Hvala, gospodine Bogatinoviću.
Reč po amandmanu ima Studenka Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, mene je podstakla rasprava mojih kolega, a kao što znate razvoj srpske ekonomije najznačajniji je zadatak Vlade Republike Srbije i prate se svi parametri, kako bi se progres koji ostvaruje naša privreda nastavio, a da se uz sve investicije koje privlačimo stvaraju i ovi zakonski okviri za još novih mogućnosti, koji će doprineti još bržem razvoju.

Tako je i sa inovativnim delatnostima koje bi u ovom trenutku bile novi zamajac za razvoj i ovi fondovi su jako dobra prilika za inovatore koji imaju ideju, ali ne i početni kapital za pokretanje posla.

Eto, sa moje strane, jedan apel na sve one koji su možda čekali priliku da se pridruže poslovnom svetu, sada imaju mogućnost da realizuju svoj poslovni poduhvat, jer svakako su mala i srednja preduzeća ono što našoj privredi treba. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Kovačević.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite, profesore Bojiću.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo se odnosi na član 1. Tačka 6. se menja i glasi: "Otkup dela otvorenog investicionog fonda". I odmah moram da kažem da ja sa ovim zakonima nisam na "ti", ali ću izneti svoj utisak i svoje viđenje.

Raniji Zakon o investicionim fondovima je u sadašnjoj verziji doživeo transformaciju u dva nazovimo nova zakona. Mnogi na različite načine pokušavaju da ovladaju investicionim tokovima, ali u tome mnogo manji broj uspeva, od broja onih koji su ostali u pokušaju, tako da su u ovoj igri karte stalno na stolu, a dobitak nije uvek izvestan.

Finansije su hiper osetljiva oblast. One nisu trajna kategorija, nisu ni vakuum, ni stakleno zvono, već izložene svakodnevno raznim pritiscima i uticajima, pa podsećaju na divlju planinsku reku niz koju se morate spustiti u tananom gumenom čamcu do mirne luke.

Predlogom ovog zakona postavlja se pitanje - hoće li nešto tako dinamično da se uredi, odnosno može li? Odgovor bi glasio - u nekoliko. Vidi se da smo ovladali zakonodavnom tehnikom, ali šta je sa analizom efekata njegove primene? Jer, motiv za njegovo donošenje nisu praktični razlozi, već direktive EU, koje se svakim danom pojačavaju, pa u direktivi smo više sve što se moglo udirektiviti.

Donećemo zakone. Hoćemo li njima razviti i unaprediti tržište kapitala u Srbiji?

Srpska radikalna stranka postavlja pitanje - da li je moguće obezbediti stabilnije i sigurnije poslovanje investicionih fondova, odnosno veći stepen zaštite u slučaju rizičnih ulaganja alternativnih fondova?

Hvala, profesore.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite, gospodine Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, već 19 godina mi se bavimo samo i donosimo zakone onako kako odgovara našem inogenom putu u EU. Bivša vlast, koja je uvela taj program, apsurdni, koji je veoma štetan za našu privredu, a to je program subvencija i praksu davanja besplatnog zemljišta i svih dozvola stranim investitorima i polazila od pretpostavke da je strani investitor važniji, vredniji, bolji, lepši, ne znam ni ja šta sve, od domaćeg.

Dakle, doveli smo privredu Srbije u jednu takvu situaciju da postoji ogromna zavisnost i ogroman uticaj tzv. lobija stranih investitora, koji samo što nisu počeli da kroje i državnu politiku i koji će da izvrše veoma velike pritiske ukoliko Vlada Srbije, ne samo ova nego i bilo koja druga, krene da donosi neke odluke koje nisu u njihovom interesu. To je jedna opasnost koju očigledno niko iz vlasti ne prepoznaje.

Druga stvar, zašto je ta jedna praksa tako loša? Dakle, ukoliko neki investitor dobije sve od države Srbije besplatno, i zemljište i dozvole i još 10 hiljada evra po radnom mestu ili više, šta mislite ukoliko njegova proizvodnja propadne, njegova privredna aktivnost propadne, to se dešava svakog dana, jednostavno, kompanije propadaju, nisu uspešne, pojavi se neka konkurencija, itd, šta mislite, da li će stranac da zatvori onu fabriku ili ono preduzeće u onoj zemlji u kojoj je uložio mnogo sredstava već duži period godina, ili će da zatvori i da ode tamo gde je dobio sve besplatno? To je jedna opasnost koju zaista niko ne vidi, a sa ovim zakonom se produbljuje ta mogućnost i njihov uticaj u Srbiji, kao i sve što se donosi iz sfere ekonomije. To sve apsolutno odgovara strancima.

