Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 52 narodna poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, tako da imamo kvorum u uslove da nastavimo sa radom.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik prof. dr Vojislav Šešelj.

Izvolite, profesore Šešelj.

Dame i gospodo, ja upućujem pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto je Vlada Srbije pristala da bude partner u pregovorima između vladajućih stranaka i jednog dela opozicionih stranaka od koje su neke van parlamentarne uz posedovanje predstavnika OEBS-a, a zanemarena je najveća opoziciona stranka u parlamentu SRS?

Zvali su i mene ovi predstavnici OEBS-a, pa nisam hteo na taj sastanak. Pa su mi onda zakazivali termini od 45 minuta i naravno čekali uzalud. Ja sa strancima neću da razgovaram o unutrašnjim problemima Srbije, a mi imamo problema koji se tiču izbornog procesa. Trebali bi da ih raspravimo.

Ne mogu se Vladinim uputstvima, ni uputstvima RIK menjati izborni uslovi. To može da se radi samo zakonom, a mi bi trebali onda da okupimo sve parlamentarne stranke, pa da vidimo šta je to najnegativnije u našoj izbornoj praksi.

Kao prvo, Ustavni sud je prekršio Ustav i zakon. U Ustavu stoji da narodni poslanik može svoj mandat da poveri političkoj stranci kojoj pripada. To stoji u Ustavu. Ustavni sud je to ukinuo. Mi živimo u protivustavnom stanju.

Ustavni sud ukida ustavnu odredbu i to nikoga nije zabrinulo. To je bilo doduše još pre desetak godina, je li Vjerice, ti pamtiš dugo ovde. Dakle, prvo to mora da se ukloni, da se ispravno tumači i primeni Ustav.

Drugo, koji su to naši problemi. Medijsko predstavljanje stranaka, stranke moraju biti ravnopravne, pogotovo u elektronskim medijima, i sa nacionalnom frekvencijom i sa regionalnom i sa lokalnom. Ne može to biti privilegija samo stranaka koje imaju najviše novca, a mi smo u situaciji da ogromna količina novca odlazi na televizijske spotove, mnogo više nego na sve ostale vidove kampanje zajedno.

Drugo, moralo bi pod hitno da se zabrani podmićivanje građana. Stranke u predizbornoj kampanji mogu da dele letke, nalepnice, novine, knjige i ostali materijal grafičke obrade. Ali, kod nas se stranke nadmeću koja će više brašna, ulja, šećera, sirćeta, pa i frižidera podeliti građanima.

Gospodine Marinkoviću, jeste to pomalo smešno, ali to govori o shvatanju demokratije. Dakle, nije važna izborna volja građana, naroda, nego to hoće li on biti zadovoljan predizbornim paketom. To mora da se ukine, to mora da se zabrani. Delite van izborne kampanje kad ste toliki humanisti i šećer i brašno i ulje i sve što treba građanima. Ne morate ništa da delite, samo stalno pomalo dižite penzije i plate onim najugroženijim, a ne u predizbornoj kampanji, pa neki su i frižidere delili, neki su delili veš mašine. Šta je još bilo Nataša? Neki su naočare delili i to neke, i smederevce u Aranđelovcu, jel tako? I naočare i to one skuplje, ne ove obične kakve ja nosim, nego one „Ray Ban“, koliko to košta? Ja bih kupio 15 naočara za jedne takve.

To je ono o čemu treba da razgovaramo ozbiljno, da stavimo na tapet i kažemo to je problem. Problem je što se na kosovskim biračkim mestima ne broje glasački listići odmah na licu mesta, nego se nose u centralnu Srbiju pa usput negde prenoće, kobajagi uz stražu, pa se tek sutradan prebrojavaju.

Znamo mi nas, nema poverenja tako paušalno nikome. Ima razvijenih demokratija u svetu kod kojih stranke ne moraju da imaju kontrolore na biračkim mestima, sve rade državni činovnici i u njih se ima poverenja, retko nešto pronevere, ukradu. Daleko smo mi od toga, mi za 100 godina to nećemo postići. Zato su nam kontrolori najvažniji. Ali, ko da nam obučava kontrolore? Stranke same, a ne da pustimo kontrolore da ih neko drugi obučava i na taj način vrbuje.

Hvala prof. Šešelj.
Sledeći koji postavlja pitanje je Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Postaviću nekoliko pitanja. Jedno pitanje vezano je za komasaciju, pošto svi znamo da poljoprivreda i razvoj poljoprivrede u najvećem delu zavisi od komasacije, a komasacija je kod nas rađena davne osamdesete godine i sada se radi nešto pomalo ali to je vrlo mala površina koja se radi.

