Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Problem Haškog tribunala je sve ovo što je rekao kolega, i to jeste tačno, ali je još veći problem što je to politički sud i kao takav osnovan i tako delovao, i to je isključivo antisrpski tzv. sud.

Mislim da bi najomraženija institucija danas u Srbiji, da se anketiraju građani, bio Haški tribunal. Jedino bi ga podržala ova inicijativa mladih, „Žene u crnom“, ova novinarka „Danas“, taj Teodorović i ostali šljam.

Dakle, niko ko imalo patriotskom u sebi ima neće nešto lepo reći ni za Haški tribunal, a Boga mi ni za one koji su izručivali Srbe Haškom tribunalu. Vojislav Koštunica i njegova vlast je u tome prednjačila. Najviše Srba je navodno dobrovoljno otišlo u Haški tribunal u vreme kada je on bio predsednik Vlade, a najveća izdaja srpskih nacionalni interesa desila se kada je Boris Tadić uhapsio Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Stojana Župljanina, Gorana Hadžića i Tolimira.

Dakle, svi naši izdajnici srpskih nacionalnih interesa i države Srbije su koristili taj Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i naneli najveće probleme Srbiji i srpskom narodu, iz toga što je uradio Boris Tadić proisteklo je i ovo sa čim se danas borimo, a to je tvrdnja tih izroda, ološa, izdajnika, najgore izraze bih upotrebila za sve njih, koji danas kažu da se u Srebrenici desio genocid. Nije. Hajmo, najhitnije da menjamo Krivični zakon i da to proglasimo krivičnim delom, takve izjave.

Hvala.

Pravo na repliku, Aleksandar Martinović. Izvolite.

Ono što želim da kažem to je da podsetim građane Srbije da je pre dva dana ministarka pravde Nela Kuburović imala jedan odličan nastup u UN i tamo je jasno izrazila stav Srbije vezan za saradnju sa tim tzv. mehanizmom koji je pravni sledbenik, odnosno naslednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, i tu je jasno iznela nekoliko važnih činjenica. Prva stvar je da se ne može uslovljavati Republika Srbija na svom putu ka EU time što će se tobože, Srbiji prigovarati da nedovoljno sarađuje sa tim mehanizmom. S druge strane gospođa Kuburović je pred UN, odnosno na najvišem svetskom forumu demantovala jednu monstruoznu laž na koju su se pozivali oni koji su nas bombardovali 1999. godine, a to je da je tokom marta i aprila 1999. godine, da su Vojska Jugoslavije i MUP Republike Srbije sa nekim tzv. paravojnim formacijama proterale sa KiM više od 800 hiljada Albanaca. Svi se sećate da je to bila laž koja se vrtela tokom čitavog perioda NATO agresije, o tome da je režim u Beogradu proterao više od 800 hiljada Albanaca sa KiM, da se na KiM dešava humanitarna katastrofa i da je to razlog zašto je uopšte došlo do NATO agresije.

Zašto ovo kažem? Ovo kažem zato što u Srbiji danas postoje ljudi poput Vuka Jeremića, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, evo, time završavam, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, konkretno u untervjuu nemačkom listu „Špigl“ u januaru te godine, tvrdili da je NATO agresija bila opravdana, zato što je režim Slobodana Miloševića vršio zločine na KiM, uključujući i proterivanje Albanaca i da je zbog toga bilo neophodno da se NATO uključi u rešavanje te humanitarne katastrofe, da je u tom ratu koji je bio potpuno neravnopravan, i koga pojedini teoretičari rata nazivaju „jednostranim tehnološkim masakrom“, pošto oni nije bio ni približno klasičan rat, ono je bio masakr sa nekoliko hiljada nadmorske visine su nas bombardovali 78 dana i noći.

Dakle, on je tvrdio da je u ton neravnopravnom ratu Milošević izgubio, daje zbog toga što smo izgubili taj rat Milošević je morao da povuče svoje trupe sa KiM i da tu, što se njega tiče, nema ničega spornog oko NATO agresije. To je isti onaj Vuk Jeremić, koji nam danas drži lekcije oko toga kako treba da branim KiM i optužuje Aleksandra Vučića i SNS da smo mi ti koji ćemo, evo, upravo ovih dana, samo što nismo, da prodamo KiM.

Hvala.
Vjerica Radeta ima pravo na repliku.

