Zahvaljujem, kolega Arsiću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? Izvolite.

Samo radi javnosti.

Ova presuda je donesena pre Sporazuma o sukcesiji. Da su bili mudri, pametni, dovitljivi, dosetljivi, oni koji su vodili ove pregovore, mogli su da dovuku do samog sporazuma o sukcesiji, pa bi sve ovo ušlo u taj sporazum o sukcesiji. Tako je Hrvatska uradila. I sada je to predmet sukcesije, sporazum o sukcesiji. A mi ovde govorimo o nečemu što je bilo pre potpisivanja sporazuma o sukcesiji.

"Investbanka" je ukinuta 2002. godine. Njene obaveze je preuzela Srbija, država. Kao što je "Ljubljansku banku" u početku preuzela Slovenija, a kasnije "Nova ljubljanska banka". Kao što je "Zagrebačku banku" preuzela Hrvatska. Ali, svi su uspeli, osim "Ljubljanske" i "Investbanke" da to bude stvar sporazuma o sukcesiji.

I vi sad radite nešto što u svakom slučaju potvrđuje naše pretpostavke. Vi ovde ističete kako treba poštovati privatnu svojinu i stečeno pravo. Kao i sud koji je doneo presudu. Šta ćete sutra kada pojedinci ostvare svoje pravo na istom ili sličnom sudu po pitanju penzija? Hoćete isto to da radite? Moraćete to da radite. To je stečeno pravo, to je privatna svojina. Neko ko je stavljao devizna sredstva u banku, to je njegovo. Neko ko je kroz penzioni fond uplaćivao, to je njegovo. To je isto. Šta ćete onda? Ko ne može da pribavi dokumentaciju, vi ćete šest meseci, nema potrebe, sporimo se oko dodatnog roka za pribavljanje dokumentacije. Ne može Srbija pobeći od obaveza, to je 130 miliona od ovih osam hiljada lica. Možda svi imaju dokumentaciju, možda nemaju. Ko nema, neće biti isplaćen. O tome se radi. To su argumenti.

I sad vi postavljate tezu da smo mi srpski radikali protiv, a vi ste za. Mi jesmo protiv EU, ulaska u EU, ali moramo poštovati tekovine i principe savremene civilizacije, pogotovo kada su pravne norme u pitanju.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ali, pravite presedan. Može da se vrati kao bumerang.

Pravo na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Evo, znači, koliko god puta da kažem, banka koja ima registrovano sedište u Srbiji ne može biti predmet sukcesije zato što je to imovina Republike Srbije. Imovina Republike Srbije, gde god da se nalaze filijale, to je imovina Republike Srbije.

Da je neka filijala bila van teritorije SFRJ, čija bi to imovina bila? Opet Republike Srbije. Ne bi ta banka pripala toj trećoj zemlji koja nije učestvovala u SFRJ, nego Republici Srbiji. Znači, odmah da to raščistimo.

Nemojte hipotetička pitanja toliko baš da iznosite. Ovde imamo jednu presudu i nije tužena samo Slovenija, nije tužena Bosna i Hercegovina, tužena je, između ostalih, i Republika Hrvatska i Severna Makedonija i Republika Srbija. I svi će morati, svako, da isplati svoj deo obaveza po ovom pitanju.

Samo da kažem, koliko su još tada gledali na to, na novčane tokove bivše članice SFRJ. Naime, ako ste hteli neku robu da carinite prilikom ulaska u zemlju, a imate kvalitetnu dokumentaciju, da ste u savezni budžet SFRJ uplatili carinu iz, recimo, Osnovne banke Požarevac, to vam slovenačka carina tada nije priznavala. Do te mere je to išlo.

Jedini način da se ovi građani obeštete jeste ovaj. Ali s tim da očekujemo da i ostale članice bivše SFRJ urade isto. Jer, to bi bilo na pravi način snošenje odgovornosti za sve ono što se dešavalo u onom periodu. I još nešto - ja sam potpuno uveren da će to oni morati da urade. Da li sa ovim zakonom, da li sa nekim drugim, da li su već neki uradili, koliko čujem, izgleda mi da jesu i da su čak brži od nas.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Ovde se vrtimo u krug. Sve je to regulisano sporazumom o sukcesiji, sve. Sve ovo što vi govorite je regulisano sporazumom.

Ovo je poseban slučaj, gde sud nalaže, sud definiše, sud određuje rokove, sve sud radi. Potpisan je sporazum o izmirivanju obaveza o sukcesiji. Makedonija je dokazala sudu da su sve svoje obaveze njene banke izmirile.

