Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, moje prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova, ne sviđa mi se današnja diskusija, umesto da ste svi vi ministri pričali o izveštaju o radu koji je impozantan, a mi se žalimo na nekoliko slaninara koji sve vreme pokušavaju da ono što uradi ova Vlada i ova država da devalviraju.

Ja vas molim da sprovodite zakon. Da li se mi bojimo izveštaja Evropske komisije pa ne smemo tu barabu da uhapsimo ili ne možemo da je nađemo tri dana, koja je napala ženu sa bebom, a žena nije javna ličnost niti je njen suprug javna ličnost?

Da li ne možemo slaninare i barabe da uhapsimo koji prete deci predsednika Republike Srbije? Kakva smo mi to vlast? Ministre unutrašnjih poslova, vas će da napadaju uvek kada god budete uhapsili neku kriminalnu grupu i to vešto rade i ne treba da nasedate na to.

Danas građani Srbije čekaju da čuju šta će raditi ova Vlada u narednom vremenskom periodu, da se živi bolje, da očekuju neko povećanje itd, vi svi kukate, bre. Sprovodite zakon. Ova Vlada ima rezultat. Kakva Evropska komisija? Kako se to zove u Francuskoj da neko napada decu predsednika Srbije i da neko napada brata, rođenog brata i njegovu ženu i bebu u tunelu itd? Zakon mora da se primenjuje i to nije isto, nasilje između dve odrasle osobe, nego je to nasilje koje mora da ima tretman u krivičnom delu nasilje nad bebom i majkom.

Znate li šta kažu obični ljudi? Hej, pa mi nemojmo da izlazimo, bre, iz kuće, vidite šta se dešava, pa nije ovo Bliski istok. Svako da radi svoj posao. Pustili ste onog što je sa testerom ušao u RTS. Pa čekajte, naravno da će da se ponašaju tako. Da li bi ga pustili iz Velike Britanije, iz zatvora? Ne bi. Da li bi ga pustila Angela Merkel? Ne bi. Da li bi ga Makron pustio? Ne bi. Da li bi ga pustili iz Amerike? Kome se mi to šlihtamo, više?

Da znate, globalna politika tih zemalja je ista, nevezano za personalnu promenu pojedinca prema Srbiji. Ova država ima rezultat, nikada više kriminalaca nije uhapšeno i narko-dilera nego poslednjih godina i time se bavite. Svakog trećeg dana oni će nešto da izmišljaju. Ima da izmisle za deset dana da ste jahali kozu i time da se pravdate. Sprovodite zakon ove države.

Jedan MUP nudi 500 hiljada dinara ko poznaje ovu osobu da javi MUP. Pored tolike tehnike i kamera, sad treba neko da mi javlja. Ako nemate ko da nađe, angažujte neku međunarodnu instituciju da tu bitangu pronađe i da se kazni.

Hvala.
Ministar Stefanović, izvolite.

