Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Samo da otklonimo jedan nesporazum.

Naime, ovde je Međunarodni sud pravde doneo presudu i ona je izvršna i obavezujuća za Srbiju. Srbija ovde čini više nego što traže od Srbije, u smislu da daje dodatni rok kako bi pribavili potrebnu dokumentaciju svi oni koji su bili štediše, pogotovo devizne štediše „Invest banke“ u BiH, konkretno u Tuzli.

Sud je odredio na osnovu pilot presude koja su to lica, 8.000 lica ima pravo da potražuje svoju staru deviznu štednju i tu se završava čitava priča. I amandman SRS ide u tom pravcu. Onaj ko do sada nije obezbedio, pa šta treba toliko Srbija da bude tolerantna? A, imajući u vidu, gospodo, vi očigledno niste do kraja, neki od vas nisu upućeni u čitav ovaj predmet, konačan dogovor oko isplate stare devizne štednje između bivših republika je Sporazumom o sukcesiji. Svaka republika isplaćuje svoje građane. Ovo je izuzetak. Ovde se radi o osobi, odnosno dve osobe koje su tužile „Invest banku“. I banka za međunarodno poravnanje, zbog nestrpljenja predsednika te banke, je donela ovako nakaradnu odluku. Sve je predmet Sporazuma o sukcesiji.

Mi imamo problem, kad već govorite o tome, toliko patriotizma izražavate, mi imamo problem sa ljudima koji su živeli u Republici Srpskoj Krajini i drugim delovima Hrvatske. Imamo problem zato što oni zbog nepotpune dokumentacije još nisu podneli zahtev za isplatu stare devizne štednje. Znate šta su Hrvati uradili? Hrvati su obavestili Međunarodni sud pravde da su oni svim svojim građanima, čitajte državljanima, isplatili to. Njih ne interesuje ovo što su proterali „Olujom“.

Ali, nešto što je itekako frapantno, bukvalno, to je da u slučaju „Ljubljanske banke“, na osnovu rasprave po komisijama koje čine Međunarodni sud pravde, predstavnik Slovenije je izuzeo svoje mišljenje i napustio rad komisije, jer je rekao da je to nepravda, da je Slovenija, odnosno „Ljubljanska banka“ isplatila staru deviznu štednju. Međunarodni sud to nije hteo da uvaži. Ali je napustio. A, predstavnici Srbije ostali su na toj komisiji koja je usvajala ovakav jedan predlog, koja je donela ovakvu odluku. Daleko od toga da su oni mogli promeniti ovu odluku, kao što predstavnik Slovenije nije mogao, ali je napravio taj moralni gest, napustio je.

O čemu mi ovde pričamo danas? Očigledno da imate zadatak. Pričamo o tome da neko u sred Srbije kaže da je Kosovo samostalna država i da pri tome zvaničnici Srbije ne reaguju. Pa, ne mora da se reaguje na neki grub način, ne mora da se napusti taj skup, ali može da se kaže da je to određeni propust rukovodstva te države, da narod te države ne razmišlja tako, da narod Francuske ne razmišlja tako najbolje vam govore rezultati koji su rezultati izbora u Francuskoj. Najviše Francuza je glasalo za politiku koja ne prihvata Kosovo kao samostalno. O tome se radi. To je moralni čin. Da je predstavnik Srbije prilikom zasedanja komisije napustio ovu komisiju, pa da čovek kaže hajde, u redu. Ne, nego hoćete da budete, što bi narod rekao, veći katolici od pape. Rok istekao, ko je pribavio dokumentaciju, pribavio, ko nema kompletnu dokumentaciju, šta da se radi.

Srbija ima problem u dokazivanju. U čemu se sastoji, između ostalog, problem? Srbija ne može da dođe do tačnog podatka da li je stara devizna štednja uložena u privatizaciju nekih firmi u BiH. I Srbija tu ima problem i Srbija to treba da preseče. Ne može da dođe do validne dokumentacije. Što da se čekaju više? Pa, nemojte ljudi, to je presuda Međunarodnog suda pravde. S njom je sve izdefinisano. Zato je SRS podnela ovaj amandman koji glasi da briše ovo što se produžava rok za pribavljanje dokumentacije. Nema potrebe. Ako se nanese neka nepravda eventualno, pa imaju pravni lek, ti isti imaju pravni lek.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SNS, Aleksandar Martinović, pravo na repliku. Izvolite.

Meni zaista nije jasno šta je gospodinu Mirčiću sporno kod ovog zakona.