Što se tiče same SFRJ, pravni sledbenik SFRJ je Savezna Republika Jugoslavija, zajednica Srbije i Crne Gore. Sporazum o sukcesiji podrazumeva i deobni bilans između dve republike, federalne jedinice Savezne Republike Jugoslavije. Jedno je pripalo Srbiji, drugo je pripalo Crnoj Gori. Ali, Srbija je najviše od toga preuzela, zato što je to i bila neka logika stvari. Tako je i potpisala sporazum.

I vi sad mešate jedno i drugo. Sve je to regulisano sporazumom o sukcesiji, samo se ovde radi o sudskoj presudi. Bosna i Hercegovina je tvrdila da ona nema nikakvih obaveza zato što je to ekspozitura "Investbanke", kao što je tvrdila da nema nikakvih obaveza jer je to ekspozitura "Ljubljanske banke", a sada je sukcesijom sve to prepušteno republikama, na čemu je insistirala i Srbija jedno vreme i rekla - ljudi, pa dajte teritorijalno po republikama, bez obzira da li je sedište ili ekspozitura, ali po republikama. Jer se ide logikom stvari - više je banka uložila na to područje nego što je dobila devizna, odnosno koristi što je imala. Tako svaka banka ide logikom. Da bi se jednostavno stavila tačka, zato je taj sporazum o sukcesiji sve regulisao. Ovo je iz perioda dok nije taj sporazum, to vam je Bečki sporazum. Pa imate sad u proceduri Vlada najavljuje, sad vam najavljuje Vlada da će se raspravljati o dugu Srbije prema Slovačkoj. To je isto proisteklo iz sukcesije, isto. Nema tu nikakve razlike, ali sada je definisano. Nego je ovde samo problem da se objasni zašto se prepušta ovih šest meseci da dodatno dokumentaciju… Ne pomera se rok isplate, samo je smanjen broj meseci, ništa više. To što vi tvrdite da dva puta ne bi jedno te isto, to ne pije vodu, nije to ubedljivo. Znate, nije to razlog, to nije nikakav razlog.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Izvolite, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Možete po amandmanu, naravno.

Ovde ima mnogo stvari sa kojima se ja ne slažem sa gospodinom Mirčićem, one nemaju veze ni sa kakvom ideologijom. Prosto, faktografski neke stvari nisu tačne, po mom razumevanju stvari.

Prvo, nije tačno da je po Ustavu iz 1974. godine u SFRJ svaka republika, odnosno autonomna pokrajina imala svoju centralnu banku, to nije tačno. Ustav iz SFRJ je bio katastrofalan, taj iz 1974. godine, pre svega po Republiku Srbiju i pre svega po srpski narod u celini. Ali, po tom saveznom Ustavu iz 1974. godine postojala je samo jedna centralna banka, Narodna banka Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nisu imale svoje narodne banke, dok se te bivše jugoslovenske republike nisu osamostalile. To je jedna stvar.

Druga stvar, pošto nas već upućujete na čitanje obrazloženja, u obrazloženju vam lepo stoji, i to na prvoj stranici obrazloženja, pomera se početak isplate za šest meseci. Znači, pomera se početak isplate za šest meseci. Ali, ono što je važno da građani Srbije čuju – zašto se donosi ovaj zakon. To, takođe, piše u obrazloženju.

U procesu verifikacije devizne štednje Ministarstvo finansija i Uprava za javni dug su se susreli sa brojnim problemima vezanim za pribavljanje potrebnih dokaza propisanih zakonom i pravilno utvrđenje stanja stvari, a najveći problem je vezan za izdavanje potvrda nadležnih organa bivših republika SFRJ, o tome da devizni štediša nije ostvario svoje pravo po osnovu devizne štednje, budući da su u nekim od bivših republika SFRJ štediše mogle da ostvare svoje pravo po osnovu devizne štednje.

Dakle, problem je nastao u Sloveniji, problem je nastao, pre svega, u Hrvatskoj, zato što njihovi nadležni organi nisu izdavali potvrde o deviznoj štednji i onda je Republika Srbija morala da pribegne donošenju zakona. Čak i da nema ove presude Evropskog suda za ljudska prava, čak i da je zanemarimo, mi imamo jednu objektivnu situaciju da mnogi građani Republike Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, doći ću i do sukcesije, ne mogu da ostvare svoje pravo zato što ne mogu da pribave dokumentaciju, jer im se pravi problem od nadležnih organa, pre svega, Republike Hrvatske. Oko toga smo se složili.

Što se tiče sukcesije, tu postoje, gospodine Mirčiću, dva problema. Mi Srbi, kad kažem mi Srbi, sad to malo patetično zvuči, ali mi imamo dva viđenja sukcesije, do 2000. godine i posle 2000. godine. Do 2000. godine vlast, kakva god da je bila, imala je potpuno pravilan stav da je jedini pravni sledbenik bivše SFRJ Savezna Republika Jugoslavija. To je potpuno, u pravno teorijskom smislu, ispravan stav.

