Na član 115. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 115. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Zaista sam bio prinuđen da amandmanom reagujem na ovaj deo Predloga zakona.

Naime, mislim da ukoliko ostane ovako kako ste vi predložili, a to je da se namirenje potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja može izvršiti najviše do polovine primanja svih kategorija koje podležu ovoj prinudnoj naplati, ćete dovesti do toga da izdržavanja kada su u pitanju najzaštićenije kategorije stanovništva, a to su uglavnom maloletna deca ili deca na redovnom školovanju, u minimalnom broju, punoletna lica kojima pripada pravo na osnovu sudskih presuda na zakonsko izdržavanje, na ovaj način vi ćete ih onemogućiti da to svoje pravo utvrđeno sudskom presudom realizuju.

Iz tog razloga, moj amandman je bio da se isključivo i samo zbog zaštite maloletnih lica, njihovog prava, njihovog prava na egzistenciju, ovo ne dira u odnosu na ranija zakonska rešenja i da se zarade onih koji su obavezani da plaćaju izdržavanja mogu zapleniti do dve trećine tog iznosa.

Naime, može da se desi da se, kao što sam u načelnoj raspravi govorio, dok traje sudski postupak, za šta maloletno lice nije krivo i odgovorno, dok traje godinu dana, dve godine, tri godine, koliko znaju ovakvi procesi u sudu da traju, nagomilaju neisplaćena izdržavanja, neisplaćene alimentacije. Ako je dvoje dece u pitanju, gde sud dosudi 50%, ovaj višak unazad dve ili tri godine niko nikada neće moći da naplati. I ne vidim nikakvog razloga da bilo ko od izvršnih dužnika bude zaštićen od toga da mu bude zaplenjeno ono što treba da bude obezbeđeno maloletnoj deci.

Ovim se direktno ugrožavaju prava deteta. Ovim se direktno narušava pravni sistem Republike Srbije i ja vas molim da još jednom ozbiljno razmotrite ovakvu situaciju, jer u praksi naših sudova, onakva kakva je danas, imamo dve vrste presuda kad su izdržavanja u pitanju - određeno u procentu od zarade ili nekog drugog primanja ili utvrđeno u nominalnom iznosu.

Sudovi donose odluke i utvrđuju obavezu u nominalnom iznosu u situacijama kada je više nego očigledno da onaj ko je dužan da daje izdržavanje manipuliše, a to je da radeći kod privatnika zatraži da mu se zarada sa one koja je smanji i zvanično bude prijavljena minimalna zarada, a objektivne potrebe izdržavanja deteta, najminimalnije po detetu su 12 hiljada dinara. Ako je dvoje dece u pitanju, to je 24 hiljade dinara. Da li iko ima pravo da amnestira nekoga od obaveze da izdržava svoje dete? Ovo zaista otvara prostor onima koji to rade, ne zato što ne mogu, nego onima koji iz čistog inata, inata prema supruzi uglavnom, neće da plaćaju svoju obavezu izdržavanja prema maloletnoj deci.

Mislim da nemamo nikakvo pravo, niti opravdanje, da u ovakvim situacijama takvim ljudima idemo na ruku.

Imam vremena od ovlašćenog predstavnika grupe, tako da možete slobodno to vreme uračunati, jer znam da sam prekoračio dva minuta…

(Predsedavajući: To i radim, samo izvolite.)

Prema tome, ja vas stvarno molim da ovo još jednom razmotrite. Ovo nije pitanje šminke, ovo nije pitanje ničega, ovo je pitanje ugrožavanja prava najranjivijih kategorija. Hvala.

Hvala, gospodine Komlenski.

Na član 115. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.

Izvolite, gospođo Radeta.

Mi mislimo da nijedno izvršenje ne sme ugroziti egzistenciju dužnika i njegove porodice.

Sad kad se sluša ovo što smo slušali od kolege Komlenskog, ima svakako opravdanja. A šta ako poverilac ima još dvoje dece koja žive s njim, pa će onda njima ostati jedna trećina a ovom trećem detetu dve trećine? Dakle, to su neke specifične situacije i tu svakako sud treba da vodi računa apsolutno o pravu deteta, između ostalog, ali mi mislimo da nijedno izvršenje ne sme da prelazi jednu trećinu zarade. Nema pravo niko da ugrožava, ponavljamo, egzistenciju dužnika. Neka plaćanje traje koliko je potrebno dugo.

