Naravno.
Izvolite.

Izvinjavam se.
Kako je moguće da vi postavljate v.d. predsednike sudova, a šest meseci lišili ste prava Skupštinu da vrši kontrolu nad radom predsednika sudova? Ko vam je to ovlašćenje dao? Ustav vam to ne daje pravo, čak sprečava. Po Ustavu Skupština bira predsednike, nema v.d. stanja.
Drugo, vi ste danas izašli sa jednim brojem, šta je sa drugim brojem što treba da se postavi? To treba, sigurno, da birate ili da sačekate neke druge okolnosti i dogovore?
Prema tome, vi ste u obavezi da poštujete, gospodo, Ustav. Moja je molba ubuduće kad dođete ovde, dođite sa tačnim podacima.
Kako je moguće predsednik Vrhovnog kasacionog suda, a u stvari on je bio u v.d. stanju? Ispada da je neustavan v.d. birao druge v.d. a Narodna skupština je onemogućena. Razvlašćena je Narodna skupština vašim postavljenjem. Amerikanizacija i evropeizacija naše pravosuđe će da baci na kolena.
Drugo, hoćete, gospodo, da budete nezavisne sudije? Hoćete. Budite nezavisni, ali znate kad? Donosite zakonite odluke i niko ne sme da priđe vama i da vas pita.

Hvala, gospodine Jojiću.
Reč ima gospođa Radeta, povreda Poslovnika.
Izvolite.

Ne bih baš rekla da je povreda, ali jeste član 27. Razumem da vi, gospodine Marinkoviću, niste mogli da reagujete malopre kada su se ovde obraćali predstavnici Visokog saveta, pre svega zato što niste pravnik.

Inače, nemam primedbi na način kako vi vodite sednicu, ali moram da iskoristim ovaj član Poslovnika da kažem da su gospoda pokušali da obmanu Narodnu skupštinu tako što su govorili o oceni dostojnosti kod izbora predsednika sudova.

Dostojnost se ocenjuje samo kada se sudije prvi put biraju. Jedanput kad postane sudija više mu se dostojnost ne ocenjuje i ta ocena ne postoji kada su u pitanju predlozi za izbor predsednika sudova.

Evo, samo sam, izvinite sad vi što sam ja, na neki način, zloupotrebila ovaj član, ali prosto morala sam radi javnosti da kažem. Dakle, dostojnost za vršenje sudijske funkcije vrši se samo prilikom prvog izbora, a prilikom izbora predsednika to niko ne ocenjuje. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.

Sada reč ima Ljiljana Malušić .

Izvolite, gospođo Malušić.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, danas je pred nama Predlog odluke o izboru predsednika sudova, ali i Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, kao i Predlog odluke o prestanku funkcije javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Kraljevu.

Naravno, u Danu za glasanje gospoda koja će biti izabrana sam sigurna da će se potruditi da svoj posao rade časno, onako kako to priliči sudijama, a ja ću se osvrnuti na jednog gospodina koji, po meni, ne zaslužuje ama baš nikakvu pažnju.

Radi se, na primer, o gospodinu Miodragu Majiću. Taj čovek, volela bih da proceni naše građanstvo, ja ću pročitati, izvor mi je „Embargo“, tačno šta je radio, kako je radio, koliko je to časno, odnosno nečasno, pa neka procene čega mi sve imamo nažalost u sudstvu, odnosno u pravosuđu.

Kako je gospodin Miodrag Majić stigao do mesta sudije? Gradio je brzo karijeru u Prvom sudu, pogotovo posle Petooktobarske revolucije, jer je veoma brzo zaboravio na ranije mentore pa je brzometno postao sudija demokrata, privržen uticaju spolja. Sramota, to se tako ne radi, posebno u oblasti pravosuđa.

Taj gospodin Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda, sudija, bloger, TV zvezda, kritičar vlasti, Vlade, predsednika. Zamislite, molim vas, on koji treba da bude nezavisan? Pravosudni gladijator koji u studiju američke N1 reže kao po panju, optužuje kolege, nipodaštava tužilaštvo, baš kao da se raspričao po zapadnim ambasadama.

