Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Marinkoviću.

Uvaženi gospodine Ružiću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pozdravljam i ove golubare u parku ispred Predsedništva, koji nisu danas sa nama.

Danas je pred nama veoma važan predlog zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, čije će usvajanje omogućiti kvalitetnije i efikasnije obavljanje poslova grada Beograda, a imajući u vidu posebnost ustavno-pravnog položaja grada Beograda, koja dosadašnjim zakonom nije, da kažem, dosledno sprovedena, ali i specifičnost Beograda u odnosu na ostale jedinice lokalne samouprave, kako zbog svoje veličine, tako i zbog broja stanovnika.

Naročito, možda zbog toga što je Beograd privredni, finansijski, saobraćajni i kulturni centar Srbije. Srpska napredna stranka snažno podržava predložene izmene, zato što one prvenstveno omogućavaju ono što je najvažnije, a to je decentralizacija grada Beograda. Povećavaju nadležnosti opština, jednom rečju spuštaju nivo odlučivanje bliže građanima i samim tim povećavaju kvalitet života Beograđana.

Srpska napredna stranka je građanima obećala, upravo ono što danas sprovodimo, decentralizacija grada i mogućnost da građani budu uključeniji u proces donošenja odluka u njihovim opštinama.

Za razliku od nekih drugih koji su to isto obećavali, koji su se deklarativno zalagali za decentralizaciju, a onda su u praksi radili sve suprotno od toga. Najbolji primer za to je Dragan Đilas, koji je Statutom grada 2011. godine, sproveo, kao što smo rekli, najbrutalniju centralizaciju grada Beograda, čime su Beogradske opštine, kako gradske tako i prigradske, svedene bukvalno na nivo mesne zajednice.

Tako smo došli u jednu paradoksalnu situaciju, a to je da bilo koja opština u Srbiji, pa i najmanja ona, ima veće nadležnosti nego, recimo, gradska opština Novi Beograd, ili Vračar, ili Mladenovac, Obrenovaca, Lazarevac ili bilo koja druga gradska opština u Beogradu.

Potpuno je, na taj način, obesmišljeno postojanje gradskih opština. Možda se to drastičnije videlo na primeru tzv. prigradskih opština, kada za sve morate da idete u grad. Objektivno se postavlja pitanje svrsishodnosti tih opština, dakle - čemu izbori za skupštinu opštine, čemu skupština opštine, čemu predsednik, veće, organi? Čemu sve to ako ta opština nema nadležnosti i ako nema šta da radi?

Sada to menjamo i uvodimo dve zone u Beogradu, prigradsku i gradsku. Dakle, gradsku zonu će činiti 10 opština: Vračar, Stari grad, Savski Venac, Zvezdara, Palilula, Voždovaca, Rakovica, Čukarica, Novi Beograd i Zemun. Prigradsku zonu sedam opština: Barajevo, Grodska, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin i biće jasno uređena podela nadležnosti i stvaranje mogućnosti da grad Beograd ovim opštinama prenese veći broj poslova nego što je to do sada bio slučaj.

Da krenemo redom. Mogućnost da komunalne mreže na teritoriji grada Beograda mogu biti u svojini vršioca komunalne delatnosti. Naime, do sada smo imali određene probleme u praksi, jer je ulaganje u izgradnju i rekonstrukciju komunalne mreže mogao da vrši isključivo subjekt u čijoj su svojini te mreže, a ne vršilac komunalne delatnosti. Davanjem mogućnosti da komunalne mreže budu u svojini vršioca komunalne delatnosti, kako bi iz svojih sredstava, samostalno sprovodio aktivnosti u cilju finansiranja, obavljanja te delatnosti, ostvarujemo dodatnu efikasnost i poboljšavamo kvalitet u pružanju tih komunalnih usluga.

