Ovde je ključno pitanje, gospodine ministre, iako direktno to ne reguliše ovaj zakon, ali je svakako vezan za Zakon o imovini, da se reguliše pitanje stvarnih vlasnik državne imovine.
Vi ste rok koji ste odredili pre tri godine, koji traje do 31. decembra ove godine, dakle još 11 dana, produžili do 2020. godine. Zašto? Zato što niste uspeli da popišete svu državnu imovinu.
Preko 700 javnih preduzeća, preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave, gradovi i opštine, kao i Republička direkcija za imovinu, nisu izvršili popis od gotovo pet miliona jedinaca u Srbiji i onda se postavlja pitanje – koliki je godišnji gubitak, da ga znaju građani, države Srbije od toga? Najmanje od 500 do 600 miliona evra. Šest stotina miliona evra od carina, šest stotina miliona evra od ne popisane, neiskorišćene imovine. Kakva je kazna? Kakva je sankcija za poljoprivredno zemljište, za stambene jedinice, za poslovni prostor? Nikakva.
Kako je moguće da za tri godine pogledate… Evo pođite od velikih gradova. Šta su uradili veliki gradovi? Ja sam iz Kragujevca. Dođite u Upravu za imovinu grada Kragujevca. Odgovorno vam tvrdim da unazad sedam, osam godina niko ozbiljno nije pristupio tom poslu, odnosno posao je počeo da radi tadašnji načelnik Uprave za imovinu koji je u međuvremenu otišao u advokate, jer ga je oterao Radomir Nikolić, te se ozbiljno bavi time. Šta mi imamo kao grad od zemljišta? Šta javna preduzeća, Javno stambeno preduzeće, koliko ima stanova, ko koristi te stanove?
Prvo što smo uradili u opštini Zemun kada smo došli na vlast 1996. godine jeste da smo popisali svu tu imovinu – 750 stanova, nekoliko hiljada parcela, gde su izgrađena posle velelepna naselja, gde je kasnije na tom zemljištu izvršena parcelizacija, a ovako godine prolaze, imovina neiskorišćena i neiskorišćena mogućnost ljudi, pre svega, mladih ljudi koji bi tu uzeli nešto da rade.