Pravo na repliku ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Dobro, ne plačemo mi za ovima što ih nema. Ko hoće da učestvuje u radu – učestvuje, ko neće – ne mora, to je legitimno pravo. Takođe ima pravo da podnosi amandmane, mi i pravo i obavezu da o amandmanima raspravljamo. Što se nas tiče, oni nisu uopšte tema, tema je ovaj ozbiljan zakon.

Opet podsećam da ministar zna da svaka kazna, pa i kazna zatvora, pa i doživotna kazna, ima određenu svrhu kažnjavanja.

Znate, ako nekoga kaznite vi očekujete da će njegov tretman tamo negde u zatvoru biti takav da se očekuje da to lice može da se rehabilituje, da može da se ponovo vrati u normalne životne okvire itd. U ovim najtežim slučajevima, mi se slažemo da je to gotovo nemoguće očekivati, slažemo se i da se najčešće u ovakvim situacija dešavaju povrati krivičnih dela i svakako da sve neke buduće žrtve treba zaštititi od takvih, jer ko je jedanput pokazao takvu monstruoznost da je u stanju da siluje dete od tri godine i da ga ubije, od takvog je zaista teško očekivati da će bilo kakav zatvor vratiti u nekog normalnog čoveka. Ali on da bi koliko toliko prihvatljiv u zatvoru, da tamo ne bi nekome pretila opasnost od njega treba mu ostaviti tu mogućnost.

Ponavljamo više puta, ne mislimo da tako nekome nekada treba dozvoliti kad on posle 27 ili koliko godina zatraži da neko kaže – bravo, ti si se popravio, ideš na uslovni otpust. Najverovatnije se to u tako drastičnim slučajevima nikada neće ni desiti. Kako bi mogao neki sudija da donese i da dozvoli uslovni otpust npr. onome, pre neki dan monstrumu, unuku koji je silovao i ubio nepokretnu babu da bio joj uzeo, ne znam, 2.000 dinara itd.

To su zaista neke stvari koje normalan čovek teško može i da ponovi, ali mi moramo formalno zadovoljiti ono što smo mi kao pravnici učili u školi. Prosto, to je nešto što treba biti tema zakona, zbog toga što će se možda negde i pojaviti neki slučaj koji bi to zaslužio. Eto, samo kao mogućnost, a ne kao obaveza. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, a zatim Mihajlo Jokić.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažena ministarko, uvaženi pomočniće ministra pravde, poštovane kolege narodni poslanici, ono što sigurno najviše para uši ne samo nama poslanicima već i građanima Republike Srbije jeste kada nam se imputira da prilikom donošenja izmena i dopuna Krivičnog zakonika koristimo populizam, da smo populistički nastrojeni, a da nismo nastrojeni u onom pravcu u kome to praktična primena zakona koji donosimo treba da realizuje, odnosno postigne najbolji mogući efekat. Ovde populizma nema.

Ono što je najvažnije istaći činjenica je da Republika Srbija i pravni sistem Republike Srbije ni u kom slučaju nije takav da bi se mogao smatrati represivnim kada je u pitanju krivična sankcija. Mi pravnici, a i građani treba da znaju, da krivična sankcija ima dva dejstva i preventivno u smislu individualne prevencije, generalno u smislu opšte prevencije. Represija mora da postoji. To je neka vrsta odgovora države prema učiniocu krivičnog dela.

Kakav odgovor država treba da ima prema učiniocu najmonstruznijeg krivičnog dela? Kakav odgovor država treba da ima prema onome ko se bezobzirno, bestijalno i na krajnje svirep način iživljavao nad životom i telom nemoćne osobe, deteta, vrlo male dobi, vrlo malog uzrasnog perioda, žrtve koja trpi ogromne muke? Nesagledivo velike muke.

Ovde nije u pitanju populizam, jer ako se posmatra etički da li etičnost, da li je moral da oni koji su oštećeni, a to su roditelji ubijene dece, to su oni koji su najbliži srodnici ubijenih, nemoćnih lica, to su oni koji trpe i dan danas bolove i patnje zbog svireposti izvršenog krivičnog dela. Zbog čega se ne postavimo u poziciju onih koji su upravo sada dok nas gledaju i slušaju posmatrači onoga što čeka država, što čeka društvo, a to je kakva će svrha krivične sankcije da se postigne.

Da li će se postići svrha krivične sankcije ukoliko omogućimo monstrumu, moram reći pod znacima navoda, jer ne želim ni u kom slučaju da u mom vokabularu kao narodnog poslanika provejava bilo šta uvredljivo, ali takva reč jeste primerena. Da li onda takav čovek može da bude prihvaćen od društva, može da bude prihvaćen od društvene zajednice, da li može uživati poverenje građana kada se ostvari onaj jedan jedini promil mogućnosti ostvarenja uslovnog otpusta da bude prihvaćen i bude vraćen u društvenu zajednicu? Ja sam kao građanin a ne kao pravnik uveren da ne može. Ne može iz dva jednostavna razloga.

