Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću biti veoma kratak s obzirom da su moje kolege iznele sve one argumente koji idu u prilog tezi da treba da usvojimo predložena zakonska rešenja.

Danas je 297. dan kako poslanici dela opozicije ne dolaze na svoj posao, a uredno primaju platu. Ono što sam očekivao, to je da bar Marinika Tepić i Boško Obradović dođu danas u Skupštinu kada govorimo o izvozu i uvozu robe dvostruke namene.

Zašto baš oni? Zato što su oni ovih dana iznosili najgore izmišljotine po pitanju onog neuspelog pokušaja da se iskonstruiše afera oko naoružanja, a koja zapravo predstavlja običan napad na ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića, ali i na članove njegove porodice. Prvenstveno tu mislim na oca, ali vidim da u poslednje vreme, da su predmet napada i ostali članovi njegove porodice, konkretno brat.

Tako smo od Marinike Tepić mogli da čujemo scenarije i teorije zavera koje su u rangu naučno-fantastičnih filmova. Čak je nadmašila i Boška Obradovića. Ko je slušao sve ono što je Marinika Tepić pričala pre neki dan na konferenciji za novinare ovde u holu Narodne skupštine, mogao je da pomisli da ona zapravo čita scenario za neki film naučne fantastike, sa elementima trilera, ali zapravo se ispostavilo da je upitanju komedija, jer Marinika Tepić nije ni pokušala da pruži neki dokaz ili bilo šta smisleno da kaže da potkrepi te njene teorije zavere.

I nema veze, pričaj šta god hoćeš, optužuj koga god hoćeš, nema veze što to nema nikakvog osnova, nema veze što nema nikakvog smisla, nema veze što su sve nadležne i merodavne institucije u Srbiji momentalno reagovale, demantovale sve moguće navode, pružile konkretne podatke o ovoj nazovi aferi.

Nema veze čak što se time ugrožava odbrambena industrija Srbije. Nema veze, što ovaj nazovi uzbunjivač, a posle se ispostavilo da on nije uzbunjivač, jer zna se kako se po zakonu stiče status uzbunjivača, koliko se god ovaj Gajić trudio da ga predstavi kao uzbunjivača, a od prvog momenta je znao da on nema taj status i taj godinama snima, fotografiše, iznosi poverljiva dokumenta iz ko zna kojih razloga, uopšte ne želim da ulazim u to, dakle, ništa to nije važno, važno je samo da se svaki dan i po svaku cenu napadne Nebojša Stefanović, ostali članovi rukovodstva SNS, Aleksandar Vučić, koji im je svakodnevna meta.

Zzašto? Zato što im je tako naredio njihov šef, Dragan Đilas. Valjda računaju da je bolje da pokušaju da izmisle i konstruišu neku aferu, ne bi li skrenuli pažnju sa najvećih mogućih afera u zemlji, a u svakoj je akter upravo Dragan Đilas. Valjda misle da će javnost u Srbiji da zaboravi da duguje odgovore na pitanja kako je stekao 619 miliona evra. Odakle 25 miliona evra lične imovine, ako je, kako tvrdi, zaradio u Češkoj samo 74 hiljade evra? Onaj njegov potrčko što divlja po Beogradu, Marko Bastać, on je malo dete za njega. Njega su uhvatili samo sa 13 hiljada evra. Pokušao je da ih prošvercuje, pa ga uhvatili. On je valjda još mlad, pa sve misli kada poraste, biće kao šef, Dragan Đilas.

Za sam kraj, želeo bih Mariniki Tepić da dam neke preporuke, s obzirom da je ona vatreni pobornik ovih teorija zavera, evo, ja joj kandidujem nekoliko svetskih popularnih teorija zavera. Ima teorija da zemlja nije okrugla, ima teorija da čovek nije ni sleteo na mesec, postoji na internetu i teorija da reptili vladaju svetom. E, pa pun je internet tih stvari, pa ona pošto voli, a dokona je i zanima se za to, eto, ja joj preporučujem, pa ako ima prilike da čita i da se zanima, bilo bi lepo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite, kolega.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste već čuli tokom današnje rasprave, narodni poslanici SNS će podržati predložena zakonska rešenja, naravno, kako ona koja se neposredno tiču interesa građana Srbije, kada je reč o kvalitetu proizvoda, odnosno usluga koje oni koriste, tako i u onom drugom delu, na to se odnosi deo predloga.

Kada je reč o daljem unapređenju, daljem podizanju inače visokog nivoa za uspešno poslovanje u republici Srbiji i kada je o tome reč generalno, kao temi, jedna važna stvar za građane Srbije predstavlja jednu od udarnih vesti za današnji dan. Čestitam građanima Srbije na tome što je za 2020. godinu i „Duing biznis listu“, zabeleženo novo napredovanje Republike Srbije za dodatna četiri mesta. Dakle, u odnosu na prethodnu godinu, rangirani smo za četiri pozicije bolje, mi kao država, i danas je Srbija na 44. mestu ove eminentne liste.

