pred nama predviđaju da će na doživotni zatvor moći da budu osuđeni i oni koji ubiju prilikom pljačke ili razbojništva, onaj koji ubije vojno lice, tužioca, sudiju ili policajca zbog posla koji obavlja. Doživotni zatvor se predviđa i onome ko ubije člana svoje porodice kojeg je pre toga zlostavljao. Na sudijama je da dobro procene i odmere kazne, tj. mogućnost uslovnog otpusta.

Doživotnu robiju će prema predlogu ovog zakona izbeći oni koji su u vreme ubistva imali manje od 21 godine, kao i maloletnici. Za maloletnike nije potpuno jasno, jer struktura njihove ličnosti još uvek nije formirana i tu uz jaku stručnu podršku i praćenje postoji mogućnost resocijalizacije, međutim moje pitanje za ministarku je – kakva je razlika između nekoga ko ima recimo 21 ili 22 godine, kako se došlo baš do toga da za onog ko ima manje od 21 godine ne važi doživotna robija, a za starije važi?

Još sam dužna da kažem i ovo, kada je reč o kazni, mi već govorimo o posledicama iako i predviđena kazna može biti jedan vid prevencije, treba kao društvo da se zapitamo šta možemo da učinimo na preventivi da ne dođe do najtežih krivičnih dela.

Navešću i to da doživotna kazna nije presedan. Velika većina evropskih zemalja u svom kaznenom zakonodavstvu ima doživotnu robiju za najteža krivična dela. Kada je Srbija u pitanju, smatram da u vezi ovoga ne treba da se delimo, niti prema političkom, niti prema bilo kom drugom osnovu. Treba da objasnimo javnosti zašto je važan ovaj zakon i da apelujemo na njegovo usvajanje i primenimo ga.

Na kraju, borba Igora Jurića oca Tijane Jurić, devojčice čiji ubica na žalost neće dobiti doživotnu robiju, jer kazna ne može da se primenjuje retroaktivno, ipak je dobila epilog. Kako je i sam bezbroj puta naglašavao Igor Jurić koji je imao uvid u obdukcione nalaze dece koja su svirepo ubijena i kako je sam rekao da je video kroz kakve su muke i patnje prošla dok su izgubila život, borio se da smrt njegove Tijane, ali i druge nedužne dece koju su ni krive ni dužne ubili monstrumi i pedofili ne budu uzaludne. Mnogi psiholozi sa kojima sam razgovarala ne veruju u mogućnost resocijalizacije ovakvih osoba.

Završiću takođe rečenicom iz Jurićeve borbe, da sva naša deca budu zaštićena, da ubice njihovih vršnjaka nikada više ne budu na slobodi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. (Odustao je.)
Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, poštovana ministarko sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, ja ću veoma kratko da kažem da je naša uvažena poslanica Vera Paunović saopštila vrlo precizno i jasno stavove poslaničke grupe Partije ujedinjenih penzionera Srbije u vezi sa predlogom zakona koji su na dnevnom redu današnje sednice. U najkraćem ću da dopunim sa nekim konkretnim razlozima zbog kojih smo zauzeli ovakve stavove.

Takođe, moram da izrazim zadovoljstvo i inspiraciju koju sam juče dobio od uvažene poslanice Nataše Vacić, koja je govorila o ovim zakonima na način koji je prilagođen svim kategorijama našeg stanovništva, a posebno je naglasila neke elemente vezano za starije žitelje naše zemlje.

Podržavam stavove, ministarka, koje ste izneli u izlaganju na početku ove sednice. Mislim da su dobra osnova da možemo razumeti sve ono što je precizirano u zakonima i predloženo.

Zakone koje razmatramo su veoma dobra osnova za menjanje stanja u našem društvu u ovoj oblasti. Zbog toga mislim da oni moraju biti primenjivani u svim institucijama i organima koji se brinu o tome. Oni su utvrdili dobru osnovu, kako je juče uvaženi poslanik Jovanović rekao, dobru preventivu da ne dolazi do ovakvih posledica.

Ali, naglasio bih da ima puno drugih razloga, preventivnih mera koje treba imati u vidu prilikom menjanja stanja u društvu, a moramo priznati da je bremenito stanje. Ja bih samo nekoliko tih naglasio. One verovatno nisu mere za ovaj zakon, ali su veoma bitne i važne.

