Vreme je najmanji problem, ovde se radi o novcu građana.

Slažem se.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću, i hvala što ste mi poslali neke podatke, koji su svakako korisni za ovu raspravu sada. Ja ću ih iskoristiti da onima koji su čeznuli za tim da čuju vaše mišljenje, odnosno podatke i procente koje ste pomenuli danas, malo pažljivije.

Naravno, zanimljiva je tema i naravno važna je ovo tema. Da mi moramo da objašnjavamo npr. da kada se nešto unapređuje, da kada nešto širi svoje kapacitete, to podrazumeva i odgovarajuće održavanje, pa ne znam koliko ima smisla, ali svakome je jasno da to jedno sa drugim ide, da progres, razvoj podrazumeva i odgovarajuće održavanje, u svakom smislu. Evo, preduzeće uzme, razvija se, napreduje, zapošljava više ljudi, osvaja novo tržište, pa onda to u jednom momentu podrazumeva - e, treba nam više prostora i za nove ljude da ih primimo i nove mašine da ih ubacimo. Sad kad bi se neko u tom momentu pojavio i rekao - e, ali biće nam veći trošak održavanja u odnosu na ovaj danas, pa nemoj zbog toga to da radimo, ne bi tu bilo nikakvog ni progresa, ni preduzeća. Tu logiku i taj koncept da primenite na koji god hoćete nivo, ništa se ne menja, jedno drugo prati.

Imate put tamo gde ga niste imali do juče, to je valjda dobro i korisno, da ćete to da održavate što ste izgradili a niste imali do juče, to se podrazumeva, ali uvek je pitanje onoga da li vam koristi i da li imate odakle da to održavanje izvedete, ništa drugo.

Isto je za most. Niste ga imali, napravićete nešto, sutra ćete to održavati. Jel veća korist od onoga što ste uložili? Ne pričam, naravno, o Đilasovom mostu, mada pošto su se pominjale danas raznorazne računice koliko nešto košta na parče, na kilometar ili metar, koliko to ispade na koju dužinu, to danas ni sam Dragan Đilas ne može da vam odgovori precizno, ali je mnogo gore i od cene autoputa po kilometru u izgradnji, i to u najgorem mogućem terenu. I onaj oko Grdelice, koji smo savladali, i to da uzmete kao primer, pa da uporedite sa, pa nema kilometar ovaj most preko Ade, pa će biti puta 10, 20 ili mnogo jače.

Ne zna se danas i to retko ko može da vam objasni koliko tačno košta, pa da ga izrazite po jednom kilometru da vidite šta je to kad je nešto potpuno čudno, potpuno nenormalno, a o prihvatljivosti da ne govorim ovom prilikom.

Ali, ja se uvek rukovodim onim što je sam Jeremić na tu temu izjavio onomad kad ga je Đilas izbacio iz stranke, pa je rekao Đilas - ne smeš ti, Jeremiću, da trošiš sedam miliona na jednu godinu tamo neke službe u UN, a ovaj mu uzvratio, kaže - ma i da trošim sedam miliona, mi bi mogli i 60 godina ovako da budemo u UN, pa da opet bude jeftinije nego taj tvoj jedan most bez pristupnih saobraćajnica. Potrošite, pa pogledajte dužinu mosta i biće vam jasno šta ima čudnu, veoma upadljivo čudnu cenu po kilometru dužine, ako pričamo o bilo kakvoj infrastrukturi.

Nego, da se vratimo mi na ovo naše. Dakle, ulažete i pravite tamo gde nema. Imate li odakle to da finansirate u održavanju sutra? Kakve su vaše moći, mogućnosti da nešto iznesete? Tu su, ja mislim, vrlo slikoviti ovi podaci koje ste mi vi poslali, gospodine Arsiću. Šta danas ljudi u Srbiji mogu i koliko mogu bolje, ima veze sa procentima koji su pominjani, a nije bio slučaj do pre godinu ili dve?

Penzije su u protekle dve godine, zvanični podatak, povećane 12,5 odsto. Najveće povećanje, naravno, išlo je za one koji su imali i primali najmanje penzije. To je i najpravednije i oni danas mogu značajno više nego što su mogli pre. Uvek je tu odgovor i moći će još više. Te će se penzije povećavati u periodu koji dolazi jako brzo. Već do kraja ove godine mi očekujemo novo povećanje.