Iz regiona ispada jedina je Srbija napredovala u odnosu na prethodnu godinu. Mnogi su čak i nazadovali, ostali su stagnirali, a za Srbiju je ovo važno i svaki put kada govorimo o ovoj listi, mi ponovo i objasnimo zašto. Zato što oni koji razmišljaju da investiraju u ovaj region ili razmišljaju da investiraju direktno u Srbiju, obavezno se konsultuju sa podacima koje objavljuje ova lista i kada vide da Srbija napreduje, kada vide da je u određenim kategorijama vanredno dobra, evo, primera radi, u poslednje tri godine napravili smo možda najdrastičniji, u pozitivnom smislu, najdramatičniji skok u kategoriji dobijanja građevinskih dozvola, onda se ti potencijalni investitori ohrabre i postanu investitori u praksi.

Srbija je sa 36. mesta u 2017. godini, u ovoj kategoriji koja se odnosi na građevinske dozvole, došla na 11. poziciju. I za nas je svakako važno da nastavimo da privlačimo investicije, za nas je svakako važno da otvaramo nova radna mesta, jer to ne samo da dodatno smanjuje nezaposlenost, koja se danas nalazi negde oko 11% u poređenju sa 2012, 2013. godinom i tadašnjih 25%, odnosno 26% koje nam je ostavio bivši režim. To je značajno bolje.

Ali, Srbija naravno ima jasan, jak interes da dodatno smanji nezaposlenost, da obezbedimo dodatne poslove za naše ljude i naravno, da kada god smo u prilici, da obezbedimo, postaramo se da ti poslovi budu i najkvalitetniji mogući.

U vezi sa tim, naravno, iskoristiću i ja priliku, kao što su činili drugi danas, da pozdravim dolazak nemačkih investitora koji su među poslednjima potvrdili da otvaraju nove proizvodne kapacitete u Srbiji, jer to podrazumeva ne samo značajan broj novih radnih mesta, već najkvalitetnija moguća radna mesta.

Reč je, dakle, o onom čuvenom IT sektoru, ali i naprednim tehnologijama u sektoru mašinstva i odnose se na avio komponente. Dakle, reč je o platama koje su planirane za više od hiljadu ljudi, koje u proseku nadmašuju bilo šta o čemu smo mi u ovoj sali govorili, kad smo davali do sada najbolje primere i govorili da ima poslova koje su obezbedili sprovođenje mudre politike Aleksandra Vučića i SNS, vredni ljudi u Vladi Srbije, jer hiljadu, 1.500 evra, pa ove poslednje investicije, čak i to prevazilaze.

Tako da, ovo je u svakom smislu važna vest za sve u Srbiji i naravno, jasan pokazatelj da tu vrstu rezultata mi kao država da obezbedimo apsolutno možemo i nikakve sumnje nema da ćemo nastaviti to da činimo i u budućnosti.

Roba dvostruke namene, o kojoj posebno razgovaramo danas, ne spada strogo u kategoriju onoga što se naziva naoružanjem, vojnom opremom. To je kategorija za sebe i podrazumeva najviši mogući nivo i opreza i odgovarajućih standarda koji moraju biti zadovoljeni, dvostruka namena, kao što to naziv sugeriše, podrazumeva onu opremu koja se može koristiti i u vojne i u civilne, odnosne komercijalne svrhe.

Međutim, naravno, neminovno je da danas govorimo i na temu robe koja spada i u jednu i u drugu kategoriju zato što to kao tema jeste važno i zato što tu postoji mnogo stvari koje Srbija treba da zna, između ostalog, i da konstatuje sa velikim zadovoljstvom.

Za sve one koji nisu pratili ovu raspravu pre možda dan ili dva, postoje takođe liste, nije „Duing biznis lista“ sada u pitanju, već jedna druga, ali liste koje prate pitanja koliko je transparentnosti prisutno prilikom realizacije izvoza naoružanja i vojne opreme iz određene zemlje. Ovo govorim zbog ove tragične farse koju pokušavaju da nametnu kao svojevrsnu aferu što ovi Đilasovi sledbenici, što ljudi iz okruženja Vuka Jeremića, mada istini za volju, sve je tu isto i tu nikakve razlike među njima nema.

Ali, iznevši gomilu brutalnih laži, što na račun funkcionera Vlade Srbije, što na račun ljudi iz SNS, a naravno, imaju uvek kao osnovni cilj tu Aleksandra Vučića lično i to uopšte ne kriju, ti ljudi su brutalno optužili sopstvenu državu, Republiku Srbiju, za, zamislite to, trgovinu naoružanjem i vojnom opremom, koja je zapravo upućena teroristima u svetu.

