Hvala gospodine Mirčiću.
Ministar Zoran Đorđević, izvolite.

Slažem se i ja sa vama da svako zaduživanje povećava zaduživanje zemlje, svako zaduživanje povećava taj odnos javnog duga prema BDP, ali nije svejedno da li vam je bruto domaći proizvod ili bruto društveni proizvod na jednom nivou ili je veći. Mi naravno, razvijajući našu zemlju, povećavamo bruto domaći proizvod i naravno da onda stvaramo sebi mogućnost da se i više zadužujemo.
Kao što ste videli ovde kada sam ja čitao, ja kažem kada se povlači prva tranša, kada poslednja tranša, pod kojim uslovima. U ranijem periodu, u periodu od 2000. do 2012. godine vi niste imali jasan plan zaduživanja i naravno da kada hoćete da zloupotrebite nešto, vi možete da kažete da je najveći bio u tom zaduživanju ili najveći javni dug 2015. godine, kako vi kažete.
Da, ali to je zato što se neko zadužio deset godina pre toga, zato što se nije planski zadužio, zato što nije imao projekte i zato što je došlo na naplatu te 2015. godine. To je pravi razlog. Ako vi hoćete da sprovodite javne finansije na jedan transparentan način, da preuzmete odgovornost za to, onda morate raditi ovako. Onda morate da izađete pred građane Srbije, da pročitate koliko god to bilo komplikovano ili teško da pročitate jedan veliki ovakav tekst, ali to je najmanje što možete da uradite za građane Srbije, da im kažete zašta ste se zadužili, kako će da izgleda taj kredit, kada će da s otplati taj kredit i pod kojim uslovima i da preuzmete odgovornost za taj kredit. To radi ova Vlada.
Znači, mi kao Vlada Republike Srbije nismo ni jedan kredit povukli da nije imalo opravdanost, ili da se ne koristi ili da imamo da negde stoji da plaćamo penale za to. Znači, infrastrukturni projekti u Republici Srbiji se danas vide, danas se rade i danas se sprovode.
Uostalom vidite i ovde, tačno se vidi ko će da ih sprovodi i ko je odgovoran za to itd. I vi ste najbolji primer da li i za kinesku kompaniju koja će da sprovede i za kinesku banku koja će da da. Znači, odgovornost jeste u tome da ćemo da jasno pratimo dinamiku sprovođenja tog projekta i dinamiku trošenja novca. U takvim okolnostima vrlo teško, ili može da dođe samo u nekim nepredviđenim okolnostima do nekog kašnjenja, ali verujem da se to neće desiti jer upravo sa najboljom namerom i sa najboljim planom ulazimo u sve ovo. To je razlika između ove Vlade i Vlade koja je bila do 2012. godine.

Hvala ministre.
Milorad Mirčić, izvolite.

Suština je u sledećem, zašto mi insistiramo da znamo za svaki dinar, odnosno za svaki evro koji se angažuje od strane Vlade Srbije, odnosno države Srbije na ime kredita koji su uzeti. Iz prostog razloga što vidimo i na ovim primerima ministar resorni se rastrčao da što više projekata obezbedi američkoj kompaniji, a nije na bazi ovih pozitivnih iskustava, gospodine Đorđeviću, o kojima govorite i vi i mi srpski radikali, kada je u pitanju kineska kompanija nemamo ni jednu jedinu informaciju šta je to sa početkom radova na autoputu Novi Sad-Ruma-Šabac. To je od nacionalnog ekonomskog interesa za državu Srbiju, kao što je Koridor 11 i od ekonomskog i od nacionalnog interesa.

Koridor 10 je od interesa i države Srbije, a i EU. I EU će to u svakom slučaju nastojati da završi, ali nama je ovo od nacionalnog interesa zato što ovaj autoput povezuje Srbiju sa Republikom Srpskom. Da li je nešto urađeno za ovu razliku, kao što sam rekao otprilike, odokativno tri milijarde evra, da li je to možda potencijalna mogućnost da se počne sa ovim radovima, ili je mogućnost da sličan ugovor, kao što imamo Preljina Požega, potpišemo sa kineskom ili sa ruskom kompanijom, ili sa bilo kojom drugom kompanijom čija zemlja daje povoljnije uslove za početak radova na autoputu Novi Sad-Ruma-Šabac? Toliko smo slušali marketinških najava i od same ministarke, samo što nisu počeli radovi. Nema više prepreka.