Dalje, mogućnost osnivanja javnih komunalnih preduzeća od strane pojedinih gradskih opština. Dakle, ovde je reč o ovih sedam prigradskih opština i ako uzmemo u obzir da je uređivanje i obezbeđivanje komunalnih delatnosti jedna od izvornih nadležnosti jedinica lokalnih samouprava, i ako se ima u vidu da je reč o prigradskih opštinama, koje su nekada imale ovakvu mogućnost, dakle zakonsku mogućnost da osnivaju preduzeća za obavljanje komunalnih delatnosti, onda je jasno da ćemo ovim rešenjem postići efikasnije i kvalitetnije obavljanje komunalnih delatnosti na području ovih opština.

Dalje, mogućnost da se pojedini urbanistički planovi donose i od strane gradskih opština, ovde smo već dosta čuli o ovome, prigradske opštine sada dobijaju pravo da van plana generalne regulacije donose urbanističke planove za svoje područje, naravno uz prethodnu saglasnost grada koja je neophodna. Ovo je, takođe jedna značajna novina koja će doprineti bržem razvoju prigradskih opština i boljem privlačenju investitora.

Dakle, prigradska opština će na ovaj način postati konkurentnija. Imaju mogućnost da urade plansku dokumentaciju. Imaju mogućnost izrade planova, za to dobijaju saglasnost. Imaju već mogućnost da izdaju dozvolu za izgradnju. Imaju mogućnost da vrše legalizaciju. Sve to kada uzmemo u obzir, neće postojati ni jedan osnov zašto bi neko izbegavao od investitora prigradske opštine. Dakle, nema razloga više da iko od investitora ima bilo kakvu sumnju u tom smislu.

Ovo smo već rekli, dakle, mogućnost za izdavanje građevinskih dozvola za izgradnju objekata i ostalih akata u postupku objedinjene procedure i davanje mogućnosti gradu da Statutom utvrdi podelu poslova između grada i gradskih opština.

Dakle, ovo je značajna odredba koja daje mogućnost gradu da izvrši raspodelu ovih poslova između grada, sa jedne strane, i gradskih opština, a u cilju efikasnijeg obavljanja posla.

Kao što smo rekli, ali da naglasimo još jednom, gradske opštine će moći da izdaju građevinske dozvole do 1.500 kvadrata, što do sada nije bio slučaj, a prigradske opštine do 5.000 kvadrata.

Takođe, gradskim opštinama biće omogućeno da legalizuju objekte do 400 kvadrata, a prigradskim opštinama to će biti omogućeno do 3.000 kvadrata.

Pored navedenog, ovde imamo i čitav niz novih ovlašćenja po pitanju poljoprivredne inspekcije: ovlašćenje o obrazovanju, sportu, kulturi, po pitanju podsticanja nataliteta, po pitanju smanjenja rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama, ekologije, protivgradne zaštite, itd, a sve u cilju efikasnijeg rada gradskih organa i gradskih opština, kao i u cilju, da kažem, ravnomernijeg zadovoljenja potreba svih Beograđana i interesa svih Beograđana.

Ovim zakonom se vrši i usaglašavanje, kako smo i čuli od ministra, sa čitavim nizom drugih resornih zakona, kao što su Zakon o javnoj svojini, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o autonomnim pokrajinama i zaposlenima u autonomnim pokrajinama i lokalnoj samoupravi i mnogim drugim zakonima.

Ono što treba još istaći je da sledeći korak koji treba da prati ovaj zakon jeste donošenje novog Statuta grada Beograda, koji će dalje razraditi podelu nadležnosti i dalju decentralizaciju grada.

Kao što smo rekli, ovde nije kraj decentralizacije. Decentralizacija se neće završiti samo time što će prigradske i gradske opštine dobiti veći broj ovlašćenja, dakle i veće nadležnosti.

Sledeći korak je da opštine, pogotovo prigradske opštine, krenu da prave uslužne centre kako bi najveći deo posla koji građani treba da obave u opštini, mogli, zapravo da obave u svojim naseljima u kojima i žive, a koji su deo te opštine.