Pre svega, kao što sve našli, i ovaj Milićev kada je pobegao u Kinu, posle onoga na Brankovom mostu, mislio je da ga nećemo naći, pa smo ga našli. Dovešćemo svakoga, svakoga ko se ogrešio o zakon, biće pod oštrim udarom države i država nema milosti za one koji prete ženama i deci na bilo koji način. Ni protiv narko dilera, ni protiv ovih nećemo pokazati nikada milost, pokazaćemo odlučnost, pokazaćemo poštovanje zakona.
Ovo se dogodilo danas i mi smo odmah reagovali. Mislim da su kolege već identifikovale o kome se radi. Videćemo odakle ti ljudi šalju.
Da bih građanima objasnio, nekada pretnje koje se upućuju internetom mogu da se pošalju van naše zemlje. Nekada se ta lica ne nalaze u našoj zemlji. Mi se nekada obraćamo, to sam razgovarao sa ljudima koji su me pitali kako to funkcioniše i zašto nekada to nije brže. Vi se obratite, recimo, kompanijama „Fejsbuku“ ili „Tviteru“, zavisi koja je platforma iskorišćena, i oni kažu – po našim pravilima ovo nije dovoljno za hitan odgovor o identifikaciji lica koje je uputilo tu pretnju. I tu ne možete ništa protiv kompanije. Mi onda putem našeg tužilaštva upućujemo zahtev za međunarodnu pravnu pomoć zemlji domaćinu gde se kompanija nalazi i ona pravnim putem, putem suda traži identifikaciju lica koje je uputilo pretnju. To nekada traje. Nažalost, kada se nešto nalazi mimo naše zemlje, nemamo mnogo mehanizama da mi utičemo na brzinu. Kada se nalazi u našoj zemlji, naravno da je neuporedivo brže. Naravno, identifikujemo sve.
Ne interesuje nas kome se preti, pošto sam to slušao od nekih u našoj javnosti – e, za ove reagujete, a za ove ne reagujete. Ne. Reagujemo za sve, apsolutno za sve. Kada je pretnja, kada ugrožava nečiju bezbednost, reagujemo, policija hapsi. Predajemo tužilaštvu, sudovi procesuiraju.
Ono što jeste tačno je da smo nekada imali situaciju da sudovi puštaju. Lično sam govorio o tome, ne mogu da se mešam u rad suda, to je nezavisna grana vlasti. Oni rade onako kako misle da treba i to potpuno poštujem. Ja sam ih samo molio da uvek uzmu u obzir društvenu opasnost kada uhvatimo nekoga sa oružjem, kada ga uhvatimo sa drogom, kakvu poruku mi šaljemo našoj deci ako tom ne odredimo zadržavanje, ako ga pustimo da se brani sa slobode? Zašto? Nađeno mu brušeno oružje, pa šta je krenuo sa tim oružjem na pijacu? Krenuo je nekoga da ubije. Tog treba da zadržimo. Prvo, zakon je tu veoma oštar, od dve do 12 godina može da dobije taj za nelegalno nošenje oružja. Hajde da mu ne damo baš uslovnu kaznu i onu nanogicu i takve stvari. Hajde da mu odredimo nekada šest godina, sedam, deset, nek sudija odredi, ali nemojte da mu dajemo uvek minimum. Dajte mu ozbiljnu kaznu, onda kriminalci više neće nositi ilegalno oružje. Plašiće se ruke zakona.
Ja vas tu potpuno razumem i slažem se. Vi znate da je moj stav isti takav. Nekada policija uhapsi nekoga, sud ga pusti da se brani sa slobode. Ti procesi onda traju godinama i ljudi imaju osećaj, utisak da se tu u stvari ništa nije desilo. Nema veze, dođe presuda za pet godina, ljudi su već zaboravili. Njima je u onom momentu, rekli – vi ga uhapsili, on je pušten. Ljudi ne shvataju da pritvor nije krivična sankcija, samo mera obezbeđenja tog osumnjičenog u krivičnom postupku da sprečimo da utiče na svedoke, da ponovi izvršenje krivičnog dela ili da napusti zemlju.
Međutim, utisak javnosti je uvek loš kada nekome ne odredite pritvor. To je nešto na šta policija ne može da utiče. Mi se trudimo da obezbedimo najkvalitetnije dokaze i tako ćemo raditi.
Što se tiče ovog slučaja, potpuno se slažem, monstruozno je. Mi smo uspeli da u zonama škola, da radom sa decom, nastavom, preventivnim delovanjem, represivnim delovanjem, da štitimo više našu decu i u sajber prostoru i u realnom svetu i od droge i od svega i uvek smo posebno osetljivi kada se radi o napadima na decu.
Ovo je bio slučaj, i upravo zato smo se odlučili, iz dva razloga, reći ću vam koji su, za raspisivanje novčane nagrade. Pre svega, radi se o nečemu što je do sada relativno nezabeleženo u našoj zemlji, da se neko usudi da prati majku sa šestomesečnom bebom. Ne znam kako ne razmišlja da toj ženi može da napravi stres, može da joj učini zlo samim tim što će ona da vidi da je neko prati, neki nepoznati ljudi se vrzmaju, presreću je tamo, što je monstruozno.
