Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, evo, ja sam sad čuo za institut nameštenih nabavki…
(Miljan Damjanović: Tendera.)
… Ili tendera, svejedno. Ja mislim da je to krivično delo, nikako ne može da bude institut. To prvo da raščistimo odmah.
Druga stvar, javne nabavke malih vrednosti, isti je postupak kao i za svaku drugu javnu nabavku, samo su nešto kraći rokovi oglašavanja i prikupljanja ponuda, tako da i to ne može nikako da bude predmet zloupotreba, osim da ne bude pod udarom zakonom predviđenih sankcija.
Međutim, ovo što stalno ide jedna priča, a to je da je Vlada Republike Srbije namestila posao koji se smatra javnim radovima na izgradnji Moravskog koridora. I cela priča se vrti oko toga da je ministar Zorana Mihajlović namestila taj posao.
Koliko je meni poznato, ministarstvo u ovom slučaju ne može da učestvuje bez Vlade Republike Srbije. Znači, ministarstvo može da vodi pregovarački postupak, ali pre toga mora da ima saglasnost Uprave za javne nabavke, pa kad završi pregovarački postupak, da o tome obavesti Vladu Republike Srbije, Vlada Republike Srbije da donese posebnu odluku i da na osnovu te posebne odluke ovlasti nekog ministra ili potpredsednika Vlade da potpiše ili predsednika Vlade da potpiše jedan takav ugovor.
Na kraju, ako je to međudržavni sporazum, što u ovom slučaju nije, saglasnost bi morala da da i Narodna skupština.
To je ceo jedan postupak da bi neko mimo, odnosno primenjujući samo jedan deo Zakona o javnim nabavkama, mogao da dobije posao u pregovaračkom postupku, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.
Sad, da li neko hoće da mi kaže da je, evo, ovde ovlašćen predstavnik predlagača, Vlade, gospodin ministar Zoran Đorđević korumpiran i da je učestvovao u jednoj takvoj prevari? Hoće li neko da mi kaže i da me ubedi da je predsednik Vlade, gospođa Ana Brnabić, kriminalac koji je učestvovao u jednom ovakvom postupku? Da ne nabrajam redom sve ministre.
Ovde je u pitanju samo jedna želja da se na osnovu političkih poena, što je legitimno pravo, ali legitimno pravo je i da mi odgovorimo i da objasnimo šta je istina, steknu određeni politički poeni.
Nemam ništa protiv toga, ali imam da kažem tu potrebu da odgovorim da to nikakve veze nema sa istinom.
Druga stvar, zasnivati tu svoju teoriju na osnovu ponude koju je dala neka druga kompanija, kad nije čak ni vođen pregovarački postupak, i da je navodno ta ponuda jeftinija za 300 miliona evra, moram da kažem da u svakom postupku, pa i u pregovaračkom, postoji specifikacija javnih radova koji treba da se izvrše i da na osnovu te specifikacije radi se procena vrednosti javnih radova, a na osnovu procenjene vrednosti javnih radova pozivaju se kompanije koje mogu, pozivaju se sve koje žele, naravno, da učestvuju u tim javnim radovima.
Sad da li zaista neko veruje da, pored čitave jedne ovakve procedure koja se sprovodi, može da se dodeli posao koji je skuplji, verovali ili ne, za 300 miliona evra. Ja zaista u to ne mogu da poverujem. Nije u pitanju tri, nije u pitanju 13, u pitanju je 300 miliona evra, pa postavljam pitanje, kada neko nešto tako kaže, da li može da zamisli šta je to 300 miliona evra?
Druga stvar, takođe kroz ovu diskusiju se sprovodi jedna kampanja, kažem opet, legitimno, ali moramo da odgovorimo da niko još nije postavio pitanje – da li je u toj prvobitnoj ponudi, koja je data pre četiri ili pet godina, bilo uređivanje korita reke Morave i njenih pritoka?