Dakle, dalja decentralizacija, jačanje nadležnosti gradskih opština, brži razvoj prigradskih opština i spuštanje nivoa odlučivanje bliže građanima, to je ono što je suština ovog zakona i to je ono za šta se SNS zalaže, za razliku od nekih drugih, evo, opet ću ponoviti Dragana Đilasa, koga je dok je bio gradonačelnik Beograda zanimao samo novac i kako će da se obogati i to se jasno vidi iz nebrojeno mnogo afera u kojima je bio akter u to vreme, a posledice su takve da je grad Beograd ostao zadužen u iznosu od preko milijardu evra.

Đilas je, naravno, u nekoliko navrata pokušao vrlo nespretno da ospori tu činjenicu, pa je iznosio kako je zapravo dug Beograda negde oko 400, 450, možda 500 miliona evra. Ali je zaboravio da u tu cifru uračuna odnosno ubroji i dugove gradskih javnih preduzeća i ustanova i gradskih opština.

Ako uzmemo podatak da je od 2013. godine uhapšeno i procesuirano 44 Đilasovih saradnika ili ljudi koji su radili u gradskoj administraciji ili u gradskim strukturama, i članova i funkcionera Demokratske stranke i povezanih lica, onda je sasvim jasno, i tih 44 uhapšenih je bilo u osam različitih afera, kada je grad oštećen u iznosu od preko osam i po miliona evra, onda su jasne razmere lopovluka prethodne gradske vlasti.

Setimo se nekoliko slučajeva, čuvene afere rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra, u kojoj je uhapšen tadašnji odnosno dotadašnji gradski menadžer i Đilasova desna ruka, zajedno sa još osam lica, zbog sumnje da su zloupotrebili položaj i oštetili grad za oko šest miliona evra.

Setimo se afere „bus plus“ i ugradnje onih validatora u kojoj je načinjena ogromna šteta građanima Beograda. Stručnjaci su procenjivali da je tom prilikom grad oštećen za šest miliona evra.

Setimo se afere nabavke i ugradnje podzemnih kontejnera, koji su plaćeni isto šest miliona evra. I tu je bilo nekih hapšenja. Uhapšen je direktor javnog preduzeća „Gradska čistoća“ i neki njegovi saradnici, a epilog je da je oštećen gradski budžet za šest miliona evra. Rezultat – nit kontejnera, nit para.

Setimo se nabavke 30 tramvaja, tzv. „španaca“, mislim da se javnost dobro seća toga, koji su bili i bezobrazno preplaćeni i preskupi za održavanje, a gotovo nefunkcionalni. Procena stručnjaka je da je u ukupnom zbiru u ovoj transakciji načinjena šteta gradu od čak 53 miliona evra.

Setimo se kako je Đilas na prevaru izgradio onu kuću „Velikog brata“, dok je bio suvlasnik one firme „Emošn prodakšn“, ako se tako zvala.

Setimo se afere „Pazl grad“.

Setimo se na kraju najveće afere, afere Mosta na Adi, simbola lopovske vlasti Dragana Đilasa i Demokratske stranke.

Ono što je važno naglasiti je da građani Beograda i dan-danas trpe posledice pljačke i razaranja Beograda. Mi i dan-danas vraćamo dugove koje nam je ostavio Dragan Đilas i ta štetočinska ekipa iz Demokratske stranke.

Ali, danas grad funkcioniše neuporedivo bolje, i to u svakom smislu te reči. Skoro da smo anulirali prethodne dugove, one ogromne dugove Đilasa i ekipe. Doveli smo finansije u red i smanjili budžetski deficit. Značajno smo smanjili nezaposlenost u Beogradu. Slobodno možemo reći da je gotovo na istorijskom minimumu.

Imamo neuporedivo više kapitalnih investicija, neuporedivo više gradilišta, preko 1.500 aktivnih gradilišta u ovom trenutku. Godišnje se izda preko milion kvadrata građevinskih dozvola u Beogradu.

