Hvala, gospodine Šešelj.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić.

Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko baš ne dolazi samo da nam pomogne, ima on tu svoje interese, ni iz EU, ni iz ostatka sveta. Hajde da to opet raščistimo. Znači, to je to.

Možemo da se poredimo i sa Rumunijom i sa Bugarskom i u privrednim pokazateljima, međutim, u nečemu drugom ne možemo. Oni kao članice EU mnogo više sredstava dobijaju iz budžeta EU nego Republika Srbija i to se meri desetinama milijardi evra. Zato oni imaju određene parametre koji su povoljniji od nas, jer, eto, dobijaju novac od te polu raspale, zle EU.

Priču oko „Sartida“ ne možemo da poredimo ni sa jednom današnjom pričom. Prvo „Sartid“ nije privatizovan, nisu davane nikakve subvencije. „Sartid“ je, po meni, na nezakonit način preko Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka u sudskom postupku koji je trebao da se vodi u Trgovinskom sudu u Požarevcu, a vodio se u Trgovinskom sudu u Beogradu, jer je mesno nadležan Požarevac, prodat „Ju-es stilu“ za 25 ili 26 miliona dolara, koliko se ja sećam, i to u vreme „Sablje“. Prodao ga je Zoran Živković, niko drugi, to je onaj poljoprivrednik. Tako je bivši režim vodio Republiku Srbiju.

Kolega Šešelj, možemo o tome da pričamo i da je Miroljub Labus, tada, kao direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka imovinu banaka koje su imale potraživanje prema „Sartidu“ otpisao, a čini mi se da je taj iznos negde oko milijardu ili sto ili dvesta miliona dolara. Ali je, svakako, Trgovinski sud u Beogradu uzeo taj dug koji je već otpisan da bi umanjio vrednost imovine koju je imao „Sartid“.

Dolaskom SNS na vlast prošlo je od te privatizacije 10 i više godina, tako da nije bilo moguće pokrenuti ni jedan krivični postupak zbog relativne zastarelosti u tom trenutku. Ali, kažem, to je bivši rešim, koga nikako ne vidim više u ovoj sali da sa njima popričam o tome kako su rasprodavali imovinu građana Srbije.

Hvala, gospodine Arsiću.

Pravo na repliku ima Aleksandar Šešelj.

Izvolite, gospodine Šešelj.

Ono što ste rekli malopre, to je vezano za sredstva koja, na primer, Bugarska ima iz EU. Pre svega, to nije tačno, to je jedan mit koji postoji u Srbiji kod svakog ko se zalaže za evropske integracije i kod onih koji se za to iskreno zalažu, a i oni kao što imamo iskustvo ovih već 20 godina koji su za to plaćeni u Srbiji da šire tu evrofiliju i da govore otprilike kako našim ulaskom u EU ovde nastupa zlatno doba, med i mleko itd. Činjenice su potpuno drugačije.

Pre svega, kada se govori o Bugarskoj, zemlja sa kojom mi treba da se poredimo, dakle mi ne možemo da se poredimo sa Finskom, Nemačkom i Holandijom, to su naši prvi susedi. Mi smo u istoj takvoj situaciji. Oni su postali članovi EU isključivo zbog političkih pritisaka da se što više odvoje od Rusije. To danas postoji u Srbiji. Bugarska je prvo morala da uđe u NATO pakt da bi ušla u EU, da bi NATO pakt izašao na Crno more. To je, valjda, činjenica, svakom je to jasno. Ali, njima od sredstava obećanih u periodu između 2008. godine, dakle, kada su oni ušli u EU, do 2013. godine, od obećanih sedam milijardi evra oni su dobili samo, kroz pet godina, milijardu i 300 miliona.

Dakle, to su činjenice. Svake sledeće godine oni su bili blokirani sa političkim uslovljavanjima, izmišljenim ili ne izmišljenim da uđu u front protiv Rusije, da uvedu sankcije, da se ponašaju isključivo onako kako se od njih zahteva od strane EU i NATO pakta, pa onda izmišljeno – niste se dovoljno borili protiv korupcije, i to se blokira.