Inače, Zakon o komasaciji 2006. godine, gde u tom periodu za dve godine treba da se donesu podzakonska akta, pravilnici, gde do današnjeg dana to nije urađeno. U periodu od 2012. – 2013. godine nemačka vladina organizacija GIZ je zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede ušla u postupak, sedam pilot projekata, da se uradi komasacija u određenim područjima, brdsko-planinskim područjima gde je završeno, a gde od tih sedam područja samo u jedno područje ovo, a to je u Boljevcu, gde je sve to upisano u katastar.

Što se tiče komasacije, rešavanjem komasacije rešava se i pravno-imovinsko nasleđe jer smo svedoci da u katastru stoje unazad pet generacija vlasnik te zemlje. Ovim se to rešava, rešavaju se putevi između dve parcele, rešava se odvodnjavanje i na taj način komasacija i dobrovoljno popunjavanje zemlje jeste za nas prioritet.

Moje pitanje je kada će u Skupštinu ući Zakon o komasaciji, zato što imamo Zakon o poljoprivrednom zemljištu gde samo ima 19 članova vezanih za komasaciju i za dobrovoljno ukrupnjavanje zemlje? Inače, formirana je komisija, kakvu imam informaciju od strane nadležnog ministra poljoprivrede, ta komisija, na čelu te komisije je direktor Uprave za zemljište i po mojim informacijama ta komisija ima 27 članova i oni se dosad nisu sastali nijednom.

Interesuje me kada će ući u postupak Zakon o komasaciji, jer samo na taj način imamo šansu da stavimo akcenat na razvoj poljoprivrede, jer se ukrupnjavanjem zemlje rešavanjem pravno-imovinskih problema, rešavanjem putne infrastrukture kroz to zemljište komasirano ima mogućnost i da se razvije poljoprivreda ne samo u brdsko-planinskim područjima o kojima govorim, već i u ostalim delovima Srbije. Ima dobrih primera što je urađeno, ali to su vrlo male površine.

Još nešto što bih pitao konkretno, a vezano je za opštinu odakle ja dolazim. Inače, svi znamo, privatizacija koja je bila 2000. godine, privatizacija je bila katastrofalna za celokupno društvo za sve nas u Srbiji. Vrlo mali procenat privatizovanih firmi je uspelo da nastavi da radi.

Inače, u Svrljigu, odakle ja dolazim, 2000. godine imali smo više hiljada radnika, čak je Svrljig bio jedna od najrazvijenih opština u bivšoj Jugoslaviji. Privatizacija je učinila svoje, naknadna privatizacija, uništia je firme, gde je jedna od tih firmi bila „EI Akustika“ Svrljig, koja je proizvodila zvučnike, proizvodila sve ono što je potrebno za te namene. U tom vremenu, osamdesetih godina u toj Elektronskoj industriji Svrljig, „EI Akustika“ Svrljig, urađena je laboratorija za zvuk – to je tzv. gluva soba, koja je rađena zajedno sredstvima „EI Akustike“ Svrljig i u tom vremenu zajedno sa Elektronskim fakultetom u Nišu. Ta laboratorija za zvuk, ta gluva soba je bila u to vreme najveći projekat na Balkanu, gde su radili za potrebe i firmi, društvenih preduzeća, a bilo je i za vojnu industriju, za proveru, jačinu kvaliteta zvuka, kvaliteta mikrofona, kvaliteta zvučnika i svega ostalog.

Inače, ta gluva soba nije ušla u stečajnu masu kada je ta firma otišla u stečaj zato što u to vreme ti stručnjaci koji su privatizaciju radili u Srbiji, 2000. godine oni su to privatizovali na najgori način, ostali su ljudi bez posla. Ta gluva soba ili ta laboratorija za zvuk je ostala u državnoj svojini, tačnije Elektronski fakultet u Nišu je titular te laboratorije, odnosno te gluve sobe koja sada bi trebalo da se stavi u funkciju.

Moje pitanje je, kada će se ta soba, gluva ili ta laboratorija za zvuk staviti u funkciju zato što je to velika šansa i potreba možda za neke projekte, za neke firme koje rade vezano takve neke stvari i velika je stvar da to ne ostane samo spomenik 80-ih godina jer je stvarno veoma kvalitetno urađeno na najbolji način, gde je u to vreme učestovali Danska država, Nemačka država, gde su iz naše države bili najbolji stručnjaci. Moje je pitanje, kada će Elektronski fakultet u Nišu staviti u funkciju taj objekat zato što je to vlasništvo države Srbije, Ministarstva prosvete? Ukoliko to bude što pre da se tu da mogućnost da mogu ljudi da rade normalno. Ta firma je sada privatizovana, kupili su ljudi, a bilo bi dobro da se to stavi u funkciju. Hvala.