Pre svega, gde nam je porodica kao osnov društvenog sistema? Ja lično mislim da tim pitanjima moramo posvetiti posebnu pažnju, kad je u pitanju porodica, položaj, status, itd.

Takođe, pitanje škola, obrazovanja i vaspitanja. Kakve tu mere preduzimamo i šta je tu sporno? Gde su nam političke partije, gde su njihovi programi, gde je njihova realizacija u društvu i ovoj oblasti? Gde nam je nevladin sektor? Gde su nam raznorazni pokreti, udruženja, itd.?

Ja tu posebno moram da kažem sa aspekta penzionerske populacije gde su nam udruženja, preko četiri hiljade takvih udruženja imamo. Gde su njihovi programi i uticaj na stanje u kojem se nalazimo i preuzimanje određene odgovornosti za stanje u kojem se nalazimo, kao i razne druge državne institucije i organi.

Ako bi svi ovi subjekti o kojima sam govorio više i bolje funkcionisali, više radili, onda bi imali mnogo manje posla za organe i institucije o kojima danas razgovaramo i koji se regulišu ovim zakonima. Zbog toga se moramo više, organizovanije, odgovornije odnositi prema problemima koji su veoma veliki u našem društvu, zbog smanjivanja nesreća, ubistava, brutalnosti itd. U tom pogledu, mislim da naša poslanička grupa Partija ujedinjenih penzionera Srbije će insistirati na ovim stvarima i u tom pogledu posebno izražavam našu spremnost da iz tih i drugih razloga podržimo predlog zakona koji je pred nama. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja se ono što se dešava već u celom ovom mandatu, a to je donošenje zakona isključivo zbog pregovaračkog procesa Srbije u članstvu u EU. I tako za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, zbog Poglavlja 23 i Akcionog plana za Poglavlje 23.

Dakle, pregovarački proces i poglavlja u pregovaračkom procesu o učlanjenju Srbije u EU ne mogu biti osnova za donošenje zakona, menjanje normativnog sistema u Republici Srbiji. Treba da se vodi računa o srpskom društvu, o životu u Srbiji i o njenim građanima, a ne o tome dokle ćemo i šta ćemo raditi u procesu pridruživanja Srbije EU. Tako možemo još sledećih sto godina. Svakako, perspektiva za članstvo Srbije ne postoji, ni sad, ni kroz 10, ni kroz 15, ni kroz 50 godina. Treba da se Krivični zakonik pravi po meri našeg pravnog sistema, a ne po tome da li će se ispuniti neki određeni uslovi. I tako može da bude uslova koliko god hoćete, beskonačno. Zaglavićemo se u toj beskonačnosti i treba što hitnije to da se promeni.

Ono što je promenjeno jeste, donekle je i razdvojeno ovo vezano za dnevni red, pa su i negde srodni predlozi. Imali smo situacije da imamo više od 50 tačaka dnevnog reda, gde je bilo sve i svašta, različite stvari, a vreme za jednu raspravu. To treba što hitnije da se promeni. Jer, to nam pokazuje kako Vlada Republike Srbije shvata Skupštinu.

Skupština treba da bude centar političkog života u Srbiji i najvažnija institucija, a ne puka formalnost, gde treba da se tri dana narodni poslanici sastanu da bi se nešto izglasalo i onda samo nastavimo dalje i nikog to ne zanima. To je tako od 5. oktobra 2000. godine. To treba što hitnije da se promeni.

Krivični zakonik u svakoj zemlji jeste jedan od stubova pravnog sistema. To treba da bude nešto fundamentalno, opšte poznato svima i jasno, precizno, sadržajno određeno, a ne nešto što se menja svake godine. To pokazuje neozbiljnost podnosioca ovih predloga.

Na primer, pogledajte Zakon o obligacionim odnosima. I dalje se koristi zakon iz 70-ih godina, ali to je zato što je kvalitetno urađen, što je sadržajan i sveobuhvatan, a Krivični zakonik se menja svako malo. To pokazuje nemar. Krivični zakonik treba da bude nepromenjiv, da jasno bude svim građanima Srbije šta tu stoji, a ne u skladu sa određenim interesima prolaznim javnosti ili poglavlja ili bilo čega drugog da se menja svake godine. To je neozbiljno.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora, slušali smo ovde i danas i juče poslanike koji se otprilike svi određuju prema tome da je neophodno za takva krivična dela koja zaista izazivaju kod svakog čoveka prezir prema učiniocima uvede kazna doživotnog zatvora. Ali, mora nešto da se uradi i po pitanju odnosa javnosti prema tim krivičnim delima.