Izabran je za sudiju Prvog opštinskog suda tako što je preskočio na stotine ondašnjih pripravnika i zaseo u sudijsku fotelju bez i jednog dana staža u tom sudu. Tu je gospođa Pilja u pravu, sramota je ovo što su oni radili. Sigurna sam da vi to danas više nikada nećete ponoviti. Za njega su govorili da je voleo da putuje uglavnom o trošku drugih. Taj isti kaže, embargo, je vrlo brzometno postao istražni sudija, predsednik veća, portparol, sve do 2005. godine kada je zaseo u fotelju predsednika Prvog suda.

Postao je predsednik Prvog opštinskog suda, ne znam šta sve nije postao zahvaljujući svojim prijateljima, pajtosima. Pričalo se da je ipak fotelju predsednika suda zaradio, znate kako? Tako što je ocinkario ondašnjeg predsednika suda, Vojkana Simića, da predmete usmerava sudijama po svom ćefu. Sramota jedna. To postoji, to mora da se kaže da ljudi znaju ko je čovek, prosto, mora da se kaže.

Zvanje doktora pravnih nauka stekao je 2008. godine i ono što je više od toga obeležilo, obeležilo odbranu doktorskog rada, bilo je prisustvo njegovog kuma Gorana Ilića, čoveka sa kojim će osam godina kasnije osnovati CEPRIS, slušajte – Centar za pravosudna istraživanja. Nevladino udruženje, sa kojim će tek žestoko udariti po srpskom pravosuđu u pokušaju. Sudija, osnovao nevladino udruženje? Molim vas, dragi gledaoci, dobro slušajte šta vam govorim, sudija osnovao nevladino udruženje. Svaka mu čast. I udri po sudijama koje mu ne odgovaraju, udri po predsedniku, udri po poslanicima, udri po svima. Sve što njemu odgovara je u redu, sve što je po pravdi nije u redu.

Taj isti u onoj čuvenoj seči neposlušnih sudija i onih koji su se na bilo koji način zamerili dosovskim liderima, despotima iz 2009. godine, dr Majić, ne samo da je preskočio tadašnji Okružni sud i direktno izabran u Apelacioni sud, i to u Odeljenje za ratne zločine, pazite, za ratne zločine, gde je bila duplo veća plata u odnosu na ostale sudije istog suda. Neviđena blamaža srpskog pravosuđa, mora se priznati, u to vreme. U Apelacioni sud je izabran neko ko nikada nije odlučivao po žalbama, bez dana staža u Okružnom sudu, a to mu je bio posao i u apelaciji, molim vas. U Okružnom sudu je ostalo bezbroj sudija koji su stvarno ispunjavali uslove za prelazak u Apelacioni sud. Ja se nadam da se nikada ovo više neće ponoviti i da ovakva fela ljudi neće sedeti u našem pravosuđu.

Sada da vidimo ko je taj gospodin. Ovo je tek deo njegove biografije. Ovaj gospodin ima čudne aršine, ovaj Milorad Majić, smeta mu doživotni zatvor za silovatelje i ubice dece, a ništa mu nije smetalo kada je doneo presudu o oslobađanju najgorih šiptarskih koljača. Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, koji je nakon prvostepeno osuđujuće presude za većinu njih, kao član veća, oslobodio krivice 11 članova nakrvavije zločinačke grupe OVK iz Gnjilana, koji su zverski mučili i ubijali Srbe i Rome na tom prostoru, podigao je glas protiv usvajanja „Tijaninog zakona“.

Majić je iskoristio gostovanje u emisiji „Utisak nedelje“, da bi poručio da uvođenje doživotnog zatvora bez prava otpusta predstavlja kršenje međunarodnih konvencija i evropskih standarda, ali i Ustava Srbije. Gospode Bože. To je učinio uoči izjašnjavanja poslanika, nas ovde u Skupštini. Srbija o tome, pa i stručna javnost, to je doživela kao direktan pritisak na zakonodavnu vlast, na šta nijedan sudija nema pravo, na isti način ovo su shvatili i poslanici, da bi zbog svega Majić trebalo da se pokrije ušima i da ćuti, umesto što kritikuje zakon koji ima za cilj da zaštiti decu, trudnice, nemoćne, poručuje advokat, gospodin Svetozar Vujičić.

Isti ovaj dotični gospodin sudija Majić je poslednji čovek koji bi trebalo da izlazi u javnost, pogotovo što svako njegovo pojavljivanje izgleda kao da je u žutom dresu. On je protiv svega i svačega. Šta god je dobro za ovo društvo, on je protiv, pri tom, on je jedini sudija koji je sa mesta opštinskog sudije otišao direktno u Apelacioni sud, po treći put to pričam, jer je to nonsens, jer je to bezobrazluk, šta god, ne ponovilo se, i to zahvaljujući DS, koja mu je 2009. godine dala da sam bira na koje mesto želi da ode. Zamislite to.