Znate, postoji jedna fina razlika, ne možete vi pod plaštom istraživačkog novinarstva da uradite sve, ne može tako, to je prosto nemoguće. Zna se kako se to radi. Plasiralo se hiljade afera, svi oni koji su dolazili da proveravaju i u službama bezbednosti znaju, ne može bez sudskog naloga. A, istraživački novinar sebi daje za pravo da presreće majku sa bebom, istraživački novinar pod navodnicima, mi još uvek ne znamo koje je ovo lice. Mi još uvek ne znamo koje je ovo lice, jer očigledno svi prikrivaju identitet ovog lica.
Međutim, šta postoji mogućnost? Postoji mogućnost da ovo lice nije iz naše zemlje, da nije naš državljanin, da je državljanin jedne od susednih država. Zato smo se odlučili i raspisivanje nagrade, jer naprosto, on ako se prikrije u toj od tih zemalja, mi na osnovu naših baza, podataka i svega onog možda nećemo imati takvo lice u bazi podataka i možda nećemo znati ko je. Dođe vam neko npr. iz Bugarske, dođe vam neko iz Crne Gore ili BiH, vi nemate to lice u bazi podataka.
Znači, iz ta dva razloga smo se opredelili za novčanu nagradu, što ne znači da policija ne radi paralelno. Dakle, nismo se mi oslonili na to, dali smo poziv za nagradu, pa ako se neko javi. Ne, mi radimo, ali smo želeli da upravo tim signalom pojačamo šansu da brzo dođemo do identiteta tog lica i da pokažemo da pravda može da se primeni, da vidimo zašto je to radio i za čiji račun, zašto je pratio tu ženu sa bebom, ko mu je rekao da to radi i šta je bio cilj, šta je bila namera, pogotovo što se radi o osobi koja nije javna ličnost, koja isto ima i svoja prava, koja ima pravo na bezbednost, na privatnost i sve ostalo.
To je nešto što moramo da pokažemo našoj javnosti, da takve stvari nisu dozvoljene. I tu podržavam i Narodnu skupštinu i sve poslanike koji se za to bore, da pokažemo da Srbija jeste sigurno mesto za život, kao što i jeste, kada pogledate statistiku, kada pitate strance. Kažem – nemojte da pitate nas, pitajte strance koji žive u Beogradu kako se osećaju u svojim zemljama, što se tiče bezbednosti, kako se osećaju u Beogradu, da li neko može u dva ili tri noću da šeta Beogradom i da li strahuje od bilo čega. Ja vam sada kažem odgovorno – ne strahuju ljudi. Potpuno su opušteni, normalni, šetaju.
Imamo zaista mali broj krivičnih dela koji se izvrše, pogotovo mali broj protiv života i tela. Ozbiljno smo napredovali u tome i policija i tužilaštvo svakog dana rade na unapređenju i tehničkih i personalnih kapaciteta da budemo sposobniji da se sa tim borimo i imamo dobre rezultate, ali to, naravno, ne znači da smo u potpunosti zadovoljni. Ja ću biti zadovoljan kada ne budemo imali izvršeno ni jedno krivično delo. Naravno, da li je to realno moguće, ne znam, ali ćemo se truditi da taj broj bude što bolji.
Obećavam, ove pretnje predsedniku Republike, odnosno njegovoj deci, monstruozne pretnje, ovo što je izrečeno i protiv njegovog sina i ćerke, apsolutno ćemo dovesti do kraja. Ja mislim da već imamo identitet lica koje je to učinilo, ali sačekaćemo kraj istrage, da kažem, da tužilaštvo završi taj posao. Videćemo da li ćemo dobiti brz odgovor od „Tvitera“ i da na osnovu toga nedvosmisleno imamo formalno-pravni osnov za ulazak u prostorije, obezbeđivanje dokaza i privođenje. Vrlo brzo očekujemo da ćemo takvu stvar moći da realizujemo. Naprosto, hoću da pozovem ljude.
Zašto se to dešavalo? Dešavalo zbog ovog govora mržnje. Dešavalo se zbog toga što i Đilas i Jeremić i Obradović svakog dana ne propuštaju da satanizuju i Aleksandra Vučića i svakog ko im se suprotstavi. I satanizacijom tih ljudi, u ovom slučaju predsednika Republike i njegove porodice, vi faktički dajete ljudima jednu vrstu podstreka da mogu da urade neko zlo.
Naravno, onda odmah ide kontra spin. Kada to kažete, oni odmah kažu kontra spin – e, mi smo ugroženi, i onda konferencije za štampu, dešavaju nam se užasi. Nikome dlaka s glave nije falila, ni u jednom trenutku. Tamo gde su se dešavala krivična dela, hapsili smo odmah, završavali posao. Nedozvoljeno je napasti bilo koga u ovoj zemlji, nedozvoljeno je pretiti. I odmah smo hapsili, pokazali da država stoji iza toga, apsolutno, da stoji iza vladavine prava.