Mi smo usvojili ovde zakon koji iznuđen, na neki način iznuđen zbog Behtela, dolaska Behtela, da kada je u pitanju vlasništvo nad zemljištem da tu nema nikakvih problema. Nema više problema u Srbiji da se čeka sa tim radovima, nema čak problema ovde ni kada je u pitanju projekat. Ovde je pitanje samo gde su ta sredstva? Ta razlika sredstava između onoga što je na ime kredita od 2015. do 2019. godine uzeto od strane Srbije od 15 milijardi do 23 milijarde. To je sedam, osam milijardi. Ukupne investicije, kada pogledate, kada saberete, tu je negde oko pet milijarde. Tri milijarde fali. Da li je to u nekim projektima koji još nisu realizovani, koji treba da se realizuju? Moramo da znamo. Ako jesu na ime tih projekata onda plaćamo te penale. Plaćamo tu zateznu kamatu.

Hvala kolega Mirčiću.
Za reč se javio narodni poslanik Branimir Jovanović.
Izvolite kolega Jovanoviću.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, govoriću najpre o značajnim infrastrukturnim projektima koji se finansiraju na osnovu kredita kineske Ekspor import banke kao ovlašćene institucije Vlade Narodne Republike Kine.

To su izgradnja autoputa E-763 na deonici Preljina-Požega i modernizacija i rekonstrukcija železnice na deonici Novi Sad-Subotica. Realizacija ovih ugovora je u stvari pokazatelj dobre saradnje između naše države i Kine i sprovodi se na osnovu Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji dve zemlje.

Navešću nekoliko uspešnih primera koji su realizovani u prošlosti, odnosno neki koji se realizuju. To su prvo projekat izgradnje mosta Zemun-Borča sa pristupnim saobraćajnicama, zatim izgradnja obilaznice oko Beograda, kao i projekat modernizacije i rekonstrukcije železničke mreže na deonici Beograd-Stara Pazova. Ugovorom o zajmu za izgradnju autoputa na Koridoru 11 od Preljine do Požege biće obezbeđeno 445 miliona dolara i to je onaj deo od 85% koji se finansira iz kredita, a ostalih 15% finansiraće se iz budžeta Republike Srbije.

Očekujem da uskoro krene izgradnja ove deonice, s obzirom da su izvršene sve pripremne radnje, tačnije one koje se odnose na izdavanje građevinskih dozvola i one koje se odnose na eksproprijaciju zemljišta. Ovo je jedna od najtežih deonica koja se gradi na Koridoru 11, pre svega zbog činjenice da trećine deonice od Preljine do Požege, zapravo tu trećinu čine mostovi i tuneli.

Ali, ovaj deo auto-puta je od velike važnosti, jer kada on bude završen, kada dođe auto-put do Požege, odatle dalje kreću dva kraka - jedan krak prema Crnoj Gori i samim tim biće kompletirana jedna trasa od Beograda do Boljara, u dužini od 258 km, to je ta veza Južni Jadran-Beograd, a drugi krak će ići od Požege do Kotromana i on će biti deo budućeg auto-puta Beograd-Sarajevo.

Podsetiću da se uskoro očekuje i završetak na deonici Koridora 11 od Obrenovca do Ljiga, a s obzirom da je već u funkciji deonica od Ljiga do Preljine, sada ćemo imati jednu trasu od 102 km auto-puta na ovom koridoru i to je od velike važnosti za građane Kolubarskog i Moravičkog okruga, ali i za građane Raškog i dela Rasinskog okruga.

Namerno sam istakao građane Raškog i deo Rasinskog okruga, jer ja dolazim iz Raškog okruga, iz Kraljeva i plan je da se Koridor 10 i Koridor 11 spoje Moravskim koridorom, od Preljine do Pojata. Na ovaj način biće kompletirana mreža auto-puteva u Srbiji.