Imamo više izgrađenih vrtića, domova zdravlja. Više od milijardu dinara je uloženo u obnovu i izgradnju domova zdravlja. Preko 50 zdravstvenih objekata je obnovljeno i adaptirano. Novi domovi zdravlja su u Labudovom brdu, Malom Mokrom Lugu, naselju Stepa Stepanović, Jajincima, Borči, Ugrinovcima, Kumodražu, Banjici.

Neuporedivo je više obnovljenih škola, parkova, dečijih igrališta, ustanova kulture. U krajnjem slučaju -–više radnih mesta.

Iz svega ovoga se jasno vidi razlika između prethodne gradske vlasti oličene u Draganu Đilasu i gradske vlasti Srpske napredne stranke.

Iz svih ovih razloga, želim da pozovem sve narodne poslanike da u danu za glasanje daju podršku Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Markoviću.
Reč ima ministar, Branko Ružić.
Izvolite, ministre.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Ja bih na kraju ovog turnusa izlaganja šefova poslaničkih grupa se zahvalio zaista i gospodinu Markoviću, i gospodinu Petronijeviću, i poslanici Karadžić, i Macuri, i Vojislavu Vujiću, Slavici Živković i, naravno, profesoru Šešelju.
Mislim da može da se izvuče jedan veoma važan zaključak, a to je da su svi ukazali na, naravno, svako iz svoje vizure, na značaj ovih izmena i dopuna Zakona o glavnom gradu. Ja bih samo ponovio da je intencija pre svega u daljoj decentralizaciji prenošenja ovlašćenja sa Republike na nivo grada, ali takođe i decentralizaciji i boljoj organizaciji unutar samog odnosa između grada Beograda i gradskih opština.
Šefovi i predstavnici poslaničkih grupa su već ukazali na ono što je intencija grada Beograda u pogledu izdavanja građevinskih dozvola i legalizacije, odnosno ozakonjenja, davanju, rekao bih, širih ovlašćenja i obuhvata samim gradskim opštinama, a to i jeste jedan od razloga zašto je bio potreban hitan postupak. To je nešto što je sasvim evidentno, da je postojalo jedno usko grlo koje smo morali da, narodski rečeno, otčepimo.
Što se tiče određenih kritika, ja moram da kažem da odbornici svakako nikada nisu bili deo zakonodavne aktivnosti, ali naravno da su javne rasprave mesto gde učestvuju, mogu da učestvuju, naravno, i odbornici kao građani i to uopšte nije sporno, ali mislim da je sasvim jasna potreba i širi društveni interes, interes građana i građanki Beograda, pa i privrede i investitora, da se po hitnom postupku urade ove izmene i dopune zakona u tom smislu.
Ono što je pomenuto, takođe, kao kritika, a tiče se referentnih manifestacija, to nije nadležnost Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, već je nadležnost Ministarstva kulture. To je sasvim evidentno. Pri tom, u jednoj političkoj areni svakako razumem da različite političke opcije koriste i neke primere za svoju političku borbu i to uopšte nije sporno.
Što se tiče nedoumica oko Zakona o javnoj svojini, ja ću samo pročitati član 3. koji jasno kaže da su u javnoj svojini prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i druge stvari koje su u skladu sa Zakonom u javnoj svojini. Tako da ovde nema nedoumica. Ovo je sasvim jasno.
Što se tiče tog lokal-patriotizma prema Zemunu, to je vrlo simpatično i to nije sporno, ali takođe nije naša intencija niti nadležnost da utvrđujemo koliki će gabarit ili dužina nekih plovnih objekata biti na rekama. Naša je velika sreća i bogatstvo da Beograd ima dve reke, Savu i Dunav.
Ono što je bila naša namera to je da ovim zakonom omogućimo dalju decentralizaciju, jednu bolju reorganizaciju unutar samog sistema u Beogradu, da to sve funkcioniše na dobrobit i na boljitak građanki i građana, da uvažimo sve specifičnosti.
Pomenuo je ovde i poslanik Petronijević kolika je razuđenost, koliko je od 17 opština različitih urbanih celina, ruralnih celina. Pomenuli smo, naravno, i značaj poljoprivrede i koliko hiljada hektara se obrađuje u gradu Beogradu i koliko će po tom osnovu biti priliva u budžet.
Na kraju, želim da se zahvalim svim šefovima poslaničkih grupa, bez obzira i na neke kritičke nijanse. Nadam se da ćemo nakon pauze čuti još dosta konstruktivnih rasprava i predloga. Hvala vam.