Ono što jeste važno, važno je da uputimo građanima Srbije - vi imate pravo na različito mišljenje, ovo je demokratsko društvo, demokratska zemlja. Imate pravo da razmišljate o čemu god hoćete i kako god hoćete. Ali, molim vas, zaboravite nasilje. Nasilje u ovoj zemlji nikome nije dozvoljeno. Zaboravite nasilje, zaboravite pretnje. Probajte idejama da se izborite za glasove.
To što nekima ne ide, prosto, neće ih narod. Pa, šta treba, da uzmu na ulici da nas sve pobiju da bi došli na vlast? To ne može.
Izađite, ljudi, na izbore. Kao što je rekao gospodin Dačić, neki neće na izbore ni po koju cenu, jer će na izborima da dobiju kao u Lučanima, ispod 10%, ispod dvocifrenog broja. Onda ne mogu da objasne, znate, to je problem. Ako Đilas i ovi izađu na izbore i dobiju 9%, 8%, tu cela priča o tome kako iza njih stoji ceo narod i kako su oni većina pada u vodu. I za njih je politički oportuno samo da ne izađu na izbore. Oni zato guraju u bojkot, jer kada ne izađu na izbore, onda ostavljaju iluziju – e, da smo mi izašli.
Znate i sami, na izbore u Srbiji izađe između 53%, 54% i 56%, 57% građana, uvek, unazad 100 godina. Nikad nije izašlo 90% na izbore. Nikada. Vi onda imate, naravno, iluziju i kažete – jeste, ali, evo, 30, ne znam, 40 i par posto ljudi, 43%, 44% ljudi nije izašlo na izbore, a to su sve naši, naravno, što je besmislica. Mi svi znamo da je besmislica, ali to onda stvara iluziju kako tu ima neke političke snage. Kako da ima političke snage kad je jedina ideja mržnja i, druga, povratak na kasu, a nijedna nije baš inspirativna za građana da glasa vas. Nijedna.
Pošto je to tako, onda jedina priča koju oni mogu da sprovedu je da ih nema, jer ovde u Skupštini bi morali da razgovaraju o temama u kojima su sami učestvovali, morali bi da odgovaraju na pitanja: zašto je bilo korupcije i zašto nas je EU označavala u vreme njihove vlasti kao jednu od najkorumpiranijih zemalja, zašto su one 24, od 224, privatizacije označene kao užas Evrope, kako su sprovede u njihovo vreme, zašto ništa nisu radili po tom pitanju, zašto su fizički likvidirali pripadnika opozicije Ranka Panića na protestu opozicije, jel to bila vladavina prava i poštovanje demokratije, zašto su išli na to da kontrolišu sve medije?
Zašto da odgovaraju na ta pitanja? Mnogo je lakše da ne dođu. Nema dolaska, nema na izbore, dođu ovde, jedna konferencija za štampu, onda odu na neku od ovih ekskluzivnih destinacija, sad je leto, oni moraju ljudi na brodove, na jahte, na ostrva, po raznim gradovima da obiđu sve svoje nekretnine koje imaju, da provetre, da se tu prašina ne skuplja i, naravno, onda se vrate posle pet dana, preplanuli, opet jedna konferencija za štampu. To je taj naporni rad za građane.
Neko mora za to vreme da se suoči sa svim problemima koje su nam oni ostavili. Bogu hvala, zemlja je uradila mnogo. Ova Vlada i predsednik uradili su mnogo za ovu zemlju. Prethodna Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, i ova Vlada radili su na tome da smanjimo, prvo da se izvučemo iz ponora u koji su nas gurnuli da smo došli do toga da možda ne možemo da isplatimo plate i penzije, do toga da danas imamo, ne neuporedivo više, nego zaista najveći rast od svih zemalja koje su u našem regionu, ubedljivo najveći, imamo najviše smanjenje stope nezaposlenosti, da smo uspeli da povećamo uposlenost, što je mnogo značajnije, i da i dalje budemo atraktivni za investitore, da se ovde takmičimo ko će da dovede više fabrika, ko će da otvori više radnih mesta. To i jeste naš posao.
Hoću da se zahvalim poslanicima Narodne skupštine, jer bez vaše podrške, ne samo formalne, nego i suštinske, bez donošenja dobrih i kvalitetnih zakona, bez ozbiljnog rada na tome da stvaramo ugled zemlje, zajedno sa predsednikom i sa Vladom, mi u ovome ne bi mogli da uspemo. Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem.
Vi imate još jedno pitanje?
Izvolite.