Mi smo ovde želeli i dalje želimo da se ovi problemi reše sistemski, a ne od slučaja do slučaja, iako smo neke pojedinačne slučajeve radi ilustracije navodili, a malo pre smo čuli, ne sad nego pre, od kolege kako su kad je jedna porodica o kojoj je Nataša Jovanović pričala iseljena iz stana, pa kaže kolega Marković, onda je opštinski odbor naprednjaka otišao i odneo im neku pomoć, da li neki paket hrane, da li posteljinu, ne znam, nije ni važno šta. Ali, nije to rešenje.

Mi, srpski radikali, naši poslanici, mi smo sprečavali iseljenja, rušenja, ali ne možemo mi to, ni vi, ni bilo ko pojedinačno, uraditi u svakom momentu, na svakom mestu u Srbiji gde se to rešava i dešava. Dakle, moramo sistemski da priđemo rešavanju problema, a ne sad da se hvalimo - mi smo, znate, sprečili ovde, mi smo nekom… Šta će porodica koja je iseljena od toga što je neki opštinski odbor, čiji god, doneo paket hrane ili neku garderobu?

Dakle, da rešimo probleme sistemski, za to se zalažemo.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku ima Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mislim da ovaj amandman tek ne treba usvojiti. Ovim bi se smanjenjem na jednu trećinu samo još više ugrozila prava. Zaista razumem da postoji ogromna briga da može i dužnik da dođe u nepovoljnu situaciju, ali zaista nije mi ni u skladu sa svim onim što slušamo ovde u ovoj sali, kad je u pitanju odnos prema javnim izvršiteljima, prema obavezama, zaista mi nije u skladu da bilo ko, pa i sa ovakvim razmišljanjem, može da dovede u pitanje nešto od čega maloletna deca treba da žive. Hvala.

Hvala, gospodine Komlenski.

Pravo na repliku, Vjerica Radeta. Izvolite.

Ovo je Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ovo nije zakon o zaštiti maloletnika.

Naravno, nemamo ništa protiv da deca budu maksimalno zaštićena, ali i ona koju roditelji izdržavaju i ona koju roditelji izbegavaju da izdržavaju. I ovde se ne govori, ne može se ceo ovaj član 115. svesti samo na ovo što je kolega Komlenski rekao. Ne, nego se govori o raznim kategorijama izvršenja, govorili su i govoriće moje kolege dalje po kategorijama kako smo mi to amandmanom intervenisali. I dalje mislimo - više od jedne trećine plate ne sme da se uzme. Može da stoji, recimo, u nekim izuzetnim situacijama, pa da onda sud bude taj koji će odlučivati. Opet vraćamo sve na sud. Opet je suština da sve od početka do kraja, kada je u pitanju izvršni postupak, mora da bude pred sudom, pa će onda sudija i da odlučuje, pa će onda izvršni sudija da ima razumevanja, pa će onda biti dogovora sa strankama, itd.

Kod ovih javnih izvršitelja, ma njih ne zanimaju ni deca, ni odrasli, ni mali, ni stari, oni samo vide svoj račun, oni samo svaki čas proveravaju kod banke za koliko desetina hiljada ili hiljada evra im se povećalo stanje na računu i njih apsolutno ništa ne interesuje. Njih možete da kupite, da je ne znam kakvo izvršenje, ništa oni neće gledati, ni da li je pravosnažno, ni da li nije.

Ništa ovo što pričamo nije karikiranje. Sve je živa istina. Ovo je ono sa čim danas Srbija živi, a mi mislimo da Srbija mora prestati da živi sa javnim izvršiteljima, odnosno javni izvršitelji u Srbiji.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku, Đorđe Komlenski. Izvolite.

Ja se izvinjavam, ja verujem da će se uvažena koleginica apsolutno složiti sa mnom da ni sudije ne mogu mimo zakona. Taman i da vratimo izvršenje u sudove, ni sudije ne mogu mimo zakona. Ako se kaže da je to do jedne trećine, onda ni sudija ne može da ide preko te jedne trećine, kad je izvršni postupak u pitanju.

A, da je neko bio u stanju sporazumeti se i dogovoriti, da je normalan kad je u pitanju izdržavanje dece, nikad ne bi ni došao u situaciju da mu se prinudnim putem to naplaćuje. Prema tome, mislim da ovde postoji samo jedna mala digresija koja jednostavno mora samo da bude potpuno jasna. Hvala.