Moravski koridor vredan je 800 miliona evra i biće dugačak 110 km. Taj koridor praktično spaja centralnu Srbiju, počevši od Čačka, preko Kraljeva, Trstenika, Vrnjačke banje, Kruševca, pa do Ćićevca. Samo u ovom delu Srbije živi oko pola miliona stanovnika i ne moram da istaknem koliki je to značaj, ne samo za razvoj privrede ovog kraja, jer u ovom području posluje 30 hiljada malih i srednjih preduzeća. Takođe, značajno je za razvoj turizma, jer će se lakše dolaziti do planinskih i banjskih destinacija. Prema proceni Svetske trgovinske organizacije, novac koji je uložen u infrastrukturu koja dovodi do turističkih centara vraća se četvorostruko.

To može biti još jedan benefit, osim toga što će na izgradnji auto-puta biti angažovani novi radnici i građevinska operativa.

Napraviću jednu digresiju, ali ona se svakako odnosi na ovu tačku dnevnog reda, jer pored razvoja drumskog saobraćaja, kompletnu infrastrukturu centralne Srbije upotpuniće i otvaranje aerodroma Morava u Lađevcima kod Kraljeva. U toku su radovi na proširenju i produženju ove staze i očekujem da već krajem juna meseca mogu da sleću i da poleću civilni avioni sa aerodroma Morava. Tako će ovaj deo Srbije, odnosno građani Raškog, Moravičkog, Zlatiborskog i Šumadijskog okruga, a to je oko 800 hiljada ljudi, moći da računaju na bolje uslove za razvoj privrede, a podsetiću da je samo u Kraljevu nedavno otvorena fabrika "Eurotaj", ali i fabrika "Leoni", što je dobar signal za investitore iz ovog kraja.

U cilju realizacije projekta mađarsko-srpske železnice koji povezuje dva glavna grada Mađarske i Srbije - Budimpeštu i Beograd, važno je da usvojimo ugovor o pozajmici, a sredstva iz tog kredita biće uložena u modernizaciju i rekonstrukciju železničke pruge na relaciji Novi Sad-Subotica, tačnije Kelebija. I ovde će, kao i u prethodnom slučaju, 85% da se finansira iz kredita, a 15% iz budžeta Republike Srbije. Brza pruga Beograd-Budimpešta jedna je od najvrednijih i najvažnijih infrastrukturnih projekata u regionu. Ovaj projekat je značajan ne samo za našu zemlju, već je značajan i u kontekstu regionalne saradnje, regionalnog povezivanja, povezivanja sa državama članicama EU, ali ono što je možda i najznačajnije, to je jedna veza područja srednje Evrope sa lukom Pirej i realizacija i sprovođenje u delo ideje - Jedan pojas, jedan put.

Modernizacija pruge na ovom železničkom koridoru unaprediće teretni saobraćaj, ali će naša železnička infrastruktura biti u skladu sa evropskim standardima.

Na dnevnom redu je i Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora Partnerstvo za lokalni razvoj između Republike Srbije i Evropske investicione banke. On se odnosi na finansiranje oko 40 gradova i opština u Republici Srbiji, ali i ovde postoje određena ograničenja, odnosno određeni uslovi, a to je da su ti gradovi i opštine, odnosno lokalne samouprave bile pogođene poplavama, migrantskom krizom, da imaju nizak stepen razvijenosti, ali da su ostvarili dobre rezultate u reformi javne uprave.

Novac će biti uložen u obnovu vrtića, u uličnu led rasvetu, u izgradnju zelenih pijaca i u rekonstrukciju zgrada lokalne samouprave.

Veoma je važno da ojačamo lokalne samouprave, da one budu funkcionalne, da organi lokalne samouprave budu efikasni i, što je najvažnije, da budu u funkciji zadovoljenja potreba građana Srbije.

Poslanici SDPS u danu za glasanje podržaće predložene ugovore i sporazume. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug. Mi to najbolje znamo. Naš problem 2013. godine, krajem 2012. i početkom 2013. godine nije bila samo visina duga, već i u tome što nije napravljen izvor za vraćanje duga. Novac koji je zadužen, a ne radi se o 15 milijardi, nego je bila suma 17 koma nešto milijardi na kraju 2012. godine. Na tu sumu dodajte obaveze koje su morale da se servisiraju zbog "Agrobanke" i "Metals" banke, koje su bile više stotina miliona evra. Na te sume dodajte kamate.