Znate, veoma je opasno kada se odluke donose pod pritiskom javnosti, jer javnost često nije dobro obaveštena, pogotovo kada preovladava gnev zbog tako nekog svirepog ubistva ne razmišlja se racionalno i razumno. Umesto toga treba konsultovati pravnu struku, dakle one najznačajnije srpske pravnike, profesore univerziteta, sudije Ustavnog suda itd, jer javnost često pogreši, baš zbog nedostatka informacija. Naravno, niko normalan ne može da pravda i bilo šta da kaže za osobu koja je u stanju da obljubi i ubije dete i to je sve jasno.

Ali, mora se voditi računa da se atmosfera promeni kada se tako nešto desi, jer vi imate onda sledećih mesec dana na naslovnim stranama svih novina slike te dece, pa onda nagađanje šta se tu desilo, ko je, kako i zašto to uradio, koji su motivi, pa onda o životu tog čoveka koji je to uradio. Zašto to? Zašto to dozvoljavamo? Zašto pravimo od toga taj cirkus? Treba da se vodi računa o tome da se zabrani tim medijima da to rade. To nije atak na slobodu štampe, nema tu političkih stavova ili različitih mišljenja kod takvih stvari. To je način da se prodaju novine. A šta je važnije? Da li je važnije zdravije društvo gde se te pojave vrlo retko dešavaju ili skoro nikad ili da se neke novine prodaju, pa onda da koristimo slike te nastradale dece i tih monstruma koji su to uradili? Oko toga treba da se pozabavite.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora, ovde se utrkuju narodni poslanici da otprilike svoju humanost dokažu time ko je više protiv mogućnosti uslovnog otpusta iz zatvora. Ali, to je negde slepilo, jer se ne razmišlja o budućim slučajevima, već se isključivo sve vezalo za ovaj jedan jedini slučaj, ove nastradale devojčice.

Osnovna karakteristika svakog zakona treba da bude opštost, dakle za opštu upotrebu, a ne za pojedinačne slučajeve. Treba da se razmišlja o tome šta može osoba koja je osuđena na doživotni zatvor, bez ikakve perspektive i bez ostavljanja mogućnosti da jednog dana, da li to bilo za 30 ili 27 ili nije ni važno koliko godina, bude stavljeno na razmatranje mogućnost uslovnog otpusta. Dakle, to nije automatsko puštanje na slobodu, već je to samo jednostavno razmatranje. To može da se ne dozvoli.

U praksi nema toliko tih slučajeva. Baš zato praksa oslobađanja uslovno posle tih navršenih nekih 27 ili 30 ili koliko već godina će biti negativna, dakle neće se to dozvoljavati. Ono što je ovde negde shvatanje, iz diskusije od juče i danas, jeste neko shvatanje koje je davno zaboravljeno u modernom pravu. Ako je neko nečovečan ili ako je neko nehuman ili gde je njemu čovečnost bila kada je on to uradio, pa šta to znači? Jel to oko za oko, zub za zub? To je primitivno pravo koje nijedna država ne poznaje. Ne može da bude – gde je čovečnost bila tom čoveku argument u raspravi, ne može se sve bazirati na pojedinačnom slučaju.

Razmislite malo šta može osoba koja je osuđena na doživotni zatvor da uradi u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija ukoliko misli da šta god on radio njegovo ponašanje ne može da promeni njegovu sudbinu. On može da napadne zatvorskog čuvara, može da napadne drugog zatvorenika, može da uradi šta god, jer nema druge posledice. On je već osuđen na najstrože moguće. Šta može neki takav bolestan čovek da uradi? O tome se ne razmišlja.

Ovde pričamo kao da se svaki drugi dan tako nešto dešava, pa sad postoji mogućnost da se odjednom otpusti uslovno 1.000 tih ljudi, da ih opet vratimo na ulicu. O tome je trebalo da se postaramo da se to svima objasni. A, i nismo ni imali kada, budući da samo tri dana ranije su predlozi zakona stigli u Narodnu skupštinu. Evo, to je odnos izvršne prema zakonodavnoj vlasti. Tri dana ranije izmene Krivičnog zakonika, fundamenta pravnog sistema o kome treba poslanici valjda sve da znaju. Šta da urade za tri dana?