Sad postavljam još jedno drugo pitanje – da li neko stvarno normalan može da pravi auto-put, a da ga ne obezbedi od poplava, od poplava koje su bile tu, jer to je plavno područje? Ja mislim da je to možda moglo za vreme bivšeg režima, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, tad je bilo sve moguće, da se pravi auto-put iz njive u njivu, s tim da se neka druga njiva preskoči, jer nije završen postupak eksproprijacije.
Dalje, čitava jedna fama se napravila oko te eksproprijacije. Ko vrši eksproprijaciju? Eksproprijaciju vrše lokalne samouprave na osnovu odluke o javnom interesu. Postoji i zaštita, naravno. To je sudska zaštita, ali se obavezuju i svi drugi organi u tom postupku, postupku eksproprijacije, da budu efikasni i da na vreme donose odluke ili presude.
Sad neko kaže – pravićemo auto-put, a nećemo da uredimo korito reke Morave, pa, ne daj Bože, još dok budu ti radovi da to sve bude poplavljeno i odneto vodom. Hajde da vidimo da li je ta ponuda, ekskluzivna ponuda, za koju neko tvrdi da je i povoljnija, predviđala i uređenje korita reke Morave.
Dalje, hajde da vidimo, nije u pitanju samo izgradnja auto-puta, koji je preduslov za ekonomski razvoj tog dela Srbije, nego valjda kroz izgradnju tog auto-puta zaštitićemo i poljoprivredno zemljište i naselja koja se nalaze pored auto-puta, odnosno, rešićemo višedecenijski problem koji imaju naši građani na toj deonici auto-puta. Ja sad postavljam pitanje – da li neko zaista misli da je to besplatno? Ne možete tek tako, odokativnom metodom, da procenjujete da li je nešto zloupotrebljeno ili nešto nije itd.
Ko vrši procenu radova? Valjda preduzeća koja za to imaju odgovarajuće i licence i bave se projektovanjem takve vrste radova. Ne moraju da budu državna. Imamo i CIP, ali ne mora da bude državno.
Na kraju, sve to treba da bude i predmet rada DRI koja će da obavesti Narodnu skupštinu da li je dobro urađena procena vrednosti radova i da li je novac zaista potrošen u onom obimu kao što bi to trebalo.
Još jedna stvar. Tu je i sud koji daju građani da li je to zaista tako ili nije, da li to njima zaista treba ili ne treba i da li je, kao što to neko priča, otet novac od građana Srbije. Nije ništa oteto, sve se vidi. Znači, može svaki poslanik, svaki građanin može, bukvalno, da vidi kako se novac troši.
Hajde da pravimo uporedno sa nekim drugim deonicama, ne mora u Srbiji, ne mora ni u Hrvatskoj, evo, da pravimo uporedne cene sa auto-putevima i sličnim radovima koji su rađeni u zemljama zapadne Evrope. Kad nam odgovara zapadna Evropa je dobra, po nekima, kad ne odgovara, onda je zla, nameće nam rešenja, nameće nam Zakon o javnim nabavkama itd.
Samo ja još jedno pitanje da postavim – ako neko naše preduzeće želi da učestvuje u postupku javnih radova u nekoj drugoj zemlji, da li je ono to može i da li će da bude sposobno ako ne radi po sličnom ili istom zakonodavstvu koje je u toj zemlji? Hajde onda da ne donosimo takve zakone da sprečimo naše kompanije, koje imaju želju da radne negde u zemljama EU, da ne rade zato što ćemo, eto, da usaglašavamo naše zakonodavstvo. Manite se te priče više. U to više niko neće da poveruje. Možete nastaviti, to je vaše legitimno pravo, ali kad se sve to bude završilo, pitajte građane šta misle o tome, ali nemojte da se krijete tada iza „Behtela“ ili nekog drugog, nego ih zaista pitajte da li im je to bilo potrebno, da li im je bolje i da li smatraju da je novac iskorišćen na pravi način.
