Kada već insistirate na toj preciznosti, postoje jasni podaci sa kojima raspolaže Agencija, odnosno Uprava. Godine 1991. iznos stare devizne štednje „Invest banke“, podružnica Tuzla, je bilo 67 miliona dolara. To je oko 100 miliona maraka. Ta ekspozitura je zatvorena 1. juna 1992. godine. To je relevantan podatak. U ovom slučaju, Šahdanović protiv Srbije, on konkretno imao je ličnu deviznu štednju u iznosu od 63.880 maraka, četiri austrijska šilinga i 73 dolara. To su relevantni podaci. To su podaci sa kojima raspolaže Uprava i Agencija.

Ako već insistirate, i ovaj zakon i ove odredbe zakona omogućavaju da se jasno i precizno vodi evidencija za ono sa čime se raspolaže, za šta postoje podaci. To vam je podatak sa kojim raspolaže Uprava, odnosno Agencija. On se nalazi u materijalu, vezano za priloženu dokumentaciju, u sudu, a na osnovu koje je sud doneo odluku i plus, kao što sam rekao, da se dotičnom isplati 4.000 evra, zamislite, za nematerijalne troškove. Znači, sve one strahove, traume što je preživljavao, bez obzira što oni znaju da se 20 godina to nije moglo upotrebljavati, nisu mogla da se koriste ta sredstva zbog ratova, zbog sankcija, itd, ali postoji evidencija. Zašto postoji evidencija? To može da se dokaže, tako da su to precizni podaci. Rekao sam, to je čisto, kako bi to kolega Martinović rekao, ne smeta, ali po nama, srpskim radikalima, u svakom slučaju je suvišno.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku.

U ovom konkretnom slučaju, gospodine Mirčiću, tačno se zna koliki je iznos deponovane devizne štednje, ali šta ćemo u situacijama kada oko toga postoji sumnja, onda neko mora tu sumnju da razreši. Mislim da se ta sumnja otklanja ovim novim stavom 3. koji se dodaje u članu 14, a gde se ostavlja mogućnost Upravi za javni dug da se, u slučaju da je nad bankom izvršen stečaj ili postupak likvidacije, obratiti Agenciji za osiguranje depozita.

Želim da iskoristim ovu priliku da vam još jednom ukažem na značaj i da ovaj problem moramo da posmatramo malo šire, van konkretne presude Ališić i ostali protiv ovih pet bivših jugoslovenskih republika, jer u mnogim situacijama građani Srbije i građani Srbije koji su to postali posle 1995. godine, a poreklom su sa teritorije Hrvatske i BiH, objektivno imaju problem da dokažu da su imali uopšte deponovanu deviznu štednju i koliki je taj iznos.

Mislim da ovaj novi stav koji se dodaje u članu 14. apsolutno ide njima u prilog. On inače ništa ne remeti i ne smeta strukturi, sistematici zakona, a može samo da bude u korist građana prilikom rešavanja konkretnih slučajeva.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, pravo na repliku.

Kada već širimo priču, nas je iskreno veći strah da povampirena ustaška vlast u Hrvatskoj, na osnovu lažnih optužbi protiv Srbije, ne iskoristi imovinu Srba koja je ostala u Hrvatskoj kao izmirenje nekih eventualno njihovih potraživanja.

Kakav je stav međunarodne zajednice? Ne treba puno da se objašnjava. Oni će u svakom slučaju iskoristiti svaku priliku da izvrše dodatni pritisak na Srbiju, a to što će oštećeni biti Srbi koji su postradali u Hrvatskoj, šta boli zapad briga za Srbe iz Hrvatske. Oni kažu da je genocid u Srebrenici, a nije ratni zločin to što je proterano stotine i stotine hiljada Srba. To je nešto što je realan strah kada govorim i širimo priču i, na kraju krajeva, odnosi se na republike bivše Jugoslavije.

Srbija je tu uvek neko ko treba da trpi. Dodatni strah je sa ovom politikom koja se vodi, politika nama ne razumljive tolerancije. Ima jedna granica tolerancije, ali svaki 13-ti zamenik 14-og sekretara koji dođe ovde se istresa u Srbiji, baš ga boli briga šta govori, otvoreno govori.

Evo, čak i ambasador, ovaj što ga u materijalu pišu kao Skat, a u stvari on je Skot, jer da nije skot, kako bi ovi skotovi, što ih je on uveo, drugačije mogli da se zovu? On čak sebi dozvoljava, kao ambasador, kao činovnik jedne države, bez obzira što je to moćna i jaka Amerika, da javno govori i pred učenicima i pred javnosti da je Kosovo samostalna država, a zamislite kakav će stav tek biti pojedinih ambasadora kada bude isporučena eventualno računica ili račun da Srbija nadoknadi štete. Jednostavno, to će biti kompenzacija imovine. To se bojimo. Ne daj Bože da dođe, ali tamo je povampirena ustaška vlast, Kolinda je veći ustaša od svih, njoj nije to daleko i strano, da im jednog dana padne na pamet da kažu – imovina koja je ostala od Srba će nadoknaditi, uslovno rečeno, štetu koju su naneli Srbiji. Nemaju drugi izraz za Srbiju, nego agresori.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku. Izvolite.

Mislim da treba da budemo pošteni pa da kažemo da je i za Ameriku i za Francusku i za Nemačku Kosovo nezavisna država još od februara 2008. godine. Dakle, nije sad tu niko od ovih ljudi koje ste vi konkretno pomenuli, pa i ambasadora Skota, nije to sad neka nova politika SAD. To je politika koja je nažalost aktuelna od 2008. godine.

