Zahvaljujem, koleginice Čarapić.

Kolega Šešelj, želite repliku?

Izvolite.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Pre svega, što se tiče privrednog rasta, mislim da je svima jasno da ukoliko postoji rast od 4%, to ne može i dalje da se poredi sa najrazvijenijim evropskim državama, jer ukoliko Srbija raste za 4%, a Nemačka npr. za 1%, pa i tih nemačkih 1% je deset puta veće u apsolutnim iznosima nego što je to srpskih 4%. To je isto tako imaginarno i nikakvog apsolutno uticaja nema na onog običnog građanina.

Što se tiče srpskih firmi i diskriminacije, da li imamo bolje pitanje od pitanja „Behtela“? Dakle, američka kompanija, za koju je sve bilo namešteno da dobije posao izgradnje Moravskog koridora, posle angažuje neke turske podizvođače. Šta tu srpska firma može da radi? Apsolutno ništa. Ali zato Vlada Srbije može da da 300 miliona evra više nego što je to bilo predviđeno za izgradnju istog tog auto-puta koji bi napravili Kinezi. Kinezi su nam bili dobri za „Miloš Veliki“ auto-put, to je onda bilo u redu. Oni su tada bili kvalitetniji i sve kako treba, ali ne valjaju kinezi za Moravski koridor. Kako to?

Da li postoji jedna razlika između afere na čijem je čelu Zorana Mihajlović 300 miliona evra više za „Behtel“ i svih pljačkaških privatizacija od 5. oktobra naovamo? Apsolutno nikakve razlike nema. Novac se krade, stranci dobijaju bez tendera, rade šta hoće. Imali smo slučaj u Hrvatskoj, Split-Karlovac auto-put. „Behtel“ je isto tako dobio, kao što je dobio posao u Srbiji, tako je dobio tada u Hrvatskoj. Zbog toga je pala Vlada, ministar ekonomije je podneo ostavku zbog te afere, jer je to matrica po kojoj „Behtel“ posluje. Politički pritisak, da vidimo koliko možemo maksimalno novca da izvučemo, nema veze što vredi mnogo manje, ali američki ambasador dođe u Ministarstvo saobraćaja i građevine – „Behtel“ je dobio posao. To je to. To je ta diskriminacija o kojoj mi pričamo. To je uticaj stranih investitora i tu se zaista ne vidi razlika između DS i SNS.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.
Izvolite, kolega Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o alternativnim investicionim fondovima. Suština ovog zakona je, ovo je jedan nov zakon, da se formira društvo koje će upravljati ovim fondovima i svim stvarima koje su vezane za njih. To samo po sebi ne mora da bude loše. Ovo su stvari koje treba staviti pod jedno okrilje, pod jedan krov, da se to sistematizuje i da se nađe na jednom mestu. Međutim, nema nigde garancije da će ovako nešto dati rezultate. Iz iskustva znamo da su mnogi ovakvi i slični zakoni bili neprimenjivi ili su davali neke minimalne rezultate, u nekim slučajevima su proizvodili i više štete nego što su donosili koristi. Jedan od zakona smo već razmotrili pre ovog zakona.

Ako je već Vlada krenula u jedan ovakav projekat, treba da razmisli na temu da u onim stvarima gde Srbija ima performanse da može da se nosi sa najjačima ili sa jakima u svetu i u Evropi, a naravno to je svakako IT sektor, gde su se naši mladi ljudi pokazali veoma uspešnim. Evo, juče sam čuo neku informaciju, ne znam baš tačno na kom mediju, prema rangiranju u svetu da se Srbi nalaze na petom mestu po prepoznavanju i uspešnosti u IT sektoru. Znači, ako već ovako nešto treba ili mora da postoji, onda svakako da se usmeri u jednu ovakvu oblast koja je od velikog značaja i za Srbiju i za sve one aktere u informacionim tehnologijama. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Saviću.
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je 9. oktobar. Tog dana jedan je život nastao. To je život mog oca koji uprkos 85 godina, sutra će krenuti u 86, raducka nešto oko imanja, a seljaci do same smrti uvek rade, uprkos skromnim penzijama, njegova penzija je 11.000 dinara. On se, kao i svi drugi seljaci, uprkos poznim godinama najviše brine za državu. Državotvoran je kao i svi drugi koji daleko lošije žive od kruga tramvajske dvojke i čuvaju državu po svaku cenu, dok ovi iz kruga tramvajske dvojke gledaju da ruše po svaku cenu. Oni mi liče na nešto drugo, kolega Martinoviću.

