Zahvaljujem.
Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Što se tiče obrazloženja gospodine Mirčiću, vi ste pročitali samo deo obrazloženja. Dakle Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije i da ne čitam sada ceo naziv, donet je u izvršavanju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Dakle, ovde se ne radi o slučaju Ališić protiv Srbije, nego o slučaju Ališić protiv pet bivših jugoslovenskih republika. To je jedna stvar.

Druga stvar, neću sada ulaziti u ovaj deo polemike, koji iskren da budem nisam najbolje razumeo, da ovde sede poslanici koji govore jezikom Ante Pavelića, taj deo nisam razumeo, ali to sada nije bitno. Radi se o sledećem, ovaj zakon i mi na tome insistiramo, ide u korist Srba koji su u međuvremenu proterani iz Hrvatske zato što su štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale između ostalog i u Hrvatskoj.

Šta su uradili Hrvati 1991. godine kada je počeo rat? Oni su upali u filijale i „Beogradske banke“ i mnogih drugih banaka koje su imale sedište u Republici Srbiji i zaplenile kompletnu imovinu tih banaka, kompletnu imovinu, ne samo novac, celokupnu imovinu tih banaka i do danas u najvećem broju slučajeva ta imovina nije vraćena bankama koje su osnovane u Republici Srbiji.

Ovaj zakon se između ostalog odnosi i na Srbe koji su postali u međuvremenu državljani Srbije zato što su proterani iz Hrvatske. Druga stvar, nemojte da zaboravite onu drugu stranu medalje kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava. Tamo imate čitav niz slučajeva u kojima Srbi iz Hrvatske tuže Hrvatsku zbog toga što im nije izmirila obaveze po osnovu neisplaćene devizne štednje, a štedeli su u bankama koje se smatraju hrvatskim, odnosno koje su osnovane na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, a u ono vreme Socijalističke Republike Hrvatske.

Kada govorimo o presudama Evropskog suda za ljudska prava, znam šta vam ovde bode oči, ovo prezime Ališić. Ališić je tužio između ostalog i Srbiju pa sada Srbija mora da postupa po presudi Evropskog suda za ljudska prava. Moramo da postupamo, jer će onda i drugi morati da postupaju kada su u pitanju naši ljudi koji vode sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava, neki protiv Slovenije, neki protiv Hrvatske, neki protiv BiH, a to su vam mahom Srbi, etnički Srbi. Imate takvih slučajeva koliko hoćete pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ne možete onda u takvim situacijama da birate ovu presudu ću da poštujem, a ovu presudu neću da poštujem.

Mi ćemo poštovati ovu presudu, ali ćemo onda insistirati da se poštuju i sve sledeće presude koje budu donete, jer ova presuda ima karakter precedenta, dakle, nečega što je postalo zakon, odnosno pravilo. Ako je u ovom slučaju doneta presuda u korist Ališića protiv pet bivših jugoslovenskih republika, onda Srbija kao država sa pravom očekuje da se ista takva presuda donese u korist Srba koji su tužili banke ili države koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije, poput Slovenije, poput Hrvatske, poput Bosne i Hercegovine, poput Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku narodni poslanik Milorad Mirčić.

Vidite o čemu se radi ovde. Malo ste komplikovani gospodine Martinoviću, ali potpuno je jednostavno. Ovde Emina Ališić tuži „Ljubljansku banku“, ali da ne bi išla od nemila do nedraga što bi se reklo, ona je tužila i BiH i Sloveniju.

(Aleksandar Martinović: Ali što je tužila Makedoniju?)

Samo polako, gledajte, na bazi toga Azis Sadžak i Sakip Šagdanović iz Tuzle su tužili zbog devizne štednje u „Investbanci“ i BiH i Srbiju. Drugi koji su tužili ovom istom sudu, tužili su i Makedoniju i druge republike SFRJ. O tome se radi.

Gledajte sada, Hrvatska nije prihvatila ovo što je prihvatila Srbija, nego je odlagala tvrdeći da je isplatila sve obaveze, a u slučaju da nije nek dokažu ovi. Kako će dokazati kada neko iz „Zagrebačke banke“ nema štednu knjižicu, nema dokaza, nego je čekala vreme da se uđe u proces pregovora o sukcesiji, pa da ovo bude predmet neisplaćene devizne štednje, da bude predmet Sporazuma sukcesije gde u tom sporazumu ukupne obaveze Srbiji koje pripadaju i Crnoj Gori, pošto je bila u SRJ je u visini od 38%. Hrvatskoj je 24%.

Ne spočitavam vama aktuelnim ovo. Oni koji su vodili te razgovore, pregovore nisu dobro uradili zato što je predsednik banke za poravnanje izgubio živce. Koga to interesuje?

