Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Ovako, da je sreće da ne moramo nikada da donosimo ovakav zakon, da uvodimo doživotnu robiju, ali očigledno su okolnosti takve da je to nešto što mora da se uvede kako bi se preventivno dalo do znanja da svakom ko pomisli da siluje, brutalno ubija ili već šta mu sve padne na pamet, da to slučajno ne radi. Mada, najčešće se radi o ljudima koji su psihički oboleli, ali ima i recimo ovih, poput recimo u ovoj situaciji vezano za Tijanu Jurić, gde smo imali čoveka koji je to uradio iz potpuno nerazumljivih razloga. Takvi ljudi zaista zaslužuju da odu na doživotnu robiju. Pooštrio bih i to posebno prema pedofilima, ali kako god, to je već na Ministarstvu pravde ili opšte na zakonodavstvu da to odluči.

U svakom slučaju, glasaću za tako nešto. Meni je samo neshvatljivo, zato što smo imali kolege sa druge strane koje ovo zasedanje bojkotuju. Oni su nama krv popili ovde da uvedemo ovaj zakon, čak su nas optuživali da podržavamo silovatelje. Sećam se nekakvih izjava gde su govorili kako vladajuća većina podržava silovatelje, zato što ne želi da uvede ovaj zakon, odnosno ne želi da predloge koje je otac Tijane Jurić davao, da ne želimo da usvojimo.

To je bilo strašno tu kampanju trpeti. Svi smo se ovde osećali kao poslanici vladajuće većine čak i posramljeno zato što nas neko na takav način kritikuje, a samo je bio cilj da se to nekako uvede u zakonske okvire, da bude u skladu sa Ustavom, kako bi tako nešto moglo da se usvoji i sada, kada je došlo to na dnevni red, njih nema ovde. To je nečuveno.

Pa, da li sada svi mi ovde treba da kažemo, čekajte, vi podržavate silovatelje, ne želite da glasate za ovaj zakon? Pa, to bi bilo licemerno sa naše strane.

Oni su zloupotrebljavali na taj način jednu zaista strašnu situaciju, pa čak i emocije oca Tijane Jurić, da dolaze do političkih poena, jer to je očigledno grupacija ljudi koja koristi apsolutno sve što im padne pod ruku samo kako bi se borila protiv Aleksandra Vučića i vi kada to negde onda prihvatite i ispravite, onda oni neće čak ni za to da glasaju za šta su bili. Ne razumem takvo ponašanje.

Međutim, ono na šta bih se posebno osvrnuo, s tim što podržavam ovo što će te uvesti za krivično delo napada na advokate i slažem se sa svojim kolegom Žarkom Mićinom da su na advokate vršeni strašni napadi, čak i sa smrtnim ishodom i moraju, naravno, advokati da se zaštite. Moje kolege su neretko izložene neverovatnim scenama, napadima, jer, znate, valjda ovde mnogi očekuju kada unajme advokata da će on sigurno da im reši problem, iako to nikada niko ne može da obeća, a onda posle ljudi doživljavaju svašta. Bacana im je kiselina u oči, paljene su im kancelarije, ubijani su i dobro je da se ovako nešto uvodi.

Međutim, ovaj zakon vezan za sprečavanje korupcije, mislim da naslov njegov, bar po meni, moram da istaknem kritiku, nije adekvatan, jer ako govorimo o sprečavanju korupcije, onda je trebalo da naglasimo da se ovde govori samo o javnim funkcionerima i da piše - sprečavanje korupcije javnih funkcionera.

Znate, lekar takođe može da bude podložan korupciji, a recimo ovde se ne navodi, navode se samo javni funkcioneri. Ili, recimo, može i šalterski radnik u opštini takođe da bude podložen korupciji, da mu neko da, na primer, 100 evra da mu izvuče neki dokument veoma važan u opštini, a to se, recimo, ovde ne navodi, jer se sve odnosi samo na javne funkcionere, tako da mislim da bi to trebalo precizirati. Iz kog razloga? Zato što kada mi ovde govorimo o javnim funkcionerima, u društvu je stvorena takva atmosfera i to je ono što meni strašno smeta, ovde je stvorena takva atmosfera da je javni funkcioner pod obavezno lopuža i da bi njega u startu trebalo da sprečimo da ne sme nigde ništa da ukrade, jer se smatra da je on lopov čim je javni funkcioner i mi tako odbijamo ljude suštinski da se bave politikom. Mi o tome zaista moramo da razmislimo.