Samo, čini mi se, prethodne godine smo platili na te njihove obaveze 133 milijarde, to gospodin Arsić zna bolje nego ja, 133 milijarde dinara kamate, što je 1,1 milijarda evra. Svake godine na te dugove, a njihove kamatne stope su bile u njihovo vreme i po 5%, 6%, za razliku od ovih niskih kamatnih stopa, svake godine je izdvajano najmanje po 500, 600 miliona evra za kamate. Bilo je i rekordnih 1,1. Ako to uzmete kao podatak, lako ćete izračunati da smo za prethodnih sedam godina platili preko pet milijardi evra kamata na kredite koji su podignuti, a da sa tim kreditima nije napravljen izvor kako da se taj dug servisira.

U to vreme su od domaćih banaka dizani krediti za isplatu penzija. Naši unutrašnji dugovi prema tim bankama, koje su strane banke koje su došle u vreme, to bi Boško Obradović vrlo dobro znao, sad šeta sa onima koji su doveli strane banke, strane trgovinske lance itd, dug prema domaćim stranim bankama, da ih tako nazovem, je bio takođe veliki. Ti unutrašnji dugovi su bili spoljni jer banke konvertuju dinare u evre i to prebacuju u svoje matične banke, tako da ih nazovem.

Tako da, nisu oni ostavili dug 15 zarez nešto ili 17 zarez nešto milijardi, već sa svim ovim što sam opisao, taj dug je bio 25 milijardi.

Ali, svi zaboravljate donatorsku podršku. Ona je iznosila preko četiri milijarde evra, koje su takođe potrošene u nekom periodu do 2013. godine.

Svi zaboravljate još jedan izvor, sem donatorske podrške, a to su prihodi od privatizacija. Oni su iznosili 6,7 milijardi i oni su to vrlo brzo potrošili, a da ništa izgradili nisu. Zemlja je bila potpuno napuštena i zapuštena, bez ikakvih šansi za sadašnje i buduće generacije. Ne znam koliko kilometara auto-puta su napravili, ali mislim da ono što je napravljeno, većina je napravljena u prvom delu do 2003, 2004. godine. To je ona deonica prema Novom Sadu.

Ništa oni od toga nisu napravili i mi možemo to da podelimo ovako. Mi se sad bavimo gradnjom, izgradnjom države. Država je složen i dugo pravljen proizvod. Država se ne da napraviti na brzinu. Ona se mora dizati postepeno, s obzirom da je gotovo bila bačena u prašinu, blato, odnosno da je bila kuća golih zidova. Prihodi od privatizacije su potrošeni i većinom je kapital prodat budzašto, ceo društveni kapital, sav društveni kapital, a novac je iznesen napolje.

Prema proceni „Finejšn integritija“, međunarodne organizacije, izneto je preko 50 milijardi dolara u prvih 11 godina, do 2011. godine.

Svi zaboravljate još jedan prihod koji su oni potrošili. To je bio oproštaj Pariskog i Londonskog kluba koji je bio blizu pet milijardi. Dakle, naš dug bi bio daleko veći da nam Pariski i Londonski klub, zbog građana Republike Srbije i sankcija koje smo pretrpeli, nije oprostio tih gotovo pet milijardi.

Kad uzmete koliko su potrošili novca, prethodni, bivši režim, koji ja zovem „udruženi zločinački poduhvat“, nije potrošio samo onaj dug od 17,3 milijarde. To je bilo tridesetak milijardi. Svi zaboravljate kamate koje ćemo još uvek plaćati, čak plaćamo i rate Titovih kredita.

Za razliku od njih ovde se nešto izgradilo. Mi se bavimo izgradnjom. Da opišem plastično, Đilas i Jeremić su se bavili ugradnjom. Znači, dok se mi bavimo izgradnjom, oni su se bavili ugradnjom. Čini mi se da se Boškić, Ljotić i Bastać sada bave razgradnjom.

Dakle, svakako ste videli koliko napora ulaže stanka bivšeg režima, savez prevaranata, lopuža i ljotićevaca da dokaže kako nam zbog Kalemegdanske tvrđave, recimo, žičara ili gondola nisu potrebne.