Hvala, uvaženi ministre.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici nastavljamo sa radom.
Prvi na spisku je narodni poslanik Jahja Fehratović.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zvonimr Đokić. Izvolite kolega Đokiću.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, pred nama imamo Zakon o glavnom gradu, zakon koji smo mi poslanici iz SNS dugo očekivali i kome je bilo krajnje vreme da ga donesemo.

Ovaj zakon, svakako će doprineti boljoj organizaciji života i rada u Beogradu. On će deo nadležnosti preneti sa gradskog na opštinski nivo, a samom gradu Beogradu će se za određene stvari proširiti nadležnosti, baš onako kako to grad zaslužuje, jer on je u svakom slučaju, nešto drugačiji od ostalih gradova i opština u Srbiji.

Kada se donose ovakvi zakoni, obično se pojave oni koji su drugačijeg mišljenja, ne zato što imaju neke argumente i činjenice protiv zakona, nego zato što po principu stvari smatraju da trebaju da budu protiv. Kada smo počinjali izgradnju tj. počinjali projekat „Beograd na vodi“, mi smo i tada imali jednu suprotstavljenu stranu, koja nije bila za izgradnju, koja nije bila za modernizaciju grada Beograda.

Odmah se na suprotnoj strani pojavila grupa nekakvih žutih patki, kokoški, guski, ćurana, ćurki, koji su bili potpomognuti, mogu slobodno reći i raznim belosvetskim pacovima, u smislu finansiranja.

Još tada smo argumentima želeli da im pokažemo da je izgradnja grada Beograda svima nama u interesu. Ispalo je da je bilo uzalud. Oni mišljenje nisu promenili.

Pri svakom našem novom projektu, oni su bili protiv, ne zato što imaju činjenice, ne zato što imaju argumente, ne zato što imaju bolji predlog ili bolju ideju, nego zato što u principu moraju uvek biti protiv.

To je valjda politika koju vode. To je osnovna ideja kojom se vode. To je izgleda njima osnovno i jedino oružje u političkoj borbi, osim one čuvene mržnje prema Aleksandru Vučiću.

Vratiću se na ovaj zakon. Izmenama ovog zakona dobićemo mnogo.

Opštine će konačno moći da odlučuju o nekim stvarima, o kojima po prirodi stvari treba da odlučuju opštine.

Nešto što im je oduzeto u ranijem periodu, neke 2007. ili 2008. godine, kada se namerno vršila, reći ću, centralizacija vlasti u gradu Beogradu, kako bi ona bila što više u rukama jednog čoveka ili manje grupe ljudi.

U takvim uslovima od 2012. godine pa ovamo, postigli smo mnogo veće rezultate, mnogo veće uspehe, nego što su oni, ta žuta strana, ta žuta preduzeća, mogli da sanjaju u svojim najlepšim snovima.

Ja neću ovom prilikom, a hoću svakako u daljem toku diskusije, navesti šta je sve to urađeno u gradu Beogradu, ali samo politički nepismenim ljudima, zaslepljenim ljudima mržnjom, nije jasno šta smo uradili.

Zašto je došlo do toga? Znate, kada se recimo na društvenim mrežama zatvorite, učaurite u određene grupe, kada zablokirate sve neistomišljenike, ne možete ni doći do informacija koje vam ne odgovaraju.