Pogledajte u našem društvu za šta slovi narodni poslanik. Nekada je to bilo institucija gde su se svi ljudi bezmalo ponosili. Bila im je čast da budu narodni poslanici. Danas je, što medijski, kako god hoćete, od narodnog poslanika stvoren čovek gde bi bilo najprirodnije, otprilike, da ga neko na ulici prebije zato što je on lopov. Čim je narodni poslanik, on je lopov i on ko zna šta radi, krade, jede džaba u parlamentu, namešta sebi poslove i slično.

Mi moramo, ljudi, to da u ovom društvu konačno prekinemo sa tom praksom zato što narodni poslanik nije lopov, on je predstavnik naroda i on, jednostavno, zastupa taj narod ovde u Skupštini. A šta mi radimo? Inače, podržavam, da se razumemo, da svako mora da prijavi imovinu i mora čak to da se pooštri, mora da se kontroliše, ali šta mi ovde imamo od starta? Ne, ne, ti si prevarant, primaš tamo neku platu, ko zna kako ti nameštaš svoje poslove, sram te bilo, barabo jedna i onda kada se još dodatno pojača sa ovakvim zakonima, da se dodatno pooštrava nešto prema poslanicima, onda narod kaže – da, jeste, to je zato što su oni lopovi, pa mora nekako dodatno da im se to pooštri. Vidite, to mora jednom da se suzbije. To jednom mora da se suzbije i da se kaže da biti javni funkcioner je čast, a ne da si ti tu došao da svoje kombinacije praviš i da sebi uvećavaš kapital.

Ja izuzetno podržavam ovu akciju države, posebno ovim funkcionerima u lokalnim samoupravama, da se, naravno, što češće vrše kontrole, pa i da se hapse. Pa, što da se lažemo, postoje brojni funkcioneri na lokalnim samoupravama, postoje i mnogim državnim institucijama. Sramota vas je da popijete kafu sa njim. Sramota je, zaista, zato što rade to što rade i kada odete negde u neku sredinu, pa kada počnu ljudi da vam pričaju sve šta je taj uradio, to, naravno, ne dopire nekada do ovde, do ljudi u Beogradu, onda se vi zapitate pa kako je moguće da je taj uopšte došao u tu situaciju da bude?

Naravno, neretko ima i gluposti. Recimo, ja sam slušao za razne lokalne funkcionere, predsednike opština. To kada dođe neko da vam ispriča, to je od zla oca i gore majke, otprilike, čovek, međutim taj čovek izađe na izbore i pobedi sa jedno 70% naspram 30%, koliko svi ostali osvoje. Pa, ne može baš da bude lopov ako je ne znam 70% njih glasalo za njega. Pa, to je licemerno i van pameti.

U svakom slučaju, podržavam ovaj zakon. Neka se pooštri, s tim što moram da vam kažem, čuo sam razne zahteve i, Bogu hvala, nije to uvedeno ovde u zakon, ali sam čuo razne zahteve, da sada treba da prijavljuješ imovinu i brata i tetke i tašte i strine. Čekajte, ljudi, kako vi možete da obavežete nekog? Recimo, hipotetički, možda neko ne govori sa rođenim bratom. Pa, što bi se njegov rođeni brat prihvatao da prijavljuje tu imovinu? Odakle vam pravo da mu to tražite? Možda čovek neće to da uradi. Kako onda? Ko je sada tu u prekršaju? Mi smo, recimo, imali takvih situacija gde se kaže – sram ga bilo, preneo je tamo na taštu, na ovog, onog! Možda nije to uradio, ali se odmah od starta sumnja zato što je stvorena takva atmosfera – ako si ti javni funkcioner, ti si kriminalac.