Hrvatska je 2010. godine dostavila, naravno da su to lažni dokazi, ali su dobili na vremenu, pa je čitav njihov dug predmet sukcesije republika, Sporazuma o sukcesiji i to što vi govorite, Srbija je sada preuzela na sebe obaveze da isplaćuje i neke građane koji su živeli u Hrvatskoj. Hrvatska preuzima u visini od 23%, ali oni kažu isplatili su svoje građane, svoje državljane, jer tamo više nema Srba i ono malo što je ostalo, nemaju dokaze.

Sada kada dokazuju i ljudi koji su iz Hrvatske, kada dokazuju u Srbiji, donose dokumentaciju ovoj komisiji, ne mogu pribaviti dokumentaciju zato što ovi ne daju iz „Zagrebačke banke“. Nije ovde sporno da Srbija evidentira tačno ekspoziture banaka u Srbiji koje su imale sedište u Hrvatskoj, da banka registruje koliki je taj dug. Sporno je ovaj deo gde ne mogu nabaviti dokumentaciju.

Na bazi ovih slučajeva, nema veze sa imenom i prezimenom, nego je to princip. To je to što vi kažete da je donešena pilot presuda i da ta pilot presuda važi za 8.000 lica. Sve ostalo je predmet Sporazuma o sukcesiji. U tome je suština.

Zahvaljujem kolega Mirčiću.

Po amandmanu narodni poslanik Veroljub Arsić.

Ne mogu ja baš da se složim oko toga šta je sukcesija, šta je masa u sukcesiji, itd.

Predmet sukcesije može da bude samo zajednička imovina sada već bivše SFRJ, ali ovde banke koje su poslovale na teritoriji Republike Srbije, imale ovde prijavljeno sedište, nisu zajednička imovina. To pripada Republici Srbiji. Taman posla kad bi toliku imovinu koju imamo, a imamo najveću, poklonili bivšim članicama SFRJ. To ne dolazi u obzir.

Da li ćemo da komentarišemo presude ili ne, ja u to ne bih previše ulazio. To samo zbunjuje građane, ja vidim i neke narodne poslanike, neki se čak i sami zbunjuju. Idemo jednom logičkom pretpostavkom.

Ko bi vratio staru deviznu štednju da, eto, Mlađan Dinkić 2002. godine nije oduzeo dozvolu za rad bankama na teritoriji Republike Srbije? Ko bi vratio tu štednju? Te banke. Ko je imovinu banaka koje su ušle u stečaj i likvidaciju preuzeo i stavio pod svoje ingerencije? Ranije Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, a danas Agencija za osiguranje depozita. Jel to državni organ? Jeste. Jer imovina koja je bila aktiva i pasiva sada pripadaju toj Agenciji? Pripadaju.

Da li obaveze koje su banke napravile za vreme svog poslovanja, za njih odgovara Republika Srbija? Odgovara. Znači sada smo napravili pravni redosled zašto imamo jedan ovakav zakon. Da Dinkić nije oduzeo dozvolu za rad tim bankama mi danas ovaj zakon ne bi imali. Apsolutno ne. Imovina banaka koje su imale sedište na teritoriji Republike Srbije nije predmet sukcesije. Znači to su DKP, to je tadašnja Jugoslovenska narodna armija, krediti koje su zajednički povlačeni, itd, itd, prihovi koji su zajednički ostvarivani, ali poslovanje banaka pripada sedištu, odnosno pripada državi gde je sedište te banke. I imovina te banke gde god da se nalazi u svetu pripada Republici Srbiji.

Sada, zašto se rok produžava? Koliko vidim to je najveći problem. Pa, zato što iz raznih razloga. Druge zemlje sabotiraju sprovođenje ovog zakona, jer je dokumentacija kojom građani dokazuju da imaju zaista položene depozite kod naših banaka čije su filijale bile u inostranstvu, ne izdaju naše institucije, nego institucije drugih država. E, sada da stvar bude još zanimljivija, ta već stara devizna štednja je korišćena za neke druge novčane transakcije.

Naša jedina želja je da ne platimo dva puta istu obavezu. Ništa više. Da svi koji nisu naplatili tu obavezu zbog, da kažem jedne opstrukcije bivših članica SFRJ mogu da naplate u nekom periodu to svoje potraživanje. Ništa drugo nije u pitanju. Znači, da li želimo da jedan dug platimo dva puta? Ja ne. Da li ispunjavaju uslove koji su propisani našim zakonom da bi isplatili staru deviznu štednju? Ne ispunjavaju. Da li smo mi zato krivi? Nismo mi krivi. Nisu ni oni krivi, nego treba strana.

Ajde sada da uzmemo da kažemo da ih odbijemo. Šta nas sleduje posle toga? Novi sudski postupci jer su presude međunarodnih sudova jače od domaćeg zakonodavstva. Reći će, u redu, vi ste doneli zakon, oni nisu mogli da ispoštuju, ali sada morate da isplatite štetu. I opet da ulazimo u druge sudske postupke, koje ćemo najverovatnije da izgubimo na osnovu, kako kaže kolega, pilot presuda, ali ćemo zato i da nabijemo dobre troškove nesrazmerno velike ovoj obavezi koju imamo mi, umesto 130 miliona evra koliko treba da se plati, platiće se još 15 ili 20 miliona više zbog toga što nismo bili u mogućnosti da sprovedemo zakon, ne svojom krivicom, nego opstrukcijom bivših članica SFRJ.