Dakle, danas je 9. oktobar, dan kada je jedan život nastao, ali i dan kada je jedan život nestao. U Marseju je ubijen kralj Aleksandar ustaško-bugaraškom rukom, ustaško-bugaraškom ekipom. Valjda su mu zahvalili bugaraši sa područja Makedonije, kako beše, vlado-georgievčano-zemski, valjda su mu ustaše i bugaraši zahvalili to što ih je u delovima Kraljevine Jugoslavije sa poražene strane svrstao u pobednike, pri tome dobio manju ratnu odštetu zato što se ujedinio i sa onima koji su u ratu bili poraženi i zato je dodeljena manja ratna odšteta zbog takve vrste ujedinjavanja. To je ta ustaško-bugaraška zahvalnost. Mi moramo da izvlačimo pouke.

U današnje vreme te bugaraške velikobugarske aspiracije ima stranka koja se zove Ataka, koja investira mržnju u Srbiju. Sa tom Atakom u toplim odnosima, ali baš toplim odnosima je Boško Ljotić-žutić, desna ruka Dragana Đilasa. To je ovaj što siluje saobraćajne znake, što uskače u Radio-televiziju Srbije, što nekažnjeno divlja po Narodnoj skupštini, što unosi kamenje, čupa mikrofone itd. To je ovaj što pravi nered u državi. Valjda želi da se iz tog nereda u nekoj nemogućoj anarhiji za današnje vreme, ali on ne zna da je nemoguća, valjda želi da postigne neku anarhiju iz koje bi ta bugarska Ataka realizovala velikobugarske ciljeve.

Naši građani imaju pravo da to znaju, da se Boško Ljotić, zalaže za organizaciju koja je ubila Kralja Aleksandra, koji je toliko bio čovek naklonjen praštanju da je pustio poražene da se ujedine sa pobednicima, pri tome žrtvovao svoje kraljevstvo i kraljevstvo svoga dede, i državnost Srbije, a i državnost Crne Gore. Dotle išao da se odrekao rođenog dede da bih stvorio državu u kojoj su bili, državu pobednika i pobeđenih. Dotle je išao i iz zahvalnosti su ga ubili. Dame i gospodo, ma ko, posebno Britanci, investirali mržnju u podele u Srbiji. Narod Srbije, Srbi i svi drugi treba da znaju kada se dve ribe posvađaju u okeanu iza obližnjeg kamena vreba Britanac, MI-6.

Dakle, uprkos investicijama u našu nejednakost, u moguće podele i sukobe, preko Boška Ljotića, žutića Đilasa, naš narod treba da zna da mi treba da se priklonimo investicijama u privredu. Država bez privrede, automobil bez motora i menjača, država bez investicija je država bez goriva u tom automobilu. Takav automobil može da ide samo nizbrdo.

Mi hoćemo da idemo na vrh. Naš narod treba da zna i da izvuče pouke, ove bugaraško-ustaške, ustaškog zločina u Marseju, da izvuče pouke iz sarajevskog atentata Vidovdana i da izvuče pouke od 27. marta, da smo dosta ratovali za druge, vreme je da investiramo i živimo za sebe. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Rističeviću.
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podne narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? Da.
Reč ima narodni poslanik, Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Šolak i Đilas su investirali u RTS. To je opšte poznato. Setimo se „48 sati svadba“, jel, tako gospodine Martinoviću, jel tako bilo? Tih emisija na RTS-u je išlo 208. Zapamtite, 208 emisija je išlo na RTS-u iza koje je stajao Dragan Đilas. Da li je to bio „Emoušen“, „Multikom“ ili „Dajrekt medija“, uglavnom to su njegove kompanije.

Nedavno sam dobio odgovor žutog Bujketa, koji me cenzuriše, dragi moj Bujke, slobodno ti mene cenzuriši, ja sam na to navikao, pa cenzurišeš i moje izjave o žetvenim ostacima. Ali, dragi moj Bujke, tvoji novinari, urednici, obični urednici, ne oni tovni, ne oni žuti, sa tovnim platama, dakle ovi obični koji rade za neku crkavicu, to rade jeftino zato što novac ispumpavaš sa Šolakom i Đilasom. Dragi moj bujke, slobodno me cenzuriši. Dragi moj Bujoševiću, jer si mi poslao odgovor na pitanje – da li si sklapao poslove sa Dajrekt medijom i kakvi su to poslovi? Poslao si mi odgovor – da jesam, Dajrekt medija, Đilasova, da jesam, ali sadržina ugovora je poslovna tajna. Zamislite kada Javni servis, vlasništvo svih građana koji se izdržava od pretplate i koji se još dotira iz budžeta sa jedno četiri milijarde dinara, koliko se sećam, zamislite kad poslanicima koji to treba da kontrolišu, naš dragi Bujke, odgovori da je to poslovna tajna, njegov odnos sa Đilasom.