Hvala, gospodine Miletiću.
Reč sada ima Danijela Stojadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ovom prilikom želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije. Očigledno je da vršnjačko nasilje je sve prisutniji problem koji prouzrokuje i kompleksne fizičke, socijalne i psihičke posledice ne samo za decu nego i za porodicu, za školu, a samim tim i za društvo u celini, jer zdrava deca su zdravo društvo.

Svedoci smo takođe ovih dana da se u više škola, u više mesta u Srbiji desilo više dramatičnih slučajeva vršnjačkog nasilja. U OŠ „Petar Petrović Njegoš“ u Beogradu, dečak već sedam godina trpi različite psihičke i fizičke oblike nasilja, a najdrastičnije bio je pokušaj njihovih vršnjaka da ga bace sa trećeg sprata škole. Na ovo nasilje uprava škole nije reagovala niti roditelji dece koja su zlostavljala ovog dečaka.

U srednjoj školi u Barajevu, devojčice su vršile fizičko nasilje nad svojom vršnjakinjom dok je treća osoba to snimala telefonom. Ovaj uznemirujući snimak se našao na svim društvenim mrežama. U ovom slučaju škola je odmah preduzela adekvatne mere, devojčica nasilnik je isključena iz škole.

Treći slučaj aktuelan ovih dana se desio u Pančevu gde su devojčice napale svoju vršnjakinju na putu iz škole gde su dve devojčice zlostavljale svoju vršnjakinju na najbrutalniji način, gađale su je kamenjem, davile kapuljačom i udarale kolenima u grudi i stomak. U ovom slučaju se takođe preduzete adekvatne mere ali niko ne može da snosi odgovornost za ponašanje dece na ulici osim roditelja.

Prilika je da pomenem najdrastičniji slučaj vršnjačkog nasilja koji se dogodio u Nišu pre više godina, čiji je ishod bio fatalan gde je dečak izvršio samoubistvo ne mogavši da se izbori protiv fizičke i psihičke torture vršnjaka. Naravno, naša država preduzima određene mere i aktivnosti, prilagođava se pravni okvir koji treba da doprinese efikasnijoj prevenciji vršnjačkog nasilja, ali ovaj problem je možemo reći problem i izazov 21. veka za sve obrazovne institucije u zemlji.

Nažalost, uprkos svim preduzetim zakonskim i operativnim merama iz navedenim primera koji su se desili u prethodnih desetak dana, zaključak je da su među decom i dalje prisutne i sve izraženiji svi oblici vršnjačkog nasilja, verbalno, socijalno, fizičko, kao i sve prisutno elektronsko preko društvenih mreža. Naravno, postoje pozitivni primeri prevencije vršnjačkog nasilja u mnogim obrazovnim ustanovama, jer u njima postoji dobra i koordinirana saradnja nastavnika, roditelja, dece i ostalih nadležnih službi.

Istakla bih posebno primer novog metoda prevencije koji se koristi u osnovnoj školi "Njegoš" u Nišu, ili primer preventivnih mera koje se sprovode u Savremenoj gimnaziji u Beogradu, gde nisu zabeleženi primeri vršnjačkog nasilja.

Jasno je da vršnjačko nasilje postaje sve kompleksnije i sve prisutniji problem i društvo još nema adekvatan odgovor, tako da ovaj problem zahteva hitnu, sinhronizovanu i dobro planiranu akciju svih relevantnih društvenih faktora, i roditelja i škole i dece i same države.

U tom smislu želim da postavim pitanje predsednici Vlade Republike Srbije - imajući u vidu da problem vršnjačkog nasilja zahteva multidisciplinarni pristup odnosno sinhronizovane mere i aktivnosti i Ministarstva prosvete i Ministarstva pravde i Ministarstva zdravlje, dečije zaštite i raznih socijalnih službi i nevladinog sektora, želim da pitam da li Vlada planira donošenje određenog strateškog dokumenta i sistemskih mera za prevenciju vršnjačkog nasilja, kao i za sprečavanje i ublažavanje posledica koje nastaju usled prisutnosti svih oblika vršnjačkog nasilja među decom i mladima? Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Stojadinović.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Ovih dana u Srbiji je aktivna priča o kvalitetu vazduha i ako je išta dobro u aktuelizaciji te priče dobro je što se pitanje zaštite životne sredine aktivira i što ono dobija na značaju.

