Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Pravo na repliku.
Izvolite, gospodine Martinoviću.

Zaista, više se neću javljati za reč.

Mislim da ovo pokazuje koliko je korisna diskusija u parlamentu i na kraju se pokaže da se oko nekih stvari ipak slažemo, oko nekih stvari se ne slažemo.

Ja i dalje zastupam stav da je ovaj zakon u korist građana Republike Srbije, da je ovaj zakon u korist i onih građana Republike Srbije koji su to postali posle 1995. godine.

To se jasno vidi iz obrazloženja ovog predloga zakona zašto se ovaj zakon donosi, zato što građani Republike Srbije ne mogu da pribave validnu dokumentaciju od organa, pre svega Republike Hrvatske, i od organa BiH, odnosno tačnije od organa Federacije BiH.

Da ti ljudi ne bi ušli u problem da izgube svoje pravo koje po zakonu imaju, zato što je neko drugi kriv, mi smo u situaciji da donosimo ovaj zakon. Zbog toga mislim da je važno da se ovaj zakon donese. To je jedna stvar.

Ponavljam još jednom, ovo vam je kao kod nasleđivanja, kao u naslednom pravu. Mnogi misle kad se nasleđuje nasleđujete samo prava, nasleđujete i obaveze. Ne nasleđujete vi samo stanove, kuće, njive, automobile, ako to postoji u imovinskoj masi ostavioca, nego nasleđujete i njegove obaveze, njegove obaveze poveriocima, njegove obaveze državi, njegove obaveze javnim preduzećima itd. Dakle, kao kod nasleđivanja, nasleđujete prava i obaveze.

Sad, vi kažete neko drugi je u ime Republike Srbije loše istupao pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ja se sa tim slažem, ali, šta mi sada da radimo? Zato što je neko loše zastupao Republiku Srbiju mi sada da kažemo - nećemo da postupimo po presudi Evropskog suda za ljudska prava.

Ovo treba da nam bude pouka za ubuduće kako treba da se ponašaju svi oni koju zastupaju Republiku Srbiju pred međunarodnim institucijama, a pogotovo pred međunarodnim pravosudnim i arbitražnim institucijama, jer mi ćemo ovakvih problema imati jako puno.

Na kraju krajeva, ovo sad možda nema neposredne veze, ali ima neke veze da se shvati i da se razume i to su mnogi pitali Aleksandra Vučića – zašto Srbija ne uvodi kontra mere tzv. Kosovu, povodom njihovog uvođenja taksi, odnosno carina od 100% na robu koja dolazi iz centralne Srbije. Lako bi mi uveli kontra mere Kosovu kad bi na Kosovu živeli 100% Albanci, ali mi kada uvodimo kontra mere Kosovu, vi uvodite kontra mere Srbima iz Zubinog potoka, iz svih drugih opština sa severa Kosova i sa svih drugih opština gde žive Srbi kao većinski narod. U tom smislu, treba biti vrlo obazriv u ovakvim stvarima.

Neke stvari kad su u pitanju međunarodne pravosudne institucije idu u prilog, neke vam ne idu u prilog, za neke ste krivi, za neke niste krivi, ali kada ste odgovorna država, onda morate da postupate i po nečemu što lično smatrate da je nepravda, ali prosto, presuda je doneta, Sporazum o sukcesiji je potpisan 2001. godine, presuda je doneta kad je doneta, mi smo u situaciji da moramo po tome da postupamo. Kamo lepe sreće da je bilo više pameti kod onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Nažalost, to nije bilo, to se pokazuje više u ovim slučajevima.

Mi smo sada u situaciji da moramo da vraćamo i one dugove koje su nam oni napravili, ne mislim samo dugove u finansijskom smislu i u političkom i u državno pravnom i u svakom drugom.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Ako dozvolite, samo bih dopunio ono što ste rekli na početku svog izlaganja, iskoristio bih priliku.
Ne samo da je rasprava korisna, već je i konstruktivna, ali i ova rasprava je potvrda da niko ne želi u Narodnoj skupštini da spreči demokratsku raspravu i demokratsko sučeljavanje mišljenja.
Kolega Mirčiću, želite repliku? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Evo o čemu se radi. Mi, prelazeći polako preko nekih stvari koje su veoma bitne za Srbiju, došli smo u situaciju da ponovo podižu glas kako bi naglasili, odnosno potencirali zločinačku ulogu Srbije u svemu onome što se dešavalo devedesetih godina. Popuno jedna neverovatna situacija.

