Hvala, predsedavajući.
Poštovana gospođo ministarka, kolege poslanici i građani Srbije, danas imamo na dnevnom redu poseban zakon kojim se reguliše izgradnja tzv. Moravskog koridora, o kojem postoji jedan duži istorijat.
Ukratko, decembra 2012. godine Verica Kalanović, tadašnja ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave, izjavljuje da će kineska banka dati kredit za finansiranje ovih 110 kilometara autoputa koji spaja koridore 10 i 11 po ceni od 4,7 miliona evra po kilometru, dakle, to je oko 500 miliona evra, i da će projekat realizovati „China Road and Bridge Construction Company“ uz, tada je rečeno, 45% uključenosti domaćih izvođača. To je decembar 2012. godine.
Juna 2017. godine, pre dve godine, ministarka, gospođa Mihajlović, izjavljuje da će izgradnja Moravskog koridora početi 2018. godine i da se razgovori već vode sa američkom kompanijom „Behtel“ i da je tender za projektovanje već raspisan.
Nešto više od godina dana kasnije, jula 2018. godine, radovi još uvek nisu počeli, a predsednik Aleksandar Vučić ponovo najavljuje njihov brz početak.
Oktobra 2018. godine, potpisuje se Memorandum sa američkim „Behtelom“ i objavljuje da je procenjena vrednost projekta skočila na 800 miliona eva, koliko je u tom Memorandumu navedeno, polazeći od postojeće dokumentacije i javnost tada saznaje da ni to nije konačna vrednost nego da se čeka projekat dokumentacije za najtežu deonicu Kruševac-Adrani i Memorandum, navodno, tek podrazumeva zajedničko projektovanje, jer se prethodni projekti menjaju zbog izmeštanje trase zbog poplava iz 2014. godine i svih pratećih posledica tih poplava.
Konačno, poseban zakon za Moravski koridor je danas pred poslanicima u situaciji koja je već potpisan Memorandum sa kompanijom koja je već viđena za strateškog partnera, iako predloženi zakon propisuje nekakve kriterijume i nekakvu radnu grupu za izbor partnera. E sada, ako se to već sve zna onda bi i osnovno bilo i pitati čemu onda poseban zakon u Skupštini i da li je to zapravo samo da se ozakoni naknadno ono što je velikim delom već dogovoreno?
E sad, već samim članom 1. ovog svojevrsnog posebnog projektnog zakona koji se donosi radi realizacije jednog konkretnog projekta Moravskog koridora, vidi se da se njime uvodi jedan poseban pravni režim koji u relevantnim oblastima ima za cilj da stvari reguliše na poseban način.
Dakle, predmet zakona su načini sprovođenja eksproprijacije, obezbeđivanje finansiranja projekta, carinski i poreski režimi na projektu. Uvodi se načelo hitnosti u postupanju državnih organa, koji su dužni izdati sve potrebne papire bez odlaganja. Ne kažem da je nužno sve od ovoga loše, naprotiv. Efikasnost u projektima je naravno potpuno prihvatljiv cilj.
Dakle, imamo jednu opštu posebnost i vanrednost u ovom posebnom zakonu koji kaže da će se Zakon o eksproprijaciji primenjivati samo ako nije u suprotnosti sa ovim ad hok posebnim zakonom koji na poseban način reguliše i sam postupak eksproprijacije i rokove u njemu, kao što su pitanje kome se podnose žalbe, u kojim rokovima i u kojim rokovima se te žalbe rešavaju i slična pitanja, iako imamo i Zakon o eksproprijaciji, Zakon o opštem upravnom postupku, kao opšte zakone koji bi ovu problematiku regulisali na jedan opšte prihvatljiv način.
Obrazloženje zašto opšti Zakoni o eksproprijaciji i opštem upravnom postupku nisu dobri, pa moramo imati ovaj poseban zakon je na neki način nezadovoljavajuće i probaću da objasnim koji su razlozi za takav stav.