Hoću da vas podsetim da nije danas situacija u svetu onakva kakva je bila možda u vreme osnivanja sadašnje EU, dakle, od Mastrihtskog ugovora. Najbogatiji deo sveta više nije Evropa i nije to normalno za jednu zemlju kao što je Srbija da se samo oslanja i ostvaruje monopol, kad kažem stranih investicija, samo onih koji dolaze sa zapada, a kada se, to smo isto i videli, kada se pojavi neki ogroman investitor koji nije iz zapadne Evrope ili tog tzv. političkog zapada, mi smo onda ovde i uslovljeni i postoje pritisci da se od takve prakse odustane, iako ti koji ne dolaze iz zapadne Evrope mnogo su uspešniji, posluju na dugi rok i spasili su neka od naših preduzeća koja su bila u opasnosti da propadnu.

Hvala, gospodine Šešelj.

Sada po amandmanu reč ima gospodin Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja razumem zabrinutost svog kolege Aleksandra Šešelja, ali Srbija nije neozbiljna država, nije ni naivna država, a i nema lopovsku vlast kakva je bila do 2012. godine.

Hipotetički, kolega je u pravu da može neki privrednik ili kompanija da propadnu u međuvremenu, a da ostvare određene neke subvencije od Vlade Republike Srbije i sada ja ne dovodim to u pitanju da li je to strani investitor ili domaći, potpuno su izjednačeni po pitanju subvencija, ali, koliko je meni poznato, za iznos subvencija koje ostvare oni moraju da polože i bankarsku garanciju. Znači, taj novac na neki način, dok traje period subvencionisanja, mora da bude pokriven bankarskim garancijama.

Ništa više ne može na „majke mi“, kao što je to bilo ranije, kao što se davalo za razne kompanije koje su navodno nečiji bili brendovi, pa su čitave fabrike nestajale preko noći, jer nije bilo odgovarajuće garancije koja bi obezbeđivala onaj deo subvencija koje je davala Republika Srbija.

Sada smo u sasvim drugačijoj situaciji. Znači, ima pravo bilo koji investitor, da li domaći, da li strani, da ostvari subvencije od Vlade Republike Srbije, ali isto tako za iznos tih subvencija mora da položi bankarsku garanciju kojom u stvari potvrđuje da će zaista ozbiljno da se bavi tom delatnošću.

Hvala, gospodine Arsiću.

Pravo na repliku ima gospodin Šešelj. Izvolite.

Pre svega, mi kao zemlja koja ima jedno već iskustvo gde su nam se predstavljale investicije kao spasonosne, to je bilo u Železari u Smederevu, kada je „U.S. steel“ kupio Železaru, mi koji imamo iskustvo da jedno preduzeće koje je tu došlo da posluje, sve je moguće dobilo od države i to nema toliko veze ko je tad bio na vlasti, da li je bio Đilas, da li je Vučić, kao da to ima veze sa poslovanjem da li je neko personalno rešenje povezano sa tim poslovanjem, ukoliko oni nemaju interes, oni će da odu odavde i sve će da ostave, evo vam posle sve za jedan dolar. To je jedna opasnost, možda se to neće desiti sutra, ali to može da se desi u narednom periodu.

Dakle, naša privreda je u velikoj zavisnosti od uticaja stranaca, koji jednostavno ukoliko postanu toliko moćni, a svakog dana su sve moćniji, mogu da krenu da utiču na političke odluke, da kažu – znate šta, ukoliko vi hoćete u Evroazijsku uniju, ukoliko hoćete da vam Kinezi budu u Boru ili u Smederevu, mi ćemo da odemo odavde i sve ovo što ste vi uložili od subvencija će da propadne i radnici će opet biti na ulici.

Dakle, to je opasnost koju niko ne prepoznaje. Mi se ovde gađamo privrednim rastom, poredimo se sa Nemačkom, kažemo da imamo veći privredni rast od Nemačke, ali nije Nemačka zemlja sa kojom mi možemo da se poredimo. Mi treba da se poredimo sa Bugarskom, sa Rumunijom, to su zemlje koje su članice EU, koje su u mnogo lošijem stanju nego što je Srbija. A da pogledamo njihove parametre. Zbog tog političkog pritiska, od kad je Bugarska postala članica EU, umesto spoljno-trgovinskog suficita koji su imali u saradnji sa Rusijom, oni sad imaju sa njihovim najvećim spoljno-trgovinskim partnerom, Nemačkom, deficit. Javni dug koji im je bio 2000. godine oko 11 milijardi, sad je 46 i više milijardi. To je sudbina vezivanja privrede za EU i za Evropu.

Ne kažem da treba da bude Srbija u izolaciji, da treba da ignoriše saradnju sa zapadnom Evropom i EU, ali to ne može da bude jedino opredeljenje i da bude postavka tako da automatski neko ko dolazi iz Evrope je dobar i došao je da nam pomogne, jer to nije tačno.