Znate, tim ljudima nije prvi put da pokažu da su u stanju da urade baš sve, i ono najniže i najpodlije i najbeščasnije moguće da na taj način opterete i sopstvenu državu samo ako misle da će to njima nešto pomoći da se obračunavaju sa svojim, kako oni to doživljavaju, političkim neprijateljima, Aleksandrom Vučićem na prvom mestu, a onda i svim drugima koji sa njim zajedno rade. Ali, da pokažu da su oni po sopstvenom viđenju sve tako lepi, pametni i pre svega elitni, najpametniji na svetu i da oni nešto znaju bolje nego ostatak planete, znate, ponekad nas, koliko god teške i mučne teme bile u pitanju, prosto zabavi. Da oni znaju kako Srbija nelegalno i nekorektno izvozi naoružanje i vojnu opremu, a da ne zna ostatak planete, eto, i to su nam saopštili.

Ove liste koje svet koristi i koje svet sastavlja kažu nešto potpuno drugačije. Lista koja se zove „Barometar transparentnosti“ i koja pokazuje i kvantitativno i kvalitativno koliko transparentnosti ima u postupku izvoza naoružanja i vojne opreme iz određen države, kaže – Srbija je peta najbolja zemlja u svetu, po ovim parametrima.

To znači da je za Srbiju, kada pitate bilo kog ko se na ozbiljan način bavi ovim pitanjem, bilo gde u svetu da se nalazi, za Srbiju je apsolutno poznato i jasno i šta izvozi, i koji je tip opreme u pitanju, i koje količine, i koje destinacije, i koji korisnici, i krajnji korisnici, pošto je to uvek posebna kategorija. Toliko je sve poznato i jasno i čisto da je Srbija na toj listi već godinama u top pet, a za poslednji objavljen izveštaj Srbija je bolja od jedne Nemačke, od jedne Nemačke koja je standardno šampion u ovoj kategoriji.

Dakle, to je ono šta svet vidi, šta svet razume, a koliko je samo smešno da jedan Đilas ili Milovan Brkić, od koga su prepisali sva ta besmislena i bljutava naklapanja, misle da su pametniji od ostatka planete zajedno sa svim ostalima koji idu s njima pod ruke, eto neka ostane jedna od tema za nas u Srbiji, ovako lokalnog karaktera i značaja.

Saradnja u ovom domenu koja se, dakle, tiče, pre svega, bezbednosti i odbrane za svaku državu je od prvorazrednog značaja, za svaku državu sveta i mora to da bude za Srbiju i jeste to svakako za Srbiju. S tim u vezi, prilikom poslednje posete predsednika Vlade Ruske Federacije, gospodina Medvedeva, razmatrani su, i to je za građane Srbije važno da čuju, i vojnotehnički sporazumi i napravljeni su novi dogovori na međudržavnom nivou i mi već danas možemo da kažemo da napredujemo dalje u tom pogledu, uz sve one, ne dobre, nego fantastične programe koje smo već realizovali i koji podrazumevaju da i naša vojna avijacija bude značajno osnažena, da više ne moramo ni da brinemo, ni da se brukamo, kao što smo tamo do 2012. godine morali da imao u resursu jedan avion, bio je možda MiG-29 jedan, koji je mogao da leti, pa i taj je možda godinu kasnije morao da se prizemlji.

Danas zahvaljujući onim programima koje je realizovao lično Aleksandar Vučić, radeći neumorno, danonoćno, razvijajući poverenje i saradnju, ali gradeći snažnu poziciju Srbije kao pouzdanog partnera, mi možemo da kažemo – drugi je red veličine u pitanju. Potpuno drugi red veličine je u pitanju kada govorim o tome koliko je danas Srbija opremljena i sposobna da štiti svoje interese i u ovom domenu i kada je reč o oklopnim jedinicama, opet na osnovu sporazuma koje smo formirali sa Ruskom Federacijom, ali i kada je reč o kvalitetnim PVO sistemima.

Druga važna stvar koju bi trebalo da čuju građani Srbije danas. U našu zemlju stigli su sistemi S-400 i „Pancir S“ i biće korišćeni prilikom zajedničke vojne vežbe naše vojske i vazduhoplovno-kosmičkih snaga Ruske Federacije, a kao što je i dogovoreno, kao što je to potvrdio lično Vladimir Putin, „Pancir S“ će ostati u Srbiji.

Dakle, ova vrsta rezultata u jednoj zemlji jeste moguća kada se radi ozbiljno, moguća kada se radi marljivo i, naravno, kada se iza svega toga nalazi odgovarajuće znanje koje rezultat garantuje. Punog srca danas možemo da kažemo – Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić i čiju Vladu okuplja SNS pokazuje da je za sve to apsolutno sposobna. Nije reč samo o sektoru naoružanja, vojne opreme ili sistema dvostruke namene.