Opšte obrazloženje da se stvari žele ubrzati mi je nedovoljno, pogotovo što je članom 6. zakona predviđen rok od čak tri godine za podnošenje predloga za eksproprijaciju, tri godine. Važenje rešenja o privremenom zauzimanju propisuje se u trajanju od pet godina i ti rokovi dovode, na neki način, u pitanje izjavu ministarske da će Moravski koridor biti započet na leto, leto koje je već počelo pre neki dan, a okončan za dve i po godine, što bi naravno svi kao dobronamerni želeli i pozdravili da taj auto-put bude završen što pre.
Sad, dalje, eksproprijacija je prema informacijama iz medija od kraja aprila ove godine već počela. Na primer, u Kruševcu, mediji su tada izvestili da je oko trideset rešenja već potpisano, da su građani tim rešenjima zadovoljni, što je dobro i najavljeno je da je pripremljeno nekih 2100 rešenja o eksproprijaciji koja se, rekao bih, onda donose po postojećim opštim zakonima. Dakle, bez posebnog Zakona o eksproprijaciji koji je predviđen ovim posebnim zakonom koji u Skupštini tek treba da bude usvojen.
Tu eksproprijaciju po Kruševcu sprovode, koliko su mediji izvestili, Koridori Srbije i lokalna administracija već ih hvali efikasnošću i činjenicom da su zadovoljni građani, da su građani zadovoljni dobijenim rešenjima.
S toga ostaje nejasno u obrazloženju Predloga zakona zašto su onda postojeći zakoni kamen spoticanja i usporavanja, pa je s toga potrebno doneti ovaj poseban zakon, pri čemu ja ne želim unapred da sporim potrebu ovog posebnog zakona. Samo mislim da su ovo stvari koje bi trebalo razjasniti.
Argument da se posebnim zakonom donosi pravna sigurnost mi je onda takođe upitan i želeo bih da se pojasni, jer činjenica da je eksproprijacija u Kruševcu otpočela pre usvajanja ovog posebnog zakona, dovodi u pitanje i nameru da se onda ovim posebnim zakonom uvede pravna sigurnost i da se obezbedi jednakost za sve građane, bez diskriminacije, što je proklamovani i cilj koji je naveden u obrazloženju Predloga ovog posebnog zakona. Onda je osnovano pitati hoćemo li imati deo eksproprijacije po redovnim, a deo eksproprijacije po ovom posebnom zakonskom režimu? Dakle, pravna sigurnost podrazumeva jednakost za sve i čini mi se da se to sad nekako dovodi u pitanje.
Zakon o eksproprijaciji, na primer, u članu 35. propisuje da nije dozvoljena predaja u posed predmeta eksproprijacije korisniku eksproprijacije pre pravosnažnosti rešenja o naknadi ili pre postizanja sporazuma o naknadi, osim u slučaju hitnosti po rešenju Ministarstva finansija.
Dakle, konačno utvrđivanje pravične naknade je okidač za ulazak investitora u eksproprisanu imovinu. Ovde sada, sa druge strane, ovim posebnim zakonom o Moravskom koridoru, propisuje se da žalba protiv rešenja o eksproprijaciji ne odlaže izdavanje građevinske dozvole, a da investitor ima pravo da izvođače uvede u eksproprisanu imovinu u roku od sedam dana od dana dostave rešenja o eksproprijaciji strankama u postupku.
Dakle, ovakve odredbe bojim se da mogu stvoriti i problem i vlasnicima imovine koja je predmet eksproprijacije i izviđačima radova i investitorima iz ugla neprikosnovenosti privatne imovine, ne bi smelo biti govora o građevinskoj dozvoli ili uvođenju izvođača u eksproprisanu imovinu, sve dok pravična naknada njenom vlasniku nije konačno utvrđena. Najbolje bi bilo da je i isplaćena.
Kada sa više zakona regulišete na različite načine jedna te ista pravna pitanja i jedne te iste postupke, ali sa različitim rokovima i različitim načinom sprovođenja, onda zapravo uvodite pravnu nesigurnost. Zato ad hok doneti zakoni, bojim se, da nisu uvek idealno rešenje jer narušavaju, potencijalno narušavaju celovitost i konzistentnost pravnog sistema.
