Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 71 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 93 narodna poslanika, odnosno da imamo kvorum i da imamo mogućnost da nastavimo naš rad.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika Narodne skupštine. (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ispred poslaničke grupe Stranke moderne Srbije postavićemo pitanje ministarki pravde gospođi Neli Kuburović da nam da obrazloženje zašto u gradovima i opštinama Srbije nema dovoljno notara. Drugim rečima, kada će biti raspisan konkurs za nove notare, odnosno javne beležnike?

Član 15. Zakona o javnom beležništvu propisuje da broj javnobeležničkih mesta po gradovima i opštinama Srbije određuje ministar pravde, koji određuje i da li će i kada će biti raspisan konkurs za nove javne beležnike i takođe kaže da se na svakih 25.000 stanovnik određuje po jedno javnobeležničko mesto na područjima sa većom koncentracijom stanovništva i intenzivnijim privrednim poslovanjem.

U Nišu, primera radi, funkcioniše trenutno četiri notara, dakle četiri javnobeležničke kancelarije, a Niš nema 100.000 stanovnika, nego ima više, duplo više stanovnika. Čak i Novom Sadu, u kom notara ima tri puta više nego u Nišu, skoro ima ih jedanaestoro, opet je broj javnih beležnika nedovoljan.

Broj notara po opštinama i gradovima preciznije se zapravo utvrđuje Pravilnikom o privremenom broju javnobeležničkih mesta i njihovim službenim sedištima i njime je raspisan konkurs bio za pravih 100 javnih beležnika i tu je određen broj notara prema broju stanovnika. Međutim, kako i samo ime kaže, ovaj Pravilnik je privremen i donet je još pre pet godina i tada je u njemu definisan taj neki privremeni broj notara, koji se evo duže vreme pokazuje kao nedovoljan, pa nas u suštini zanima kada ćemo dobiti novi pravilnik ili kada ćemo na neki drugi način dobiti rešenje ovog tekućeg problema koji kači sve građane Srbije, obzirom na obim i širinu ovlašćenja notara i javna obaveštenja koja su njima poverena?

U javnosti se vrlo često izražava i sumnja da se ovo pitanje nedovoljnog broja notara zapravo namerno ostavlja nerešenim na pritisak Javnobeležničke komore kako bi se izbeglo stvaranje konkurencije postojećim javnim beležnicama, jer u mnogim opštinama u Srbiji imamo samo jednog notara, a u mnogima nemamo ni jednog, pa onda notari iz drugih opština pokrivaju i teritoriju onih opština u kojima notara uopšte nema.

Ovo je naravno bitno i za iduću godinu koja je izborna zato što, podsećam, podnosioci izbornih lista će morati da se obrate notarima za prikupljanje potpisa podrške za podnošenje i proglašenje izbornih lista ukoliko odluče da na izborima učestvuju, što će takođe biti jedan od faktora na osnovu kog će se opredeljivati, jer ako bude bilo izborne opstrukcije u vidu nedovoljnog broja notara onda će biti otežano prikupljanje potpisa i svakako će to biti jedan od faktora koji će možda opredeliti političke učesnike u Srbiji da na izbore ne izlaze.

Još jedno pitanje za ministarku pravde jeste zašto Komisija za polaganje pravosudnog ispita postoji samo u Novom Sadu i u Beogradu? Naime, Komisija u Novom Sadu pokriva Vojvodinu, a Beograd pokriva ostatak Srbije.

Ministarstvo pravde nadležno je za formiranje komisija i postavljamo onda pitanje zašto ne bi imalo po jednu komisiju, recimo, u Nišu, jednu u Kragujevcu, jer naravno zainteresovanim diplomiranim pravnicima koji žele da polažu pravosudni ispit otežano je da putuju za Beograd i Novi Sad. To oduzima vreme i to stvara i putne troškove i troškove smeštaja i na neki način mladi pravnici koji nisu blizu područja Novog Sada i Beograda su diskriminisani u odnosu na kolege iz ovih već urbanih centara u kojima postoje komisije za polaganje pravosudnog ispita. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Đuriću.
Sada reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje pitanje je upereno Vladi Srbije, MUP-u, posebno adresirano na BIA.