Zato vas molim da, pored ovakvih zakona kojima se ovo pooštrava i koje potpuno podržavam i glasaću, ali da negde i učinite, s druge strane, da medijski ne budu javni funkcioneri od starta izloženi da su lopovi zato što to nije istina i da se negde o tome malo više govori.

Pogledajte istraživanja sva koja pokazuju. Nažalost, naše institucije imaju strahovito malu podršku građana zato što je takva atmosfera stvorena i negde ljudi na pravdi Boga budu okrivljeni od starta da su lopovi, a nisu.

Nadam se da će se ovim zakonom, između ostalog, tako nešto poboljšati i popraviti, jer kada ljudi pročitaju ovaj zakon, koji ćemo usvojiti, samo kažem da mi se naslov njegov ne dopada mnogo, kada ljudi budu zaista to pročitali, shvatiće da ne postoji nikakva šansa da kao javni funkcioner utajiš negde nešto i da negde prevariš državu, jer to je nemoguće. Hvala vam.

Zahvaljujem, kolega Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege i koleginice, uvaženi članovi Vlade, poštovani građani Republike Srbije, siguran sam da ne postoji nikakav pravni akt, pravilo, zakon, bilo kakva pravna norma ili bilo kakav list papira koji će nadoknaditi i ukinuti bol porodici koja je ostala bez svojih najmilijih, naročito ako je u pitanju dete. Tada je ta bol mnogo veća.

Takođe, ta bol je mnogo veća ukoliko je dete izgubilo život zbog nečije obesti, svireposti itd. Druga stvar u koju sam definitivno siguran je to da ljudi koji su učinili takve monstruozne zločine više nikada ne mogu postati ravnopravni članovi društva u kome važe nekakva moralna i zakonska pravila i norme.

Da je to tačno i da je ova moja tvrdnja istinita, potvrđuje i broj 160 hiljada potpisa građana koji su u stvari pokrenuli ovu narodnu inicijativu koju mi danas zvanično zovemo Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, a narod u Srbiji ga zove Tijanin zakon.

Bez obzira kako mi danas nazivali ovaj zakonski predlog, činjenica je da se njime pokušava uticati upravo na ove dve stvari o kojima sam govorio. S jedne strane pružiti kakvu-takvu satisfakciju za živote dece i nemoćnih koji su nastradali i koji su bili žrtve ovih monstruma, a s druge strane, zaštititi društvo i imati nekakvu prevenciju da ti monstrumi ta svoja dela, odnosno nedela ne bi počinili u budućnosti.

Nažalost, dosta dobro sam upoznat sa situacijom oko tragedije nastradale Tijane Jurić iz Subotice i siguran sam da je ovo satisfakcija i za dobar deo građana Republike Srbije koji su u tim danima očekivali i tražili najgoru kaznu za zločinca koji je učinio jedno takvo nedelo.

Mislim da je ovim objašnjenjem svima jasno šta je u stvari cilj ovog zakona, ali ono što nikome od nas u ovoj sali i nikome u Srbiji normalnom nije jasno je to što danas, kada pričamo o ovom pitanju, nema nikoga iz opozicije u sali.

Niko od njih nema nameru ni da učestvuje u raspravi, ni da glasa kada je u pitanju ovaj zakonski predlog, koju, činjenica je, prevazilazi sve naše dnevno-političke sukobe i dnevno-politička neslaganja.

Ono što je najgore u svemu tome je što većina njih danas boravi u beogradskim kafićima, a jedan broj njih se nalazi i stotinak metara odavde u nekakvim šatorima gde radi Bog zna šta. I mi samo možemo da slutimo šta je to šta je njih navelo na takav jedan postupak da odbiju i raspravu i glasanje kada je u pitanju ovaj zakon.

I sam pretpostavljam da je to jedna zaslepljujuća mržnja prema, pre svega, predsedniku države, SNS, zaslepljujuća mržnja prema državi i sopstvenom narodu. Dobro je da država i da Srbija danas vidi šta jedna, šta ljudska mržnja i zaslepljenost može da uradi i kakve posledice mogu da budu i po sve građane i šta bi to bile posledice kada bi takvi ljudi preuzeli upravljanje Srbijom.