Argument da će upravo poseban zakon omogućiti da se uz izgradnju puta izgradi i telekomunikaciona trasa i telekomunikaciona infrastruktura je takođe nejasan, zato što poseban Zakon o telekomunikacionoj infrastrukturi ne govori ništa, pa je onda nejasno zašto je baš zbog telekomunikacione infrastrukture bio potreban poseban zakon, a postojeći zakoni nedovoljni.
Argument da se uz poseban zakon lakše i povoljnije dobija međunarodno finansiranje je logičan i prihvatljiv. Ja mogu da razumem da na neki način imamo jedan zakonski „one stop shop“ koji reguliše sve i sva pravna pitanja u projektu i da je možda to onda tako lakše predstaviti potencijalnim finansijerima, ali opet kažem nije nužno i nije ni potrebno i nije ni dobro možda da se posebnim zakonom drugačije regulišu stvari u odnosu na način na koji su one regulisane opštim zakonom.
Dakle, ovde govorimo o tome da je dovoljno samo agregirati različita rešenja iz različitih zakona, na isti način ih propisati u posebnom zakonu i agregirati na jednom mestu.
Argument da se poseban zakon donosi radi transfera znanja i tehnologija od strane strateškog partnera i posebnih tehničkih rešenja u pogledu inkorporacije telekomunikacione infrastrukture i kontrole poplava mi je takođe upitan, jer ništa, opet ništa od toga u ovom posebnom zakonu nije eksplicitno propisano kao obaveza, već tek treba da se nađe u dokumentaciji, a da li će, videćemo kasnije.
Otprilike kao i zeleni krovovi na tržnim centrima u velikim urbanim sredinama, koje investitori obećavaju u fazi projektovanja i dobijanja dokumentacije i otpočinjanja radova, a na kraju kada se izvrši primopredaja tih zelenih krovova na tržnim centrima nema, ima krovova koji prokišnjavaju.
Čak mi malo i komično deluje u obrazloženju kada se, ima tamo jedno pitanje, kaže – da li posebni zakoni postoje kod projekata u domaćoj međunarodnoj praksi i onda se kao primer navodi „Južni tok“? Ja ne bih stvarno „Južni tok“ navodio kao pozitivan primer za bilo šta, pošto to mi je ovako simbol zabluda i ne bih, dali smo 30 miliona evra na obećanje i osnovali projektnu kompaniju, jedini smo koji smo osnovali u inostranstvu u Švajcarskoj, usput smo i NIS prodali ispod cene zarad „Južnog toka“ od koga nema ništa itd. Tako da, ne bih to navodio kao pozitivan primer.
Ne tvrdim nužno da poseban zakon nije potreban i ne tvrdim nužno da se neće desiti transfer znanja i tehnologija od strane strateškog partnera ka domaćoj građevinskoj industriji, samo obrazloženje da se poseban zakon donosi baš radi toga mi nije logičan iz navedenih razloga.
O tome koliko će ovaj projekat doneti posla domaćim kompanijama zakon takođe ne govori ništa precizno i ne daje garancije, već kaže da će to biti uređeno ugovorom o projektovanju i izvođenju radova, koji će po ovom zakonu biti zaključen, pa je onda dodatno upitno i koliko će domaća građevinska industrija profitirati od toga.
Ovim posebnim zakonom o izgradnji Moravskog koridora predviđa se i suspenzija redovnih postupaka javnih nabavki, jer se propisuje da izbor strateškog partnera za realizaciju projekta vrši Vlada na predlog radne grupe obrazovane od strane te iste Vlade. Ta radna grupa strateškog partnera biraće po kriterijumima koje će podzakonskim aktom opet doneti ta ista Vlada. Dakle, sve je u krugu Vlade i ovakve odredbe su potencijalno koruptivne i Vladu stavljaju u sukob interesa.
Vlada, dakle, definiše kriterijume izbora strateškog partnera, Vlada formira radnu grupu koja po tim kriterijumima Vladi predlaže strateškog partnera i Vlada onda po tom predlogu odlučuje, bira strateškog partnera i Vlada opet sa njim zaključuje ugovor.