Kad smo kod gnjilanske grupe, ta grupa je prvostepeno osuđena, a on ih je pravosnažno oslobodio. No, Kasacioni sud je konstatovao da je ta presuda zahvaćena bitnim povredama zakona i da je kao takva neodrživa, ali to više nije moglo da se promeni, već je Kasacioni sud samo konstatovao da je bila povreda, zaključio je gospodin Vujičić.

Podsetimo još da je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio krivce i pustio na slobodu svih 11 članova najkrvavije zločinačke grupe OVK iz Gnjilana, koji su tokom 1999. godine zverski mučili i ubijali Srbe i Rome na tom prostoru. Time je negirano da je bilo najkrvavijih i nemilosrdnim zločinima nad Srbima. Tako, umesto da krvnici budu osuđeni na ukupno 116 godina robije, oni su dobili slobodu, uprkos izjavama dokazima svedoka saradnika. Izvor J.Ž.

Na čelu gnjilanske grupe 1999. godine bio je Fazli Ajdari. Na suđenju su svedoci saradnici do detalja opisali šta su radili žrtvama, ali ni to nije bilo dovoljno da prvostepena osuđujuća presuda bude potvrđena. Kažu - imali su internat u koji su dovodili žrtve i proceduru mučenja. Procedura je podrazumevala da žrtvu prvo dovedu, skinu, a onda im postavljaju pitanja. Gospodo, teško mi je da čitam ovo, ali moram, zarad javnosti, neka se zna šta sve sedi u srpskom sudstvu. Šta god da kažu, uvek su ih prebijali četvrtastom gvozdenom štanglom. Važilo je pravilo da im uzmemo dušu polako. Vezivali smo žrtve visoko za ruke da vise i samo ih bacali na pod kad dođu na red. Ženama smo sekli dojke i iz zabave to posle pekli.

Možda više ne treba da čitam, jer mi nije dobro, pa ću samo poželeti da ovakvi tipovi, poput ovog monstruma, više nikad ne budu prisutni na ovoj sceni, ovo je bilo pa se ne ponovilo, samo još jedna rečenica, 80 ubijenih i 250 mučenih. Taj je oslobodio gospodin Majić, neka mu služi na čast, a ima i decu.

Ja ću u danu za glasanje da podržim predloge onih kandidata za koje mislim da bi trebalo da časno obavljaju ovaj posao. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.

Mi smo u dosadašnjoj raspravi čuli i naša ovlašćena predstavnica, gospođa Kovačević Žarić je u svom izlaganju istakla sa koliko problema se suočavamo u oblasti pravosuđa, imajući u vidu kakvu smo situaciju zatekli, imajući u vidu sve ono što smo nasledili i posebno kakve napore ulažemo ne bismo li popravili takvo stanje koje je posledica, pre svega, katastrofalne reforme pravosuđa sprovedene od žutih štetočina tokom 2009. godine.

Tu ocenu katastrofalna reforma, to nije ocena nekoga iz SNS, to je ocena Venecijanske komisije. Dakle, više od 700 sudija je bilo razrešeno zbog tzv. nepodobnosti, nisu bili članovi žutog preduzeća, pa su razrešeni. E, zatim su te sudije tužile, povele postupke, dobile presude, pa je na taj način državni budžet oštećen za preko 30 miliona evra.

Dakle, postavljene su sudije po partijskom ključu isključivo stranačkim predlozima i svi se sećate sada već čuvenog slučaja iz Vlasotinca, kada su predsednik opštinskog odbora zajedno sa predsednikom opštine predlagali, odnosno slali dopise razne u kojima su okarakterisali kandidate za tužioce i sudije. I još mnogo sličnih problema koji su nastali takvim odnosom prema pravosuđu, ali i takvim odnosom prema državi.

Ima pomaka, ima i dobrih rezultata. Čuli smo i da je efikasnost sudstva na znatno višem nivou danas i da je danas prosečno trajanje sudskih sporova 253 dana, za razliku od njihovog vremena kada je bilo duplo više, dakle, 500 i nešto dana je bio prosek, ali mislim da moramo permanentno da radimo na vraćanju poverenja građana, prvenstveno, u naš pravosudni sistem, u naše pravosuđe, iako to nije lak posao, s obzirom na to šta su nam ostavili u nasleđe.