I isto kao što nam nije jasno zašto ih nema kada je u pitanju Tijanin zakon, s druge strane, kristalno nam je jasno zašto ih nema kada je u pitanju zakon o sprečavanju korupcije.

Prema predlogu koji je danas pred nama, zakon predviđa prijavu imovine, prihoda, mogućnosti provere računa funkcionera i to su stvari koje ne odgovaraju njihovim političkim gazdama. Ne odgovara onim ljudima koji su više od decenije, skoro deceniju i po i nešto više u Vojvodini te račune i tu imovinu povećavali na štetu naroda u Srbiji. Svoje račune su punili narodnim novcem i mislim da je potpuno jasno zašto danas nisu tu kada govorimo o zakonu kojim će se takvi postupci u budućnosti sprečiti.

I to su danas opet uglavnom ljudi koji su u ono doba vodili Demokratsku stranku, tzv. DOS koji danas nosi naziv Savez za Srbiju, a iza njega stoje opet isti ljudi i nekakvi njihovi pratioci.

U svakom slučaju nas iz SNS i poslanike SNS zajedno sa našim partnerima će biti sasvim dovoljno da u danu za glasanje izglasamo i Tijanin zakon i zakon o sprečavanju korupcije, ali i sve druge zakonske predloge koji su danas pred nama.

Biće nas sasvim dovoljan broj i ostaje nada da će neko od poslanika iz opozicije otrgnuti se sa lanca svojih političkih gazda i pojaviti se barem u danu za glasanje sa minimumom ljudskog dostojanstva da podrže, pre svega, Tijanin zakon, a zašto ne i zakon o sprečavanju korupcije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarsko sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, pred nama imamo Tijanin zakon, ovako se zove, a mogao se zvati i po imenima mnoge druge dece koja su, nažalost, doživela sličnu sudbinu.

Želim, pre svega, da se poštovana ministarsko, zahvalim vama na rezultatima koje postižete u zaštiti nezavisnosti sudstva, bez obzira sa koje strane pritisci dolaze, istrajte u tome.

Sa druge strane, želim da vam se zahvalim što ste ovu jednu narodnu inicijativu za donošenjem ovakvog zakona proveli kroz jednu potpuno pravilnu proceduru, što je sprovedena javna rasprava upravo kakva je i trebala da bude i što mi danas imamo pred nama zakon koji ćemo svakako usvojiti i koji je veoma značajan i koji nam je nedostajao do sada.

Cilj tog zakona svakako je da se kazne počinioci, tj. da kazne za počinioce budu srazmerne učinjenim delima i da budu pravedne. Znamo i svesni smo da ne postoje idealni zakoni, ne postoje ni idealne presude, međutim značaj ovih zakona koji su danas pred nama, uključujući i Tijanin zakon je, a pre svega Tijanin zakon da ga je inicirao narod. Prošli su najširu javnu raspravu.

Dakle, narod smatra da se najteži oblici krivičnih dela kao što su teško ubistvo, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, a kada su izvršena prema detetu, maloletnom licu, bremenitoj ženi i nemoćnom licu krivično sankcionišu kaznom doživotnog zatvora, a da sud ne može uslovno otpustiti osuđenog za ta krivična dela.

Značajno je i to da obuhvat ovog zakona, tj. ove kazne, da je posledično proširen i na druga krivična dela za koje je do sada bio propisan zatvor od 30 do 40 godina. Dakle, ako smo odlučili da nemamo smrtnu kaznu i da smo za najteža krivična dela predvideli kaznu zatvora od 30 do 40 godina, onda je potpuno pravilno to što ste predložili, da se ove kazne prošire i za sledeća krivična dela, to su ubistvo predstavnika najviših državnih organa.

Imali smo i takav slučaj, nažalost, u svojoj istoriji.

Teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanje radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, agresivni rat, upotreba smrtonosne naprave, terorizam, uništavanje i oštećenje nuklearnog objekta i ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom. Nisu do sada možda se ni dogodila krivična dela iz ovog domena, ali ovaj zakon će preventivno delovati da se i ne dogode.

