Gospodine Arsiću, član 27.
Gospođa Radeta nije u pravu. Mi ovaj izveštaj nismo stavili na dnevni red zato što nam je bilo ko to naredio. Vi znate da je EU od nas tražila da uvedemo sankcije Rusiji, pa to nismo uradili. Kad nismo uveli sankcije Rusiji, zar možete da poverujete da neko može da nas natera da stavimo na dnevni red sednice Narodne skupštine izveštaj Rodoljuba Šabića? Dakle, mislim da je iz same te činjenice potpuno jasno da Srbiji, poslaničkoj grupi SNS i našem predsedniku Aleksandru Vučiću niko, pa niko ni iz EU ne može da naređuje.
Gospođo Radeta, ima jedna druga stvar na kojoj vi i vaša poslanička grupa insistirate i sa pravom insistirate, a ja o tome u Izveštaju za 2018. godinu nisam pročitao ni jednu jedinu reč. Govorim o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.
U julu 2019. godine navršava se četiri godine od kako je u Potočarima pokušan atentat, odnosno pokušano ubistvo tadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, koji je otišao u Srebrenicu, koji je otišao u Potočare da oda počast ljudima koji su stradali u Srebrenici 1995. godine. Svi se slažemo da se tamo desio zločin. Ne slažu se svi oko kvalifikacija tog zločina, ali da sad ne ulazimo u to.
U Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči i sad je moje pitanje za gospođu Mandić - kako je moguće da Poverenika za informacije od javnog značaja nije zanimalo nešto što je, ne od javnog, nego od opštenacionalnog, od državnog značaja? Znate, kad neko pokušava da vam ubije predsednika Vlade, to ne da je informacija od javnog značaja, to je prvorazredna, nacionalna i opštedržavna, opšte nacionalna informacija. O tome u Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči.
Dakle, to je jedan od razloga zašto hoćemo da se raspravlja o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja, i to ceo dan danas da se raspravlja, ne da se raspravlja forme radi do pauze u dva, u dva idemo da ručamo i posle toga idemo kući. Ceo dan ćemo da raspravljamo o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.
Dakle, mene zanima kako to, a ja ću vam navesti kad dođe red na mene da govorim po spisku narodnih poslanika, kako to da Rodoljuba Šabića zanima kako su zaposleni policajci, odnosno određeni građani Republike Srbije u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM? Pa ga zanima kako smo nabavili helikoptere, pa ga zanima kako smo nabavili avione, pa ga zanima… a uvek ga zanima nešto što je jako osetljivo za državu Srbiju i za bezbednost države Srbije. Pa ga zanima „Savamala“, pa ga zanima Siniša Mali, pa ga zanima doktorat Siniše Malog, pa ga zanima kako je Siniša Mali zaposlio neke ljude u svom kabinetu. Sve to ga zanima.
Ali, zamislite, Rodoljuba Šabića ne zanima ko je hteo da ubije njegovog predsednika. Valjda je to i njegov predsednik. Znate, kad je neko predsednik Vlade, on je predsednik Vlade Republike Srbije. Kad je neko predsednik Republike, on je predsednik svih njenih građana, i onih koji su za njega glasali i onih koji za njega nisu glasali. Ali, Rodoljuba Šabića to apsolutno nije zanimalo.
Nas iz SNS, a verujem i većinu građana Srbije, verujem i vas, zanima ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića kada je 2015. godine bio u Potočarima. Da mi ne izbegavamo te neke lagane izraze koji ne znače ništa, da se tamo desio neki incident, da je bila jedna neprijatna situacija. U Potočarima su 2015. godine, po mom mišljenju, hteli da ubiju Aleksandra Vučića.
Pitanje za Poverenika za informacije od javnog značaja – kako to da za njega to nije informacija od javnog značaja? Kako to da se ne pita ko stoji iza pokušaja atentata i pokušaja ubistva Aleksandra Vučića? Kada je rulja od nekolik stotina ljudi krenula na jednog čoveka i da nije bilo njegove hrabrosti, njegove prisebnosti, čoveka koji nije sagnuo glavu pred tom razularenom ruljom, i da nije bilo hrabrosti tih nekoliko momaka iz njegovog obezbeđenja, i da nije bilo hrabrosti i pribranosti nekoliko policajaca iz MUP-a Republike Srpske, pitanje je šta bi bilo sa Aleksandrom Vučićem u Potočarima 2015. godine. Toga u izveštaju nema.