Pri tome, najsmešnije su mi zamerke koje stižu na račun stanja u pravosuđu, na račun narušenosti nezavisnosti pravosuđa od strane perjanica stranaka bivšeg režima. Evo, npr, ovaj Majić, o kome je i gospođa Malušić malopre govorila, ja ne znam više da li je on sudija ili je posao pisac ili je bloger, kako se predstavlja, ali je učestvovao u oslobađanju tzv. Gnjilanske grupe, tzv. bivše oslobodilačke vojske Kosova. I on je glavni kritičar. Ili, na primer, onaj Vladimir Gajić. Taj je valjda predsednik pravnog saveta Narodne stranke onog Vuka Jeremića, koji je, osim što po ceo dan samo lupeta nešto na tviteru, osim po tome, poznat je još jedino samo po tome da je bio hapšen u onoj velikoj aferi Geneks mafija ili Geneks grupa tokom 2007. godine, kada su uhapšeni zbog višemilionskog oštećenja državnog budžeta. Muljali su sa kvadratima, muljali su sa građevinskim parcelama, sa objektima. U svakom slučaju, budžet je oštećen za više od 20 miliona evra tom prilikom.

To su te pravničke i moralne gromade koje danas nama nešto zameraju, a umeli su jedino da otimaju. Ili ima onaj slučaj Boža Prelević. Taj je dežurni govornik na ovim njihovim smešnim okupljanjima „Jedan od pet miliona“ ili Savez za Srbiju ili kako se već zovu, nije ni važno.

Kažu ljudi da ima ozbiljnih indicija, u tom smislu, da je taj Boža Prelević oteo ljudima ribnjak u Bajinoj Bašti, ribnjak velike vrednosti. Iskoristio svoje advokatske veze sa upravo onim ostacima bivšeg režima, koji i danas rovare u našem pravosuđu, i oteo ribnjak ljudima.

Po drugi put apelujem i na Odbor za pravosuđe Narodne skupštine, pošto su se građani i njima obratili, sa predstavkom, dakle, da razmotre tu predstavku, jer iz dokumentacije koja mi je stigla, odnosno koju su mi dostavili, mogu da vidim da je u pitanju jedna ozbiljna afera. Nekoliko sudskih postupaka je u ovom slučaju aktuelno, te ovom prilikom ne bih komentarisao same predmete, ali moram da pitam – čemu razvlačenje postupka preko osam godina? Osam godina traje ovaj sudski postupak. Da li je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ili neko namerno pokušava da razvlači, da maksimalno odugovlači i produžava ovaj sudski postupak?

Kaže taj Prelević pre neki dan na N1, gde drugde nego na N1, kako zakoni ne važe za članova SNS. Ja ga pitam, a važe li zakoni za njega i njegove prijatelje, pogotovu njegove prijatelje iz Saveza za Srbiju i ove iz tog „Jedan od pet miliona“ koji očigledno mogu nekažnjeno da upadaju u institucije? Upadaju u RTS, upadaju u Rektorat, jure ljude po ulicama s namerom da linčuju i nikom ništa. Da li zakoni za njih važe?

Iz svih ovih razloga, želim da naglasim koliko je važno da svi zajedno radimo na popravljanju svih onih loših elemenata koji su godinama razarali naše pravosuđe, a u cilju vraćanja poverenja naših građana u naše pravosuđe i u sudijsku funkciju na prvom mestu. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Jovica Jevtić.
Izvolite, gospodine Jevtiću.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, članovi Visokog saveta sudstva, želim, pre svega, reći da zaista mislim da smo svi svesni toga da je stanje u našem pravosuđu na nižem nivou nego što bi mi želeli da bude.

Geneza tog problema se verovatno krije u mnogim pogrešnim odlukama koje su kreirale oblast pravosuđa u prošlim vremenima. Posle petooktobarskih promena u zemlji, u pravosuđu su ključna mesta zauzeli prvoborci sudije, koje su još devedesetih na različite načine, često i javno, podržavale i najavljivale dolazak DOS na vlast. Dodatnu podršku su imali od nevladinih organizacija i međunarodnih institucija.