Zahvaljujem kolega Arsiću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? Izvolite.

Da ne bi bilo kako vi mislite ili ja kako mislim, zato postoji pravo, zato postoji jedna nauka koja se zove ekonomija. Da bi pomirili i vaše i moje mišljenje, gledajte o čemu se radi ovde, sud je tumačio da je svaka republika imala svoju narodnu banku, centralnu banku, čak i pokrajine su imale centralnu banku. Sama država SFRJ, koja se zvala, imala je centralnu banku. Devet centralnih banaka je bilo.

(Aleksandar Martinović: Nije, pa kako? Kako se zvala?)

Da, jeste, od 1974. godine, gospodine Martinoviću, oni gledaju retroaktivno, jeste.

Sad, gledajte, kako oni tumače? Oni kažu – sve što je ulagano u ekspoziture Invest banke u Tuzli, pogotovu devizna sredstva, od toga je imala Srbija korist. Srbija tvrdi, donosi dokaze da je mnoga sredstva, velika sredstva uložila, recimo u jednu od kompanija u Tuzli, da su više imali koristi građani Tuzle od Invest banke, nego što je Srbija.

Ali, kakva je njihova logika, oni kažu – da, ali kada su sredstva devizna deponovana u ekspozituru Invest banke u Tuzli, ta sredstva su nošena za Beograd. To je isto i u slučaju ljubljanske banke. Ljubljanska banka, odnosno Slovenci su priložili dokumenta, dokaze da su ta sredstva vraćena u BiH. Ovde Srbija ne može da dođe do validne dokumentacije. Ne, u većini slučajeva ovi građani koji su oštećeni, oni su podneli što su imali na raspolaganju, ne mogu dalje. Srbija ne može da ostvari te dokaze, jer to su ključni dokazi, da je Srbija faktički, odnosno Invest banka više uložila, nego što je povukla deviznih sredstva.

O tome se radi, i produžavanja roka nema nikakve svrhe. Ako je neko eventualno oštećen, pa on ima pravni lek. Ovde se ide, nama iz nerazumljivih razloga, na to da se prolongira taj rok. Nemojte ljudi. Nemojte, kada se napravi jednom izuzetak, videli ste kada jednom popustite tim hohštaplerima međunarodnim, oni to koriste. Prvi put kada je neko izgovorio da je Kosovo samostalna država, moralo se oštro reagovati. Ne, pustite, pa videli ste ono, date mu mali prst, on hoće čitavu ruku. Tako i ovo ovde, nemojte to da radimo.

Naša je sugestija, mi kroz ovaj amandman želimo da to sprečimo. Dovoljan je bio rok i Srbija ima dovoljno sredstava da isplati tu deviznu štednju i završena čitava priča. Nema razloga da se povećava rok od šest meseci da bi oni pribavili dokumentaciju. Ovde je, kao što zakon i obrazloženje zakona, odnosno izmenama zakona govori, ovo su slučajevi vezani za tužbu protiv BiH, Srbije i Slovenije. O tome se radi.

Zahvaljujem kolega Mirčiću.

Pravno na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Sad, banke, pa čak i u SFRJ, su poslovale po osnovu nekih, da kažem, tržišnih i ekonomskih principa. Kako je to Invest banka ulagala u Tuzlu? Davala je kredite. Valjda su ti krediti vraćani. Da li denominovani zbog politike centralne banke ili ne, u to neću da ulazim, ali su na bilo koji način morali da budu vraćeni.

Sad, ako tumačimo to kako podnosilac amandmana govori, znači da te banke koje su poslovale na teritoriji van Republike Srbije, a imaju sedište u Republici Srbiji, da mi tu imovinu koju banke imaju van Srbije, treba da poklonimo tim zemljama gde se ta imovina nalazi. Na to se svodi. Valjda ne. Ali, ne možemo da tražimo nešto što nama odgovara, a da ne prihvatimo i ono što nam ne odgovara. Ne može tako.

Znači, ovde, uvek se vraćam na onaj početak prethodnog mog izlaganja, šta da tim bankama nije bila oduzeta dozvola za rad?

Mogli bi da dođu ti građani sa štednim knjižicama ili nekim drugim dokazom bilo gde na teritoriji Republike Srbije i da kažu - hoću da mi isplatite moju deviznu štednju. I mora da se isplati. Bez protesta, bez mogućnosti neke opstrukcije. Štaviše, ne bi morali da čekamo presude međunarodnih sudova, nego bi to regulisali čak i domaći sudovi. U tome je razlika kako gledamo na rešavanje ovog problema.