Međunarodni sud u Hagu donese presedu da Srbija nije umešana, kako su to naveli u zločinu u BiH. Međutim, u BiH i dalje ne miruju. Šta im je sada osnova? Sad im je osnova Srebrenica. Ako se dokaže i Srbija prihvati da je bio genocid u Srebrenici, na taj način Srbija će sama sebe da uvuče u probleme, jer genocid nije mogao da bude počinjen ako iza toga ne stoji neka organizacija, ako ne stoji država.

Jedina država koja je funkcionisala je Srbija. Mi sve tumačimo – treba ići na uštrb međunarodnog prava, odluka međunarodnih sudova, linijom manjeg otpora i došli smo u situaciju da čak sa KiM šiptari teroristi najavljuju tužbu protiv Srbije, jer je počinjen zločin na prostoru KiM.

Da ne govorimo o Hrvatskoj, čiji svi zvanični predstavnici koriste svaku priliku da naglase koliki je bio zločin. I, onda idemo logikom – to se zna, to se podrazumeva, to je za mir, za neku toleranciju, za traženje kompromisa.

Ljudi, ovde su mnogo ozbiljne stvari. Nije ovo o čemu mi sada trenutno raspravljamo, nije to kreda veličina, ali moramo da vodimo računa. Mi to sve prelazimo i kažemo – evo, još šest meseci neka nabavljaju dokumentaciju. Ne, zakonski rok je istekao, Srbija će isplatiti svoje obaveze, kao i ovo. Završeno je sve. Nemamo proces u restituciji, to je ono što kaže gospodin Martinović. Nema tog da može da se prećuti, Srbima se ne vraća imovina, osporava se vraćanje i dokazivanje prava na imovinu u Hrvatskoj, a mi ćutimo, mi kažemo – nema veze, mi smo tolerantni. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Po amandmanu, narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, pre ove sednice sam imao sastanak sa jednim delom štediša iz „Jugobanke“ naše ovde, da tako kažem, Srbije, koja je bila centralna, a „Jugobanka“, Split filijala, Knin i sada ću da, praktično, prikažem i ohrabri te naše štediše povodom ovog zakona.

Moram da kažem da je Hrvatska 1997. godine, odmah posle rata, raspisala, da kažem, nekakav rok od šest meseci da vrati štedišama staru deviznu štednju.

Tu se radilo o štedišama, ne s obzirom na nacionalnost, Srbima i Hrvatima. Pošto su Srbi, rat je bio, proterani, nisu imali šanse da za svoja potraživanja lično dođu u Knin u filijalu i zatraže svoju deviznu štednju, a svi Hrvati i jedan deo Srba koji su ostali u Hrvatskoj, podigli su tu deviznu štednju.

Ovu izmenu zakona čekaju 18 godina, da kažem, građani srpske nacionalnosti koji su živeli u Hrvatskoj, jer im nije isplatila centralna „Jugobanka“, niti je Hrvatska u tom vremenu, jer je prošao rok od šest meseci, a vi znate da se od 1995. do 1997. godine pet Srba vratilo.

Dakle, to su one okolnosti, a Hrvatska je svu staru deviznu štednju, bez obzira, svojim građanima vratila. To je problem.

Ovo je bio objektivni, da kažemo, a možda i subjektivni, ali budimo širokogrudni, objektivni problem koji se dugo čekao.

Ja sam lično sa bivšim ministrima i guvernerima ovde razgovarao da pokušamo na neki način taj najugroženiji deo srpskog naroda koji je godinama štedeo za svoju decu, da bi ih negde školovali itd. ostali su bez toga.

Dakle, o tim se građanima se radi, kada je „Jugobanka“ Beograd u pitanju, odnosno „Jugobanka“ Split, filijala Knin. Prema tome, oni će posle ovoga dobiti svoju staru deviznu štednju.

Tačno je, gospodine Martinoviću, ovo da su tek mogli potvrde dobiti u decembru 2018. godine, iako je naše ministarstvo raspisalo da potražuju štediše godinu dana ranije. Dakle, iz objektivnih razloga nisu mogli dokumentaciju… Ja sam sa njima prekjuče razgovarao, ali i pratio sam to na sajtu našeg ministarstva, nisu mogli, tako da se o jednom delu radi da će za ovih dodatnih šest meseci zaista prikupiti dokumentaciju. Pogotovo se odnosi na one „nesretnike“ ratne borce na linijama, čije knjižice nisu ostale i ostala dokumentacija.