Šta sve još možemo danas i više i bolje nego što smo mogli ranije? Pogledajte javni sektor, plate. Pogledajte, recimo, oblast zdravstva i obrazovanja, pominjali smo ih danas. Koliko su uvećane plate na tom, recimo, dvogodišnjem nivou? Dvadeset i osam, 30%. Ja pričam o procentima. O ovim procentima treba da pričamo i treba da se za njih čuje i ni to, naravno, kao ni penzije, ne znači kraj i ne stavlja se tačka, nego odgovor bude uvek i biće još, i to će biti jako brzo, upravo u ovim sektorima.

Ukupno da pogledate javni sektor 12 do 23% više danas, nego pre ovog perioda. Više 12 do 23%. Toliko smo snažniji i toliko ljudi mogu da priušte sebi značajnije i bolje, nego ranije. Ukupno pogledajte prosečnu platu, to je blizu 12% u oba sektora, dakle, i državni i privatni. Koliko iznosi ta plata sada ukupno? Oko 463 evra, pa da se vratimo, ali ne dve godine unazad, nego da se vratimo na onu vrednost kakva je bila u vreme bivšeg režima. Tri stotine trideset sedam evra. Ako grešim neka me ko ispravi. Stotinu dvadeset i pet evra razlike prosečne plate u odnosu na tih 337, 36%, je li tako dođe? Kad kažemo cilj je, a to je cilj koji će se takođe videti jako brzo, prosečna plata u Srbiji od 500 evra, pa da uporedimo tu razliku 160 i neki evro u odnosu na tih 337, 48% više.

Toliko bolje može prosečan građanin u Republici Srbiji da omogući sebi i da finansira i bilo kakvog troška, ali i bilo kakvih svojih potreba u odnosu na period kada se o ovoj državi starao taj režim koji je plaćao taj most. Tih 420 i plus evra, bez pristupnih saobraćajnica po sopstvenom priznanju, na kojoj dužini? Nema tu kilometara? Nema.

Minimalna cena rada, ovaj dvogodišnji vremenski prozor, 19,5%. Vi ste u pravu, gospodine Arsiću, ovih sada 27.200 nije krenulo da raste sa 25.000, nego je to raslo u proseku 15.000 i nešto dinara. Pogledajte tu razliku i opet poslušajte i shvatite isti odgovor. Nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još. Idemo da ta vrednost minimalne cene rada u proseku na mesečnom nivou dostigne onu minimalnu potrošačku korpu u zemlji, da jedno drugo počne da prati.

Pitanje – kako mi stojimo u budžetu i da li smo time zadovoljni? Nije tu koleginica koja je pitanje postavila, ali i odgovor je tu lako dati. Da, zadovoljni jesmo, 21 milijarda i nešto više dinara, sada je u plusu. Ove godine u budžetu Republike Srbije, i to se dešava već četvrtu godinu za redom. Pošto su pominjane investicije, nije 12 nego 17%, 17% više investicija imamo u Srbiji ove godine u poređenju sa prethodnom, a prethodna je bila odlična. Nije bila loša godina, pa da neko kaže lako je napraviti sada veliki progres. Bila je fantastična godina. Tri i po milijarde su bile investicije u Srbiji u protekloj godini.

Kada pričamo na temu u kojim smo mi to kategorijama nešto najveći u Evropi. Upravo na ovim temama rast, rast godišnji od 4,3% koji je Srbija zabeležila prošle godine. Zvanični podatak, ozbiljne međunarodne institucije koriste to. Kaže bila je „top deset“ država Evrope, kada pogledate rast. „Top deset“. Ima li šta da je bolja vest? Kakve veze taj rast ima sa našim moćima i sposobnostima da te moći dodatno unapredimo u periodu pred nama? Ima sve moguće veze.