Prvo, ne radi se o odluci Međunarodnog suda pravde, gospodine Mirčiću, nego se radi o odluci Evropskog suda za ljudska prava. To su dve potpuno različite institucije. To je jedna stvar.

Druga stvar, da bi građani Srbije razumeli o čemu uopšte govorim, zakon se zove Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Vi ste maločas spominjali Srbe koji su proterani iz Hrvatske, odnosno Srbe koji su proterani iz Krajine, pa između ostalog ovaj zakon ide i njima u prilog.

Mnogi Srbi iz Hrvatske su deponovali svoju deviznu štednju kod banaka čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije, odnosno kod banaka koje su imale sedište na teritoriji Republike Srbije i svoje filijale u bivšim jugoslovenskim republikama. Mnogi Srbi, zna to Marko Atlagić, znam to i ja, ja sam rođen u Hrvatskoj, dakle, mnogi Srbi iz Hrvatske su štedeli upravo u bankama čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije ili koje su imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih republika, odnosno između ostalog i u Hrvatskoj. Ovaj zakon ide u prilog građanima tako što se produžavaju rokovi, da bi građani…

Mi kada govorimo o građanima Republike Srbije, da se potpuno razumemo o čemu govorimo, ne govorimo samo o ljudima koji su rođeni u Srbiji i čiji su im dedovi i babe rođeni u Srbiji. Mi govorimo i o građanima Republike Srbije koji su došli iz Korduna, Like, Banije, Slavonije, Dalmacije u Srbiju u periodu od 1991. do 1995. godine i koji su objektivno imali problem sa prikupljanjem validne dokumentacije, a da bi mogli da ostvare prava po osnovu neisplaćene devizne štednje. O tome je govorio i Marko Atlagić. O tome sam govorio i ja. O tome su govorile i druge moje kolege.

Dakle, ovo je zakon koji ide u prilog građanima Republike Srbije, generalno, a i onim građanima Republike Srbije koji su to u međuvremenu postali, a proterani su iz Hrvatske, odnosno proterani su sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Kolega Mirčiću, želite pravo na repliku? Izvolite.

U pravu ste u preciziranju naziva suda, to ste u pravu, ali niste u pravu u ovom delu, gospodine Martinoviću.

Imate slučaj „Poštanska štedionica“ koji je sličan ovome, ali nije rešen na ovakav način i niste u pravu kad kažete da su obuhvaćeni građani koji su živeli na prostorima Republike Srpske Krajine. Za njih se mora donositi posebna odluka. Ovo je na osnovu zahteva lica koji su državljani BiH i njihova matična republika nije prihvatila da im isplaćuje štednju, o tome se radi, nego Srbija mora da im isplati. To je izuzetak, a ovo sve ostalo je logično što ste rekli.

U „Poštanskoj štedionici“, na osnovu Sporazuma o sukcesiji, svaka republika je isplaćivala svoje građane, a ovde Srbija isplaćuje građane drugih država, drugih republika. O tome se radi. Ovde Slovenija isplaćuje građanine druge republike, koji imaju državljanstvo, u ovom slučaju BiH i istovremeno i Nemačke. O tome se radi. To su dva slučaja, izuzeci, i ova odluka je na bazi tih slučajeva, gospodine Martinoviću.

Za ljude koji su živeli u Hrvatskoj, koji su štedeli u „Zagrebačkoj banci“, mora se ponovo prolongirati rok. Nije to generalno. Ovo je na bazi odluke suda, gospodine Martinoviću. Nije na bazi odluke Srbije o vraćanju dugova. Ovde sud obavezuje rok tačno kad to treba da se vrati. Nemamo mi ništa protiv da bude nadoknađena šteta, pogotovo našim sunarodnicima koji su proterani, koji ne mogu ostvariti elementarna prava, ali zašto da radimo izuzetak, zašto sudsku odluku da mi na svoju ruku, na neki način, kršimo, prolongirajući vreme za koje oni treba da nabave dokumentaciju? Radi se o državljanima BiH, gospodine Martinoviću, koji su štedeli u „Invest banci“ u Tuzli, ekspozitura u Tuzli.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku. Izvolite.

To bi sve bilo u redu, gospodine Mirčiću, da to tako piše u Predlogu zakona, ali to ne piše. Govori se o građanima koji su imali deviznu štednju položenu kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.