Ovde dok raspravljamo o setu zakona iz ove oblasti, vidimo, prazne su klupe, nažalost, koje pripadaju delu opozicije, jer njih ovi zakoni i ne interesuju. Međutim, čini mi se da previše pažnje pridajemo njima, jednoj beznačajnoj manjini koja za cilj, za svoj cilj, ima upravo kočenje svakog napretka koji postižemo, svakog napretka, pa i na ovom pravnom polju.

Kada raspravljamo o ovim zakonima, normalno je da ih nema. Pa na koga će se drugog odnositi na primer Predlog zakona o sprečavanju korupcije, Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela? Ja sam lično ubeđen, to je moje mišljenje, na veliki broj ljudi koji su protiv donošenja ovakvih zakona, ne želim sada da ih imenujem pojedinačno. Normalno da ih nema. Oni ne žele ovakve zakone. Oni ne žele zakone kojima će se uvesti red u ovoj državi. Zato žele na nelegalan, nelegitiman način da dođu ponovo na vlast i da spreče svaki napredak Srbije. Hvala.

Zahvaljujem kolega Đokiću.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, pred nama se već drugi dan na javnoj raspravi nalazi set pravosudnih zakona koji su od izuzetnog značaja za unapređenje zakonodavnog okvira i naravno za veću i bolju zaštitu svakog građanina Republike Srbije.

Pitanje života, pitanje bezbednosti i sigurnosti svakog građanina Republike Srbije, a posebno pitanje zaštite života najranjivijih i najosetljivijih društvenih grupa je pitanje broj jedan za SNS, odnosno to je pitanje koje mora i treba da uživa punu zaštitu u svim mogućim oblastima, a pre svega u zakonodavnoj oblasti.

Iz tog razloga, smatram da su izmene i dopune Krivičnog zakona, koje predviđaju novu kaznu zatvora, a to je doživotna kazna zatvora, i te kako značajna upravo sa aspekta zaštite života najosetljivijih i najranjivijih, a to su deca, trudnice, nemoćni, ostareli i, naravno, zaštita svih onih koji su izloženi najgnusnijem i najmonstruoznijem činu, a to je silovanje od strane počinilaca ovog krivičnog dela.

Izmene i dopune ovog Krivičnog zakona svakako će imati istorijski karakter, jer prvi put, a naravno, u skladu sa uporedno-pravnim rešenjima najrazvijenijih evropskih zemalja i najrazvijenijih demokratija, kao što je Švajcarska, kao što je Nemačka, kao što je Francuska, kao što je Velika Britanija, uvodi se kazna doživotnog zatvora.

Pitanje zaštite života, odnosno pravo na život je osnovno ljudsko pravo i država je u obavezi da preuzme sve mere kako bi svaki građanin Republike Srbije ostvario to osnovno ljudsko pravo, pravo na život. Niko nema pravo da liši drugo lice prava na život. Taj koji se usudi da nekoga liši života je monstrum, to je neko ko je svirepo izvršio ubistvo i on naravno da zaslužuje doživotnu kaznu zatvora.

Doživotna kazna zatvora predviđena je za najsvirepija ubistva, upravo za ubistva dece, za maloletna lica, za trudnice, za stare i nemoćne. Tu nema i ne može biti uslovnog otpusta.

Naravno da kazna doživotnog zatvora u nekim drugim slučajevima poznaje i uslovni otpust. On može da se desi posle 27 godina izdržane kazne zatvora, ali naravno, tome prethodi i sudska odluka i mnogo drugih okolnosti koje mogu dovesti ili ne moraju da dovedu do uslovnog otpusta.

Vrlo je značajno i to što postoji opoziv uslovnog otpusta u vremenskom trajanju od 10 godina, tako da onaj koji ga ponovi, ponovo ide na izdržavanje kazne zatvora.

Ono što želim posebno da istaknem je da je ovaj zakon prvi put podržalo 160.000 građana preko inicijative Fondacije Tijane Jurić, odnosno oca pokojne devojčice, koja je tragično izgubila život upravo od jednog silovatelja, mučitelja i monstruma.