Eksplicitno se zakonom propisuje da prilikom izbora strateškog partnera i zaključenja ugovora o projektovanju i izgradnji Moravskog koridora, kao i prilikom izbora nadzornog organa, propisi iz oblasti javnih nabavki neće biti primenjivani. Dakle, preko 800 miliona evra javnog novca biće potrošeno bez javnih nabavki. I, Vlada će, naravno, sama sebe i nadzirati u sprovođenju ovog posebnog zakona.
U javnosti se već spominje strateški partner, privatna kompanija „Behtel“, američka, koja je nesporno ogromna kompanija, globalnog kalibra, ima preko 26 milijardi dolara prihoda i preko 55.000 zaposlenih. Ministarka o ovoj kompaniji govori na način kao da zapravo oni nama čine uslugu, donoseći nam znanje i tehnologiju, kao da su oni nama kupac, a ne mi njima. Kako da vam kažem, strateški partner je ipak samo isporučilac usluge za naš novac. Mi smo ovde gospodin kupac.
Ove ovako propisane odredbe koje u sebi nose zaobilaženje javnih nabavki i konflikt interesa izvršne vlasti, koji je i indikator rizika korupcije, posebno brinu ako se ima u vidu jedan tekst koji sam pronašao iz aprila 2017. godine, objavio ga je britanski dnevni list „Telegraf“ u kojem kompaniju „Behtel“ povezuje sa aferom izgradnje petrohemijskih postrojenja u Abu Dabiju, gde „Telegraf“ prenosi da je „Behtel“ kompanija koristila usluge izvesne „Al Badie“ grupe da dobije ovaj 600 miliona dolara vredan posao. Ta „Al Badie“ grupa priznala je na britanskom sudu da je vršila nedozvoljena plaćanja kako bi obezbedila posao kompanijama koje su kršile britanske propise o korupciji.
Dodatno, na Apelacionom sudu u Velikoj Britaniji izneto je i da je „Behtel“ bio upoznat sa aranžmanima koji su podrazumevali isplate novca dvojici saudijskih prinčeva u vezi sa ugovorima za izgradnju metro sistema u Rijadu u Saudijskoj Arabiji, a ta problematika je inače isplivala u javnost povodom spora dva princa oko nasledstva.
Kompanija „Behtel“ je, naravno, sve ovo negirala, ali ipak ostaje sumnja da se poseban zakon piše da bi se posebnim pravnim režimima stvorili posebni uslovi za nečije posebne interese, koji nisu nužno i u najboljem javnom interesu.
Konačno, ono što najviše brine i predstavlja najveći problem u srpskim infrastrukturnim projektima je realizacija i upravljanje projektima. Tako možemo uzeti primer Koridora 10 i deonice Srpska kuća-Levosoje, gde je konstatovano da je čak 30 puta vršeno preprojektovanje ove deonice u toku izgradnje i da sve te izmene nisu bile ni pokrivene građevinskim dozvolama, posledično su probijani rokovi, a vrednost radova uvećavana 1,2 milijarde.
Našao sam informacije, slično je, naravno, i sa Grdeličkom klisurom, koja je javnosti poznata zbog onog obrušavanja potpornog zida. Projekat je navodno u hodu menjan 11 puta, menjao ga je čak i sam izvođač, bez odobrenja investitora nadzornog organa itd.
Dešava se da izvođači na terenu nailaze na nepredviđene situacije. U Gredelici su nailazili na optičke kablove, neusklađenost stanja na terenu sa nultim stanjem istraživanja, nepredviđene geotehničke uslove itd. Sve te nepredviđene situacije nameću izmene projekata, povećanje vrednosti radova i probijanje rokova. Probijeni rokovi odlažu povlačenje novca iz kredita. To opet povlači sa sobom plaćanje penala i finansijerima, a izvođači onda traže naknadu štete.