Delovanje tih sudija i sprovođenje reforme pravosuđa se u tom periodu polako širi na veći front, zahvaljujući činjenici da se sada već otvoreno moglo delovati preko predsednika sudova koji su postavljeni od strane nove vlasti. Svako ko nije bio na toj liniji bio je u opasnosti da bude obeležen i svrstan u grupu onih sudija nad kojima je potrebno sprovesti tzv. lustraciju.

Inače, u to vreme lustracija je bio veoma omiljen termin na svim skupovima, konferencijama i izgovarali su ga kao mantru, već pomenuti prvoborci, neskriveno, pod tim podrazumevajući činjenicu da svako ko ne misli kao oni treba da bude odstranjen iz pravosuđa.

S obzirom da je većina dosovih sudija prvoboraca bila u poznijim radnim godinama, intenzivno se radilo na podmlađivanju sudijskog kadra. U pravosuđe ulaze mlade snage koje dosledno prihvataju i sprovode politiku svojih mentora. Slična stvar dešava se i sa tužiocima. Opšte poznato je da je to bio period potpune tekunizacije Srbije. Sve je počelo prvo sa pljačkaškim privatizacijama, a opet pod stručnim nadzorom spolja. Plan je bio više nego očigledan, razoriti sve što je dobro i učiniti Srbiju poslušnom. Da bi sve to uspešno se odradilo i sprovelo u delo, bilo je neophodno obezbediti adekvatne i ljudske resurse u pravosuđu. To su oni koji će, pored toga što su otvoreni za svaki vid saradnje sa stranim mentorima, biti podobni i da štite novopečene bogataše. Srpsko pravosuđe time ulazi u sasvim novu fazu života i rada u kome je čast i dostojanstvo profesije zamenjeno zaštitom njegovog veličanstva – privatnog kapitala, po svaku cenu.

Znalo se da je kadriranje za izbore na sudijsku funkciju bilo prepušteno uglavnom DS i njihovim koalicionim partnerima. Time su i tajkunski centri moći, kao njihovi finansijeri, uspeli da obezbede svoje sudije. Sve za ne daj Bože, ako lopovluk krene naopako i neko ipak bude morao pred lice pravde.

U čuvenom reizboru sudija 2009. godine sve je bilo u igri. Samo se najmanje vodilo računa o stvarnim kvalitetima sudija, radnim rezultatima i drugim karakternim osobinama. Sve kulminira u vreme tog reizbora sudija u decembru 2009. godine. Opšte poznato je o čemu su pisali pojedini mediji da su u odborima DS pravljeni odabiri kandidata za sudije i tužioce.

Prednost u reizboru imali su oni koje su funkcioneri DS ili pripadnici tajne policije na lokalnom nivou ocenili kao simpatizere stranke ili one koji su desetak godina unazad pružali svu pravnu pomoć stranci. Šta se radilo tada saznali smo tek posle promene vlasti 2012. godine. U nekim državnim fiokama su zatečeni spiskovi sudija i tužilaca za reizbor 2009. godine i pored njihovih imena su stajale beleške o tome ko za njih ili protiv njih interveniše. Tako se pojavljuju imena mnogobrojnih tajkuna. To je, moglo bi se reći, sasvim razumljivo i očekivano, imajući u vidu činjenicu da pojedinci, koji su putem pljačkaških privatizacija prigrabili najveći deo državnih resursa, imaju nesumnjiv interes da stečeno bogatstvo zaštite, a ta zaštita prevashodno uključuje sudsku zaštitu kao poslednju branu nezakonitosti.

Ovo je naročito bilo bitno u pogledu izbora sudija i predsednika privrednih sudova, ali i onih koji rade sa krivičnim predmetima. Naravno da sudstvo nije dovoljno za sve manerve prevejanih tajkuna, uvek spremnih da otmu od budžeta. Prevashodno su za to bili potrebni zakoni kao okvir koji omogućava takve mahinacije, a zato je tu uvek bila spremna skupštinska većina koja je propise krojila i usvajala upravo po meri, odela od najskupljih štofova i njihovih ponosnih vlasnika.