Šta se desilo krajem 2000. godine? Nova vlast, dosovska, predvođena Vojislavom Koštunicom, traži prijem SRJ u UN kao nova država, ne kao stara država, sledbenik SFRJ, nego kao potpuno nova država i sama sebe stavlja u rang Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Jel tako?

Znači, mi smo imali dva gledišta sukcesije bivše SFRJ do 2000. i posle 2000. godine. Do 2000. godine zastupan je pravno teorijski potpuno tačan stav da države koje su ostale u Jugoslaviji, a to su Srbija i Crna Gora, koje su formirale SRJ da samo one mogu da budu pravni sledbenici bivše SFRJ od 2000. godine i na bazi toga je zaključen Sporazum o sukcesiji u Beču 2001. godine. Jel tako? Sve bivše jugoslovenske republike, i one koje su se digle na oružje protiv Jugoslavije, između ostalog i Hrvatska, postaju sukcesori SFRJ, pa sad Hrvatska koja se oružano ocepila od Jugoslavije, koja je proterala na desetine i stotine hiljada Srba, počinila brojne zločine, koja sad pere, neće da izgore reč Jugoslavija, ako pratite hrvatske medije samo ponavljaju jednu te istu floskulu – bivša država. Toliko im se gadi Jugoslavija. Ali, šta im se ne gadi? Ne gade im se međunarodni sporazumi koje je zaključila SFRJ. Oni su sukcesori i međunarodnih sporazuma. Oni su sukcesori jednog dela našeg diplomatskih konzularnih predstavništava, ambasada i konzulata, oni su sukcesori imovine, oni su sukcesori zlatnih rezervi koje je bivša SFRJ imala deponovane kod stranih banaka, itd.

Znači, tu smo se složili, da li i vi i ja, koji mislimo isto o problemu sukcesije bivše SFRJ, možemo da vratimo stanje stvari na 2000, odnosno 2001. godinu? Nažalost, ne možemo.

Ovih kojih nema ovde, ovi praznoglavci i ljudi koji su nam napravili ogromnu štetu, oni su, neko im je prodao rog za sveću, da će dobro da prođu iz političkih, ekonomskih, finansijskih razloga ako prihvate tezu, koja nije tačna, da je SRJ nova država. Onda su krajem 2000. godine zatražili prijem i primljeni smo u UN, ali kao nova država. Onda kao posledica toga u junu 2001. godine sakupljamo se svi zajedno, bivše Jugoslovenske republike, i u Beču se zaključuje Sporazum o sukcesiji. Jel tako? Po tom Sporazumu o sukcesiji svi su sukcesori bivše Jugoslavije, ne samo Srbija i Crna Gora, nego i Slovenija i Hrvatska i BiH i bivša jugoslovenska republika Makedonija, a evo sada i Crna Gora, koja se od 2006. godine osamostalila.

Ko je kriv za to? Ni vi, ni ja. Ni SRS, ni SNS. Krivi su oni kojih danas nema, koji nisu dosledno insistirali na tezi da ne može sukcesor države da bude onaj koji se otcepio od te iste države. To je problem. Mi se sad malo besmisleno svađamo jedni sa drugima, a pri tome ni vi, ni mi nismo odgovorni za situaciju u kojoj smo se našli. E sad, gde je naša muka? Kad kažem naša muka, mislim na nas koji smo trenutno na vlasti? Mi se teorijski slažemo da je Sporazum o sukcesiji loš, ali mi sad ne možemo da ga poništimo. Taj Sporazum je potpisan, taj Sporazum je ratifikovan i mi kao ozbiljna država moramo po tom Sporazumu da se ponašamo. To je jedna stvar.

Druga stvar, moramo da se ponašamo po presuda Evropskog suda za ljudska prava i onda kada nam to ide u prilog i onda kada nam to ne ide u prilog, jer pred Evropskim sudom za ljudska prava vode se brojni sporovi naših ljudi, pre svega iz Hrvatske i BiH, koji tuže, ne samo povodom devizne štednje, da sad ostavimo deviznu štednju po strani, po pitanju mnogih drugih imovinskih prava, koji tuže Hrvatsku i BiH zato što u Hrvatskoj i BiH, kao svojim domicijalnim državama, nisu mogli da ostvare svoja ljudska prava po pitanju imovine, pa su morali da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

Istini za volju, i to moramo da priznamo, Evropski sud za ljudska prava se u mnogim slučajevima pokazao kao jedna vrlo korektna sudska instanca i prihvatio određeni broj tužbi naših ljudi, Srba iz Hrvatske, BiH koji su tužili te bivše jugoslovenske države. Tako da kada posmatrate ovu presudu, nemojte da je posmatrate odvojeno od drugih postupaka koji se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava jer se tamo vode i postupci koji vode naši ljudi, Srbi, protiv Hrvatske i BiH. Znate vi vrlo dobro, kao i ja, ne moram ja o tome mnogo da vam pričam koliko ima mnogo problema sa rešavanjem imovinskih stanarskih i drugih prava Srba koji su izgubili svoju imovinu, bolje rečeno oduzeta im je imovina i u Hrvatskoj i u BiH, odnosno na teritoriji Federacije BiH.