Sada to ide ubrzanim tempom. Momentalno su mi danas javili da ide da je agencija za područje čitave Hrvatske u Splitu i da to ide zaista brzo i mislim da će to dovesti do određenog rešenja. Hvala vam lepo.

Poštovane štediše, vama se obraćam, vi ćete prvu ratu dobiti 28.02.2020. godine, umesto po starom zakonu 01.09. ove godine. Radi se o šest meseci, ali vam je rok smanjen ne na pet godina, nego na četiri godine. Toliko je naša država zaista izišla u susret da skrati rok zato što su bili obeštećeni baš ovaj najugroženiji deo našeg naroda. Hvala lepo.

Zahvaljujem, kolega Atlagiću.
(Milorad Mirčić: Replika.)
Kolega Mirčiću, vi ste se javili, ali niste spomenuti tokom izlaganja kolege Atlagića.
Dobićete reč, ali molim vas da poštujemo dva minuta da bi konačno prešli na naredni amandman. Izvolite.

Samo da ne zaboravim, gospodine Martinoviću, poslednji guverner Narodne banke Vojvodine je bio dr Vojislav Bjelica, ako niste znali.

Narodna banka Vojvodine je ukinuta 1989. godine. Čak imate i štampariju kompletno koja je ostala tamo kao istorijski relikt. Jeste, svaka pokrajina je imala narodnu banku i svaka republika je imala narodnu banku.

(Aleksandar Martinović: Šta je štampano?)

Da li je štampala ili nije, ali to je bio temelj buduće samostalnosti i Vojvodine i Kosova. Kad imate samostalan monetarni sistem, pripremate teren. Pa što su vam „Razvojnu banku“ Vojvodine pripremali da bude eventualno Narodna banka Vojvodine?

Što se tiče ovog o čemu smo razgovarali kada su u pitanju prava onih koji su živeli u Hrvatskoj, Hrvatska se tu poslužila upravo ovom prevarom. Oni su devedesetih godina rekli – dođite, mi ćemo vam vratiti staru deviznu štednju. Ko je mogao tada da dođe u Hrvatsku? Onda su pred međunarodnom zajednicom, u ovom slučaju sudu, prikazali da su oni svi koji su se javili, vratili.

Znate, nije zgodno sada da poredimo, ali kad oni prevaranti prodaju karte za nešto što se neće održati, onda kažu - svi koji žele da im se vrati novac, pa navedu adresu tamo gde niko ne može da nađe. Javi se njih 10%. Hrvatska se poslužila upravo sa ovim tikom i sada mora da se vrati, ali mi bi želeli da se ovo odnosi na građane koji su živeli u Hrvatskoj, ali ovo se konkretno radi po presudi suda i to je osam hiljada lica koja su iz BiH. Oni potražuju od Invest banke. O tome se radi.

Mi bi želeli i to je, na kraju krajeva, obaveza Srbije, da se i ovim ljudima omogući ako mogu da nabave dokumentaciju.

Hvala vam. Ne želim više da polemišem o ovome.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo, ja se nosim mišlju, pošto postoje dva Poslovnika, jedan za mene, drugi za ostale, da ovo ustupim u ime dijaloga kolegama. Demokratija je procedura.

Ako rešim da reklamiram Poslovnik, to sam mogao učiniti jedno 30, 40, 50 puta. Toliko je najmanje Poslovnik bio povređen.

Šta reći na ovu temu u državi, a danas je dan kada su moji dedovi izgubili komandanta koji je streljan. Nije uzeta imovina samo njemu. Streljano je u Srbiji preko 70.000 ljudi.

Ne treba žaliti samo srpskog čiču. Treba žaliti sve stradale, bez obzira na ideologiju, a posebno one koji su i stradali i izgubili život, imovinu, a ovi koji su izgubili život, njihovu naslednici su izgubili imovinu.

U državi u kojoj je sprovedena otimačina po nekoliko osnova privatne svojine, u državi koja se opredelila za demokratija, pravo svojine bi trebalo da bude sveto pravo. Mi još nismo vratili imovinu onih koji su streljani, imovinu onih kojima je imovina surovo oteta.

