Kolega Arsiću, da li smem, zaista ovo malopre je bilo poučno, ali dobro.
Gospodine ministre, sloboda kretanja i nastanjivanja je Ustavom predviđeno za svakog građanina i to je nešto što ne može da se uskraćuje. Ni jedan zakon ne može kasnije da ta prava smanji. Međutim, pod tačno određenim uslovima i to je dobro što ovaj zakon predviđa, kada se određenoj osobi koja da nije tih uslova ograničavajućih, imala bi pravo na putnu ispravu.
Da pomenem, ovde se podnosi amandman na član 9. a koji se odnosi na član 35. važećeg zakona, da ne bih opet slučajno neko natrčao i kaže se – naslov iznad tog člana, odbijanje zahteva za izdavanje putne isprave. To ima predviđeno u pet slučajeva kada se putna isprava, ukoliko se podnosilac zahteva za njeno izdavanje nije do tada imao ili je imao pa je ona istekla, neće odobriti. To je ukoliko se protiv određenog lica sprovodi istraga, ako je izrečena uslovna kazna od tri i više meseci, dok se ta kazna ne reguliše.
Zatim, ima ako je međunarodnim aktom zabranjeno određenom licu da putuje, takođe se neće izdati putna isprava i zbog sprečavanja širenja nekih zaraznih ili drugih bolesti, u slučaju regulisanja vojne obaveze.
To su slučajevi kada nadležan organ za izdavanje putne isprave neće odobriti licu koje je tražilo putnu ispravu, ali imamo i novi stav 6. tog člana 9. koji kaže – ako lice već poseduje važeću putnu ispravu koja je oduzeta od strane nadležnog organa radi vođenja postupka, dok postupak traje. Tu je tačka.
Mi predlažemo da se umesto tačke stavi zarez i dodaju reči – zahtev će biti odbačen zaključkom.
Između odbijanja i odbacivanja postoji suštinska razlika. Ako se nešto odbija, znači da nadležni organ, sud, u ovom slučaju Ministarstvo unutrašnjih poslova, meritorno odlučuje o zahtevu. Znači, to jedna misaona operacija, jedna voljna operacija, on odlučuje meritorno i već su ovde zakonom predviđeni uslovi u kojima ne može da dobije i to je tačka.
Ako on već poseduje putnu ispravu, ali se vodi određeni postupak, ovde to staviti u slučajeve kao kad već postoje ograničenja zbog kojih on ne može da dobije putnu ispravu, onda to ne bi bilo u redu.
Pravnički ne bi bilo u radu, tu je i kolega Martinović, on će se sigurno saglasiti sa tim da ovde mora da se doda deo rečenice da bi to bilo potpuno ispravno.
Kada ste intervenisali, gospodine ministre, na član 30. ili član 7. predloga zakona pa ste rekli da ste ostavili mogućnost da građanin prikupi sva dokumenta koja su potrebna za izdavanje putne isprave, kažete ponekad i ovo može da bude brže od države. Mislim da to nije u redu. Kakva nam je država i nije Ministarstvo unutrašnjih poslova nadležno za ovu vrstu javnih poslova, u takvoj situaciji, da i pretpostavlja da će neko to da uradi pre. To može da se nađe za raspisanu nagradu, možda bi se i to desilo, ali u najkraćem roku, ako vi to uradite, onda nema potrebe za tim.
Dalje ste gospodine ministre pričali o ulaganjima u Srbiji. Zamolio bih vas kao potpredsednik Vlade, ovo sada nema mnogo veze sa onim što je vaše osnovno zanimanje kao ministra policije, da malo pokušate da pomognete kao potpredsednik Vlade da ovaj kapital, odnosno ulaganja koja su do sada stizala do Šapca, Loznice, malo produžimo do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte i Krupnja ili možda moramo da oženimo nekog ministra ili da udamo neku gospođu ministra u ta mesta da bi bili zetovi i snajke, da bi onda mogli da računamo na taj kapital.
Ovo je rečeno na jedan, ne bih rekao potpuno šaljiv način, ali na način da bi vi to mogli da zapamtite i da tom delu opština pokušate pomoći u tom smislu. Hvala vam.