Tako su i oni uradili, zablokirali su se u sebe, zatvorili su se u određene grupe, i oni i ne znaju šta se događa u Beogradu, ne znaju šta se događa u Srbiji, ne znaju kakve smo uspehe i kakav napredak do sada postigli.

Ja verujem da oni ne znaju ni da smo otvorili auto-put kroz Srbiju, jer u toj zatvorenoj grupi, te informacije ne dolaze do njih.

Imali su i oni graditeljske sposobnosti, ruku na srce, nije da nisu. Do duše, skupo nas je to koštalo i skupo će koštati sve buduće generacije. Eto na primer, samo dok isplatimo čuveni most preko Ade sa svim svojim pristupnim saobraćajnicama, ko zna koliko će još vremena proći i ko zna ko će morati još da otplaćuje takve stvari, ali izgradili su ga.

Da imaju graditeljske sposobnosti pokazuju i dan danas. Podigli su jedan velelepni šator, pardon, šatru u Pionirskom parku i oni se tim objektom ponose. I ako, i treba. Taj objekat, ta šatra u Pionirskom parku upravo pokazuje njihove graditeljske sposobnosti. E, sad, narod neka proceni, taj objekat može da se uporedi sa nečim drugim.

Ja ću u daljem toku diskusije, kada budem u prilici, navesti sve uspehe ili deo uspeha u nekim našim gradskim opštinama. U svakom slučaju, potpuno podržavam ovaj predlog zakona. Potpuno podržavam ovo što država omogućuje gradu Beogradu, jer grad Beograd će svakako morati tek da donese na osnovu ovog zakona novi statut. Ali, ono što država sada omogućuje gradu Beogradu - da postane konačno prava prestonica, pravi glavni grad u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala, kolega Đokiću.
Reč ima Mirjana Dragaš.
Izvolite, koleginice Dragaš.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani poslanici, pred nama je danas jedan veoma važan zakon koji se odnosi na glavni grad, njegovu organizaciju nadležnosti i funkcionisanje. Važan je, jer se odnosi na skoro dva miliona stanovnika koji u njemu žive i to je najveći grad na ovim prostorima, najveći grad na prostorima država bivše Jugoslavije, ali isto tako je četvrti po veličini u jugoistočnoj Evropi, posle Istanbula, Atine i Bukurešta.

S obzirom na veličinu, njegovu složenost i mesto, on je raskrsnica puteva, privredno, kulturno, obrazovno središte zemlje. Iz tih razloga, njegovo uređenje mora da se definiše posebnim zakonom.

Beograd u sebi u suštini ima 17 gradova, jer ima 17 opština i to 10 centralnih u užem jezgru grada i sedam koje se zovu tzv. prigradske opštine, gde pojedina svaka od tih opština u suštini čini jedan poseban grad, jednu posebnu urbanu celinu. Beograd raste svake godine i tu se dolazi radi školovanja, traženja posla, bekstva od bede i rata.

Od 2000. godine u Beograd je došlo prema statistici oko 400.000 stanovnika novih. Zato nije čudno što postoje saobraćajni problemi, problemi sa zapošljavanjem, stanovanjem, ad hok gradnjom, komunalni, bezbednosni problemi itd, koji se moraju rešavati i zato nije dovoljno da se primenjuje samo Zakon o lokalnoj samoupravi. Iz tih razloga se donosi poseban Zakon o glavnom gradu.

Ovim sadašnjim rešenjem koji se nudi konačno se ide u susret zahtevima građana sedam tzv. prigradskih opština, kako bi građani brže i jednostavnije rešavali svoje potrebe i o tome je u našoj poslaničkoj grupi pre mene govorio poslanik, naš kolega Miša Petronijević. Ja se time neću više baviti.