Naime, ovo smo već kao pitanje hteli da postavimo, ali je lepo što se poklopilo i sa današnjim natpisima u štampi, a pitanje je, obzirom da su meni kolege prevele sa engleskoga i napisali kako se to čita, da ne bih pogrešio, pošto ja engleski ne znam, vezano za firmu „Key connection media“.

Da li će BIA ispitati, vrlo zanimljivo kada se prevede sa engleskog naziv ove firme na sprski rekoše mi da on glasi „ključna veza“, da li postoji ključna veza između 1,4 miliona evra koji su uplaćeni na račun firme „Ki konekšn media“ čiji je jedan od osnivača gospodin Jugoslav Ćosić? Da li postoji ključna veza između toga kako funkcioniše N1 televizija u Republici Srbiji? Kakav je njen programski i urednički stil kada su u pitanju interesi Republike Srbije?

Naime BIA, po meni, treba da proveri sledeću stvar – da li su sredstva koja su uplaćena iz Albanije na „Ki konekšn mediu“ stigla prvo sa Kosova i Metohije, tako da je praktično iz Albanije taj novac samo reemitovan na žiro račun „Ki konekšn medie“? Vrlo zanimljivo da je ostatak sredstava uplaćen od strane američke ambasade.

Posebno što treba da bude zanimljivo jeste i Poreskoj upravi i poreskoj policiji, a to je neevidentiranje transakcija sa ovog preduzeća na fizička lica, gospodina Jugoslava Ćosića i još jedno drugo lice čije ime ne želim da pominjem, ali državnim organima će to biti vrlo jednostavno da utvrde.

Gospodo draga, došlo je krajnje vreme da mi prestanemo da zatvaramo oči pred istinom i očekujem apsolutno odgovor da li postoji direktna veza između programske politike, odnosa prema „Srpskoj listi“, istupima na televiziji N1 i svemu tome, da li postoji nekakva ključna veza o novcu koji je preko Kosova, koji je sa Kosova i Metohije preko Albanije stigao u preduzeće „Ki konekšn media“? Kao građani Republike Srbije imamo pravo na jasan, precizan i tačan odgovor, jer od istine nema razloga da iko beži.

Možda bi usput BIA mogla da se pozabavi i sa sledećim činjenicama, a to je da se nešto jako čudno dešava u preduzeću „Telekom“. Naime, dešava se u poslednjih godinu dana da kablovska veza prema korisnicima, pogotovo u Beogradu i određenim stambenim zgradama bude fizički prekinuta, da danima niko iz „Telekoma“ ne reaguje, ne dođe na lice mesta, a onda se pojave iz SBB-a koji im ponude usluge i u najkraćem mogućem roku oni postanu pružaoci usluga umesto „Telekoma“.

Možda ovo sve ne bi bilo zanimljivo kada ne bi bilo činjenice da ljudi koji su odgovorni za pravovremeno reagovanje u „Telekomu“ jedan po jedan polako ne prelaze i postaju zaposleni u SBB-u.

Ovo možda jeste krajnji trenutak da se ova Pandorina kutija razreši, utvrdimo kako sve ovo funkcioniše, da li je reemitovani novac iz Albanije, sa Kosova i Metohije preko Albanije imao direktnog uticaja na neistine koje iznose N1 televizija i oni koji je prate i očekujemo odgovor u najkraćem mogućem roku, jer bezbednost Srbije je očigledno izuzetno ugrožena. Hvala.

Hvala gospodine Komlenski.
Reč ima narodni poslanik Olena Papuga. Izvolite.