Tačno je da je ministar Nela Kuburović imala odličan govor u smislu da je zaista kao pravi ministar i patriota predstavljala Srbiju u Savetu bezbednosti UN, ali ono što nije dobro je činjenica da naši mediji nisu dovoljno pažnje posvetili tom njenom govoru, a još manje su posvetili pažnje govoru koji je za nas izuzetno važan, a to je govor ruskog predstavnika u Savetu bezbednosti UN. To jeste ta naša boljka što nekako mediji nisu spremni da se bave takvim stvarima, više su im interesantni neki tračevi, neke za državu manje važne stvari.

Što se tiče pominjanja Vuka Jeremića i ovih, ta priča da Srbiju treba bombardovati zbog Miloševića, to je počelo od Đinđića u vreme kada je Đinđić „Špigl“ dao izjavu da treba Srbiju bombardovati i daje to jedini način da se skine Slobodan Milošević sa vlasti. To traje do dana današnjeg znate, ali vrlo brzo su im ti njihovi zapadni prijatelji, agresori koji su uništavali, ubijali naš narod, uništavali Srbiju, oni su im vrlo brzo pokazali da nije bila ta zločinačka NATO agresija zbog Slobodana Miloševića, vez zbog Srbije.

Ta NATO agresija traje i danas, ne više hvala Bogu bombama, ali sve ovo što nam rade, sve što rade i državi i aktuelnom režimu, svi ovi koji bi trebalo ovde da sede, svi oni su manje-više pod kontrolom tih NATO službi, sa njihovim parama, sa njihovim mozgom u svojim glavama. I dalje ta NATO agresija, kroz njih, postoji u Srbiji.

Hvala koleginice Radeta.
Po amandmanu se javio gospodin Jovanović.
Izvolite.

Možemo više reći, ali neću naravno replicirati.

Imajući u vidu šta su moji prethodnici izjavili, moram samo da se nadovežem na jednu činjenicu koja nije izneta, a jako je važna.

Govorili smo o Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine, navodno, počinjene na teritoriji Srbije, konkretno Kosova. Postavlja se nekoliko pitanja koja ukazuju na apsolutnu pravnu neutemeljenost osnivanja Tribunala. Ne postoji odgovarajući međunarodni dokument na osnovu koga je mogao takav tribunal da se osnuje, što znači da je on osnovan apsolutno nezakonito. Ne postoji čak ni odluka nadležnih organa i tela koje podrazumevaju da se taj i takav Tribunal i može osnovati i može raditi.

Kolega Martinović je pozivao na nemogućnost i dvostepenosti i odlučivanja u istom stepenu i po, ajde da kažemo, krivičnim prijavama ili optuženjima koja su razni tužioci sprovodili, a istovremeno i po žalbama. Drugostepeno veće ne može da bude veće istog suda, može da bude samo neposredno višeg suda. U konkretnom slučaju, tako nešto nije postojalo.

Dalje, ono što je jako važno, treba istaći političku pozadinu osnivanja tog Tribunala. Nije Tribunal osnovan kako bi se pravično i zakonito sudilo o zločinima koji su zaista postojali, nego kako bi se prikrilo političko angažovanje i politički uticaj da bi se jedna država i njen narod, u najvećem broju srpski narod, bukvalno slomio, jer Slobodan Milošević je bio cilj sa jednim jedinim razlogom, da se Srbija dovede u pokoreni položaj. I taj cilj na našu sreću i uz hrabrost svih onih koji su se protiv tog monstruoznog cilja borili, nije ostvaren. To su činjenice koje niko ne može dovesti u sumnju i ne mogu se osporavati.

Ono što je uvaženi kolega Jokić istakao ima mesta kada se posmatra sa aspekta laičkog tumačenja tužilaštva, međutim, moram da ukažem na nešto što je jako bitno. Javno tužilačke istrage su utemeljene na izmenjenim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, koji smo mi usvojili. Osnovni razlog, osnovni motiv, osnovna pobuda za donošenje takvog zakona jeste efikasnija istraga kako bi se skratilo vreme komunikacije između sudije koji je vodio istragu ili istražnog sudije sa jedne strane i tužilaštva sa druge strane.

Zašto? Zbog toga što tužilac sada u svojim rukama ima objedinjen postupak, a to znači i da prikuplja dokaze i da ocenjuje dokaze i da donese naredbu o sprovođenju javno-tužilačke istrage, i da pripremi kompletan dokazni materijal za glavni pretres, odnosno podigne odgovarajući optužni akt ili optužnicu ili optužni predlog i da u vrlo kratkom roku procesuira učinioce krivičnih dela.