Zato želimo da od ministra Nenada Popovića i od premijerke Brnabić zatražimo pojašnjenje vezano za nedavno potpisan sporazum o saradnji u oblasti nuklearne energije između Srbije i Rusije i najave izgradnje nuklearnog centra u Vinči, da nam se pojasni šta tačno taj sporazum podrazumeva, šta će tačno taj centar raditi, ko će u njemu raditi, ko će raditi na njegovoj izgradnji i šta je tačno računica u pogledu benefita za Srbiju u ekonomskom, naučnom, tehničkom i tehnološkom smislu.

Nema spora da je u interesu Srbije da sa Ruskom Federacijom u naučnom smislu sarađuje u oblasti nuklearnih tehnologija i nauka, pogotovo kada je reč o nuklearnoj medici i to je možda od retkih informacija koje su u javnosti dostupne, kada je reč o svrsi tog nuklearnog centra. Svakako vredi pozdraviti ambiciju da sa Rusijom sarađujemo u oblasti istraživačkog rada u nuklearnoj medicini.

Ali, interesuje nas kakav je status ovog sporazuma, obzirom na obaveze države Srbije prema evropskoj Agenciji za nuklearnu energiju, kao delu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, dakle OEBS-a? Iz informacija dostupnih medijima nema tačnih i preciznih saznanja, osim opštih konstatacija da je ovo za Srbiju jako dobro.

Tek je najavljeno potpisivanje daljih ugovora koji svrhu ovog centra treba da definišu i zato sumnja ostaje neotklonjena. Mi imamo Ruski humanitarni centar u Nišu, za čije osoblje se traži diplomatski status kakav ima osoblje NATO-a u Srbiji, a to je vojni savez a ovo je humanitarni centar i zbog toga javnost vrlo često dovodi u pitanje svrsishodnost i namenu ovog centra u Nišu, jer to može da dovede u pitanje proklamovanu vojnu neutralnost Srbije u očima relevantne međunarodne zajednice.

Naravno, podsećam da ukoliko je plan da ova ustanova vremenom preraste u nuklearnu elektranu, a najavljena je izgradnja nuklearnog reaktora u njoj, izgradnja nuklearne elektrane je nešto što mora proći proceduru u Narodnoj skupštini i u ovom domu mora biti odobreno kroz poseban zakon, za čije usvajanje postoji propisan put zakona, koji podrazumeva i javne rasprave i jednu dugu proceduru javne i otvorene debate o svim aspektima ulaganja u nuklearnu energiju, a ponajpre o bezbednosnim aspektima i aspektima životne sredine.

Ne treba da podsećamo da smo iz istorijskih iskustava mogli videti na primeru Černobila kako izgleda partijsko upravljanje nuklearnim postrojenjima i kako to može da se završi. Ne treba da podsećam da i u našoj javnosti imamo raspravu o partijskom kadriranju u Vinči, o rodbinskom i partijskom zapošljavanju i dodeljivanju rodbinskih zarada, a u krajnjoj liniji i u javnom preduzeću Nuklearni objekti Srbije već dugi niz godina imamo direktora u v.d. stanju, iako su zakonske pretpostavke za tako nešto odavno prestale da postoje.

Stoga mislimo da je nužno da ministar Popović dostavi pisana pojašnjenja zainteresovanoj javnosti, sa detaljnim informacijama šta će se tu zapravo dešavati, pogotovo što postoji sumnja u javni interes jednog ovakvog projekta, obzirom da se ista stvar pojavila istovremeno i na ministrovom privatnom veb sajtu. Zato, ponavljam, vrlo je važno znati ko će dobijati poslove na izgradnji i radu ove institucije? Hvala.

Hvala, gospodine Đuriću.
Sada reč ima narodni poslanik Goran Pekarski. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, a zašto ne i Tužilaštvu Republike Srbije, i da pitam da li je neko od pomenutih došao u posed ove knjige pod naslovom "Narod neće", a radi se o političkom profiteru Draganu Đilasu? Ova knjiga je inače veoma laka za čitanje, veoma laka za razumevanje, ali veoma teška za prihvatanje.

Inače, postavio sam pitanje da li je neko uspeo da dođe do ove knjige zato što, evo, svedoci smo, pre desetak dana smo obeležili Dan pobede, odnosno Dan oslobođenja grada Beograda i obeležili smo Dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Isto tako smo obeležili Dan pobede nad nacističkim metodama, ali smo svedoci da su baš u tom periodu neke nacističke metode iz Nemačke 30-ih godina vratile se u Beograd.