S druge strane, međutim, ostaje drugih 10 centralnih tzv. opština užeg gradskog jezgra, dela grada koji mora da radi i funkcioniše jedinstveno i zato mnoge nadležnosti za njih ostaju na nivou glavnog grada kao celine. To se odnosi, na primer, na izgradnju građevinske dozvole, urbanističke planove, komunalne usluge, puteve, saobraćaj, javni prevoz, zaštita od požara, zaštita od katastrofa u celini za održiv način života, održavanje i izgradnju zelenih površina, bezbednosti, itd. do održavanja svega onoga što jedan ovako veliki grad čini zaštićenim, bezbednim dobro funkcionalnim i organizovanim.

Posebno grad Beograd ima neke posebne nadležnosti. Ja ću ovom trenutku istaći mere koje on preduzima vezano za pronatalitetnu politiku, koje mogu da budu ugled i primer i ostalim gradovima, jer im je to jedan od primarnih ciljeva u svakom slučaju. No, Beograd ovim novim zakonom koji je sada predložen ima ukupno 23 nadležnosti, što novih, što bolje preciziranih. Beograd se deli na tzv. dve upravljačke zone, što je dobro i naša partija u svakom slučaju se i od ranije zalagala za takvo rešenje i naravno, ovo sada najzad i pozdravljamo.

Ali, o jednoj stvari se mora voditi računa. To uvek mora da bude u skladu sa potrebama građana i ljudi koji tu žive.

Međutim, među tih 10 gradskih opština, nisu sve iste. Želim da istaknem položaj opština kao što je, na primer, Palilula, Voždovac ili Zemun, koje imaju veliku razuđenu i dosta naseljenu periferiju, koje često same za sebe mogu da budu opštine, a sve su podređene u svim važnijim pitanjima odlukama organa grada Beograda.

Njihovo funkcionisanje nije isto kao centralnih opština, kao što su npr. Stari grad, Vračar ili Savski venac. Zato smatram da su te opštine mogle možda dobiti neke od prerogativa koje se na taj nivo opštinski na njih ne odnosi, a koje su dobile ovih drugih sedam opština, jer bi to obezbedilo lakše i brže funkcionisanje velikog broja stanovnika na dosta velikom i razuđenom prostoru.

U svakom slučaju, nije jednako organizovati život u Zemunu, Paliluli ili Voždovcu, kao što je to npr. u ove tri centralne opštine.

Grad posle usvajanja ovog zakona mora da usvoji svoj novi statut kojim će organizovati sopstvena preduzeta ovlašćenja i kojim će nova ovlašćenja preneti za sedam prigradskih opština. Ali, želim da istaknem i potrebu da se pažnja i ulaganja ravnomerno moraju usmeravati kako bi svaka opština poboljšala uslova života. Naravno, pohvaliću velika ulaganja koja se danas čine u odnosu na centar grada. To vidimo po obnavljanju fasada, izgradnji novih stambenih zgrada, hotela, parkova, fontana, trgova, pešačkih zona itd. To fenomenalno menja lice Beograda i pred građanima, a posebno u očima stranaca kojih je sve više, i to je jako dobro.

Proširuje se, isto tako i uređuje, Novi Beograd kao nov i moderan poslovni i stambeni centar. I to je, takođe, dobro. Zaokružuje se jedna moderna gradska celina. Grad se ubrzano menja. To svakodnevno možemo da vidimo.

Isto tako, želim da naglasim da nasuprot tome nema značajnih ulaganja u nekim delovima Beograda koja bi se morala u narednom periodu malo više posvetiti pažnja.

Ja ću u ovom trenutku da pomenem samo grad Zemun, koji bi morao po mišljenju građana da dobije veću pažnju i da menja svoju infrastrukturu, svoj izgled i da obezbedi veću privlačnost. Zašto? To je opština svoje posebne i duge istorije, koja je kao samostalni grad bila do 1934. godine, kada je prvi put ušao u sastav Beograda. Potom je bio nezavisan dok je bila NDH, nažalost, da bi 1954. godine ponovo postao gradska opština. Ali, taj svoj poseban izgled, kao i mogućnosti, treba više unapređivati kako bi postao mnogo bolji, atraktivniji i turistički i saobraćajni, ali i kulturno-obrazovni.