Ovde imam fotografije Dubrovačke tvrđave, tvrđave u Dubrovniku. Tvrđava u Dubrovniku, verovali ili ne, ima žičaru, i to, mislim, od sedamdesetih godina, koja je možda nešto renovirana poslednjih godina, ali ne razumem, posebno ove iz saveza lopuža, prevaranata i lotićevaca, da mrze svoju državu toliko. Njihovo srce izgleda kuca na crvene kvadratiće. Izgleda su prisegnuli pogrešnoj državi, ne svojoj.

Dakle, ukoliko je nešto dobro za Dubrovnik, ne razumem zašto nije dobro za Beograd. Prihodi od žičare u Dubrovniku su desetak miliona evra godišnje. Cenim da bi u Srbiji bili višestruko veći. Dakle, neko ko samo mrzi svoju državu može da bude protiv toga da se nešto izgradi i da nešto donosi prihode glavnom gradu, a time i Republici Srbiji.

Dakle, ogromne napore Bastać, Boško Ljotić i ostali ulažu da prekinu gradnju, da se ne izgradi ništa. Oni su protiv auto puteva, oni su protiv gondola, oni su protiv Beograda na vodi, oni su protiv svega što se gradi, čak i protiv onoga zašta su se i sami zalagali, fontane, itd, pa kad nisu uradili, kad je to neko drugi uradio, onda su oni protiv toga. Dakle, nisu bili za izgradnju, bili su za ugradnju, a sad su za razgradnju. Svakako građani treba da znaju.

Što se autoputeva i železnica tiče, svi znamo šta su ostavili. Brzina pruga je bila prosečna brzina jedne diližanse i svakako se sa tim nije moglo ući ni u 20. vek, a kamoli u 21. i sad se ulažu ogromna sredstva i ogromni napori da se napravi infrastruktura.

Verujem da njima putevi i infrastruktura nisu ni trebali. Putevima i prugama se prevoze roba i putnici. Proizvodnja u njihovo vreme gotovo da nije ni postojala. Izvoz se uglavnom ograničavao na izvoz našeg novca otetog od sirotinje raje.

Dakle, oni su, po meni, bogati siromasi. Gospodin Đilas, gospodin Jeremić su bogati siromasi. Sem bogatstva, sem novca oni ništa drugo nemaju, niti su bogati duhom, niti su bogati moralom. Oni bi trebali da znaju, a i oni koji se razumeju da u državi Srbiji raj bogatih je napravljen na paklu siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, onih 400.000 ljudi koje su oni otpustili.

Dakle, nije bilo potrebe da imaju pruge sa zadovoljavajućom brzinom, da imaju vagone, da imaju železnicu, jer radnici kod njih gotovo da su svi bili otpušteni, da nisu ni morali putovati na posao. Lišili su ih posla, plate, dostojanstva, tako da su ih lišili pruga kojima bi trebalo da idu na posao i da se vraćaju s posla. Lišili su ih autoputeva, jer su mislili da ljudi bez posla ne moraju ni da putuju. Mi moramo da gradimo i pruge i puteve.

Imajući u vidu da, sem uvoza robe za potrošnju u strane trgovinske lance, mi moramo da se bavimo i izvozom, male zemlje, kao što je Srbija, koje troše stranu robu, itd, koje imaju dugove koje treba servisirati, te zemlje mogu samo da se razvijaju ukoliko imaju veliki izvoz, ukoliko imaju investitore koji će obezbediti proizvodnju roba, a proizvodnja robe je proizvodnja novca.

Verujem da stranka bivšeg režima nije o tome razmišljala, jer njihov glavni proizvod je bio dug i nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se troši. Gledali su samo kako da ga između sebe preraspodele.

Ja sam već opisivao Vuka Jeremića čiji je glavni investitor, koga on čak nije ni doveo u zemlju, bio Patrik Ho, da je uzeo sedam miliona dolara, i to mu je bila glavna stvar da javnu funkciju posveti svom privatnom biznisu, veoma sumnjivom biznisu zbog čega su njegovi partneri bili osuđeni.

Dragan Đilas je gradio most na Adi. Ovde je govoreno da nešto košta više, da radi neka američka firma i da to košta više. Ja u to ne bih ulazio, nisam stručnjak za izgradnju, ali su trebali takođe reći – most na Adi, cena koja je trebala da bude plaćena je bila negde oko stotinu miliona evra. Cena koja je isplaćena je nadmašila četiri puta veću cenu.