Mogu da se složim, da stepen efikasnosti nije onaj koji bi mi želeli da imamo i koji treba da imamo, ali to je više razlog nezadovoljstva građana kada su u pitanju personalna rešenja. Da li imamo adekvatne ljude koji taj posao rade, jer je zakon dobar, jer je regulativa dobra, jer sve ono što je sada propisano kao nadležnost tužilaštva je dobro, samo se postavlja pitanje da li se dobro radi? Ako se ne radi dobro, onda je logično da se ne može postići onaj stepen efikasnosti koji mi želimo da postignemo kako bi građani imali jednu potpunu pravnu sigurnost i bili sigurni sa druge strane, da će svi učinioci krivičnih dela biti procesuirani pravilo, pravično i zakonito kažnjeni. Naravno, u skladu sa dokaznim materijalom, a da apsolutno nikakav uticaj na pravosuđe, u tom smislu, politika ne može imati. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Pravo na repliku ima dr Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Samo jedna mala intervencija vezano za ono što je rekao uvaženi kolega Jovanović. Problem sa Haškim tribunalom je bio u tome što je to bio organ koji je u sebi spajao dve pravosudne funkcije, tužilačku i sudsku, odnosno sudijsku. To je organ koji vas je i optuživao i to je organ koji vam je i sudio.

U Haškom tribunalu se nije ni postavljalo pitanje one klasične dvostepenosti, u smislu da o žalbi odlučuje viši organ u odnosu na organ koji je doneo prvostepenu presudu, nego i o žalbama je odlučivao isti organ koji je doneo prvostepenu presudu. Tako da mislim da Haški tribunal, takav kakav je bio, sa čisto pravne strane, ne može da služi na čast međunarodnoj zajednici i onima koji su ga osnovali.

Haški tribunal je osnova sa jednom vrlo jasnom namerom. Sa namerom da opravda političku tezu, koja se pojavila još 1990. godine, odnosno 1991. godine, a priprema za tu tezu je, čini mi se počela još ranije, a to je da je srpsko rukovodstvo, da je Srbija i na kraju krajeva srpski narod, odgovoran za razbijanje bivše Jugoslavije.

Vi se sećate da je kampanja krenula još krajem osamdesetih godina, sa onim famoznim memorandumom Srpske akademije nauka i umetnosti. U suštini jednim benignim dokumentom, taj memorandum, u stvari nikada nije ni usvojen na Skupštini SANU-a, nego je nosio naziv „Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti – nacrt ili radni tekst“. Dakle, to je bio radni tekst nečega što je trebalo da usvoji Skupština SANU. Nikada nije usvojen na skupštini SANU-a. Ali, manje je bitno što nije usvojen, taj memorandum SANU-a nije pozivao na rat, nije pozivao na razbijanje Jugoslavije, nije pozivao na krvoproliće. Memorandum SANU-a, odnosno stav ljudi koji su pisali taj nacrt memoranduma, je u stvari bilo samo detektovanje političkih i ekonomskih problema sa kojima se suočavala tadašnja SFRJ. Iz tog jednog, u suštini benignog dokumenta, svi oni koji su krenuli u proces od nasilnog ocepljenja, od bivše Jugoslavije, poput Slovenije, Hrvatske, Bih itd, u tom jednom, kažem manje-više benignom dokumentu, pronašli su maltene jedan osnov za to da je Srbija navodno htela da izvrši genocid nad ostalim jugoslovenskim narodima, pre svega nad Hrvatima i nad Bošnjacima.

Na talasu te negativne kampanje protiv srpskog naroda je zapravo i osnovan Haški tribunal. Na kraju krajeva, presude koje su donete u Haškom tribunalu, postupci koji su tamo vođeni, dužina trajanja postupaka i broj godina na koji su Srbi osuđeni u Haškom tribunalu, u stvari je bio u funkciji dokazivanja te prvobitne političke teze da su za razbijanje bivše Jugoslavije odgovorni Srbi, a ostali da su manje-više bili žrtve srpske agresije ili, kao što se desilo u slučaju Praljka i ostalih bosansko-hercegovačkih Hrvata. Post festum, dakle, uveliko nakon smrti Franje Tuđmana, on je osuđen, odnosno utvrđeno je da je on bio vođa nekog udruženog zločinačkog poduhvata kada je u pitanju agresija Hrvatske protiv BiH, ali to nama Srbima ne znači ništa, pošto se to desilo uveliko nakon što je Franjo Tuđman umro 1999. godine.