Hvala predsedavajući, poštovane kolege, iskoristiću svoju mogućnost koju mi daje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, tako da ću govoriti na svom maternjem jeziku koji je rusinski, a vi se malo, malo ćemo se u ovom momentu osećati kao u evropskom parlamentu, kome težimo, i pokazati da možemo i mi da budemo evropski parlament.

Prvo pitanje postavljam ministru prosvete, Mladenu Šarčeviću, zašto do sada do novembra nije reagovao na to da učenici, pripadnici nacionalnih manjina nemaju udžbenike, nego je za to okrivio nacionalne savete nacionalnih manjina da su za to krivi?

Odgovorno bi bilo kada bi ministar proverio da li njegovo ministarstvo na vreme daje odobrenje za štampanje udžbenika, što nije slučaj i ministarstvo veoma kasni u tome, kao i zašto do sada nije opomenuo ni jednom u nekoj svojoj izjavi ili u nekom nastupu niskotiražne izdavače, kao što je na primer „Klet“ da do danas nisu izdati udžbenici, a već je novembar?

Prošle godine se desilo to da do aprila pripadnici nacionalnih manjina prvi i peti razred osnovne škole, koji prošle godine su išli po novom programu nisu dobili udžbenike.

Proverila sam u Nacionalnom savetu Rusina, gde sam član, da je Nacionalni savet postupio po svim normama, da je ispoštovao vreme koje daje zakon. Dakle, našao je prevodioce, lektore, sve moguće uslove je dao i udžbenici su prevedeni, pojedini od njih, još 5. jula. Tako da, to okrivljavanje ministra Šarčevića za to da udžbenici nisu izašli, okrivljavanje za to nacionalnih saveta je veoma pogrešno.

Ja sam narodna poslanica u Skupštini Republike Srbije još od 2009. godine i počela sam još tada da se borim za to, odnosno da postavljam pitanja zašto nacionalne manjine nemaju udžbenike. Prošlo je već deset godina, mi i dalje imamo isti problem.

Mislim da je za to odgovoran ministar Šarčević i na njemu je da ispravi tu nepravdu, da opomene izdavače. U tom slučaju, ja mislim da „Klet“ najviše radi udžbenike za nacionalne manjine, kao niskotiražne. Dakle, molim ministra da se to ubrza.

Drugo pitanje postavljam ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Branislavu Nedimoviću, koji je 7. novembra posetio moje selo Ruski Krstur i kao najveći problem je istakao problem krsturske hladnjače „ABC fud“ i rekao je da taj problem mora da se brzo reši.

Ta fabrika se nalazi u predlikvidacionom postupku. On je takođe rekao da će taj problem on rešavati, pa me zanima šta ministar misli da uradi sa tom fabrikom zato što već 10 godina radnici nisu dobili platu? Svi oni koji su dovodili sirovine nisu dobili platu, oštećeni su mali akcionari itd.

Početkom septembra ja sam o tome jedan dopis, o svemu tome šta se dešavalo u tom kombinatu „1. Maj“, da tako kažemo, koji je pod svojom kapom imao i hladnjaču „ABC fud“, ja sam o tome pisala predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, zato što sam jednom i u tim pitanjima Vladi diskutovala o tome sa njime. Njemu je takođe bilo čudno kako jedna fabrika povrća može da propadne u sred Vojvodine.

Tako da sam od njega dobila dogovor da je poslao resornim ministarstvima, sudovima itd, nalog da reaguju i da vide šta se dešava u tom predlikvidacionom postupku hladnjače „ABC fud“.

Privatizacija ove fabrike je počela 1990. godine po starom zakonu, a posle 2000. godine privatizacija je završena po novom zakonu. Većinski vlasnik je bio Efgenija Trendlimasov sa Kipra, koja ne samo da je uništila ovog giganta, nego je uništila i celo selo.

Predlikvidacioni postupak je počeo 2012. godine i o tome šta se dešavalo u toj fabrici ja sam pisala predsedniku Vučiću. Mislim da će reagovati kao što će reagovati valjda i ministar Nedimović, koji je obećao da će nešto novo da se desi u toj fabrici.