Takođe, želim da istaknem da je Ministarstvo pravde još 2015. godine formiralo radnu grupu i razmatralo je uvođenje doživotne kazne zatvora, a takođe želim da pohvalim da je u izradi izmena i dopuna Krivičnog zakona Ministarstvo pravde timski radilo zajedno za MUP i sa Ministarstvom zdravlja, tako da i neka pitanja koja se tiču otežavajuće okolnosti prilikom izricanja zatvorske kazne od strane suda moraju biti cenjene kada su u pitanju povratnici i to na jedan način kada su u pitanju prvi put, a na drugi način, odnosno strožije zakonske sankcije se moraju izreći kada su u pitanju povratnici drugi ili treći put.

Srpska napredna stranka nema dilemu. Ona glasa za život, a ovaj zakon svakako jeste u korist života svih naših građana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Pre nego što dam reč kolegi Veljkoviću, samo jedna informacija, obzirom da na listi prijavljenih narodnih poslanika imamo samo predstavnike poslaničke grupe SNS, preostalo vreme, kada je reč o ovom zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu je sedam minuta.

Kolega Veljkoviću, izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se, pored ostalih, nalazi i jedan izuzetno važan predlog, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji predstavlja promenu sistemskog zakona, kome se pristupilo sa velikom ozbiljnošću, uz maksimalno učešće stručne javnosti i kroz redovnu zakonsku proceduru započetu još 2015. godine formiranjem stalne radne grupe Ministarstva pravde.

Nakon preciznih analiza krivično-pravnog okvira u našoj zemlji, odnosno statističkih pokazatelja u vezi sa izvršenjem pojedinih krivičnih dela, kao i ishoda sudskih postupaka, može se nedvosmisleno konstatovati da Srbija ima prilično blagu kaznenu politiku, koja se manifestuje ne toliko u propisanim kaznama, već u njihovom sprovođenju, odnosno presudama koje se izriču, što nameće potrebu za preispitivanje efikasnosti takvog kažnjavanja.

Dve glavne svrhe kažnjavanja su odmazda i prevencija. Odmazda kao vekovni cilj kazne je u savremenom krivičnom pravu odbačena kao neprihvatljiva. Naš današnji Krivični zakonik predviđa da je svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija specijalna i generalna prevencija, kao i vaspitna funkcija koja se ogleda kroz izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveza poštovanja zakona.

Svim pravnicima je poznato da upravo generalna prevencija treba da buduće učinioce krivičnih dela spreči da ne čine neko krivično delo. Međutim, aktuelni zakonodavni okvir, stanje u pravosudnom sistemu, gde procesi predugo traju, a sudije previše cene olakšavajuće okolnosti za okrivljene, uslovilo je porast najtežih krivičnih dela i otežalo realizaciju svrhe kažnjavanja.

To su neki od razloga koji su uslovili izmenu i dopunu Krivičnog zakonika, a čija je suština uvođenje doživotne kazne zatvora za najteža krivična dela.

Osim toga, uvođenje doživotnog zatvora, predlog sadrži još bitnu novinu – propisivanje pravila za strože kažnjavanje učinilaca krivičnih dela kada je reč o povratnicima, odnosno višestrukim povratnicima koji inače predstavljaju jedan od najvećih bezbednosnih problema u svakom društvu, pa i u našem.

Predviđa se i uvođenje novog krivičnog dela – napada na advokate i reguliše sankcionisanje pripremanja ubistva.

Predložene izmene, a naročito uvođenje doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust za pojedina krivična dela i dalje pooštravanje kaznene politike uzburkalo je širu i stručnu javnost, navelo na razmišljanje, razgovore i mnogobrojne dileme.

Opredeljujući se za propisivanje određene kazne, mi se kao društvo opredeljujemo prema određenoj društvenoj pojavi. U tom kontekstu ukazujem da teški i svirepi zločini, posebno prema deci, iziskuju posebnu pažnju društva i treba ih na svaki način osuditi i maksimalno sankcionisati.