Investicioni plan za narednih nekoliko godina, vrednosti pet do deset milijardi na kom Srbija radi danas, u neposrednoj je vezi sa tim rastom. Ako rast bude takav da može, dakle samo kroz rast, da se ovo finansira, što bi značilo da bude preko 4%, to onda predstavlja održiv mehanizam, mehanizam koji sam sebe otplaćuje, odnosno ne jede, ne ugrožava sam sebe, ne uvodi nestabilnost, ne tera na to da se rizikuje ili nešto dodatno zadužuje, nego samo na osnovu onoga što sami pravimo, sami oslobađamo prostor da ulažemo više. Da bi održavali rast od tih investicija na taj način treba da ulažemo pametno.

Šta to znači? Upravo u autoputeve, upravo u izgradnju infrastrukture koja nedostaje i kanalizacije, tako je, ali i u asfaltiranje puteva svih mogućih kategorija i magistralnih. U takve stvari da ulažemo mi ćemo svoj rast da podstičemo, pa ćemo imati odakle da finansiramo nova ulaganja.

To je ozbiljan pristup, to je pametan pristup, ali od svega toga nemaju građani samo put tamo gde ga nisu imali i most i tunel gde ga nisu imali i različite objekte, poput domova zdravlja, kliničkih centara, tamo gde ih nisu imali, nego imaju prostor da te plate rastu da ta kupovna moć raste. To možemo da radimo zahvaljujući ovoj situaciji u budžetu, ovom rastu plata koje nisu najveće na svetu. To je tačno.

Ako pričamo o regionu, bolje su od te Severne Makedonije. Veće su, bolje su od Albanije. Hajde, ako nekoga to ne iznenađuje, ali bolje su i veće nego u BiH. Jesu, a nije bilo tako, zaostajali smo i sada smo ove godine i njih zvanično pretekli. Prvi put kada je to izmereno bilo je, čini mi se, u martu ove godine. To je bilo za 12 evra više prosečno u Srbiji nego tamo, a mi nastavljamo da rastemo.

Nastavljamo da radimo i biće ovo povećanje o kojem govorimo jako brzo. Videćete u mesecima pred nama, približavamo se kraju 2019. godine, kako smo ušli u njenu drugu polovinu. Videćete u tom momentu kada nova povećanja uslede ovde kako će ta razlika da se odrazi, ali ni to nije sve. Mi smo rekli da nas ne zadovoljava ona vrsta uspeha koji predstavlja trenutno stanje. Uvek nas zanima više.

Tim povećanjima mi ćemo sustići Crnu Goru, i to će se videti. To je bilo potpuno nezamislivo u vreme kada smo zaostajali nivoom prosečne plate za Crnom Gorom za, koliko, 150, 160 evra. Sad se sve to vreme smanjuje. U poslednje dve godine ponajbolje se videlo kako se dobro i brzo smanjuje i zato možemo da kažemo – sustići ćemo i prestići ćemo Crnu Goru.

Troškovi koji se računaju na interesantan način na nivou, e, ako je ovoliko na dan, pa da zamislimo situaciju, pa da pomnožimo sa brojem meseci, pa sa nekim brojem godina, to može da bude zanimljivo, da zvuči ovako atraktivno. Pitanje je koliko je upotrebljivo. Kao što ne moramo da objašnjavamo da li mora da se održava ono što si sam sebi izgradio, omogućio zato što ti je dobro i korisno, a imaš odakle.

Na primer, tu je ministar, čini mi se da to ima neposredne veze sa vašim sektorom. Juče smo „Dejta centar“ otvorili u Kragujevcu. Zamislite da neko kaže – ne treba to da uradimo zato što nećemo da platimo održavanje nekog servera tamo ili jednog čoveka koji o tome treba da se stara i zato nećemo da povećamo trošak, a to koliko ćemo samo da uštedimo time što uvodimo digitalizaciju u ovoj državi na pametan način, da zaboravimo.

Nije to pametan pristup. Kao što nije pametno ni zaboraviti koliko uštedite samim tim što imate kvalitetan put tamo gde ga niste imali, pa ne morate da plaćate popravke vozila, pa ne morate da plaćate razliku u gorivu koje potrošite time što idete tim zaobilaznim putevima za koje neki smatraju da će biti izbor broj jedan svima na ovom svetu. Ne, ne. Treba biti ozbiljan tu, pa videti koliko se nešto isplati.