Tako da, još jednom kažem, zanima me šta planiraju da se učini u ovoj fabrici „ABC fud“ da možda na neki način i nateraju Sud u Somboru da konačno posle deset godina nešto počne da radi, a i da bi resorna ministarstva pomogla selu i da na neki način ožive fabriku koja već postoji?

Dakle, tu nisu potrebne nikakve investicije, ulaganja. Možda krečenje i zapošljavanje novih radnika i da se počne sa radom u jednoj fabrici povrća u Republici Srbiji.

Zahvaljujem, lep jezik.
Reč ima Danijela Stojadinović. Izvolite.

Hvala.

Poštovani narodni poslanici, danas je 14. novembar, danas su Sveti Vrači Kozma i Damjan, lekarska slava. Želim da svojim kolegama lekarima i svim medicinskim radnicima u Srbiji čestitam slavu, poželim ličnu sreću i profesionalni uspeh, da se držimo Hipokratove zakletve i brinemo o zdravlju naših građana.

Pošto je danas i Svetski dan borbe protiv dijabetesa, tim povodom bih postavila pitanje ministru zdravlja.

Naime, dijabetes je hronični sistemski poremećaj metabolizma, čija je posledica trajno povećan nivo glukoze u krvi. Uglavnom je naslednog karaktera. U Srbiji od ove bolesti, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, do 2017. godine imamo podatak da boluje preko 700.000 osoba. To je podatak za dijagnostikovane pacijente. Smatra se da je taj brojka, nažalost, mnogo veća.

Dijabetes je sve češća bolest i kod dece i kod mladih, prisutna je u celoj našoj populaciji. O tome koliko ova bolest otežava život i radnu sposobnost kod obolelih, dosta se govori i u struci i u javnosti. Medicinska struka se kod nas i u svetu time bavi jer je i na svetskom nivou ova bolest sve rasprostranjenija. Osobe obolele od dijabetesa nailaze na velike prepreke u suočavanju sa raznim vidovima diskriminacije, posebno u školama, kada govorimo o mlađoj populaciji, a i brojni su primeri da osobe koje boluju od dijabetesa budu odbijene za kredite u bankama ili poslodavac odbija da ih zaposli.

Smatram da bi kao društvo trebalo da odgovornije pristupimo ovom zdravstvenom problemu velikih razmera, da mnogo više radimo na edukaciji osoba koje imaju dijabetes, ali i sa socijalnom sredinom, kao i na prevenciji onih koji su u riziku ili generalno zdravih osoba, da ne dođu u stanje dijabetesa.

Danas u doba digitalne ere i globalizacije u velikoj meri je olakšano raditi na tome, za razliku od perioda od pre samo par decenija. Tome u prilog ide i akcija ovih preventivnih pregleda koje sprovodimo u celoj Srbiji.

Imajući u vidu da postoji Nacionalna strategija zdravstvene zaštite lica sa šećernom bolešću, koja važi do 2020. godine, sa ciljem da i na ovaj način skrenemo pažnju na obolele od ove bolesti, želim da pitam ministra zdravlja da li se već prepoznaju efekti sprovođenja aktuelne strategije? Da li se prepoznaju problemi i predviđaju mere zaštite i prevencije za naredni period i koje se mere predviđaju za sprečavanja diskriminacije obolelih od dijabetesa, posebno dece u školama i radno sposobnih dijabetičara, kada znamo, nažalost, i za pojave diskriminacije prilikom zapošljavanja? Hvala.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, tendencija u Srbiji još od mafijaškog puča 2000. godine jeste veoma aktivno delovanje nevladinih organizacija. Dakle, to su strane agenture koje su 90-ih godina otvoreno radile protiv naše zemlje, koje su podržavale bombardovanje, koje su podržavale mafijaški prevrat, obilno finansirane iz inostranstva, to nije nikakva tajna.