Tako da moramo da budemo vrlo obazrivi kada je u pitanju ovaj Evropski sud za ljudska prava i da prihvatimo i ono što nam ne ide u prilog, ali da prihvatimo i ono što nam ide u prilog, jer se tamo kao strane u postupku i to kao tužioci, nalaze upravo naši ljudi, Srbi, koji su izgubili i koji se sad tuže da bi ostvarili svoja, pre svega, materijalna prava iz različitih oblasti građanskog prava protiv Hrvatske i protiv BiH. Naravno, sve to je posledica loše ispregovaranog sporazuma o sukcesiji, da ne govorimo o tome da Hrvatska ni do dan danas nije do kraja ispoštovala Aneks G sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine i pravi se da kao taj Aneks G ne postoji. Ljudi, naši ljudi, proterani iz Hrvatske i Krajine ni dan danas ne mogu da ostvare svoja imovinska prava pred nadležnim instutucijama iz Hrvatske zato što Hrvatska jednostavno kaže, baš nas briga za sporazum o sukcesiji, mi smo ionako jedan od sukcesora bivše SFRJ i u međuvremenu smo postali članica EU, postali smo članica NATO pakta i možemo da radimo šta nam je volja.

Onda naš čovek, Srbin, mučenik iz Hrvatske, sa Banije, Korduna, Dalmacije, nije bitno odakle, nema kome, nema kud, nema kome više da se obrati, zakucao je na vrata Suda za ljudska prava u Strazburu i tamo pokušava da ostvari neka svoja prava. Ovaj zakon, po mom mišljenju kako ja gledam na te stvari, daje vetar u leđa tim ljudima, jer kao što je Ališić uspeo u svom postupku, mi se nadamo da će i razni Markovići, Stojanovići, Nikolići, Mirčići, Martinovići i tako dalje iz Hrvatske i BiH u svojim postupcima da uspeju pred Evropskim sudom za ljudska prava zato što svoja prava nisu mogli da ostvare pred sudovima u Hrvatskoj, odnosno pred sudovima u Federaciji BiH.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Ovde se samo radi o tome što će se morati poseban zakon ili izmena zakona, ovo što smo se složili da se donese. Znači, da se i njima pomeri taj rok, jer ne mogu da nabave iz Hrvatske i bivših republika Jugoslavije, ne mogu da nabave potrebnu dokumentaciju. Tu ništa nije sporno.

Ali, gledajte, gospodine Martinoviću, ovde je sud izrekao presudu, pilot presudu, čak je naložio da se Sakibu Šahdanoviću isplati 4.000 evra, na ime nematerijalne štete, što mu je isplaćeno od strane Srbije. Znači, ovo su izuzeci koji su se desili kada je u pitanju tužba protiv Srbije, BiH i sve redom.

Ono što je u potpunosti u pravu, a to je da oni koji su zastupali Srbiju nisu našli za shodno da se usprotive ovakvoj presudi, jer su bili članovi Veća, članovi komisije, čak za shodno, predstavništvo Slovenije, ponovo vam kažem, predstavnik Slovenije napustio sednicu Komisije, i rekao – to je van pameti, ili već neko ko je dao obrazloženje, otišao sa sednice.Srbiju je vodila garnitura koja je smatrala da je to proevropski, da to treba tako. Mi samo iz tog razloga, iz još veće opreznosti kažemo – ko je sakupio dokumentaciju, sakupio je. Na osnovu validne dokumentacije treba mu isplatiti.

Srbija ima problem sa dokazivanjem da je više „Investbanka“ uložila nego što je imala koristi. Tu je veliki problem, zato što to negira vlast BiH, zato što kriju dokumentaciju. Neka dokumentacija je bestraga nestala. Ko zna kakvi su sve dilovi pravljeni. Ko zna kakvi su dilovi pravljeni pre zatvaranja „Investbanke“. Dinkić je imao zadataka da sve banke bukvalno, unšti, da pripremi teren za ulazak stranih banaka. To je njegov zadatak bio. Od tada je taj nesporazum.

Čujem neko grajanje tamo sa te druge strane, ali to je zanemarljivo u odnosu na ovu argumentaciju koju ste vi izneli. Kada kažem da je nekima drago, nažalost, ne želim da trošim vreme sa osobama koje nisu prisutne, ali i dan danas koriste Pavelićeve kovanice u svom izgovoru. Toliko o tom prekonoćnom srpstvu.