Tada je uvedeno pravilo da se sudije prilikom prvog izbora biraju na trogodišnji mandat, tako da od 2.400 sudija, koliko ih je bilo do reizbora, njih 870 taj reizbor nije prošlo, ali je zato izabrano upravo toliko novih na trogodišnji mandat. Tako je bivši režim dobio 870 svojih novih sudija, koje su posle izabrani na stari mandat posle jedne omaške. Naime, da bi posle tri godine bili birani na stalni mandat bilo je potrebno da njihov rad bude ocenjen, a kako je, pod znacima navoda, slučajno bilo zaboravljeno da se propišu kriterijumi za ocenjivanje njihovog rada, svi su krajem 2012. godine izabrani na stalni mandat i tako postali stalna sudijska postavka. Oni su sigurno veoma zahvalni svojim predlagačima, a kako i ne bi. Zaduženi znaju da dug moraju kad tad odužiti, tj. odsuditi.

Već je svima dobro poznato kako su se skoro, u to vreme, razrešene sudije vratile u sistem i da je budžet debelo koštala ta avantura. Cilj žute hobotnice je postignut. Svoje sudije su ubacili u sistem i tu su do današnjeg dana.

Interesantna je činjenica da je jedan broj sudija otišao u advokaturu i da su počeli intenzivno se baviti politikom. Primer je Vladimir Vučinić, bivši sudija Specijalnog suda koji je sudio čuveni slučaj Mišković i vratio mu pasoš. Odlazi u advokaturu, odmah se stranački aktivira i postaje član predstavništva Narodne stranke Vuka Jeremića. Znači li to da je on politički naginjao na tu stranu dok je delio pravdu? Teško je poverovati da mu je tek u advokaturu proradio gen za politiku.

O tome koliko pristrasnosti i duplih standarda pokazuju i sada aktuelne sudije ilustruje izjava sudije Apelacionog suda Miodraga Majića koji u intervjuu na N1 nedavno izjavljuje, citiram – verujem da se sudije plaše, žive u različitim strahovima, ne mogu da ne žive u strahu ako vidimo u koliko slučajeva su neposlušnosti dovele do negativnih ishoda po njihove kolege. Pri tome, nikada nismo čuli sličnu izjavu od istog čoveka kada se dešava reizbor 2009. godine u kome on napreduje.

Slučaj sudije Dragane Boljević, inače najevropljanka godine u oblasti komunikacija, priznanje koje je 2012. godine dobila od prve evropske kuće prava, je dobro poznat, kao i činjenica da je upravo zahvaljujući promeni političkih aktera 2012. godine vraćena na sudijsku funkciju. Na N1 u emisiji „Dan uživo“ Dragana Boljević izjavljuje, citiram – kada bi se država prvo ponašala u skladu sa vladavinom prava, a kada to kažem, mislim, pre svega, na političare, institucije kojima upravljaju, stanje bi bilo mnogo bolje. To je valjda ona ista država koja je omogućila povratak ne reizabranih sudija u sistem

Nikada ne treba zaboraviti činjenicu da su članovi i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva tek u drugoj polovini 2012. godine, tek posle promene vlasti doživeli neku vrstu prosvetljenja, pa su otpočeli proces vraćanja sudija u sistem.

Na osnovu svega rečenog više je nego očigledno da su uspesi te čuvene reforme pravosuđa sledeći - gubitak ugleda Srbije kao države, ugleda sudskih institucija i ugleda sudije kao pojedinca, opšti pravni haos, nezadovoljstvo i strah, medijska hajka protiv pojedinih sudija koji su sudili po savesti, a ne po diktatu, odlazak ogromnog broja časnih ljudi iz suda, najčešće advokata, izgradnja, skupa adaptacija par objekata, a zapuštanje i ruiniranje ogromnog broja drugih objekata korišćenih u sudske svrhe, opšte srozavanje ugleda pravosuđa neprestanim medijskim hajkama, loša kadrovska politika i mnogi, mnogi drugi uspesi kojih se nerado sećamo.

Temelj tih uspeha je sprega tada aktuelne politike, biznismena iz pravosuđa, ali ostaje jedna živa tema, živo pitanje - zašto su provereno žute sudije napredovale i posle 2012. godine i zašto su i dan danas prvi na listama za napredovanje? Da li stvarno nema boljih ili su u pipci ove okorele hobotnice neuništivi?

Odgovore ćemo dobiti u narednom periodu. Zaista se nadam da je spisak predloga za postavljanje na određene funkcije u sudstvu i tužilaštvu, koji je danas pred nama i o kome raspravljamo, korak u smeru koji vodi rešavanju nagomilanih problema. Zahvaljujem.