Kad se kaže građana, u Narodnoj skupštini Republike Srbije misli se, pre svega, na građane Republike Srbije. Vi ste sad pomenuli, slučaj „Zagrebačke banke“, pa „Zagrebačka banka“ nema veze, ona nije predmet regulisanja ovog zakona. „Zagrebačka banka“ je imala sedište u Zagrebu, u Hrvatskoj. Ovde se radi o bankama koje su osnovane u Republici Srbiji, odnosno imale sedište u Republici Srbiji i pored toga imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih repulika.

Iz iskustva znam da su mnogi Srbi iz Hrvatske štedeli upravo u tim, uslovno rečeno, u to vreme, srpskim bankama. Štedeli su u srpskim bankama, a u međuvremenu su izbili oružani sukobi na teritoriji Hrvatske, došlo je do promene vlasti u Hrvatskoj, počelo je proterivanje Srba iz Hrvatske još 1991. godine, pre nego što su se desili „Bljesak“ i „Oluja“, desili su se 1995. godine „Bljesak“ i „Oluja“ i veliki broj tih ljudi, koji su u međuvremenu postali građani… Hajde da raščistimo i tu stvar. Kad se kaže građani, misli se u stvari na državljane. Dakle, mnogi Srbi koji su proterani iz Hrvatske su u međuvremenu postali građani tj. državljani Republike Srbije, a štedeli su, imali su deviznu štednju u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji današnje Republike Srbije, a te banke su imale svoje filijale, između ostalog, i u Hrvatskoj.

Ovim zakonom idemo u prilog, odnosno pomažemo tim građanima, produžavamo im rok da bi mogli da prikupe validnu dokumentaciju i da bi mogli da ostvare svoja prava. O tome se radi, jer mnogi ljudi nisu uspeli da ponesu sa sobom devizne knjižice ili neki drugi dokaz da su štedeli u tim bankama i mnogi Srbi iz Hrvatske su čisto iz patriotskih razloga, još u to vreme, 70-ih, 80-ih godina, štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Zadru, Dubrovniku itd.

Mislim da je ovaj zakon apsolutno u korist građana Republike Srbije i oni koji su, da kažem, autentični građani Republike Srbije i oni koji su to postali zato što su proterani iz Hrvatske, iz BiH i iz nekih drugih bivših jugoslovenskih republika.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, pravo na repliku. Izvolite.

Što bi rekli – ako laže koza, ne laže obrazloženje Vlade. Gospodine Martinoviću, evo, pročitaću vam jedan deo tog obrazloženja, mada vi imate isti taj tekst, pa možete da pratite, a gde se kaže da je zakon donet u izvršenju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava i predmetu Ališić i drugih protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslovenske Republike Makedonije itd.

Gledajte, slučaj Ališić je slučaj protiv „Ljubljanske banke“. To je slučaj protiv „Ljubljanske banke“. To je ta pilot presuda, pa je tom logikom, na osnovu te pilot presude, i slučaj „Invest banke“ isto presuđen.

Slovenci su tvrdili da su kroz kapital koji je ulagala „Ljubljanska banka“ i njen naslednik „Nova Ljubljanska banka“ nadoknađene sve štete tako što se uračunao i poslovni prostor i sve, međutim sud je doneo takvu presudu. To su slučajevi „Investbanke“ i „Ljubljanske banke“ i ovde je Ministarstvo zbog obaveze prema presudi ovog suda donelo takvu odluku, ali nama je nerazumljivo zbog čega se produžava rok, to nam je nerazumljivo u ovom slučaju gde sud donosi presudu.

Sud je sve izdefinisao, rekao rok koji se mora ispoštovati i sve izdefinisao. Uzmite predmet taj, gospodine Martinoviću, vi ste vrstan pravnik pa ćete videti i mi se slažemo sa tim što ste vi izneli, i te kako znamo da su dobar deo Republike Srpske Krajine koji su naseljavali štedeli u srpskim bankama, odnosno u filijalama, ali imate i one koji su živeli u Zagrebu, bili su veći Zagrepčani nego sami oni purgeri. Što to kriti? Sad su velikosrbi, sretao sam ih ja s početka i znam ih sve, neki sede ovde, bili veliki Hrvati, čak i izraze hrvatske zadržali, mada je teško govoriti o hrvatskom jeziku jer ne postoji, ali izraze koje je još nametnuo Ante Pavelić rado koriste, to je jače od njih.

Nije ovde u pitanju ta vrsta patriotizma, ovde je samo u pitanju racionalno ponašanje da vidimo da na bazi ovoga, da kažemo produžavamo rok i za ljude koji su živeli u Hrvatskoj. O tome se radi.