Šta može Republika Srbija u ovoj situaciji da uradi? Možemo da probamo ono što i radi Aleksandar Vučić, da vodimo teške, mukotrpne razgovore i sa tim moćnim zapadnim državama o tome da se postigne neko kompromisno rešenje za KiM u smislu da Srbija ne izgubi sve na KiM, da nešto i dobije, što mislim da je u ovom trenutku jedina realna politika.

Druga alternativa je, ali prosto Srbija po mom mišljenju nije sposobna za tu politiku da primenimo onu nemačku Halštajnovu doktrinu. To vam je doktrina Savezne Republike Nemačke iz 50-ih godina prošlog veka da automatski prekidamo diplomatske odnose sa svakom državom koja priznaje nezavisnost KiM. To je radila Savezna Republika Nemačka sa svakom državom koja je priznala postojanje demokratske Narodne Republike Nemačke, odnosno ono što smo mi zvali Istočna Nemačka. To je bila Halštajnova doktrina. Znači, čim priznate Istočnu Nemačku, a zapadni Nemcu su je tretirali kao sovjetsku okupacionu zonu sa tom državom prekidate diplomatske odnose.

Savezna Republika Nemačka je to mogla sebi da dopusti zato što je iza sebe imala izuzetno moćne saveznike. Pre svega, Nemačka je jedan od osnivača Evropske ekonomske zajednice, kasnije je ušla i u NATO pakt i ona je sebi tako politiku mogla da dopusti. Srbija u ovom trenutku sebi takvu politiku ne može da dopusti, ma koliko da sve nas boli, kao što boli vas, tako boli i mene i sve druge kolege iz SNS kada bilo ko, bilo koji ambasador, bilo koji predsednik države, bilo koji predsednik Vlade, bilo koji zvaničnik neke strane države, KiM tretira kao stranu državu, kao samostalnu državu.

Mi ne možemo da dobijemo bitku za KiM tako što ćemo da otvaramo rat sa Amerikom ili tako što ćemo da proterujemo ambasadore američke, francuske, nemačke iz Beograda, moramo da vodimo jednu mudru, odgovornu i racionalnu politiku, a to je pokušavamo da objasnimo i tim moćnim zapadnim državama da nije realno da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova, kao konačno rešenje, a sa druge strane moramo da vodimo računa i o našoj ekonomskoj saradnji sa tim državama, jer prekid diplomatskih odnosa i svako zatezanje, uslovno rečeno, odnos sa tim državama izuzetno štetno može da se odrazi na srpsku privredu. Nema jake Srbije bez jake srpske ekonomije, a sa druge strane jaka Srbija je potrebna, pre svega Srbima koji su ostali da žive na KiM, tako da su sve te stvari međusobno komplementarne, one su povezane i o svemu tome i predsednik Republike i Vlada Srbije i te kako vode računa.

Kada ste na čelu države, kada ste ministar u Vladi, kada ste predsednik Vlade, onda nemate pravo da državnu politiku vodite spram svojih ličnih osećaja i spram svojih ličnih emocija. Morate da vodite onu politiku koja je realna, koja je realistična i koja je u interesu države ma koliko da vam je teško da slušate određene stavove koji vam ne prijaju i koji su suprotni na kraju krajeva zvaničnim stavovima države Srbije.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Znate vi, kao i mnogi, suština vođenja jedne države između ostalog je i u strpljenju. Nešto što podrazumeva da sačekate trenutak kada možete realno da dođete u situaciju da vi neke stvari menjate, odnosno da utičete na njihove promene.

Mi smo bili poslednjih decenija u situaciji, u pravu ste, kada nismo mogli, jer nismo imali saveznike moćne i jake, da činovnicima poput ambasadora ukažemo na njihovo neprimereno ponašanje, na njihove izmene. Naravno, to su činovnici i ono ostaju takvi bez obzira koju zemlju predstavljaju. To su ambasadori. To se radi preko Ministarstva spoljnih poslova i to je nešto što je ustaljeno.

Strpljenje podrazumeva samu spoznaju da mora doći do pregrupisavanja na svetskoj političkoj sceni, mora. Dosta je bilo perioda kada je Amerika bila dominantna. Vi sami vidite i javnost Srbije zna da iz dana u dan sve je jača pozicija i Kine i Rusije. Rusije posebno zato što je tradicionalna, prijateljska zemlja koja je naklonjena Srbiji.

Sa zapadom, sa Amerikancima ne možete da igrate tako što će vas oni hvaliti da ste vi savremeni političar, da ste vi budućnost Srbije i da srpski narod u vama vidi perspektivu. To su, što bi se reklo, stare varalice. Koga kod su oni hvalili, hvalili su ga do trenutka dok izvlače korist od njega lično. Borisa Tadića su hvalili da je najlepši lider u svetu, da je pametan. Svi smo mi znali, možda jeste ovo prvo, ali drugo je nemoguće tražiti od tog čoveka. Kada su ga iskoristili, bacili ga kao papir, toalet papir. Tako oni rade.

Treba iskoristiti trenutak kada Rusija dovoljno ojača i Srbija tada uz Rusiju može da traži izmene i može da očekuje korist. Sada, dok je još dominantna Amerika po pitanju Kosova, ne treba žuriti po principu istorija počinje sa mnom i završiće se sa mnom. Samo smo mi garnitura političara koja može da reši pitanje Kosova. Ne, pitanje Kosova je još od bitke na Kosovu, ako ne i od ranije i to pitanje je uvek otvoreno. Bog te pita dokle će biti otvoreno, ali treba sačekati povoljan politički trenutak kada Rusija stane punim kapacitetom iza Srbije. Uostalom, iz te istorije treba nešto izvlačiti kao nauk.

Hvala.
Pravo na repliku Aleksandar Martinović.
Izvolite.