Kada pričamo o vitalnoj infrastrukturi sa našim partnerima iz Ruske Federacije, između ostalog, radimo i na izgradnji železnice, odnosno infrastrukture te vrste koju smo, takođe, čekali decenijama, kao što smo čekali i na brojne autoputeve kojima Srbija danas biva bukvalno premrežena, sa kraja na kraj zemlje. Železnica i putevi, autoputevi i telekomunikaciona infrastruktura se danas u ovoj zemlji radi, to se danas u ovoj zemlji obezbeđuje i to će ovoj zemlji i ovom narodu da ostane, da se koristi u svim dobrim godinama pred nama, tokom kojih ćemo da radimo i na tim novim fabrikama, a o kojima govorimo stalno, i dodatno da unapređujemo životni standard ljudi, da se borimo za još veće plate i ovih očekivanih 500 evra u proseku za nekih mesec dana od danas, naravno, da nadmašimo prvom prilikom koju ugrabimo, a ugrabićemo je sigurno, ako budemo nastavili da radimo ozbiljno i odgovorno.

Tu vrstu odnosa ne može da pokvari ama baš niko iz redova bivšeg režima, propalih tajkuna, ljotićevaca, fašista i znate već kakvu sve bulumentu okupljaju na toj strani. Koliko god se trudili, a da znaju to građani Srbije, a trude se svakodnevno, trude se mnogo, prosto im znoj niz lice ide koliko se trude da naruže sopstvenu zemlju, da joj ugroze kredibilitet gde god mogu, da joj ugroze prijateljstva.

Prijateljstva koja imamo, recimo, sa Ruskom Federacijom i ruskim narodom danas je pokušao da ugrozi veliki diplomata svetskog ranga Jeremić Vuk, čovek koji se razume u sve, zna sve najbolje, pa između ostalog on zna jednako dobro, kao što je znao, sećate se, neće Angela Merkel da primi Aleksandra Vučića, pa je bio kod nje dva dana kasnije, kao što je znao da Vladimir Putin neće da dođe u Srbiju, pa je dva dana kasnije lično odlikovao Aleksandra Vučića, kao što on zna da su bili izbori u novembru, a da je Vučić pao do Uskrsa, i sve ostale njegove druge koještarije.

Tako danas on zna, a imao je dovoljno drskosti da izgovori za televiziju „Raša tudej“ da će Aleksandar Vučić da rasproda sve u ovoj zemlji, a onda će Srbiju da uvede u NATO. Šteta je samo što je izgleda Jeremić propustio, kada je išao na snimanje, da koještarije i gluposti izgovara tamo u kameru, da ponese sve one depeše koje govore u prilog tome da je sam Jeremić, ne jednom, nego mnogo puta, i on i njegovi najbliži saradnici, kada se u poverenju sastajao sa stranim diplomatijama, govorio upravo to za šta pokušava da optuži Aleksandra Vučića. Govorio je da se on lično zalaže da Srbija bude članica NATO pakta, i on i ovi koje kakvi njegovi.

Da budemo do kraja precizni, depeša koja nosi oznaku 07 US NATO 484 govori o događaju od 5. septembra 2007. godine. Kaže bukvalno, čitam od reči do reči, na sastanku u sedištu NATO-a, španski predstavnik pitao je koji nivo saradnje sa NATO Srbija želi da ostvari, a na šta je Jeremić, koji je učestvovao na tom sastanku, nažalost ove zemlje, u svojstvu njenog predstavnika odgovorio – punopravno članstvo, Jeremić je tada izgovorio u sedištu NATO-a da se Srbija kojom rukovode Tadić i on zalaže za punopravno članstvo, zapeta, podsetivši Severnoatlanski savet da je predsednik Tadić to rekao i generalnom sekretaru.

Jedan od potpredsednika Jeremićeve stranke Zdravko Ponoš, kako kaže beleška iz depeše 06 Belgrejd 842, ostavio je odličan utisak na svoje sagovornike, utisak da on lično obezbeđuje da vojska uzima takvu orjentaciju i stav da to bude u najboljem američkom interesu, kako je to rekao čovek koji je ovu belešku sastavio.

Beleška 06 Belgrejd 880 od 2. juna 2006. godine, kaže, Ponoš izgovara, Jeremićev najbolji saradnik, da je opredeljenost srpskih oružanih snaga konačno učlanjenje u NATO. Dakle, toliko na temu šta je ko imao da kaže kada je mislio da se nalazi u komforu zatvorenih vrata, a što neminovno mora da ugleda svetlost dana.

I ko danas koga ovde pokušava da prevari i slaže? Građani Srbije jako dobro znaju i ovog i ovakvog Jeremića i onog i onakvog Đilasa i ove njihove prateće dveraše, koji po ceo božiji dan ne rade ništa drugo nego histerišu na konferencijama za štampu, izmišljaju svetske zavere, zavere službi i vanzemaljaca, a izgleda imaju osnovni problem u jednoj vrlo jednostavnoj, trivijalnoj činjenici koja nije toliko složena da ima veze ni sa svetskom zaverom, ni sa životom izvan planete zemlje, nego sa nekim poprilično prostim ovozemaljskim prilikama. Posvađali se među sobom, jedni druge pokrali, sad ne mogu da utvrde gde su pare. Zbog toga nemaju ni poslanički klub, ni organizaciju, izgleda ni ušteđevinu na koju su računali, ali imaju jedni druge. Imaju jedni druge i dokle god imaju Dragan Đilasa, biće tu sigurno ponešto sitno i za njihove potrebe, u vidu odela, posluženja i šta ih već na svetu najviše zanima.