Pitanje za Ivicu Dačića – kakav je stav Srbije kad je u pitanju ponašanje Ramuša Haradinaja u Haškom tribunalu? Građani samo da znaju da to nije onaj Haški sud koji je bio za Srbe. Ovo je sud koji je napravljen za ratne zločine počinjene na KiM od strane UČK.

Šta možemo da očekujemo od afričko – arapskih država u narednom vremenskom periodu, imajući u vidu da je počelo prijateljstvo da se vraća kao nekada, pre 40, 50 godina?

Pitanje za gospodina Lončara. Želim prvo da vam zahvalim na kvalitetu i kvantitetu u zdravstvu, ali ima jedan mali problem u bolnici u Kragujevcu, pošto ceo Šumadijski okrug, kada je hitan slučaj, odlazi tamo. Kada se desi pacijentu u subotu ujutru da ima infarkt, onda kažu iz bolnice – ne možemo da vas primimo u subotu i
nedelju, zato što je tada predviđeno samo za građane iz Kragujevca. Imali smo i nekoliko slučajeva, ne samo u Jagodini, i u nekim drugim gradovima gde ljudi ne mogu da čekaju ponedeljak, nego smo zvali Beograd, Bojića, itd, pa vas molim da mi odgovorite na to pitanje.

Hvala.
Reč ima Ivica Dačić. Izvolite.