Postoje u svim dostupnim dokumentima podaci o tome na koji način su se te organizacije finansirale. I, već 19 godina posle toga, obilno se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. To je dosta povećano u poslednje vreme, negde više od 10 milijardi dinara na godišnjem nivou se izdvaja za finansiranje nevladinih organizacija. Naravno, ima tu i nekih drugih nepolitičkih organizacija, udruženja veterana i drugih. Ali, primarno su ovi koji se i dalje finansiraju iz inostranstva, kao što su Fond za otvoreno društvo, kao što su Helsinški odbor, kao što su Fond za humanitarno pravo, organizacije koje otvoreno rade protiv našeg naroda, protiv naše države i za to su finansirane iz budžeta Srbije.

Šta će da uradi Vlada Republike Srbije po tom pitanju, pogotovo imajući u vidu da kada pogledamo neke medije koji otvoreno podržavaju Vladu, vidimo da su u stvari i ti predstavnici nevladinih organizacija među našim najvećim neprijateljima? Pa, kako su oni neprijatelji ako ih država Srbija finansira iz budžeta?

Vlada Republike Srbije bi trebalo da napravi regulativu po tom pitanju i da se ugleda na dva potpuno drugačija sistema, dve drugačije zemlje koje su međusobno spoljno-politički suprotstavljene, SAD i Ruska Federacija. U obe zemlje predstavnici nevladinih organizacija koji se finansiraju iz inostranstva se označavaju i u svojim medijskim nastupima i bilo gde drugo kao agenti stranog interesa, zato što oni to i jesu. Dakle, njihov zadatak ovde jeste da predstavljaju interese onih zemalja koje ih plaćaju.

Šta će Republika Srbija da uradi po tom pitanju? Dokle više i da li je normalno da Republika Srbija iz budžeta plaća više od deset milijardi dinara godišnje rad tih organizacija? Podsetiću vas, to su i „Žene u crnom“. To su nevladine organizacije čije su glavne teme nezavisno Kosovo, velikosrpska agresija na Hrvatsku, srpski genocid, tj. genocid koji su počinili Srbi u Srebrenici, da su Srbi u stvari sami zaslužili bombardovanje, da su Srbi primitivni i glupi i sve ostalo. To su teme koje država Srbija plaća. Čak smo imali i jednu apsurdnu situaciju da gradski odbornici, bivši ministar, pripadnici SNS, otvoreno podržavaju održavanje festivala „Mirdita“, promocija kosovske kulture u centru Beograda. To država Srbija plaća.

Dakle, ne samo skandalozno, nego i antidržavno. Vlada Republike Srbije bi trebalo da se na neki način od toga zaštiti, a ne da to finansira.

Videli smo još jednu situaciju prekjuče u Narodnoj skupštini, da kada te nevladine organizacije, konkretno, jednu koju kontroliše Džordž Soroš, prave ovde susrete između političkih stranaka opozicije i vlasti. Tada prozapadne političke stranke i vladajuće stranke potpuno zaborave sve svoje razlike, potpuno zaborave šta su jedni drugima rekli i za manje od 24 sata Soroš ih sve sazove na sastanak, pa čak i potpredsednik Skupštine prekida i pravi pauzu 15 minuta ranije nego što je to predviđeno, zato što je jedan od pozvanih bio i ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade.

Dakle, nevladina organizacija saziva naše ministre kao da su oni zaposleni u toj nevladinoj organizaciji, kao da su oni tu neki radnici, a ne da su ministri i da predstavljaju Vladu Srbije, pa ko god to bio.

Zaista, jedno rešenje koje treba da bude na dobit, na opštu korist i na dobit naše države jeste da konačno kažemo šta je šta, da kažemo šta je strana agentura, šta su njihovi ovde zadaci, a ne da pod okriljem neke istine, po njihovim rečima, ili objektivnosti, mi ovde imamo strani interes koji je predstavljen kao nevladina organizacija.