Srbija će dok se oni bave tim i takvim stvarima da se bavi svojim potrebama, svojim interesima, da vodi računa da te svoje interese zaštiti na najbolji mogući način i Srbija koju predvode Aleksandar Vučić i SNS pokazala je, ume to sa velikim uspehom da radi i sigurno će nastaviti da to radi sa velikim uspehom i u budućnosti, jer narod ovde odlučuje ko će zemlju da vodi. Narod ovde odlučuje kakva će budućnost u ovoj zemlji da se bira i gradi i narod kada bude bio pitan, za nekih četiri ili pet meseci od danas, sigurno će apsolutnom većinom ponovo da kaže – bira politiku Aleksandra Vučića i SNS. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna anomalija u Srbiji prisutna već 19 godina, o kojoj apsolutno niko ne vodi računa u ovom tzv. procesu harmonizacije, a to je usvajanje evropskih zakona, koja se svodi na puko prepisivanje sa engleskog jezika, bez uvažavanja i uzimanja u obzir specifičnosti Srbije i srpskog društva. Dakle, zakoni koje mi usvajamo, kojim se posle hvalimo izvesnim napretkom, oni su predviđeni za neke druge zemlje, a samo prepisivanje tih zakona i uvođenje u naš pravni sistem prvo što nas neće približiti nigde bliže EU, a drugo, nećemo poboljšati situaciju u ni jednoj od oblasti kojima se ti zakoni bave.

Podsetiću vas, bivši ministar finansija u vreme potpisivanja famoznog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je jedan od izvora svih naših problema što se tiče uvoza rekao je kako će to penkalo da uđe u istoriju, kojim je on potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jer je time Srbija ušla u EU.

Jedan drugi ministar koji je posle toga bio savetnik premijera Vučića, Mlađan Dinkić, inače poznat po najvećoj pljački u istoriji, možda i u istoriji Srbije, ali svakako u poslednjih tridesetak godina, rekao je da oni jedva čekaju 2012. godinu da rampu na Horgošu, zajedno sa građanima Srbije, podignu i da onda Srbi konačno uđu u EU. Pre toga neki su obećavali 2007. godinu, itd.

Godina 2013, Aleksandar Vučić kaže – posle dobijanja datuma za početak pregovora 2021. godina, pa onda posle toga 2025. godina. Pa smo onda videli ni u prošlom mandatu Evropske komisije, a ni u ovom sada ne samo što nije ni jedan od prioriteta proširenje, nego proširenje uopšte ne postoji.

Evropska unija je prijemom Hrvatske 2013. godine 1. juna stavila moratorijum na proširenje i neće više biti novih članica. Sada mogu da se izmisle raznorazni modeli saradnje između ostalih evropskih država koje nisu u EU, ali članstvo EU je samo šarena laža koja služi kao jedan vid političkog pritiska na određene zemlje, nečega što se danas zove zapadni Balkan, šta god to bilo, da bezpogovorno ispunjavaju sve uslove koji dolaze iz Brisela, pa tako pogotovo što se tiče ekonomije.

E sad, da mi imamo jednu ozbiljnu Vladu koja bi uvidela da proces harmonizacije ne može da bude sa bilo kakvim učešćem Srbije, jer se ti zakoni prihvataju zdravo za gotovo, pa umesto da sami sebe lažemo ovde da Srbija ima veći rast od Nemačke i da je na pragu zlatno doba i da su plate i penzije nikada veće i sve ostalo, mi bismo trebali da napravimo jednu komparativnu studiju i da poredimo iskustva određenih evropskih država koje su danas članice EU, zemalja istočne Evrope, bivšeg socijalističkog bloka, da vidimo kako su oni prošli kao članovi EU, šta su sve morali da urade i kakvo je danas stanje u tim državama nakon negde više od decenije članstva. Tako bismo mogli da uradimo nekoliko stvari.

Pre svega, ono što je zajedničko za sve zemlje jeste ogromno iseljavanje i negativan prirodni priraštaj. Sada, umesto da gađamo rast Nemačke, mi bismo trebali da vidimo šta rade Rumunija, Bugarska, Hrvatska, kako su one prošle kao članovi EU, a tu ćemo videti da za manje od 10 godina sve tri države su izgubile minimum 10% populacije. U Hrvatskoj će na sledećem popisu biti prvi put ispod četiri miliona stanovnika. Više od 400 hiljada je razlika u odnosu na stanovništvo Hrvatske pre 10 godina, u Rumuniji dva miliona manje nego što je to bio slučaj 2011. godine, u Bugarskoj 700 hiljada manje. To su činjenice.

