Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 29.10.2019.

5. dan rada

POSLANIČKO PITANJE

...
Srpska napredna stranka

Goran Pekarski

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, a zašto ne i Tužilaštvu Republike Srbije, i da pitam da li je neko od pomenutih došao u posed ove knjige pod naslovom "Narod neće", a radi se o političkom profiteru Draganu Đilasu? Ova knjiga je inače veoma laka za čitanje, veoma laka za razumevanje, ali veoma teška za prihvatanje.

Inače, postavio sam pitanje da li je neko uspeo da dođe do ove knjige zato što, evo, svedoci smo, pre desetak dana smo obeležili Dan pobede, odnosno Dan oslobođenja grada Beograda i obeležili smo Dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Isto tako smo obeležili Dan pobede nad nacističkim metodama, ali smo svedoci da su baš u tom periodu neke nacističke metode iz Nemačke 30-ih godina vratile se u Beograd.

Videli smo kako se oko Marka Bastaća okupljaju neki ljudi koji miniraju neke humanitarne akcije, videli smo kako se pale knjige, i baš iz tog razloga sam postavio pitanje da li je neko iz ovih institucija došao u posed ove knjige? Jer, postoji opravdana sumnja da su kopije ove knjige završile negde na lomači. Ova knjiga, kao što sam rekao, bavi se Draganom Đilasom kao jedinkom, a ja bih nekako ovo podelio u dve grupe, odnosno u Dragana Đilasa biznismena i Dragana Đilasa političara.

Inače, 90-ih godina jedan ne tako mladi student žicao je pare za cigare, a onda je krajem 90-ih godina osnovao nekolika firmi i te firme nazvao po nekim starim srpskim izvornim rečima, na ćirilici, pretpostavljam, zato što Dragan Đilas ne zna ni da bekne engleski jezik, što mu je Vuk Jeremić odlično objasnio onda kada mu se smejao u lice dok je Dragan Đilas čitao neke stvari. Ti stari srpski nazivi su „Direct Media“, „Emotion Production“, „Multicom Group“, „Ovejšn advertajzing“.

Inače, te četiri firme su od dolaska DOS-a 2000. godine, do 2003, odnosno 2004. godine, do pojave Borisa Tadića, uspele da ostvare prihod od samo 125 miliona. Kada podelimo tih 125 miliona na četiri dela, na četiri godine, pa na 12 meseci, ispada da je svaka firma ostvarivala prihod oko 6.000 evra, negde oko 600.000 dinara mesečno, po sadašnjem nekom kursu, što, u suštini, nije tako loše za neku dobrostojeću zanatsku radnju.

Međutim, u tom trenutku stupa Boris Tadić na scenu i on izmišlja 11. jula 2004. godine, novo radno mesto, novu funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i na to mesto dovodi Dragana Đilasa, „mladog“ političara, novog političara Dragana Đilasa. U tom periodu, on je ostao na funkciji tri godine. Tri godine je bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije. Sećate se, to je onaj period kada je Dragan Đilas divljao žutom trakom, kada ga je patrola zaustavila i kad je izvređao policajce, kada im je čak i davao vizitkarte da vide ko će ih to ostaviti bez posla kasnije zbog toga što su ga zaustavili. Za takvo ponašanje nagrađen je, pa je posle tri godine otišao na mesto ministra, zadužen za Nacionalni investicioni plan, odnosno ministar za potrošnju para, pošto od investicija ništa nije bilo.

Interesantno je da je Dragan Đilas preduzetnik iskoristio taj period, pa je multiplicirao prihod svojih firmi, sa 125 miliona na 14,3 milijarde. Povećao je prihod 114 puta. Znači, ne 10, ne 100 puta, nego 114 puta na 14 hiljada i 300 miliona dinara. Sad i to nije više bilo dovoljno, nego Dragan Đilas, političar postaje gradonačelnik grada Beograda i od 2008. do 2012. godine, koliko je bio, Dragan Đilas biznismen i to je iskoristio i povećao je prihode svojih firmi za 262 puta.

Koliko je to povećanje? Neka građani uzmu pa pomnože svoje prihode, svoju platu, neka pomnože 262 puta, pa će videti kolika je to drastična razlika u novcu. To je nekih 32,8 milijardi, 32.000 miliona.

Onda nam je čudno odakle sjajna finansijska motivacija za Boška Obradovića i za Marka Bastaća, da Boško obljubljuje saobraćajnme znakove ili da Marko Bastać šeta blato po Beogradu i da se valja u svojoj prirodnoj sredini dok čeprka tamo po onim kockama na Trgu Republike.

Dalje u ovoj knjizi „Narod neće“ piše se i o drugim aferama, oko nabavke tramvaja, oko nabavke „Solaris“ autobusa. Piše se o kući „Velikog brata“ na Košutnjaku, o predškolskoj ustanovi u naselju Altina, o Bus-plusu, o davljenju GSP-a overdraft kreditima, o PKB, o Gradskoj čistoći, o podzemnim kontejnerima, o zgradi Ineksa, pa i o plaćanju, što je veoma interesantvno, panoramskog razgledanja Londona koji je bio jedan od stavki u ceni izgradnje mosta na Adi.

Nadam se da će biti vremena, da ćemo u narednom periodu obrađivati stavku po stavku ovoga što u ovoj knjizi piše, pa ćemo malo građanima predočiti kakav je bio i ko je u stvari Dragan Đilas. Hvala vam.