Nažalost, Zemun sopstvenim snagama to nema mogućnosti da postigne ukoliko nema značajnu podršku grada Beograda. Ja ću da kažem da je to nekad bio veliki industrijski gigant. Imao je svoja velika preduzeća „Zmaj“, „Ikar“ uz Grmeč, „Teleoptik“, „Geomašinu“, koji su svi nestali u vrtlogu tranzicije 5. oktobra, a novih je malo.

Tu je nedovršena kanalizaciona mreža. Nedovoljan je saobraćaj prema nekim naseljima. Nema dovršenog priključka za autoput. Centralni dom zdravlja je u lošem stanju za tako veliki grad itd. Nedovoljno je mesta u vrtićima, a malo se ulaže u srednje škole, u Zemunu ih ima sedam, kao i visoko obrazovanje, bez obzira što ovaj grad ima sedam do osam istaknutih naučnih instituta koji su u vrhu domaće i svetske nauke i dva fakulteta.

Sem Madlenijanuma, u ovom gradu, nažalost, nema nijedne kulturne institucije. Nekad je bilo devet bioskopa, scena Narodnog pozorišta, Pozorište lutaka. Sve je to ugasio surovi talas tranzicije, koji je na ta mesta doveo tržne centre, samousluge, kafane i kockarnice. Sedamnaest godina u Zemunu je zatvoren Zavičajni muzej, a „Pinki“ kao centar za sport potpuno ne odgovara potrebama građana.

To su primeri koliko jedan veliki gradski centar, sa svojom bogatom istorijom, može sa svim onim što mu Dunav kao njegova reka daje i sa svojom istorijom, sa svojom posebnom arhitekturom, mestom, veličinom i značajem, da bude bolji. Ali, treba jedinstvena politika u centru Beograda i u gradskim vlastima da se ostvaruje.

Ono što još samo želim da kažem, kratko, ukupna privlačnost svetlosti velegrada i lepote Beograda koji se razvija ne sme da zaseni i isprazni Srbiju zato nam treba još koridora, modernih saobraćajnica, investitora u mnoge gradove, što ova Vlada radi dinamičnije od bilo koje do sada u Srbiji. Beogradu treba obilaznica, ali drugim gradovima treba dolaznica, odnosno putevi kojima bi se u njih dolazilo, živelo i radilo. Kad to završimo, mislim da tek tada možemo da kažemo da smo uspeli. U svako slučaju, ova Vlada i ova Skupština i njeni poslanici, pridružujući se ovim rešenjima koja su data, sa svim ostalim što su planovi za razvoj, smatra da smo na dobrom putu. Hvala.

Hvala, gospođo Dragaš.
Reč ima prof. dr Miladin Ševarlić. Izvolite.

Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, ja ću se osvrnuti na jedan problem koji sam započeo današnjim izlaganjem u vezi proširenja dnevnog reda ove sednice i ranijih sednica.

Naime, mislim da bi trebali da prestanemo sa genetičkom modifikacijom srpskog jezika u srpskoj državi. Hajde da krenemo od domena Narodne skupštine. Jedina smo Narodna skupština u regionu koja naziv domena ima „parlament.rs“. Da li onda treba da vas oslovljavam sa zameniče spikera, ako je ovo parlament?

Osim toga, obrazloženje koje sam dobio da je parlament zbog prepoznatljivosti, to uopšte nije tačno. Na engleskom se ne piše parlament tako, jer ima jedno slovo „i“ više. Pogledajte nazive domena svih okolo Sabor, Sobranje, Narodna skupština itd.

To je samo bio uvod, a sada pogledajte predlog za izmenu i dopunu Zakona o glavnom gradu i pogledajte naziv Glave VII, umesto Zaštitnika građana sada predlažete da se zove lokalni ombudsman. Da li je ombudsman srpska reč, gospodine ministre?

(Aleksandar Martinović: Ni ministar nije srpska reč, ni profesor nije srpska reč, ni doktor nije srpska reč.)