Ono što je isto tako jedan mit u Srbiji jeste da proces pridruživanja Srbije u EU garantuje nama neka sredstva iz evropskih fondova, pa mi to možemo da ulažemo, da koristimo bespovratno itd.

Zaista bih voleo da vidim po kom kriterijumu se primaju u tu Kancelariju za saradnju sa EU i Ministarstvo za evropske integracije. Da li je moguće da neko postoji u Vladi Republike Srbije ko misli da može da se negde dobije besplatan novac, da negde može da se dobije besplatan ručak i da će neko nama da pokloni ovde pare?

Ako dobijemo neki novac, to prvo nisu ni blizu te cifre, a to vidimo iz iskustva Bugarske i Rumunije, koje nam se obećavaju, već se dobijaju na kašičicu i dalje su vezana za neka politička uslovljavanja, kao što su npr. određene stvari u našem društvu koje nemaju apsolutno veze sa ekonomijom ili ograničavanje suvereniteta i trgovanje, pravljenja trulih kompromisa sa našim teritorijalnim integritetom. To su činjenice.

Dakle, ono što će da se ostvari ovde jeste diktatura institucija tzv. vašingtonskog konsenzusa. To je veoma prisutno u Srbiji već 20 godina. Za sve se pita MMF, i za budžet i za cenu struje i za visinu plate i za visinu penzije. Za sve u Srbiji se pita MMF i to nije ništa novo i to je realnost i ne postoji, kao što ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji istočne Evrope samostalnost u odlučivanju. Takav je nažalost slučaj i sa Srbijom.

Bugarska je pre ulaska u EU imala spoljno-trgovinski suficit u saradnji sa Rusijom, a nakon što je dobila politički pritisak da treba da se orijentiše na Nemačku, da više ne sme da sarađuje sa Rusijom, iako je to u bugarskom nacionalnom interesu, Bugarska danas ima spoljno-trgovinski deficit.

Rast nezaposlenosti u svakoj od ovih zemalja, i zemalja članica i zemalja koje imaju status kandidata ili pretenduju na to da budu članovi EU, svuda za minimum duplo, a negde imamo i slučajeve kao što je npr. slučaj u BiH, gde je nezaposlenost viša od 40%. Paradoks, jedan ogroman, da je EU baš najprisutnija u BiH. Trenutno glavni čovek, glavna politička ličnost u BiH je visoko predstavnik koji dolazi iz Evropskog parlamenta. Trećinu sudija Vrhovnog suda BiH čine sudije koje imenuje Evropski sud za ljudska prava. Ništa ne može da se uradi u BiH, da se formira Vlada, da se donese bilo koja odluka, dok se pre toga ne aminuje iz Brisela.

Dakle, najprisutnija je EU, a da apsurd bude veći, u BiH se najgore živi.

Moj kolega Milorad Mirčić je primetio dobro - ukoliko smo mi najbolji, zamislite kako se živi u ostalim zemljama.

Od nas se traži da napravimo kompromise sa našim teritorijalnim integritetom da bi dobili veća sredstva, veće investicije, a govori nam se i preti da ukoliko mi ne budemo rešili pitanje Kosova jednom za sva vremena, da će nas biti mnogo manje u budućnosti, da ćemo biti siromašniji, da ćemo biti nesposobni i nemoćni da se uhvatimo u koštac sa drugim problemima itd.

Kada bismo samo pogledali šta se desilo sa Rumunijom i Bugarskom, videli bi da je to u stvari jedna laž. Po Srbiji, u Banatu, u Vojvodini, čak i u Beogradu mogu da se nađu radnici i fizikalci iz Bugarske i Rumunije koji dolaze da rade trbuhom za kruhom u Srbiju. Zašto? Zato što u Bugarskoj cene nemačke, a plate bugarske. Takva je slična situacija u Srbiji. Iste su cene kao u Nemačkoj, ali su plate deset puta manje. Zato i služe te zemlje da budu bašibozuk, da budu jeftina radna snaga, da ovde budu radnici kao što su radnici, na primer, u Šrilanki, u Bangladešu, u Indoneziji, dakle, na pukoj evropskoj periferiji.

To je ono što se nama obećava i to je ono što je realnost. Javni dug u svakoj od tih zemalja, a to govorim pre svega Hrvatska, Bugarska, Rumunija, zemlje Baltika, Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska je porastao za najmanje tri puta u odnosu na period pre članstva ili pre otpočinjanja pregovora o članstvu. To su komparativna iskustva, takva je situacija sa Srbijom.