Ja ću vam navesti primer Sime Paunovića iz Surduka. U Sremu nije bilo četnika. Postojali su samo partizani sa naše strane, nažalost, sa one druge ustaše i Nemci. Čovek je na svom salašu krio više postava partizana. Na kraju rata oni koje je krio i hranio su ga streljali kao veleposednika. Imovina oteta i do dana današnjeg nije vraćena pravnim sledbenicima, odnosno naslednicima.

U državi u kojoj nismo vratili imovinu otetu terorom, mi danas sa previše žuči govorimo i o svetim pravima nekih drugih ljudi na štednju. Oni su izgubili i štednju i sredstva za rad, mehanizaciju, njive, objekte itd. Izgubili su i život.

Danas je dan kada je nekima od njih streljan komandant. Kako je sve ovo nastalo, ni to nismo kaznili? Država koja nema snage da kazni otimačinu privatne imovine, gubitak ljudskih života, njena perspektiva neće biti svetla, ni budućnost.

Da vidimo kako je nastala ova nepravda, da se ne raspravljamo ping-pong, Hrvati – Srbi, Hrvati – Srbi. Kolega Atlagić, da ispravim i to, je govorio da ovde jedna trećina poslanika priznaje Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju. Upotrebio je izraz, ovde jedna trećina priznaje Kosovo i Metohiju, da ga ispravim, ja priznajem Kosovo i Metohiju, kao južnu srpsku pokrajinu. Albanci to ne priznaju. Verovatno je želeo da kaže da postoji jedan određeni broj poslanika koji priznaju divlju državu Kosovo, divlju NATO državu, NATO bazu, verovatno je mislio na to, pa želim ovim putem da ga ispravim.

Možda se meni jednog dana dopadne pripajanje Albanije našoj južnoj pokrajini, a i vreme je brate da Srbija izađe na more, ni kriva ni dužna. Srbija će se razgraničiti sa Albancima, pitanje je samo kada, kojim sredstvima i na kojoj liniji. Pa zato to što će pripajanje Albanije Kosovu i Metohiji, našoj južnoj pokrajini, Srbija izaći na more, to će doprineti da Srbija hladno, ili će se Albanci preseliti u Švajcarsku, Austriju itd, zbog nemaštine oni će otići, zato valja dizati ekonomiju države Srbije i treba poštovati imovinska prava.

Počeo sam, kako smo došli do ovoga? Pa, lepo. Godine 1998/99. u parlamentu, a ovde ima poslanika koji su tada bili, zbog inflacije i šverca cigareta, nafte i svega, rekao sam da sve države imaju kriminalce, samo u Srbiji, tada u SRJ, kriminalci imaju svoju državu.

Rekao sam i to da treba da vrate otetu imovinu za vreme inflacije i šverca, da vrate u Srbiju. Ja sam pogrešio. Deo kapitala je vraćen u Srbiju, da bi ga ponovo podigli, da bi za taj deo novca kupili daleko veću vrednost u imovini raznih preduzeća.

Da bi došli do preduzeća morali su, pošto linija dugova ide ovako, država ima deviznu štednju, država ima dugove prema stranim bankama i fondovima, to plasira preko poslovnih banaka, poslovne banke to plasiraju u privredu i vi kada likvidirate najveće banke, kada ih likvidirate, vi praktično radite sledeće - razbojnički dolazite do imovine, koju ćete privatizovati, a dugove i dugove za deviznu štednju prepuštate narodu. Narodu dugovi, za deviznu štednju i dugovi preduzeća, a razbojnicima preduzeća gde su oni svoje funkcije uklopili sa privatnim biznisima, svojim i svojih tajkuna.

Samo da vas podsetim, da onaj koji je kupio šećeranu za tri evra u Kovačici ima u šećeru 20 miliona evra, taj je bio finansijski direktor DS, Miodrag Kostić. Ako nije tačno, neka me neko ovde ispravi. Dakle, tako je došlo do svih ovih dugova i danas dugove firmi i devizne dugove plaćaju građani Republike Srbije, pa čak i oni koji su rođeni posle raspada SFRJ zato što je privreda, da je ostala u vlasništvu banaka, banke bi prodale preduzeća, tako vratile dugove i napunile deviznu štednju, a građani bi ostali čisti. Međutim, jedna razbojnička družina, za koje su Alibaba i 40 razbojnika, onako Majka Tereza, je rešila sasvim drugačije.

To je bio naš problem i da vam ne bi kvario pauzu, po nekom drugom amandmanu ću nastaviti dalje. Hvala.