Prvi, što nije pokazao ni gram pokajanja, što znači da ne poseduje lični etički kodeks. Podsetiću vas da ubica male Tijane Jurić prilikom izricanja presude i tokom trajanja krivičnog postupka i tokom dokaznog postupka nije ispoljio nikakvu empatiju, nikakvu emociju, pružio izvinjenje roditeljima, na bilo koji način se odredio pokajnički za ono što je uradio. O čemu onda mi treba da pričamo i šta onda struka zagovara kada je u pitanju nemogućnost izricanja uslovnog otpusta.

S druge strane, mi imamo komparativno ili uporedno zakonodavstvo drugih država, drugih zemalja, zašto ne posmatramo i sa te strane anglosaksonsko ili bilo koje drugo pravo. U Americi imate apsolutnu nemogućnost uslovnog otpusta, a da ne govorim da u više od deset zemalja Amerike ima smrtnu kaznu kao propisanu krivičnu sankciju upravo za ovakvu vrstu krivičnih dela i više stotina godina izrečene krivične sankcije kao kazne zatvora. Amerika je uzorna demokratska država. Mi smo ovde a i ministarka, uvažena ministarka je u više navrata ukazivala da zemlje EU takođe imaju u svom zakonodavstvu nemogućnost uslovnog otpusta. Hajde da uzmemo primer samo Holandije. To je članica EU. Velika Britanija bez obzira na Bregzit je bila jedna od vodećih članica EU.

Zbog čega bi Srbija bila pod hipotekom nečega što drugi nisu. Zbog čega bi Srbija imala teret koji 160.000 potpisa ne želi da vidi, 160.000 potpisa onih koji traže od nas da izmenimo Krivični zakonik. Zar treba da stavimo putaču ili da eliminišemo tih 160.00 potpisa koji bi kada bi se jedna anketa sprovela na adekvatan način bili multiplicirani broj, a ne 160.000. Uveravam vas da bu taj broj bio neuporedivo veći.

Kada bi se sada anketirali građani, uzrokovalo javno mnjenje, da se vrati smrtna kazna, da li vi uvažene kolege i građani Srbije smatrate da bi to bilo nedopustivo? Naprotiv, mislim da ne, ali upravo zbog toga što smo potpisali međunarodne ugovore i akta koja su na snazi, zbog toga što naš Ustav ne predviđa smrtnu kaznu, mi imamo moralnu obavezu i pravničku obavezu, obavezu kao narodni poslanici da kao najtežu kaznu ili krivičnu sankciju uvedemo doživotni zatvor, a za najteža krivična dela, kojih na žalost u Srbiji nije malo, i gde na žalost nisu žrtve retke, a rekao sam ko su žrtve, što naročito pogađa onda se uslovni otpust pojavljuje kao neupitna činjenica da li treba da postoji li ne. Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik, Vjerica Radeta.

Anglosaksonsko pravo koje je ovde kolega pominjao je upravo ono što se od 2000. godine nameće u Srbiji, što nam je, složićete se, upropastilo pravosudni sistem. I danas imamo posledice toga, od tužilačkih istraga, itd, od tribunalizacije našeg pravosuđa, specijalnih sudova i šta sve ne.

Dakle, da mi imamo kodifikovan Krivični zakon, onda ne bi bilo potrebe da mi svaki čas imamo ovakve izmene. Broj od 158 hiljada potpisa jeste nešto što zaista treba poštovati. Ali, zašto smo mi došli u situaciju da neko treba da sakupi 158 hiljada potpisa, da bi ovo došlo na dnevni red? Zašto se nije reagovalo u Vladi odmah kada se to krivično delo desilo, kad ga već nije bilo u postojećem zakonu?

Zato mi govorimo da ovo jeste populistički nastup, a zaista toliko patetike je bilo juče u raspravama da nije ličilo ni na skupštinsku raspravu ni na zakonik.

Nismo mi bez empatije, naprotiv, mi samo hoćemo da vam skrenemo pažnju. Evo, kaže kolega, 158 hiljada potpisa. U redu. Nije ista tema. Ali, u AP Vojvodini srpski radikali sakupe 30 hiljada potpisa da se registruje humanitarni "Srpsko-ruski centar" u Novom Sadu. Pa, što ste zanemarili 30 hiljada potpisa?

Evo, mi smo danas krenuli u akciju prikupljanja potpisa za stavljanje van snage zakona koji reguliše izvršenje, odnosno protiv javnih izvršitelja. Pa kad vam donesemo 159 hiljada potpisa, hoćete li to staviti na dnevni red? O tome govorimo. Nemojte na taj način pristupati. Pričajmo kao pravnici.