Uprkos, toj poslovnoj tajni možeš ponovo da mi cenzurišeš izjave o žetvenim ostacima, kažeš nećeš da puštaš ljude sa farme, u redu je, ali kada sedneš dragi moj žuti Bujke, kada sedneš da doručkuješ, ručaš, da znaš da sam ti možda ja na tanjiru doprineo i onaj moj otac od 85 godina, jer bi možda ostao bez hrane da nije nas, ali slobodno me cenzuriši, jer mi seljaci, jel, te sa farme ti nećeš da puštaš, a sada u obavezi zbog direktnog prenosa da ih malo pustiš. Ne možeš baš skroz da mi prekriješ ton, pa koristim dragi moj žuti Bujke ovu priliku da ti se obratim povodom biznisa kojeg Đilas je imao sa tobom, a ranije „48 svadba“. Pa, recimo dragi moj žuti Bujke, odnosno gospodine Bujoševiću da mi odgovorite, kako ste to suprugu direktora ili urednika BETA zaposlili, da ona sklapa poslove sa Đilasom pošto vidimo tu neku medijsku koaliciju, BETA, Danas, N1, i tako dalje. Otkuda baš to da ona sklapa poslove, koliko koristite tih informacija, koliko vi novca pošaljete BETA i tako dalje?

Mnogo tih pitanja ima, ali uglavnom ono da je tajna vaš posao sa Đilasom to onako teško mogu da progutam. Na takav način oštećujete ove kamermane koji su ovde sa nama, oštećujete ove koji rade u montaži, oštećujete i ove ljude koji tamo dežuraju pred RTS-om. Onaj stariji gospodin od mene, onako mršav, koga guraju tamo Đilas i Boško Obradović, oštetili ste i njega, zato što je njegova plata manja, zato što vi ispumpavate novac kako naši seljaci kažu, kako bi rekli za Đilasa i za taj postupak, vi masnoj guski rep podmazujete. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 46. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik, Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Već sam rekao da demokratija ne voli ne jednakost, političari po imovinskom stanju, verovatno imaju više nego obični građani, ali tamo gde je nejednakost izražena između članova partija i lidera, tu ne može da bude napretka. Evo, uzmite Đilasa za primer, uzmite Boškića, čim se domogao para napustili ga partijski prijatelji, partijski članovi, partijski funkcioneri, svi koji su videli da je ta nejednakost odjednom porasla. Zamislite nejednakost između Đilasa i članova, recimo DS, ima tu čestitih poslanika, koji žele da idu na izbore, ali Đilas kaže – ne možete da idete na izbore, jer je on u međuvremenu postao vlasnik partije. Dakle, on ima nekoliko partija. On je vlasnik neke Zelene partije, koju je prekvalifikovao, promenio ime. Onda je vlasnik DS zato što su ušli u dužničko ropstvo, on je vlasnik Levice Srbije, da li je to partija ili nevladina organizacija, to bi Sveti Petar znao, to je Borko Stefanović, čija je supruga urednik u RTS, a njima RTS ne valja.

Da vam kažem, taj biznis sa RTS-om je išao uvek u žutom smeru, ali evo ga danas Lutovac, pazite, mene nije bilo na RTS-u, verujem i kolega iz Skupštine koji se ne sviđaju gospodinu Bujoševiću nije bilo po nekoliko godina. Evo, ja još nisam bio uživo ni u jednoj informativnoj emisiji RTS-a. U celoj svojoj karijeri, bio sam jednom u nekoj emisiji koja se za svaki slučaj nasnimavala. Ta emisija se obično prikazuje uživo, ali kada sam ja bio ta emisija je blago cenzurisana zato što je prvo nasnimavana, kao, ajde pusti malo Rističevića, ali nemoj da ide direktno, neka to ide u snimku, pa mi možemo da izvršimo hirurške intervencije i da prepravimo šta prepraviti moramo. Dakle, Lutovac je bio sinoć, valjda je nešto zaboravio da kaže i eno ga danas pred RTS-om štrajkuje zato što su njegovi studenti ofarbali RTS u pink, a ne u žuto. Hvala.