Dame i gospodo narodni poslanici, ovde treba javnost da bude upoznata da, pored potrebe za ovakvim projektom, neophodnosti izgradnje ovog autoputa Preljina-Pojata, ovo predstavlja jedno novo zaduženje u nizu zaduženja koja ulazi Srbija. Zašto ovo naglašavamo mi srpski radikali? Da ne bi ispalo da se ovo radi iz nekih sredstava koja se neće vraćati. Ova sredstva koja se ulažu u izgradnju ovog autoputa, kao i u većini do sada, to su kreditna sredstva. Da li će ova sredstva obezbediti Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj ili neka druga banka, to sada u ovom trenutku je pod znakom pitanja, ko bude bolje uslove obezbedio, ali ono što je činjenica to je da iz prakse vidimo da te banke investitori uslovljavaju i izvođače.
Ovde se napravio korak dalje kada je u pitanju određivanje izvođača ovde je očigledno opredeljenje na neki način za „Behtel“. „Behtel“ je jedna velika kompanija koja se bavi projektovanjem i inženjeringom, ali nije zgoreg da javnost zna da „Behtel“ je vezan za američku obaveštajnu službu. U Ekvadoru i Panami za svrgavanje režima jednu od ključnih uloga imao je „Behtel“. „Behtel“ inače posluje po principu da potkupljuje i podmićuje rukovodstvo u određenim zemljama, a onda ulazi u političku sferu života te zemlje, te države i određuje ko će biti na vlasti, što je u svakom slučaju praksa već više puta viđena kada je u pitanju američka politika.
Tu da li možemo mi da utičemo, odnosno da li vlast može da utiče, to je sada znak pitanja i to je znak opredeljenja. To je, u stvari, pitanje opredeljenja aktuelne vlasti i kada mi srpski radikali to govorimo, mi ne spočitavamo imenu i prezimenu zašto to radi, mi više sa ove strane spočitavamo konkretno resornom ministru zato što je i suviše bliska sa američkim ambasadorom.
Čovek koji javno otvoreno kaže da je Kosovo samostalna država, kako može neko, kako moral može da dozvoli nekom da bude u dobrim odnosima sa tim čovekom? Ali, šta ćete, to je tako. Kada imate kolonijalni status, onda potpuno drugačije se i ponašate i vi i drugi prema vama.
Ono što je veoma zanimljivo to je da je potpuno isključena mogućnost da eventualno ovu deonicu rade domaći putari, odnosno domaće firme koje su osposobljene za izvođenje ovakvih radova iz više razloga. Prvo, kao što sam rekao, iz razloga što to finansijer, odnosno investitor uslovljava. Drugo, iz razloga što priključenje EU podrazumeva i evropske standarde. Nemamo mi više putarske firme koje ispunjavaju te standarde. Treće, što treba u svakom slučaju podsetiti, to je da i ono malo što je ostalo osposobljenih putarskih firmi i to je dovedeno na prosjački štap. Najbolji primer je upravo ova deonica autoputa Koridora 11 na delu Ub-Lajkovac, gde smo svedoci da u javnosti serviraju se informacije onako kako po slobodnoj interpretaciji svako misli da je to ispravno.
Reč struke, kada je u pitanju izgradnja te deonice i ispravnost te deonice, kaže da onog trenutka kada je izgrađena ta deonica, predata je na upravljanje „Putevima Srbije“ i u periodu od nekoliko godina uopšte se nije radilo na održavanju te deonice. To je, na kraju krajeva, institut na čijem čelu je Branislav Bane Ivković, profesor koji je potpuno utemeljen u toj struci. To kažu i svi stručni ljudi, pa čak i ovi nezavisni inženjeri, ali imamo i mišljenje kada su u pitanju državni činovnici, pa na neki način i oni koji rade u CIP-u, da li je to pod pritiskom, koje je suprotno, koje kaže – nisu adekvatni materijali i onda čovek ne može da veruje u kakvu se krajnost ide kada se kaže rađeno je sa glinom. Pa i glina je građevinski materijal. Ako glinu oslobodite vode, vi imate dobar građevinski materijal. To zna koleginica, koja je u struci. Ali, ako vi prepustite nešto zubu vremena i da voda nosi, da vam izraste trava na toj deonici, onda je za očekivati da to propada.
Šta se desilo? Desilo se sledeće. Putevi Užice, koji su radili tu deonicu, bili su prisiljeni da priznaju njihovu grešku, pa da im se ne aktivira garancija na tri miliona evra. Oni to nisu hteli. Nisu hteli zbog rejtinga firme i, na kraju krajeva, nisu hteli jer ljudi dugo godina rade taj posao. Radili su i na drugim delovima i druge deonice autoputeva i uopšte na izgradnji putne privrede i nisu imali nikakvog kiksa i sada su iz nekih principijelnih razloga, na kraju krajeva, i iz profesionalnosti nisu hteli da prihvate te uslove. Njima je aktivirana ta garancija od tri miliona u takvoj situaciji nisu mogli da izdrže taj dodatni pritisak. To je čitava priča o ovom delu putarske operative koja je radila tu deonicu autoputa.
Mi umesto da potenciramo domaće izvođače, umesto da potenciramo domaću industriju, mi još dodatno, forsirajući strane izvođače, forsirajući kompanije multinacionalne, upropašćavamo i ono što je malo ostalo.
Ovde imamo primer, pored svih ovih odredbi koje podrazumeva specijalni zakon, da su svi materijali koji se uvoze za potrebe izgradnje ovog puta oslobođeni carine i PDV. Čekajte, imate knjige, tomove napisane iskustava rada sa kompanijom koja se zove „Behtel“, gde se kaže da ulaskom na to tržište „Behtel“ uništava domaću proizvodnju. Imate Panamu, imate Ekvador, imate niz zemalja u kojima je to dokazano. Da li mi treba da živimo u nadi i u očekivanju da će oni potencirati domaću građevinsku operativu? Neće i tu da budemo načisto. Čak, šta više, ovo su uslovi koji su dodatni uslovi na sve ove privilegije koje će imati.
Zar nije se mogao raspisati tender, pa da vidimo da li će se javiti još neke kompanije? Pa, iako se obećalo, preliminarno dalo neko obećanje, pa se potpisao taj memorandum, trebalo je na osnovu iskustva koje imamo sa Kinezima. Ne, nije uradilo. Zašto nije uradilo? Zato što postoji jedan deo samovolje. Evo gde vam je samovolja. Na ovoj deonici Ub-Lajkovac, resorni ministar je samoinicijativno poslao da se ponovo to uradi, dao Zvonku Veselinoviću. Čovek nikad u životu to nije radio. On brže bolje angažuje Kineze. Ministarka je mislila da će se dodvoriti svojim pretpostavljenima. U međuvremenu pokvarili su se odnosi između Zvonka Veselinovića i pretpostavljeni i sada smo u situaciji da se do temelja ruši ta deonica.
To je u suprotnosti sa strukom, sa zdravom logikom, sa ekonomskom logikom, to je 10 miliona evra. Mi kao da smo najbogatija zemlja. Mi ovde ulažemo 80 miliona kredita, to je, računajte, dodata milijarda.
Mi imamo ministra finansija, koji nam objašnjava da evro obveznice, da je to pozitivno za nas, mi prodajemo obveznice sa kamatom od 1,6% na 20 godina, koje moramo da vratimo milijardu evra i kaže – to je dobro. Mi se zadužujemo za milijardu evra, i ovde se zadužujemo za 800 miliona i to je za nas dobro. To čovek ne može da shvati. Kakva je to logika? Medijski obrađivati javnost, pa to se uvek vrati kao bumerang.