Pošto je Dragan postavio pitanje vezano za Haradinaja i sud za zločine OVK, kao što se sećate, taj sud je formiran na osnovu velikog pritiska dela međunarodne zajednice posle izveštaja Dika Martija u Savetu Evrope o zločinima OVK, trgovini organima, itd. On je na neki način iniciran zvanično od strane Saveta bezbednosti UN i prihvaćen, uz veliki pritisak, od kosovskih predstavnika koji su delegirali ta ovlašćenja Holandiji, odnosno međunarodnim tužiocima i sudijama koji će tamo zasedati.
Da li se nešto može očekivati od toga? Vi ste videli da se odlazak Haradinaja pretvorio u političku farsu. Pretvorio se u još jedan vetar u leđa i on želi sutra već, za sutra, mislim, da je već zakazao, pokušao da zakaže sednicu Vlade, ali su drugi sada proglasili da je on već sada podneo ostavku i da on ne može da zakazuje više sednicu Vlade. Znači, više niko i ne razmatra to pitanje zbog čega je on pozvan da da izjavu u Hagu.
Mi se nadamo, da ne govorimo ništa u napred, ali ovaj ad hok sud, tzv. Haški tribunal, koga smo mi tako zvali, koji je sudio za zločine u bivšoj Jugoslaviji, nije osudio ni jednog Albanca, odnosno nikoga nije osudio za zločine protiv Srba na teritoriji KiM.
Haradinaj je pobio sve svedoke, i to u zemljama zapadne Evrope. Kakva je to zaštita svedoka u zemljama zapadne Evrope? Jedan od njih, koliko se sećam, je ubijen u Nemačkoj. Pitanje je koliko i dalje ima živih svedoka, ali svi to znaju. Deo međunarodne zajednice je prikrivao dokaze i za to imamo dokaze, prikrivao je izjave koje su UN imale još na početku događa u toj tzv. žutoj kući.
Znači, nemamo neka prevelika očekivanja da će pravda biti zadovoljena, ali da ne govorimo i da ne prejudiciramo stvari unapred.
Ono što je sigurno, srpski narod i srpska država ne smeju nikada to da zaborave, ne smeju nikada da prestanu da nekoga za to optužuju. Lično mislim da je naša država napravila grešku posle 5. oktobra 2000. godine kada je povukla neke presude prema nekim međunarodnim činiocima koji su bombardovali Jugoslaviju, a povukli smo da bi mogli da posete, povukli smo protiv Solane da bi mogao da dođe u posetu. Ne znači da su svi trebali da budu tako kažnjeni, ali neki kojima je tako presuđeno su zaista počinili ratni zločin prema Jugoslaviji, prema Srbiji, prema srpskom narodu, prema svim građanima naše zemlje.
Kada je reč o ovom drugom pitanju, već sam rekao da mi moramo da posvetimo pažnju celokupnoj strukturi onih organizacija koje čine najvažnije svetske organizacije, kao što su UN. Ima 193 članice UN. Od toga u Africi 54. Znate, mi imamo mnoge od tih zemalja koje su na našoj strani, a gde niko nije išao po 10, 20, pa i 30 godina.
Sa druge strane, imamo mnoge zemlje sa kojima tek sada radim na uspostavljanju diplomatskih odnosa. Daću vam jedan primer. Samoa, zemlja sa istim pravom glasa kao i Kina, Indija, znači, ostrva u Pacifiku, ima diplomatske odnose sa Kosovom, a nema sa Srbijom. Zašto? Zato što nas, mislim nas, one koji su vodili ovo ministarstvo u prethodnom periodu, u vreme Vuka Jeremića i Tadića, nije to jednostavno zanimalo.
Kao što sam rekao, od proglašenja nezavisnosti do 2012. godine, mi smo imali situaciju da su 84 zemlje priznale Kosovo.
Za vreme naše vlasti, odnosno, hajde da sad kažem naše vlasti, ja nisam bio u te dve godine, ali pošto taj broj računam od kad sam postao ministar spoljnih poslova, znači od 2014. godine, 13 zemalja je povuklo priznanje, a sedam zemalja je priznalo Kosovo.
Za dan, dva se nadam da ću moći da saopštim i četrnaestu.
Znate, mi smo bili korektni, ali oni se mnogo čačkaju, ovi sa Kosova, mnogo se hvale. Oni misle da se mi plašimo toga da oni nama prete, mi sada ne smemo dalje da nastavimo da radimo na tome. I sve nam se tresu noge od toga kako sada Pacoli, Haradinaj, Tači i ostali, oni imaju veliki dan za Kosovo itd.
Oni su se kandidovali u Interpolu. Oni ne mogu da uđu u Čile, jer Čile njih ne priznaje kao državu. Mogu da uđu sa našim pasošima, naravno. Mogu da uđu ako im Nebojša da pasoše. Mislim da bi mogli na takav način da dođu u Čile, a kamoli da postanu članovi Interpola. Mada, u suštini, oni veoma dobro sarađuju sa Interpolom, jer se nalazi većina njih na poternicama Interpola.
U svakom slučaju, nama je prioritet, osim EU, ja sada to zaista potpuno iskreno i otvoreno kažem, ja jesam za EU, ali sam istovremeno najviše za Srbiju, jer mi moramo da vodimo računa o našim nacionalnim i državnim interesima i da popravljamo odnose.
Izvanredna je bila poseta Makrona, ako mogu to da kažem, ja se izvinjavam predsednici Vlade, da ne uzimam previše vremena. Ali, predsednik Vučić i predsednik Makron su napravili jednu izuzetnu posetu. To je istorijski važna poseta. Osamnaest godina je prošlo od poslednje posete Francuskog predsednika. Poslednja engleska premijerka koja je došla u Srbiju bila je Margaret Tačer kad je Tito umro 1980. godine. Boris Džonson je bio ovde. Nadam se da će uskoro doći. Poslednji američki predsednik koji je bio u Jugoslaviji je bio Džimi Karter. Isto tako mislim da većina vas nije ni bila rođena kad se to desilo.
Kako mi možemo sa njima da imamo strateške i partnerske odnose? Zato je potrebno i mislim da je velika stvar, mogu to sa zadovoljstvom da kažem, velika je promena… Ovde je Slavica Đukić Dejanović, ona je bila pre predsednica Skupštine Srbije, i pre nekoliko godina je bila, kada je bila predsednica parlamenta, u poseti SAD, razgovarala je sa Nensi Pelosi, koja je tada isto bila šef Predstavničkog doma, tada je bila demokratska administracija, odnosno administracija Obame, odnosno Klintonovih, i Slavica je pitala – šta je oko Kosova. Slavica mi je to ispričala pre nekoliko godina. Njihov odgovor je bio sledeći, njen odgovor – Kosovo, pa kakvo Kosovo, to je za nas završeno pitanje. Time se sada niko ne bavi ozbiljno više ovde. Time se sada bave staferi trećeg i četvrtog reda u Stejt departmentu.
Danas Bolton, Trampova administracija smatra da je to pitanje veoma važno za nacionalni i državni interes SAD i podržavaju kompromis i smatraju da Kosovo nije rešeno. To je rezultat ove politike koju smo zajedno vodili u poslednjih sedam godina. Za to je potrebno da zadržimo i da stvaramo nove prijatelje, da zadržimo stare prijatelje, da nijednog ne izgubimo.
Ono što je Dragan Marković pitao, u svakom slučaju sigurno ćemo voditi računa o tome da širimo broj zemalja koje će dolaziti ovde, a on je izašao i na grčko more i na egipatsko more. Očekujem sada da proširi aktivnosti Jagodine još dalje – na Pacifik.

Ministar Lončar.

Gospodine Markoviću, upravo sam proverio sa direktorom Sazdanovićem u Kragujevcu. Nije po njihovoj evidenciji niko vraćen, ali da ne ulazimo u priču. Apsolutno i od ovog vikenda to se sigurno neće dešavati. Zahvaljujem.