Videli smo kako se oko Marka Bastaća okupljaju neki ljudi koji miniraju neke humanitarne akcije, videli smo kako se pale knjige, i baš iz tog razloga sam postavio pitanje da li je neko iz ovih institucija došao u posed ove knjige? Jer, postoji opravdana sumnja da su kopije ove knjige završile negde na lomači. Ova knjiga, kao što sam rekao, bavi se Draganom Đilasom kao jedinkom, a ja bih nekako ovo podelio u dve grupe, odnosno u Dragana Đilasa biznismena i Dragana Đilasa političara.

Inače, 90-ih godina jedan ne tako mladi student žicao je pare za cigare, a onda je krajem 90-ih godina osnovao nekolika firmi i te firme nazvao po nekim starim srpskim izvornim rečima, na ćirilici, pretpostavljam, zato što Dragan Đilas ne zna ni da bekne engleski jezik, što mu je Vuk Jeremić odlično objasnio onda kada mu se smejao u lice dok je Dragan Đilas čitao neke stvari. Ti stari srpski nazivi su „Direct Media“, „Emotion Production“, „Multicom Group“, „Ovejšn advertajzing“.

Inače, te četiri firme su od dolaska DOS-a 2000. godine, do 2003, odnosno 2004. godine, do pojave Borisa Tadića, uspele da ostvare prihod od samo 125 miliona. Kada podelimo tih 125 miliona na četiri dela, na četiri godine, pa na 12 meseci, ispada da je svaka firma ostvarivala prihod oko 6.000 evra, negde oko 600.000 dinara mesečno, po sadašnjem nekom kursu, što, u suštini, nije tako loše za neku dobrostojeću zanatsku radnju.

Međutim, u tom trenutku stupa Boris Tadić na scenu i on izmišlja 11. jula 2004. godine, novo radno mesto, novu funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i na to mesto dovodi Dragana Đilasa, „mladog“ političara, novog političara Dragana Đilasa. U tom periodu, on je ostao na funkciji tri godine. Tri godine je bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije. Sećate se, to je onaj period kada je Dragan Đilas divljao žutom trakom, kada ga je patrola zaustavila i kad je izvređao policajce, kada im je čak i davao vizitkarte da vide ko će ih to ostaviti bez posla kasnije zbog toga što su ga zaustavili. Za takvo ponašanje nagrađen je, pa je posle tri godine otišao na mesto ministra, zadužen za Nacionalni investicioni plan, odnosno ministar za potrošnju para, pošto od investicija ništa nije bilo.

Interesantno je da je Dragan Đilas preduzetnik iskoristio taj period, pa je multiplicirao prihod svojih firmi, sa 125 miliona na 14,3 milijarde. Povećao je prihod 114 puta. Znači, ne 10, ne 100 puta, nego 114 puta na 14 hiljada i 300 miliona dinara. Sad i to nije više bilo dovoljno, nego Dragan Đilas, političar postaje gradonačelnik grada Beograda i od 2008. do 2012. godine, koliko je bio, Dragan Đilas biznismen i to je iskoristio i povećao je prihode svojih firmi za 262 puta.

Koliko je to povećanje? Neka građani uzmu pa pomnože svoje prihode, svoju platu, neka pomnože 262 puta, pa će videti kolika je to drastična razlika u novcu. To je nekih 32,8 milijardi, 32.000 miliona.

Onda nam je čudno odakle sjajna finansijska motivacija za Boška Obradovića i za Marka Bastaća, da Boško obljubljuje saobraćajnme znakove ili da Marko Bastać šeta blato po Beogradu i da se valja u svojoj prirodnoj sredini dok čeprka tamo po onim kockama na Trgu Republike.

Dalje u ovoj knjizi „Narod neće“ piše se i o drugim aferama, oko nabavke tramvaja, oko nabavke „Solaris“ autobusa. Piše se o kući „Velikog brata“ na Košutnjaku, o predškolskoj ustanovi u naselju Altina, o Bus-plusu, o davljenju GSP-a overdraft kreditima, o PKB, o Gradskoj čistoći, o podzemnim kontejnerima, o zgradi Ineksa, pa i o plaćanju, što je veoma interesantvno, panoramskog razgledanja Londona koji je bio jedan od stavki u ceni izgradnje mosta na Adi.

Nadam se da će biti vremena, da ćemo u narednom periodu obrađivati stavku po stavku ovoga što u ovoj knjizi piše, pa ćemo malo građanima predočiti kakav je bio i ko je u stvari Dragan Đilas. Hvala vam.