Mogućnost da se počinioci takvih svirepih dela za života ponovo mogu naći na slobodi, što sadašnja zakonska rešenja omogućavaju i eventualno ponoviti isto ili slično delo, što je u svakom slučaju zastrašujuće, pogotovo za porodice koje su doživele užasne gubitke dece, nameće potrebu za uvođenjem doživotnog zatvora kao rezolutan odgovor i stav društva prema društvenom ponašanju ljudima koji siluju decu, ubijaju decu ili na najgori način zlostavljaju decu.

Predlog ovog zakona je adekvatan odgovor našeg društva.

Nažalost, kao i u svakom procesu, i ovde se pojavljuju organizacije za navodnu zaštitu ljudskih prava i neki pojedinci koji smatraju da predložene izmene i dopune Krivičnog zakonika, pogotovo u pogledu uvođenja doživotnog zatvora, bez prava na uslovni otpust, predstavljaju presedan nezabeležen u zakonodavstvu, koji će nas dovesti do udaljavanja od EU i problema sa Evropskim sudom za ljudska prava.

Takođe, potencira se da predviđena kazna doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust može se podvesti pod pojmom nehumane kazne koja je izričito zabranjena Poveljom i koja ne daje bilo kakve šanse osuđenom licu da se njegova situacija može promeniti. Naravno, ovakve konstatacije nisu do kraja utemeljene, s obzirom na činjenicu da se kazna doživotnog zatvora može izreći u 183 od ukupno 216 država u svetu, a od 49 članica Saveta Evrope, samo devet zemalja nema kaznu doživotnog zatvora, a to su pored Španije, Norveške, Portugalije, Andore, San Marina i države nastale na teritoriji Jugoslavije, osim Slovenije.

Isto tako, pet država članica Saveta Evrope predviđaju ovu kaznu bez prava na uslovni otpust.

Inače, potenciram činjenicu da je koncept doživotnog zatvora uveden devedesetih godina 20. veka, nakon ratifikacije Protokola 6, uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, kojom je ukinuta smrtna kazna, i ista se izriče sve češće sa tendencijom daljeg rasta.

U tom kontekstu ukazujem da je u poslednje tri decenije utrostručen broj onih koji su osuđeni na doživotni zatvor, dok je 2000. godine 261.000 osuđenika kažnjeno na doživotni zatvor, već 2014. godine ovaj broj je iznosio 479.000, što je rast od 84%.

Kada je u pitanju primedba koja se odnosi na prava učinilaca brutalnih krivičnih dela, postavlja se logično pitanje – šta je sa pravima žrtava, maloletne Anđeline, Tijane, Ivane i njihovih porodica? Dakle, imamo situaciju borbe prava deteta koje nema ni 18 godina i na drugoj strani prava ubice dece. Ako treba da gledamo i vagamo ta dva, onda smatram da ni jednog trenutka ne treba da imamo bilo kakvu dilemu, pogotovo ako pođemo od činjenice da su naša deca najveće blago i budućnost ove zemlje, onda smo u obavezi da preduzmemo sve raspoložive mere i aktivnosti koje će omogućiti da više ni jedno dete ne strada od takvih monstruma, a predlogom ovog zakona šaljemo jasnu i nedvosmislenu poruku da Srbija prema takvim najgnusnijim zločincima neće imati ni trunke tolerancije.

Na kraju želim da izrazim zadovoljstvo što je prihvaćen predlog Advokatske komore Srbije da se u zakoniku propiše novo krivično delo – napad na advokate. Propisivanjem ovog krivičnog dela stvaraju se osnovne pretpostavke za efikasnije postupanje nadležnih organa, pre svega, policije i tužilaštva, kako bi brzim otkrivanjem, hapšenjem i procesuiranjem, te izricanjem zaprećene kazne od strane sudova postigli jasnu poruku da pravni sistem funkcioniše.

Uzimajući u obzir pozitivne efekte koje će reprodukovati primena Krivičnog zakonika, sa zadovoljstvom će poslanička grupa SNS glasati o ovom i ostalim predlozima zakona u danu za glasanje, uz žaljenje što to ranije nije urađeno. Hvala.