Ono što je, da paradoks bude veći, od kad je Srbija potpisala SSP i kao još državna zajednica Srbija i Crna Gora dobila studiju o izvodljivosti, tu se predviđalo za jednu konfederalnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru, jedna studija o izvodljivosti da Srbija, naravno, jednog dana treba da postane član EU zajedno sa AP Kosovom i Metohijom. Onda smo posle toga videli da EU ima posebnu studiju izvodljivosti za Kosovo i samim tim EU priznaje nezavisnost Kosova.

U Briselskom sporazumu u poslednjem stavu se kaže: „Srbija i republika Kosovo se obavezuju da jedni druge neće blokirati na putu učlanjenja u međunarodne organizacije“. To je realnost. Dakle, kompromis sa našim teritorijalnim integritetom.

Ono što treba da nas sada pouči, što treba da nas probudi, da nas otrezni, jeste nedavno ono što se desilo sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Pazite, Severna Makedonija i Grčka su potpisale tzv. Sporazum iz Prespe, kojim je Makedoniji, bivšoj jugoslovenskoj republici, promenjeno ime u Severna Makedonija, obećalo im se iz Brisela da će biti otvoreni pregovori, da će se početi sa evropskim integracijama, a onda smo videli blokadu i videli smo da su ih iz EU otvoreno slagali i da od evropske perspektive za ovaj region koji se zove Zapadni Balkan, šta god to značilo, nema ništa.

Mi treba u skladu sa tim da imamo svojevrsni plan B. Šta ako se tako nešto desi sa Srbijom? Šta ćemo mi? Da verujemo nekom na reč? Evo, prevarili su prve naše susede, što ne bi prevarili i nas.

Ono što je jedina mogućnost za sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka, zemlje istočne Evrope u kojima je bio real-socijalizam jeste mogućnost samoučlanjenja u NATO bez perspektive učlanjenja u EU u današnjem momentu, a svaka od podkomunističkih zemalja u Evropi, pre nego što je postala član EU, morala je prvo da postane član NATO-a.

I ono što donosi članstvo u EU, naravno, jeste ogromna zavisnost od birokratskog centra iz Brisela, dakle, ekonomija treba potpuno da bude zavisna od kredita i davanja koja dolaze od strane evropske administracije, od zemalja članica koje su siromašnije, od nekih najvećih zemalja u Evropi i najbogatijih prave narkomane svojevrsne, koji su posle toga zavisni od davanja koja dolaze iz Brisela, bez ikakve samostalnosti o odlučivanju. Takva će biti i situacija sa Srbijom. Isto tako.

Od Srbije se traži da prizna nezavisnost Kosova kroz potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma. Pogledajte politiku dvostrukih aršina. Kipar je postao član EU sedamdesetih godina. Tamo postoji jedna slična situacija kao što postoji i ovde, dakle, postoji Republika Severni Kipar koja nije pod faktičkom kontrolom vlade u Nikoziji, ali EU je priznala stanje na terenu i Kipar je kao celina postao član EU, nije se tu nikom tražilo da priznaju jedni druge, da potvrde državnost jedni drugima i sve ostalo, a danas od Srbije se traži da stavi poslednji pečat na kosovsku državnost, prizna nezavisnost Kosova, omogući Kosovu članstvo u UN i posle toga, u perspektivi, kroz nekih 50 ili 100 godina da se opet razgovora o članstvu Srbije. To je, nažalost, današnja naša realnost.

Ono o čemu se isto tako ne razgovara što se tiče odnosa Srbije i EU jeste da ukoliko bi mi nekim čudom rešili taj problem statusa Kosova, ukoliko bi zatvorili sva poglavlja, morali bi da rešimo na bilateralnoj osnovi sve sa svim zemljama članicama i zemljama kandidatima. Dakle, ne samo sa zemljama koje su članice, nego i onima koji pretenduju da budu članovi.

Setite se iskustva, kada je nažalost bivši predsednik Srbije, Boris Tadić odustao od tih pregovora sa Hrvatskom i nije blokirao članstvo Hrvatske u EU. Zamislite šta će doći Srbiji od strane Hrvatske? To možemo da vidimo već sada, to je obavezna kvota za hrvatske poslanike u Narodnoj skupštini Srbije, to je uvođenje hrvatskog jezika kao službenog jezika, to je više od deset hiljada hektara teritorije kod Apatina i to je prihvatanje hrvatske verzije istine o tzv. „Domovinskom ratu“ kojim se legalizuje velikosrpska agresija na Hrvatsku, gde ćemo mi onda morati da priznamo da smo mi krivi što smo napali Hrvatsku, mi smo krivi što 250 hiljada izbeglica ima u „Oluji“ i mi smo krivi, jer smo hteli da sprečimo renesansu fašizma u vreme Tuđmanove vlasti u Hrvatskoj. To je ono što će doći od strane Hrvatske.

