Hvala, predsedavajući.
Ovom prilikom želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije. Očigledno je da vršnjačko nasilje je sve prisutniji problem koji prouzrokuje i kompleksne fizičke, socijalne i psihičke posledice ne samo za decu nego i za porodicu, za školu, a samim tim i za društvo u celini, jer zdrava deca su zdravo društvo.
Svedoci smo takođe ovih dana da se u više škola, u više mesta u Srbiji desilo više dramatičnih slučajeva vršnjačkog nasilja. U OŠ „Petar Petrović Njegoš“ u Beogradu, dečak već sedam godina trpi različite psihičke i fizičke oblike nasilja, a najdrastičnije bio je pokušaj njihovih vršnjaka da ga bace sa trećeg sprata škole. Na ovo nasilje uprava škole nije reagovala niti roditelji dece koja su zlostavljala ovog dečaka.
U srednjoj školi u Barajevu, devojčice su vršile fizičko nasilje nad svojom vršnjakinjom dok je treća osoba to snimala telefonom. Ovaj uznemirujući snimak se našao na svim društvenim mrežama. U ovom slučaju škola je odmah preduzela adekvatne mere, devojčica nasilnik je isključena iz škole.
Treći slučaj aktuelan ovih dana se desio u Pančevu gde su devojčice napale svoju vršnjakinju na putu iz škole gde su dve devojčice zlostavljale svoju vršnjakinju na najbrutalniji način, gađale su je kamenjem, davile kapuljačom i udarale kolenima u grudi i stomak. U ovom slučaju se takođe preduzete adekvatne mere ali niko ne može da snosi odgovornost za ponašanje dece na ulici osim roditelja.
Prilika je da pomenem najdrastičniji slučaj vršnjačkog nasilja koji se dogodio u Nišu pre više godina, čiji je ishod bio fatalan gde je dečak izvršio samoubistvo ne mogavši da se izbori protiv fizičke i psihičke torture vršnjaka. Naravno, naša država preduzima određene mere i aktivnosti, prilagođava se pravni okvir koji treba da doprinese efikasnijoj prevenciji vršnjačkog nasilja, ali ovaj problem je možemo reći problem i izazov 21. veka za sve obrazovne institucije u zemlji.
Nažalost, uprkos svim preduzetim zakonskim i operativnim merama iz navedenim primera koji su se desili u prethodnih desetak dana, zaključak je da su među decom i dalje prisutne i sve izraženiji svi oblici vršnjačkog nasilja, verbalno, socijalno, fizičko, kao i sve prisutno elektronsko preko društvenih mreža. Naravno, postoje pozitivni primeri prevencije vršnjačkog nasilja u mnogim obrazovnim ustanovama, jer u njima postoji dobra i koordinirana saradnja nastavnika, roditelja, dece i ostalih nadležnih službi.
Istakla bih posebno primer novog metoda prevencije koji se koristi u osnovnoj školi "Njegoš" u Nišu, ili primer preventivnih mera koje se sprovode u Savremenoj gimnaziji u Beogradu, gde nisu zabeleženi primeri vršnjačkog nasilja.
Jasno je da vršnjačko nasilje postaje sve kompleksnije i sve prisutniji problem i društvo još nema adekvatan odgovor, tako da ovaj problem zahteva hitnu, sinhronizovanu i dobro planiranu akciju svih relevantnih društvenih faktora, i roditelja i škole i dece i same države.
U tom smislu želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije - imajući u vidu da problem vršnjačkog nasilja zahteva multidisciplinarni pristup odnosno sinhronizovane mere i aktivnosti i Ministarstva prosvete i Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlje, dečije zaštite i raznih socijalnih službi i nevladinog sektora, želim da pitam da li Vlada planira donošenje određenog strateškog dokumenta i sistemskih mera za prevenciju vršnjačkog nasilja, kao i za sprečavanje i ublažavanje posledica koje nastaju usled prisutnosti svih oblika vršnjačkog nasilja među decom i mladima? Zahvaljujem.