Dragan Đilas je mostom na Adi, po meni, preveo žedne preko vode. Spojio je dve mesne zajednice. Tim mostom je mogao napraviti pet. Cenom tog mosta je mogao napraviti najmanje pet funkcionalnih mostova na Savi. Gotovo svaku beogradsku ulicu, svedoci ste kolapsa u saobraćaja u Beogradu, sa jedne i druge strane je za taj novac, a suma je negde oko 500 miliona evra do sada, a još za pristupne saobraćajnice i tunele treba dva puta toliko, svaki beogradski sokak sa jedne strane starog Beograda i Novog Beograda mogao spojiti.

Njemu nije bio cilj, njemu je bio cilj, dok današnja vlast gleda da ima neku viziju razvoja, da ima proviziju. Šta će njemu vizija? Njemu je bila glavna provizija. Šta će njemu izgradnja? Njemu je izgradnja poslužila samo za ugradnju i zato je taj most koštao četiri, pet puta više nego što je bila projektovana vrednost.

Njegovi privatni poslovi su se razvijali, njegovo bogatstvo se gomilalo. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je zaradio novac, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Dragan Đilas je svojih 500 miliona evra oteo od siromašnih, i to odgovorno tvrdim. Ne 95%, već gotovo 100% je oteo.

U državi koju smo zatekli, siromašnoj, obezglavljenoj politički, uništenoj, ekonomski devastiranoj, vojno nemoćnoj, biti bogat i imati 500 miliona evra prihoda je sramota za svakoga, sem za Dragana Đilasa. Od njegovog obraza možete praviti pancire. To je pendžetirani obraz. Od njegovog obraza možete praviti đonove za vojničke cokule. Dok je bio gradonačelnik Beograda i ministar za Nacionalni investicioni plan, šef Narodne kancelarije, prihodovao je 500 miliona evra. Dok je bio na javnoj funkciji u Beogradu, grad se zadužio, gospodine Orliću, 1,2 milijarde su bili dugovi, obaveze grada Beograda i preduzeća iz grada Beograda. Mnoge gradske ustanove i preduzeća su koristile usluge njegovih firmi. Dok je bio uspešan kao privatnik, bio je neuspešan kao gradonačelnik.

Nije teško ni našim gledaocima da zaključe da se radilo o očiglednom prelivanju i danas on hoće da kaže da je on perspektiva zajedno sa Boškom Ljotićem, zajedno sa Vukom potomkom, Vukom Jeremićem koji je opljačkao čak i Kineze, protiv kojih je kasnije i svedočio. Boško Ljotić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i onaj prodavac NIS-a, koji je prodao, sem rafinerija, i nalazišta nafte i gasa koja se cene na pet milijardi, koji je propisao vrlo malu rentu, a zbog koje danas ne možemo da utičemo na cenu benzina.

Taj čovek se zove Borko Stefanović, to je onaj što iznosi neku košulju da pokazuje kako je, maltene, kao što su snajke nekada, zbog snajki prikazivani neki krvavi komadi odeće, tako i on danas maše sa time pokušavajući da se povrati, ali mi više NIS-ova nemamo. Mi nemamo više za prodaju ni jedan NIS, ni jednu rafineriju, ni jednu benzinsku pumpu, jer je Borko Stefanović to već prodao.

Dragan Đilas je kupio poslanički klub, kupio je šefa poslaničkog kluba, kupio je Mariniku, kupio je partiju. Jedinu partiju koju je on realno osnovao bila je politička stranka koja sebe zove „Srpske Dveri“. Davno su „Srpske Dveri“ prestale da budu srpske, to je jedna od Đilasovih privatnih firmi na čijem je čelu postavljen desna ili leva ruka sad Dragana Đilasa, Boško Ljotić. Sve su prodali, prodali su ideje, prodali su imovinu. Ništa izgradili nisu, i danas slušamo kako su oni, što god se gradi oni su protiv gradnje, oni imaju, navodno, neku drugu ideju. Sem blokada raskrsnica, sem blokade određenih gradilišta ništa drugo nisu ponudili, niti mogu da ponude građanima.