Podjednako važno, ako ne i najvažnije, ovo o čemu govorim sada, šta možete da finansirate a niste mogli i zašto možete, pa baš zato što ulažete i stvarate, ali ovi slikoviti primeri koji mogu da zvuče atraktivno, a nemaju baš previše upotrebne vrednosti, mene uvek vrate… Mislim da se to prvi put pomenulo u jednom popularnom filmu, holivudski film je u pitanju. Razgovara čovek sa svojom suprugom koja mu zamera zbog toga što troši novac na cigarete i pita ga – koliko ti potrošiš nedeljno? On joj kaže. Ona kaže – aha, to je mesečno ovoliko, pa onda puta broj meseci u godini, pa broj godina koliko ti konzumiraš cigarete, pa kaže – vidiš kako si neozbiljan, ti si potrošio para, a mogao si da kupiš sebi novi, novcijati, najmoderniji mogući BMV, a on je pogleda ovako i pita – da li ti pušiš, a kaže ona – ne nisam nikada, a gde je onda tvoj BMV?

To je otprilike odgovor na one metafore i paralele šta mi možemo i šta ćemo da izgubimo za godinu, dve ili tri zbog toga što na prihvatljiv, održiv način ulažemo u ono što smo sebi obezbedili. To je otprilike najbolji mogući odgovor.

Srbija treba da se bavi svojim potrebama mudro. Srbija treba da ulaže u svoj rast i svoj razvoj, baš zbog toga da bi njeni građani imali više i da sutra, sve to što su obezbedili, a nisu imali nekada, imaju i na odgovarajući način da održavaju, ali i da ga učine još boljim i da ulažu još više. Ove plate i ove penzije paralelno s tim da im rastu i da vidite kako će sve odjednom početi da ima smisla i kako svako može da ga razume. Hvala lepo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Mi shvatamo ovu raspravu da bi trebali da studiozno razmotrimo da li je potrebno ovoliko poskupljenje? I tu je samo argumentacija jedna. Iz čega proizilazi ovo poskupljene? Iz kojih parametara? Da li se kvalitet puteva promenio osim ovih novoizgrađenih deonica? To niko ne spori. Te koje su puštene u saobraćaj koje se naplaćuju, određuje se cena, jer svojim kvalitetom su mnogo bolje nego one koje se koriste više godina i više meseci, nebitno je. I tu niko ne spori.

Ali, ovde se radi o povećanju, generalnom povećanju za 12% i gledajte, mi idemo logikom pa bolje je imati prihvatljivu cenu putarine, pa privući što veći broj vozila koji će prolaziti kroz Srbiju, pa će preko goriva koje moraju da sipaju u Srbiji, preko svega ostalog što se snabdevaju u Srbiji, oni će upravo obezbediti veliki deo sredstava za potrebe o kojima vi govorite.

Ta sredstva koja se koriste za kupovinu goriva, ona se upotrebljavaju za održavanje, za vraćanje kredita, podizanje kredita, za izgradnju novih auto-puteva. To je definisano zakonom. Nema tu odstupanja. Nije to uopšte sporno. Mi idemo samo tom logikom stvari da li je moralo 12%. I pitamo se da li je stvarno moguće da v.d. direktora, iznoseći argument 100 miliona praznina u finansijama „Puteva Srbije“ uspeo jednim delom da pokrije taj minus?

Na osnovu čega je nastao taj minus? To da vidimo. To građani hoće da čuju kada plaćaju, a to što vi eventualno ne prihvatate ovakve primere ili prihvatate, pa znate, morate naći neki primer koji je životni. Nije on holivudski. Vaša priča me podseća na onog trenera što je došao u klub u najnižoj ligi takmičenja, nema ispadanja i rekao je – prve četiri godine se borimo da ne ispadnemo iz lige, a onda u narednom periodu ja vam garantujem da ćemo biti među prvih šest plasiranih. Ukupno klubova ima u toj ligi šest. To je to. To je ta priča. Ta priča nije utemeljena na ovoj realnosti povećanja cena putarine koja utiče na troškove, utiče na sve nas u Srbiji. I mi samo usput argumentujemo da je to …

Vreme, zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Ja o procentima rekoh neku reč malopre, ali izgleda da nisam bio dovoljno jasan.