Holandija će od Srbije tražiti da zvanično, ne samo kroz skupštinsku deklaraciju, nego da učini sve po pitanju priznavanja da se u Srebrenici desio genocid i da je Srbija za taj genocid odgovorna. To nije ne krije. Ako su oni zbog mnogo manje stvari mogli da blokiraju pregovore sa Severnom Makedonijom, to je realnost koja može da se očekuje od Srbije. O tome niko ne vodi računa, a mi se pravimo kao da to ne postoji.

Od Srbije će biti zatraženo, ne samo integracije u NATO, raspoređivanje NATO vojnika na teritoriji Srbije. Mi smo dosta učinili, nažalost, po tom pitanju, NATO vojnici danas imaju veća prava nego što je to bilo predviđeno trojnim paktom između Hitlera i Jugoslavije. Mi ćemo morati da utičemo na to da se Banja Luka, tj. Republika Srpska zvanično integriše u nešto što bi se zvalo unitarna Bosna i Hercegovina. To su ozbiljne najave koje dolaze od strane najviših zvaničnika EU, kao perspektiva problema i rešavanja na zapadnom Balkanu.

Dakle, mi ćemo morati da budemo saučesnici u likvidiranju Republike Srpske, da priznamo da se desio genocid u Srebrenici, a naravno da razmenimo ambasadore sa tzv. Kosovom. Da li je takvo članstvo nama neophodno i da li je to potrebno, tako poniženje, imajući u vidu ova iskustva Severne Makedonije i Albanije? Mislim da nije.

Ohrabrenje treba da bude u drugom pravcu, a to je da se što je više moguće produbi saradnja sa našim tradicionalnim saveznicima, iskrenim prijateljima sa kojima mi možemo da sarađujemo bez ikakvih političkih pritisaka i uslovljavanja, to je Ruska Federacija, tržište Evroazijske ekonomske zajednice, tržište zemalja Briksa koji je na našu sreću vrlo ekonomski moćniji deo sveta, bogatiji deo sveta i gde je budućnost svetske ekonomije, a ne da, kao što bi rekao predsednik Srbije, Aleksandar Vučić – prespavali smo pad Berlinskog zida, sad ćemo prespavati raspad EU, a mi ćemo se odreći naše državnosti, daćemo im sve, a ostaćemo iznevereni, slagaće nas i ostaćemo i bez države i bez naroda.

Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Kraj je, ali sam hteo samo da podsetim kratko na neke stvari o kojima bar ja, iako sam pomno pratio, nisam čuo da smo govorili.

Naime, kad se radi o Zakonu o informacionoj bezbednosti, kroz njega je sve ono što je trebalo zakonski urediti tretirano uglavnom ono što može biti zaštita i bezbednost komunikacionog sistema, kroz mere i sistem komunikacionih tehnologija.

Međutim, čini mi se da nismo dovoljno naznačili u Predlogu ovoga zakona onu drugu stranu koja mora pripadati službama bezbednosno-obaveštajnog sistema. Jer, ovde u bezbednosti informacionog sistema mora postojati i ta strana mera obezbeđivanja, ne samo ova koja se tiče informacionih tehnologija.

Zato mislim da bi, ja sam to pominjao i čudi me i dalje da nije, ja sam negde u julu ili avgustu mesecu, kad je Vlada ovde bila i kroz ona pitanja koja su postavljana poslednjeg četvrtka, obraćao sam se tim povodom i našoj premijerki i Vladi, po pitanju konačnog donošenja nove strategije nacionalne bezbednosti i od tad ništa nema dalje da se radi na tome.

A zašto ovo sad pominjem? Zbog toga što mislim da ovo što sam prethodno rekao, što se odnosi na informacionu bezbednost koja je od suštinskog, strateškog značaja za bezbednost ove zemlje, što se ta oblast mora uvesti u strategiju nacionalne bezbednosti i u njoj govoriti upravo i o ovome o čemu sam govorio, kakva je uloga i kakvi su zadaci službi bezbednosti, odnosno sistema bezbednosno-obaveštajnog u okviru nacionalne bezbednosti. I mislim, ne znam šta se tu predviđa, ništa nije rečeno tokom ove naše rasprave na tu temu - šta će se raditi da bi se inkorporirale i službe bezbednosti u obezbeđivanje informacionog sistema ove zemlje, a sve ćemo više kao zemlja zavisiti od bezbednosti toga sistema. Zato mislim da bi na tome trebalo poraditi i to bez oklevanja. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Pošto više nema prijavljenih za reč, zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tač. 4. i 5. dnevnog reda.
Prelazimo na šestu tačku dnevnog reda - PREDLOG ODLUKE O IZMENAMA ODLUKE O IZBORU ČLANOVA I ZAMENIKA ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, shodno člasnu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslovničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela poslanička grupa Srpska napredna stranka.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Aleksandar Martinović, predsednik poslaničke grupe SNS, želi reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne)
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika prijavljenih za diskusiju.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić. (Ne želi)
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Odustali su.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne)
Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.
Ovim bismo završili sa današnjim radom.
Nastavljamo sutra u 10.00 sati.