Dakle, ovo je jedna formalnost, sad će ovde neko nešto da ispriča, pa će da se glasa i to nema nikakve veze. Ako je Krivični zakonik, onda to treba da bude jasno poznato svima, zakazano mnogo ranije, mnogo ranije dostavljeno svima i tako svi mogu onda argumentovano da se spreme i učestvuju u raspravi o tom zakoniku, a ne 72 sata ranije.

Ono što je isto danas na dnevnom redu jeste zakon o korupciji, tj. njegovo ime je borba protiv korupcije. Ništa on nama ne donosi novo. To su samo izmene kozmetičke postojećeg Zakona o borbi protiv korupcije. Da li je to onda borba protiv korupcije?

Podsetiću vas, 2012. godine kada je formirana prva naprednjačka vlada dve godine je samo bila u fokusu svih funkcionera, ministara itd, borba protiv korupcije, mi ćemo pohapsiti najveće kriminalce, osudićemo ih itd, pa su mnogi od njih i uhapšeni, mnogima se sudilo, ali malo ima presuda za te slučajeve. Borba protiv korupcije ako je na papiru, nigde se neće doći. Pogotovo se neće doći ako se propiše krivično delo neprijavljivanja imovine. Kakva je to nebuloza krivično delo neprijavljivanje imovine i pogotovo određena kazna? Kako će to korupciju sprečiti u Srbiji? A uzmite izjave svih funkcionera vladajućih stranaka u poslednjih šest meseci, ko je šta ukrao, koliko je Đilas, koliko je Pajtić, nije ni važno ko sve. Jel to onda borba protiv korupcije u medijima?

Dakle, trebalo bi valjda nešto da bude suštinski i temeljno, a ne stihijski ovako da se nešto donese i onda nastavljamo borbu protiv korupcije u medijima, pa onda vadimo grafikone ko je šta koliko ukrao. Svi znaju ko je šta ukrao, a nema nikakve optužnice. Kako to može? Ili možda je važnije da se to pojavi u medijima nego da se pojavi na sudu. A krivično delo neprijavljivanja imovine i propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina neće promeniti ništa. Od šest meseci do pet godina za neprijavljivanje imovine, kao isto za ubistvo iz nehata, kao i za ubistvo deteta na porođaju, kao i za uzgajanje psihoaktivne konoplje i maka, dakle za distribuciju droge, i to je sve u rangu sa neprijavljivanjem imovine. Bogami se korupciji jako loše piše u Srbiji sa ovim zakonom.

Dakle, izmene nisu suštinske, ovo nije urađeno temeljno, ovo je urađeno ofrlje, ništa se neće promeniti i potrebna je i neophodna politička volja da se to uradi, ne na naslovnim stranama novina, ne u vestima, ne u političkim emisijama, već politička volja u Vladi da se odlučno krene u borbu protiv korupcije. Ono što se desilo pre neki dan u Požegi je samo kap u moru.

Neprijavljivanje imovine, znate, ako ćemo da se borimo protiv svih funkcionera koji zakasne ili zaborave, ili ne urade, pa, takvih je na hiljade u Srbiji, ljudi koji su na javnim funkcijama, dakle, ne samo narodni poslanici i ministri, već i u lokalnim samoupravama i u javnim preduzećima i agencijama itd. Neće se ništa promeniti vezano za korupciju sa tom izmenom i sve će ostati isto.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora tu se naravno, slažemo da za tako nešto što se desi nekom detetu to treba propisati, a treba razmišljati dugoročno i treba razmišljati bez gneva javnosti i pritiska javnosti. Znate, konformizam nikad ništa dobro nije doneo u nijednoj demokratskoj državi, nema razloga da se to ovde promeni.

Treba razmišljati da se ti slučajevi, pre svega, spreče, a sprečiće se tako što će se zabraniti da se o tome piše u novinama i da se organizuju specijalne emisije kada se tako nešto monstruozno desi. Šta može neki potencijalni psihički bolesnik kada vidi na naslovnoj strani novina mesec dana fotografije te dece? Pa, može njega samo da podstakne da tako nešto napravi.

Opet, ponavljam, treba voditi računa o tome, treba se pozabaviti time suštinski, temeljno, ne 72 sata pre sednice Narodne skupštine, već tako da ono traje i za buduće vreme i kada se promeni i mandat Skupštine, tj. saziv Skupštine i kada se promene i vlade u Srbiji. To je nešto što treba da ostane za srpsko društvo nevezano za to ko je na vlasti.