Dakle, kako i odakle? Jel 36% više, 463 evra u proseku, u odnosu na onih Đilasovih 337? E, možda zato i možda odatle. Jel tih 500 koje su nam cilj, a koje će jako brzo biti dostignuti ne brinite ništa, 48% više u odnosu na ovo? Jel ukupno penzija 12,5% , jel ukupno plata 12% na nivou od godinu ili dve? Neka bude dve.

Jel, to problem razumeti? Ja mislim da nije nikakav problem razumeti. Sa životnim primerima se slažem. Zato sam i pričao o onom mostu Dragana Đilasa, 420 miliona evra, o njihovim priznanjima bez pristupnih saobraćajnica, za nešto što je kraće od jednog kilometra. Ja mislim da je to jedna od najboljih stvari da se slikovito prikaže kako to izgleda kada je nešto sporno. Koliko košta i nije jasan kriterijum zašto je to tako. Jer taj most može da vidi svako i svako ko ga vidi ne može, a da se ne zapita. Pitaju se ljudi već godinama - da li je moguće da je to toliko i kakvo je za to opravdanje?

Što se tiče lige Srbija, rekao sam i to malopre, ali treba to čuti i razumeti, treba biti pošten da se prihvati, se takmiči u ozbiljnim ligama onog momenta kada bude, a bila je prošle godine 2018. godine u top deset ekonomija Evrope po rastu. U top deset u Evropi po rastu. Jel proše godine Srbija na regionalnom nivou bila broj jedan, apsolutni broj jedan? Toliko snažan i ubedljiv da je jača nego svi ostali kada se stave na jednu gomilu zajedno, po investicijama koje je privukla. E to je dokaz da je Srbija danas u stanju da igra u najboljim ligama i ne samo da igra, nego da tamo ima svoje mesto pa može i u mnogo čemu da pobeđuje.

Ako je priča o ligama bila na nivou stranačke ili političke uspešnosti, igrati za tim SNS znači da ste u najvećoj mogućoj ligi apsolutni šampion, za informaciju svakome.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.

Ova rasprava treba da ima za cilj da građani shvate zbog čega je poskupljenje. Sva pomagala koja se koriste u ovim raspravama poput Dragana Đilasa i ortopedskih sredstava ne vrede.

Ljude samo interesuje iz čega je proistekla ova cena, odnosno procenat povećanja naplate putarina, iz kojih realnih ili razloga će doći do povećanja 12%? Ništa ih više ne interesuje, nema tu ni stranačke, ni političke rasprave. Ovo je ekonomija, matematika, kako god hoćete, da vidimo šta je razlog da poskupi.

Poređenja koja vi pravite ne idu baš u prilog argumentaciji da je ovo opravdano. Nije to baš pravo poređenje. Kada poredite, evo ja sam vam rekao eklatantan primer koliko na 100km se u Srbiji plaća putarina i koliko je to u susednim državama. Kada poredite sa prosečnim primerima, evo vam jedan primer. U Hrvatskoj je prosečno primanje 846 evra, a putarina je šest evra na 100km. U Srbiji 460 evra, a putarina pet evra. Kada izračunate, to su eklatantni podaci, ali nije na nama da poredimo, od toga nemamo ništa, samo da vidimo da li je razlog da dubioza od 100 miliona koja se pojavila u „Putevima Srbije“, pa da vidimo da li će čovek koji je v.d. direktor, da li će biti više v.d. direktora.

Setite se samo, radikali su vam na vreme signalizirali da u Boru treba smeniti rukovodstvo, da u Boru može da se radi, samo da se menja rukovodstvo. Došli Kinezi, ne treba im više direktor. Krao, lopinjao, opstajao u svim režimima, sve gubitke mu pokrivala Vlada Srbije, napravio veliku dubiozu. O tome se radi, da vidimo gde su uzroci pa da se kaže – šta će tu faliti, kakve veze ima sa koalicijom koja je na vlasti ili pojedinačno sa strankama? Tu će političke poene da zaradi SNS i njeni koalicioni partneri ako kažu taj i taj pojedinac je doprinosio lošem radu u putevima ili nekim drugim sistemima i zbog toga smo morali da pokrivamo te gubitke. To je suština.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.