Dakle, potpuno podržavam izgradnju železnica, izgradnju puteva, jer nama infrastruktura donosi investitore. Investitori donose ne samo nova radna mesta, investitori donose i nove tehnologije na kojima naši učenici, naši studenti mogu nešto da nauče, a mogu i da unaprede te tehnologije, mogu da postanu odgovarajući stručnjaci. Osim što smo izgubili mnogo godina, izgubili smo i u tim novim tehnologijama. Izgubili smo u načinu na koji se robe proizvode, mnogo toga smo izgubili, ali vreme je da svi zajedno, da ta nevolja koju su nam oni ostavili bude razlog zbog čega smo se okupili, bez obzira na nacionalnu opredeljenost, versku itd, da podignemo ovu državu, da podignemo svoju glavu i da podignemo svoju zastavu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Snežana Paunović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građani i građanke Srbije, pred nama je predlog više ugovora o zajmu za kredit, i kako to obično biva kada su u pitanju ugovori o zajmu onda su puna usta kritike bez da se sagleda pozitivna strana ovakvih ugovora.

Probaću da objasnim zbog čega će poslanici SPS u danu za glasanje apsolutno podržati sve navedene predloge.

Naime, prvi među ugovorima, zapravo je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu za kredit za povlašćenog kupca za projekat modernizacije i rekonstrukcije mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Novi Sad-Subotica, odnosno državna granica Kelebija, između Vlade Republike Srbije i kineske Eksport Import banke.

Ono što je posebno važno naglasiti jeste saradnja države Srbije i Kine, kao ne samo najmnogoljudnije zemlje, već i zemlje koja je u samom vrhu po svom i finansijskom i ekonomskom uspehu i kao što rekoh ne samo po broju. Druga važna stvar jeste da je ova deonica zapravo sastavni deo nečega što se zove „Pojas i put“, beskrajno važni za državu Srbiju. Izvanredni odnosi sa Kinom omogućili su državi Srbiji da bude značajna tačka na turi „Pojasa i puta“, i uključena, pre svega, u veliki broj infrastrukturalnih projekata.

Za nas je važno da kažemo da strateško partnerstvo i intenzivni politički dijalog trenutno su na najvišem nivou u istoriji kada su u pitanju odnosi Srbije i Republike Kine.

Put svile za 21. vek će Srbiju, iako kao kontinentalnu zemlju, povezati sa Kinom preko Indijskog okeana i Egejskog mora od luke Pirej projektom ekspresne pomorsko-kopnene linije preko Grčke i Makedonije i preko brze pruge na relaciji Beograd-Budimpešta za čiju izgradnju se koristi zapravo ovaj zajam o kome se danas govori. Zašto je to važno? Pre svega je važno naglasiti da to partnerstvo sa Kinom ima svoju tradiciju, da su Kinezi učestvovali u izgradnji mosta „Mihajlo Pupin“, da se tada pokazalo da Kina ima i tehnički i apsolutni stručni kapacitet za realizaciju ovakvih projekata, ali i da je od tog momenta ta saradnja unapređena, pre svega zato što je Vlada Republike Srbije prepoznala važnost saradnje sa državom kakva je Republika Kina.

Nedvosmisleno očekujem da će u realizaciji ovakvog projekta učestvovati i naša preduzeća, naravno ona koja imaju mogućnost da isprate kapacitet kineskih kompanija. To će biti jako važno, pre svega, i za dalji rad takvih preduzeća i van granica Srbije, jer u onom trenutku u kom pokažete da možete biti partner kineskih kompanija, onda definitivno nemate limitirano tržište.

Ono što je takođe važno reći, jeste da, kada govorimo o ovoj deonici, možemo slobodno reći da će to biti prva brza pruga u istočnoj Evropi. Dakle, na temu izgradnje ove pruge, odnosno realizacije „Pojasa i puta“, Srbija predstavlja lidera u regionu i važnog, da ne kažem najvažnijeg, strateškog partnera Republike Kine. Zato je važno podržati jedan ovakav ugovor o zajmu, za koji napominjem, čak i kreditna stopa je toliko mala da je apsolutno opravdano zadužiti se na ovaj način.

Drugo na šta ću staviti akcenat jeste program Vlade Republike Srbije koji se tiče programa partnerstva za program lokalnog razvoja. Ovo su ugovori sa Evropskom investicionom bankom, i tiču se unapređenja i razvoja lokalne samouprave, zapravo pre svega 40 opština koje su u niskom procentu razvijenosti u odnosu na prosek u Srbiji.