Našao sam u medijima informaciju da smo za obrušavanje brda u Grdelici u problemu jer nam izvođač traži od države 14,8 miliona odštete za kašnjenja za koja smatraju da oni nisu odgovorni, da smo za tunel Predejane kao država izvođaču platili 2,8 miliona evra odštete.
Onda se mora postaviti pitanje – ko je odgovaran za dodatne troškove i odštete na deonicama na kojima su probijani rokovi, na kojima su preprojektovani radovi na kojima se ti radovi izvode po menjanim projektima bez građevinske dozvole itd?
Znači, deonica Srpska kuća-Levosoje, tu je nadzorni organ Koridori Srbije. Dakle, Skupština JP Koridori Srbije, između ostalog, nadležna je da usvaja izveštaje o izgradnji putne deonice, donosi odluku o predaji putne deonice nadležnom organu. Skupština tog društva nadležna je, isto tako, i da nadzire rad direktora i da usvaja izveštaje tog direktora. Dakle, Skupština Koridora Srbije nadzire rad direktora preduzeća koji je nadzorni organ na deonici na kojoj imamo 1,2 milijarde dinara nepredviđenih troškova izgradnje autoputa, probijenih rokova itd. Ko imenuje tu skupštinu? Njih petoro, nadležno ministarstvo.
Dakle, imamo stalno jedan krug prebacivanja odgovornosti na relaciji projektant – izvođač – nadzorni organ – investitor. Međutim, kada pogledate ovako kroz osnivačka akta nadzornog organa, vi vidite da taj jedan krug odgovornosti se zapravo raspetlja u jedan jasan lanac odgovornosti, gde se ultimativno odgovornost završava u vašem Ministarstvu.
Ono što želim da kažem je da se ovde mora ozbiljnije poraditi na načinu na koji se projekti vode i kako se njima upravlja. Znam da je gomila institucija upletena u sistem realizacije projekta. Vi ne možete biti odgovorni za neažurnost katastara u lokalnim samoupravama, za to da neko naiđe na optičke kablove koje je Bog zna ko tamo kada postavio, pa tek izvođač kad zabode bagerom naleti na njih. I građani znaju, u gradskim sredinama bager zabode kašiku u beton, probije cev koja se nalazi tamo gde po projektnoj dokumentaciji nije trebala biti.
Za takve stvari je odgovoran neko drugi, ali ultimativno konačna odgovornost je na vama.
Inače, ciljevi koje ovaj projekat proklamuje: bolja pristupačnost, povezanost delova Srbije, vremenske i ekonomske uštede, bolja regionalna povezanost, veći tranzitni saobraćaj, privredni i turistički razvoj opština, telekomunikaciona infrastruktura, pa i povećanje vrednosti nacionalnog telekomunikacionog operatera, bolju zaštitu od poplava. Naravno, protiv takvih ciljeva samo zlonameran čovek može biti.
Ali, konačno, ove ciljeve treba ostvariti na ekonomski što efektivniji i efikasniji način, a upravljanje projektima i upravljanje javnim preduzećima angažovanih na tim projektima naravno je većinom u nadležnosti stranačkih kadrova stranaka vladajuće koalicije. Zbog toga je odgovornost za probijene rokove, za uvećanu vrednost radova, za penale izvođačima, za penale finansijerima za nepovlačenje sredstava potpuno jasno ko tu odgovornost treba da snosi, pa makar ona bila samo politička.
Posledično, prema istraživanju Svetskog ekonomskog foruma mi smo 100. na listi kvaliteta puteva, u regionu pretposlednji, po ovoj tabeli od zemalja u regionu samo je BiH iza nas.
Za kraj, mapa koju ste nam dali, za moj pojam zelene trase su trase koje su u planu. Nažalost, u Vojvodini je zelenih trasa malo. Želeo bih od vas da dobijem preciznu informaciju oko fruškogorskog koridora, jer Fruška Gora je verovatno redak primer nacionalnog parka kroz koji prolazi međunarodni tranzitni teretni saobraćaj. Interesuje me informacija kada će biti početi radovi na izgradnji koridora kroz Frušku Goru? Hvala.