Što se tiče uticaja EU, 700.000 stanovnika za 10 godina Bugarska je izgubila od kad je ušla u EU, a Lisabonski ugovor, tzv. Ustav EU, koji garantuje slobodan promet robe i kretanje građana nije važio u tom slučaju. I dalje su bugarski radnici morali da dobijaju radne dozvole da bi se negde zaposlili.

Dakle, takva je i naša sudbina ukoliko bi se nekim čudom desilo da nakon što bi Srbija priznala Kosovo, uđe nekad kroz sledećih 50 ili 100 godina u EU, ukoliko EU tada bude postojala. To je naša sudbina, mi na to treba da gledamo, a apsolutno se slažem sa svim što je rečeno malo pre vezano za neke koji su ranije bili na vlasti, ali odgovornost je sada na vlastima da to istraže i da onda nekoga pošalju zbog toga u zatvor, a ne da oni samo služe kao ljudi koji su, dakle kampanja koja je protiv ljudi tih koji su bili nikad godi, da bi se neko danas pokazao boljim.

Hvala, gospodine Šešelj.

Pravo na repliku, Veroljub Arsić.

Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega, ja ću samo jedan primer da vam navedem, evo samo jedan primer. Između ostalih fondova koje ima u EU, jesu i fondovi koje imaju zemlje dunavske regije. Republika Srbija je za sve ove godine pristupanja EU uspela iz tih fondova da dobije nešto oko 200 miliona evra. To je uglavnom bilo za luku Beograd, za luku Novi Sad. Čini mi se da je izvestan iznos bio za izgradnju vodoizvorišta u Velikom Gradištu i Golubački grad.

Znači, sve ukupno za sve ove godine, nešto oko 200 miliona evra. Da li znate koliko Rumunija dobija godišnje? Oko 600. Znači, mi za 10 godina nismo mogli da povučemo sredstva iz jednog fonda, koliko Rumunija kao punopravan član EU povlači za jednu godinu. Slično je i sa Bugarskom.

Nemojte da pričamo o nenamenskim transferima koji idu iz budžeta EU ka nekim zemljama, jer tada da zemlja odlučuje kako će novac da se troši. Hajde da pogledamo namenske transfere, pa ćete videti koliko može novca, ukoliko je vlast ozbiljna, da se povuče i ulaže u infrastrukturu, a ne da se podižu krediti u ovim iznosima da bi smo dostigli neke parametre za normalan ekonomski razvoj.

Znate, bez izgradnje puteva, rekonstrukcije pruga, ne možete da ostvarite ni ekonomski razvoj, jer jednostavno i cene transporta i saobraćaja utiču na to kakvu ekonomsku klimu i ponudu imate prema investitorima, bez obzira da li su oni domaći ili strani.

Hvala, gospodine Arsiću.

Aleksandar Šešelj ima reč, pravo na repliku. Izvolite.

Isto tako, mitologija o Rumuniji, isto tako kao i o Bugarskoj, Rumunija je nešto veća zemlja, ima nešto više stanovnika, ali sudbina je potpuno ista, iako su brojke možda malo drugačije.

Pre svega, od 1993. godine do 2011. godine, sa četiri milijarde dolara na 127 milijardi dolara javni dug, 127 milijardi dolara javni dug Rumunije, a u EU od 2007. godine, 1. januara, kao i Bugarska. Šta mislite, jel češće da Rumuni i Bugari rade u Srbiji, traže posao kao nadničari ili kao bilo kakvi radnici, ili Srbi u Bugarskoj ili u Rumuniji? Ja mislim da je ova prva situacija daleko češća, a to je sudbina danas prosečnog radnika u Rumuniji.

Isto tako, kao što i za Bugare ne važi Lisabonski ugovor, slobodan promet radnika, tako ne važi ni za Rumune. Oni isto idu tako, pazite, članovi EU koji rade na crno u EU.