Važno je naglasiti da 70% vrednosti ovog programa se finansira iz kredita Evropske investicione banke i to u iznosu od 22 miliona evra. Dvadeset i pet posto potrebnih sredstava biće obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, donatorskih sredstava, sredstava UNDP, ali i sredstava jedinica lokalne samouprave za koje se predviđa zakonom da moraju imati učešće od najmanje 15%.

Lokalne samouprave koje su nažalost bile pogođene čak i vremenskim nepogodama, poplavama i u tom smislu pretrpele veliku štetu, sada zahvaljujući ovom projektu, imaju mogućnost da unaprede i poprave sve ono što se dogodilo u proteklom periodu. Precizno su određeni kriterijumi po kojima će te opštine biti odabrane. Sredstva koja su obezbeđena pokrivaju otprilike 40 lokalnih samouprava.

Ono što je važno reći jeste da se pre svega ovaj projekat odnosi na popravku i revitalizaciju postojeće infrastrukture, što je jako važno za male lokalne samouprave u Srbiji, jer dobra infrastruktura otvara mogućnost da se u ovom naporu koji ulaže Vlada Republike Srbije za dovođenje investitora prosto obezbedi prostor da i te neke manje lokalne samouprave budu potencijalni teren u kome će se pojaviti neko od investitora i obezbediti nova radna mesta za naše građane.

Ono što je takođe važno jeste da će se iz ovog projekta finansirati i popravke, odnosno rekonstrukcije objekata opštinske uprave, javnih komunalnih preduzeća, ali i zadružnih domova. Kada to kažemo, pre svega se misli na energetsku efikasnost. Takođe je važno reći da je u planu izgradnja lokalnih tržnica, što će u svakom smislu podsticati ekonomski rast na lokalnom nivou pre svega, prodaju lokalnih proizvoda, ali i one higijenske uslove i kvalitet trgovine će biti povećan, a samim tim i broj zaposlenih.

Kada su u pitanju lokalne samouprave, postoji u obrazloženju Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu akcenat koji je stavljen na pre svega zelene i stočne pijace. Mislim da je važno naglasiti da se radi i o podršci lokalnoj samoupravi u tom smislu.

Najveći broj poljoprivrednika, po proceni, odnosno po, pretpostavljam, projektu koji je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uradilo da bi moglo da se opredeli o kojih se 40 lokalnih samouprava zapravo radi, najveći broj poljoprivrednika i farmera na tržištu uzgaja u krugu od 30 kilometara od pijace. To znači da su uglavnom te farme izvor lokalnih poslova i da će verovatno taj novac koji zarađuju na svojim proizvodima potrošiti u lokalnoj ekonomiji. Dakle, beskrajno je važno obezbediti tim ljudima koji su proizvođači pre svega da imaju prostor na kome će to po standardima i po svim pravilima moći i da prodaju i da od toga profitiraju, a možda i da prošire svoje poslove i na taj način angažuju dodatnu radnu snagu i smanje broj nezaposlenih. Takođe će se akcenat staviti i na led rasvetu i video nadzor. I jedno i drugo je beskrajno korisno jer se govori pre svega o tome da sprovođenje ovakvih projekata donosi i svoje benefite, pa na koncu i u onom delu koji se tiče ekologije.

Dakle, osim ako ne postoji jedna zla namera, ako ne postoji potreba da se maliciozno pristupi svemu onome što Vlada Republike Srbije čini i ulaže kao napor da poboljša život i standard građana Srbije, pred nama se nalaze predlozi zakona o ugovorima o zajmu koji zaista zaslužuju apsolutnu podršku, jer gde god se radi o zajmovima koji pre svega utiču na infrastrukturnu mrežu, oni nisu nikakav uzalud potrošen novac, već su novac koji je uložen u razvoj i u boljitak Srbije i stanovnika Srbije u celini.

Iz svega navedenog ponavljam i podvlačim još jednom, SPS će u apsolutno podržati svaki predlog zakona koji se nalazi pred nama, a u raspravi u pojedinostima ćemo se i detaljnije osvrnuti na sve predloge ugovora o kojima razgovaramo. Hvala.