Ja mislim da je to važnije da znaju građani Srbije, nego da li je Siniša Mali, navodno, plagirao ili nije plagirao svoj doktorat i koga je zaposlio u svom kabinetu.
Videćete, kad budem govorio o izveštaju, 88, nije mi bilo teško da izbrojim, 88 upita jedne advokatske kancelarije preko Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, upućeno MUP Republike Srbije, kako su određeni građani Republike Srbije zaposleni u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM. Zar vam to pitanje nije tendenciozno? Da li treba da ostavimo naš narod na KiM na cedilu?
Ko odgovoran, ko onaj ko misli dobro državi Srbiji uopšte dolazi na ideju da postavi takva pitanja? Ajde postavite takva pitanja, pošto se ovde stalno neki pozivaju na EU, ajde postavite to pitanje u Velikoj Britaniji. Ajde postavite to pitanje u Francuskoj. Ajde postavite to pitanje u Nemačkoj ili u Hrvatskoj postavite to pitanje. Nema šanse. Britanci neće da otvore do kraja arhivu iz Drugog svetskog rata. Mi smo sve naše na izvolite.
Onda se nađe Rodoljub Šabić koji napada rođenu državu. Kaže – ne daju mi ovi iz Ministarstva odbrane podatke kako su nabavljeni helikopteri i kako su nabavljeni avioni. A, nije ga zanimalo kako je Dragan Šutanovac pretapao te iste avione i tenkove u „Železari“ u Smederevu. Nije ga zanimalo kako su sprovođene privatizacije dvehiljaditih godina. Nije ga zanimalo bogaćenje Dragana Đilasa. Ne Dragana Đilasa kao pojedinca, kao građanina, nego Dragana Đilasa kao javnog funkcionera. Dragan Đilas se nije obogatio kao građanin. On kao građanin je imao za viršle i za sendvič i za hamburger, ali on se čovek obogatio kao političar. Najpre kao direktor Narodne kancelarije, izmišljene, koja po Ustavu nije postojala, pa onda kao ministar u Vladi Srbije, pa na kraju kao kradonačelnik grada Beograda. On je tad stekao sve te silne milione i sve one hiljade kvadrata stambenog i poslovnog prostora kojim raspolaže. Ali, ja u ovom izveštaju ne vidim da je to zanimalo Rodoljuba Šabića.
Rodoljuba Šabića je isključivo zanimalo nešto što je važno za bezbednost Republike Srbije i tu je izgleda ciljno gađao, ne bi li otkrio nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost države Srbije. Kad sam ga ja pitao dokle će da radi za strane obaveštajne službe, jer nemoguće da ta pitanja postavlja zato što mu je to palo na pamet, a da mu to neko nije rekao da pita, onda me je nazvao, i to je list „Danas“ objavio, da sam lažljivi lupež, da ja lažem da on radi za strane obaveštajne službe.
Kog građanina Srbije koji je dobronameran, koji misli dobro državi Srbiji, zanimaju detalji o tome kako smo mi nabavili helikoptere i avione? Svaki građanin Srbije koji je dobronameran, on je srećan da Srbija ima više aviona nego što ih je imala 2012. godine, da ima više helikoptera i vojnih i policijskih, da imamo više tenkova, da imamo jaču vojsku, da imamo jaču policiju. Bezbednija nam je država, bezbedniji nam je narod, bezbednija su nam deca.
Običnog građanina ne zanima detalj oko toga kako je taj avion iz Rusije ili Belorusije, ili taj helikopter, došao u Beograd na aerodrom u Batajnicu. Ali, to baš zanima Rodoljuba Šabića. Ne zanima ga ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića, ali ga zanima Savamala, ali ga zanima kako zapošljavamo ljude u MUP-u, a rade na KiM, ali ga zanima Siniša Mali, ali ga zanima „Beograd na vodi“, znači sve one teme na kojima je pokušao politički da poentira Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, ovi iz ove raspale DS i njima slični. Zbog toga, a ne zbog tog Sema Fabricia koga se u Srbiji niko ne plaši i po čijem naređenju niko ništa ne radi. Nas, poslanike SNS i građane Srbije, zanima zašto je Rodoljub Šabić stavio u izveštaj ovo što je stavio, a nije stavio nešto što je po našem mišljenju mnogo važnije i za državu i za građane?