Treba da se najstrože kazni onaj ko učini krivično delo silovanja, ubistva nad maloletnim detetom, nad starom, bolesnom, nemoćnom osobom. Dakle, sve ono što jeste sadržano u ovom članu. I mi nemamo ništa protiv toga. Ali, samo govorimo da je bio drugačiji red poteza, da mi ne bi sad trebali da čekamo da li će neko da pokrene neku inicijativu, pa da li će onda ona inicijativa mladih za ljudska prava, kako li se zove, i ovaj Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, itd, sada raspravlja da li se ovde neko nekom dodvorava ili ne dodvorava, pa da oni prete nekim evropskim komisijama itd. Neka oni to rade za račun onoga ko im daje pare, ali mi smo im na ovaj način dozvolili da se oni, na neki način, umešaju u rad Narodne skupštine, zato što smo red poteza malo pobrkali.

Nadam se da se ovo više neće desiti i zaista očekujem od gospođe Nele Kuburović jedan ozbiljan predlog zakona, pa da onda lepo, ljudski porazgovaramo, i pre odbora i na odborima, ali ovde onda da dođemo sa jednim stavom koji će zastupati pre svega ozbiljna pravnička mišljenja i da onda kažemo - bar 50 godina buduće Skupštine nega rade šta god hoće, Krivičnim zakonikom neće morati da se bave. Hvala.

Reč ima kolega Mihailo Jokić. Izvolite.

Moje je mišljenje da ovaj amandman treba odbiti, zbog toga što smatram da u zakonima u pravosuđu stvari moraju biti eksplicitne. Znači, mora biti što manje onoga - može a ne mora. U zakonima mora biti - može ili ne može. Znači, mi moramo reći šta je nedozvoljeno a šta je neoprostivo. A ono što je neoprostivo, to smo rekli kada smo govorili o doživotnoj kazni.

Znači, tu nema uslovnog otpuštanja. Mada, u samom domenu doživotne kazne postoje uslovi kada je to moguće.

Ako pogledamo zemlje Saveta Evrope, 49 zemalja SE, ja mislim da u 40 zemalja od tih 49 su slična rešenja.

Još jednom kažem - podržavam da se ovaj amandman odbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandar Stevanović i Vladimir Đurić.
Da li neko želi reč? (Da)
Prvo koleginica Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom se upravo predlaže da se osuđeni na kaznu doživotnog zatvora može uslovno otpustiti posle 25 godina izdržane kazne, umesto posle 27, jer je tako predviđeno Statutom Međunarodnog krivičnog suda. Kao što smo mogli da vidimo u obrazloženju Vlade koja je predložila da se ovaj amandman odbije, kaže se da po praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovakvo zakonodavno rešenje jeste moguće, pod uslovom da postoje drugi odgovarajući mehanizmi za preispitivanje izrečene kazne, a u našem pravnom sistemu takvi mehanizmi upravo i postoje.

Iz tog razloga, ovaj amandman treba odbiti. Amandmanom se dalje predlaže brisanje stava koji definiše za koja krivična dela sud ne može uslovno otpustiti osuđenog. Dakle, predlaže se da se upravo inicijative i rešenja Fondacije "Tijana Jurić" ne prihvate.

Ja moram da kažem, a tako to rade poslanici, koji sa jedne strane glume velike borce za mame i decu, a sa druge strane podnose amandmane kojima jasno stavljaju do znanja svim građanima Srbije šta u stvari misle o zaštiti dece, trudnica i mama.

Potpisnici ovog amandmana su sa Tatjanom Macurom u stranci moderne Srbije, i ne samo što ih nema u parlamentu, već oni podnose amandman na Predlog zakona koji uvodi strože kažnjavanje za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu nad detetom i obljubu zloupotrebe položaja tražeći da se ovakvo rešenje briše.

Setimo se samo koliko su oni pričali o Tijaninom zakonu, koliko su puta prebacivali što taj zakon nije usvojen, a pri tom i tada su prilazili vrlo ozbiljnim i za mnoge ljude, nažalost, za mnoge porodice sa bolnim pitanjima, isključivo da bi to koristili za napad na vlast, na Aleksandra Vučića, na Vladu Srbije.

Sada rade isto to, samo u obrnutom smeru. Sada napadaju rešenja koja su tada zastupali. Sada nisu za doživotni zatvor, sada nisu za oštriju kaznenu politiku, samo zato što su videli da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić insistirao na strožem kažnjavanju, samo zato što su videli da je Vlada Republike Srbije prihvatila rešenja, odnosno predloge Igora Jurića iz Fondacije "Tijana Jurić". Ako oni misle da je to bavljenje politikom, očigledno misle da je to način na koji se brinu o građanima, a ja mislim da oni greše.

Smatram da oni ipak moraju da dođu u parlament, da glasaju za ove predloge, jer jedino tako i na taj način mogu da pokažu da zaista žele da zaštite decu, trudnice, nemoćne ljude, a ne samo da bude važno da li će prikupiti jeftine političke poene i da bude važno da li je taj zakon predložila vlast ili opozicija. Hvala.