Što se tiče njihovih sredstava, isto tako kao što zamrzava EU sredstva koja su obećana, isto tako, samo vi uđite, samo vi to uradite, pa će sve da bude kako treba, isto tako kao i u Bugarskoj, tako i u Rumuniji, na osnovu raznih političkih uslovljavanja, tamo su morali da povećaju zbog MMF-a PDV na 24%, tamo je javni dug mnogo porastao, enormno, i tamo su sredstva blokirana zbog političkih uslovljavanja, između ostalog, borbe protiv korupcije, nedovoljno spoljno-političke orijentacije prema EU itd.

To je naša sudbina. To je ono što nas čeka, ukoliko bi se neki hipotetički slučaj desio da mi postanemo jednog dana članovi EU, i to neće ništa da promeni. Mi i dalje srljamo, idemo isto tako kao što su radile vlasti pre 5. oktobra, tj. vlasti nakon 5. oktobra, dakle, u nešto što nema nikakvu perspektivu, nema nikakvu budućnost, a imamo negde da pogledamo, da se poučimo iskustvom, šta se desilo našim prvim komšijama Bugarima i Rumunima, s kojima mi treba da se poredimo, da ne pričam o Hrvatskoj itd. i nekim drugim državama.

Hvala, gospodine Šešelj.

Veroljub Arsić ima reč, pravo na repliku. Izvolite.

Kolega Šešelj, onako kako smo mi krenuli 2001. godine u EU, kada su državu vodili Đilas, Tadić, Bojan Pajtić i ekipa oko njih, tu računam čak i Vojislava Koštunicu, razlika između zarada u Srbiji i Rumuniji bi bila takva da bi građani Srbije išli u Rumuniju da rade. To je najveći problem. Uspeli smo 2012. godine da ubedimo građane Srbije da jedna takva lopovska vlast vodi njih u propast. Sada je sasvim drugačija situacija.

Možemo o mnogim stvarima da pričamo, ali ja najviše volim da pričam o ekonomskim parametrima, a to je da u Srbiji se danas mnogo lakše, neuporedivo lakše živi, nego pre šest ili sedam godina. Da li je to još uvek dovoljno? Nije, ali to su procesi. Posle ratova, sankcija i jedne pošasti koje su napravili demokrate i bivši režim svojim lopovskim privatizacijama, štampanjem novca i svim ovim, to ne može preko noći da se ispravi. Ali, baš zato, kao ozbiljni i odgovorni ljudi, treba da sarađujemo sa svima, ne da budemo isključivi prema jednoj ili prema drugoj strani. To je taj problem o kome vi govorite. Te dve zemlje uglavnom su okrenute isključivo prema EU i nikome više, a Srbija je okrenuta prema svima sa kojima može da sarađuje i koji hoće da sarađuju sa Srbijom. Ne vidim zašto je to problem.

Nisu investicije koje dolaze iz Kine loše investicije. Nisu ni investicije koje dolaze iz Turske loše investicije. Nisu ni investicije koje dolaze iz

EU loše investicije. Svako tu ima svoj ekonomski interes, ali valjda i mi imamo neki svoj ekonomski interes da ti ljudi dolaze ovde.

Dakle, nemojte da budemo isključivi. Naš cilj jeste da mi postignemo u svakom smislu standarde koje EU postavlja kao uslov da neko postane punopravan član EU. Znači, to pre svega želimo zbog naših građana. Ti standardi nisu loši, baš zato i kažem, ne živi se loše ni u Austriji, ni u Nemačkoj, ni u Francuskoj, znači, imaju neke standarde koji su dobri. Mi želimo te standarde da primenjujemo u Srbiji, a da li će političkom odlukom EU da hoće Srbiju ili ne, kao punopravnog člana, to je već stav EU. Ali mi na prvom mestu, to radimo isključivo zbog naših građana.