Moram da podelim mišljenje sa vama poslaniče Komlenski, oko nečega što se desilo mimo moje volje. Još 2015. godine pre vremena donesen Zakon o liberalizaciji autorskih prava i konkurenciji udžbenika.
To je dobra agenda, ali je preuranila. Mnoge stvari nisu uređene pre toga. Mi smo prvo imali taj zakon o udžbenicima koji je donet i koji se nije pokazao dobrim. Čak je doneo neke loše stvari. Postojao je cenzus od 5%, pa su mnogi izdavači, čak i Zavod za udžbenike ispali ispod cenzusa. Nije uveo standarde za digitalne udžbenike, niti se iko bavio tom temom, a ozbiljne zemlje sveta su to uvelike radile. Postojali su master planovi po na četiri godine da se to desi.
Da bi se uvela konkurencija udžbenika, mora se urediti nastavni plan i program, odnosno nacionalni okvir plana i programa. Mi smo to naknadno uradili, pa smo i menjali zakon 2017. godine, jer nismo mogli zbog evropski agendi da to sada potpuno poništimo. To je problem. Zavod za udžbenike je imao svoje lične kadrovske probleme, nije shvatio trenutak da je morao kvalitetom da se izbori na tržištu i nije shvatio da mora da plati bolje recezente.
Ono što mnogi ovde imaju lošu percepciju je da su stranci uzeli posao. Domaće kompanije, strane, kao što znate to kapital ne prepoznaje. Recezenti su domaći, nastavni plan i program je domaći. Mi smo pre nepunih godinu formirali jedinicu u Zavodu za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja kao nezavisno telo koje se bavi ovim poslom. Ministarstvo je samo naručilac, jedan birokratski aparat koji ne bi trebao da se meša u struktura ovoga o čemu pričamo.
Međutim, mi se stvarno mešamo. Formirali smo jedinicu za nacionalna pitanja, za nacionalne predmete koja ima za cilj da ujednačimo ono što treba da se uči u Srbiji kada su u pitanju nacionalna istorija, nacionalna geografija, jezik, kultura, književnost, kako za Srbiju, tako i za Republiku Srpsku. Nadamo se sutradan i za druge regije gde žive Srbi u većini, ali smo napravili posebne planove i programe za srpsku dijasporu.
Na tome se dosta uradilo. Naravno ima još dosta posla. Neću da branim priču da ne treba da bude konkurencija udžbenika, iz dva razloga. Pitanje kvaliteta udžbenika i kvaliteta nastave je najzad ova Vlada otvorila, kroz sve reformske procese. Ako smo bili ponosni da se pre par meseca na sajmu u Frankfurtu gde su bili izloženi digitalni udžbenici, Srbija pojavila sa srebrnom medaljom za udžbenik biologije 5. razred. Trenutno smo bili na promociji premijerka i ja. Takođe, od prvog do četvrtog udžbenik za likovnu kulturu je dobio zlatnu medalju. To su neki manji izdavači ili veći.
Znači na nama je da osnažimo Zavod i da u sledećem koraku bukvalno nateramo izdavače milom ili silom. Milom je da ih zamolimo da pogledaju kreativnije nastavne planove i programe nacionalnog značaja i da oni budu istim obimom shvaćeni po ozbiljnosti. Ako govorimo o Holokaustu, ako govorimo o Prvom svetskom ratu, ako govorimo o onim bitnim temama za nacionalnu istoriju, ne mogu biti predstavljeni sa dva prsta na jednoj strani. O tome govorimo.
Plan B, da sednemo i donesemo zakon koji je malo retrogradan i da ponovo vratimo posao Zavodu. Mislim da će plan A da odradi svoje i mi ćemo tražiti da je 95% prepoznatljivih tema na isti način obuhvaćeno. Pošto škole biraju udžbenike kod istog izdavača, znači, jedan, dva udžbenika, neće biti bitni toliko školi, koliko izdavačima, puta hiljade škola. Tako da će kod njih ekonomski interes sigurno da bude vrlo prisutan i na tome radimo. Vrlo brzo ćemo to da uradimo. Ja sam nedavno bio predstavnik delegacije Srbije kada je u pitanju izrada jedinstvenog evropskog udžbenika istorije, gde mi sada imamo ozbiljnu temu da savremenu istoriju neko ne prikaže na način kako nama ne odgovara. Da ne stoji da smo mi vodili osvajačke ratove, da se izborimo da naukom uđemo u taj proces i proceduru, pa ako smo u tom stanju da se borimo u Evropi, ostaje obaveza da to uradimo u Srbiji.
Mislim da ovi zakoni koji su doneti nas ne sprečavaju da budemo operativni, da insistiramo na onome što je nacionalna vrednost, a sa druge strane, sam rezultat svega ovoga o čemu govorimo će se videti kroz dve godine kada se završi reformski ciklus osnove i srednje škole, kada uvedemo malu i veliku maturu kao ekstremno ocenjivanje i kada vidimo onda ukupnu analitiku koja ustanova je radila bolje, koja lošije, koji su faktori doprineli boljim rezultatima, naravno i faktor udžbenik. Onda dovodimo u pitanje jednu veliku temu koju ne bih danas otvarao, a to je šta je korupcijom. Tu ima ogroman prostor moguće korupcije.
Znači, mi sada možemo da lovimo samo pojedince gde ćemo inspekcijom da utvrdimo i da pokrenemo čak i krivično gonjenje. Tu stvarno, kao advokat znate o čemu pričam, jer to je kao i svaki lek ima svoj kontra produkt. Mislim da smo blizu toga da polako utežemo priču da smo vidljivi, da insistiramo na nacionalnim vrednostima i u zemlji i tamo gde treba u regionu i šire, a da ovo polako utičemo na izdavače, da utičemo na izdavače da oni nacionalni deo očuvaju, da poštuju ovo što je zahtev države, jer to rade druge države, to nije ništa specifično. To radi jedna Švajcarska, radi jedna Južna Koreja, rade ozbiljne zemlje, zovu to svojim naukama. Tako da mi kada budemo uveli srpsku nauku znamo tačno šta to govori i znači.
Kada budemo govorili o kvalitetu, ostaće onda strašno veliko pitanje zašto direktor škole uzima izdavača koji je najskuplji i po kojem postižu lošiji rezultate, tada možemo da priču dovedemo do kraja. Vraćam se na početak diskusije, zato mislim da je cela priča mnogo rano ušla 2015. godine, iako je bilo realno da je ušla 2020. godine, 2021. godine. Hvala.