Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.

Hvala.

Poštovani ministre, poštovani oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, moram malo da se osvrnem i na ovu raspravu koju smo imali do pre nekoliko minuta i da stvarno kažem da je gospodin Martinović onako na jedan briljantan način izneo jednu istorijsku retrospektivu svega onoga što se događalo, da, obojica. Bilo je to sjajno i lepo slušati. S tim što ću se ja fokusirati na ono što se događa danas i ono što jeste budućnost Srbije, imajući u vidu ovo što je profesor Šešelj komentarisao u odnosu na položaj vojske, u odnosu na ono što je definisano i hoće da se definiše u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, a odnosi se na politiku neutralnosti, odnosi se na greške, pogotovo političke, ne onoga što je radila vojska tadašnje SRJ i Državne zajednice Srbije i Crne Gore posle 2000. godine, odnosi se na poštovanje i insistiranje na poštovanju Rezolucije 1244.

Tu ću se referisati i na ono što se događa danas kada je u pitanju spoljna politika zemlje i uloga naše Vojske i Ministarstva odbrane u pomoći i podršci da naša geopolitička pozicija bude mnogo bolja i da na bolji i kvalitetniji način pokušamo da odbranimo naše nacionalne interese.

Ja ću se vratiti na taj period između 2000. i 2012. godine. Profesor Šešelj je potpuno u pravu da se u tom smislu i u tom periodu ništa nije uradilo, niti smo imali konkretne poteze na polju političkog insistiranja kod donosioca odluka na globalnom nivou da se ta Rezolucija poštuje, pogotovo u smislu da je nekoliko stotina vojnika tadašnje Vojske SRJ moglo da bude prisutno na teritoriji Kosova i Metohije, da štiti naše crkve, da štiti naše manastire i, naravno, da samim svojim prisustvom mnogo uradi na tome da srpski narod koji je ostao na teritoriji Kosova i Metohije bude mnogo bezbedniji i da može normalnije i bolje da živi.

Isto se dešava i u periodu od 2008. godine, kada u februaru mesecu privremene institucije na Kosovu i Metohiji proglašavaju tzv. nezavisnost Kosova. Već u roku od nekoliko dana nekoliko desetina država priznaju tzv. nezavisnost Kosova.

Dolazimo u tu situaciju da 2012. godine, kada na izborima pobeđuje Srpska napredna stranka, kada sadašnji predsednik Aleksandar Vučić postaje ministar odbrane, preko 100 zemalja priznaje tzv. nezavisno Kosovo. Analizirajući tu situaciju i ono što se dešavalo u periodu između 2000. i 2012. godine, posebno u periodu između 2008. i 2012. godine, tvrdim da pola od ovih zemalja, a bilo ih preko 100, je priznalo tzv. Kosovo isključivo iz razloga neaktivnosti naše države, naše vlade, našeg predsednika Vlade i predsednika države i pogotovo ministra spoljnih poslova, zbog toga što ništa nisu radili, zbog toga što nikakvu ideju nisu imali kako da odbrane srpske nacionalne interese i to tzv. Kosovo.

Meni je žao da kažem, ali od 2000. do 2012. godine svakim novim danom dobijalo je novu mogućnost i novi prostor manevarski da bude još nezavisnije od Srbije i ono što je najgore da dopustimo to da dobije veću podršku u međunarodnoj zajednici i na globalnom nivou.

Kakva je situacija danas? Kakva je situacija danas kada se predsednik Republike svakodnevno, posvećeno bori za srpski narod i odbranu legitimnih interesa Srbije na Kosovo i Metohiji? Evo, 17 država je samo u proteklih godinu i po dana suspendovalo, odnosno otpriznalo priznanje tzv. Kosova.

Sve te zemlje zaslužuju da ih danas na sednici parlamenta, ali ne danas, nego uvek pominjemo. To su: Republika Nauru, to je Gana, to je Togo, to je Centralnoafrička Republika, to je Republika Palau, Madagaskar, Solomonska ostrva, Lesoto, Surinam, Grenada, Unija Komora, Burundi, Komonvelt Dominika, Sao Tome i Principe, Liberija, Gvineja Bisao i Papua Nova Gvineja.

Siguran sam da predsednik Vučić priprema još takvih poteza i da ćemo imati u bliskoj budućnosti još povlačenja priznanja tzv. Kosova. To je ono što suštinski čini jednu državu ozbiljnom državom. To je jedno ozbiljno liderstvo i jedna ozbiljna borba i znanje o tome šta su nacionalni interesi, kako se suverenitet i teritorijalni integritet jedne države brani. Dakle, brani se na ovakav način.

Kada je u pitanju neutralnost zemlje, moram da prokomentarišem, jer je bilo govora o tome da Srbija treba da se okrene mnogo većoj saradnji sa Ruskom Federacijom, da čak postane i članica ODKB-a. Mislim da je trenutna pozicija Srbije i pozicija u vezi neutralnosti onoga što je definisano u samim strategijama, ono što jeste najbolje za Srbiju, i to je i sam ministar u svom govoru lepo rekao – jeste, više će da nas košta, jeste, više ćemo da se borimo svakodnevno za tu neutralnost, a kad se nismo borili? Kada su nas te velike sile, na kraju kada malo analiziramo istoriju, hajde da se ne vraćamo daleko, ali od početka 19. veka, kada su nas ostavljale na miru, počevši od Otomanske imperije, Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, Balkanskih ratova i svega onoga o čemu su kolega Martinović i prof. dr Vojislav Šešelj govorili tokom njihovih nastupa?

Ono što je najbolje za našu zemlju je da insistiramo na tome da se nikome ne zameramo, da ne ulazimo i da ne prednjačimo u podršci velikim silama pri velikim obračunima. Ja ću vas samo podsetiti na sliku od pre nekoliko meseci, na ono što se, nažalost, desilo jednom dobrom narodu koji, evo, vekovima ne uspeva da ima svoju državu. To su Kurdi. Kurdi na severu Sirije koji su u toj svojoj podršci i posvećenosti, borbi protiv terorizma, borbi protiv islamskog radikalizma, borbi protiv Islamske države, protiv Al Kaide, protiv Tahrir Al Šama i svih onih organizacija i ćelija, tih najgorih terorističkih organizacija, doživeli da samo u jednom danu, jednom odlukom budu napušteni i da im bude uskraćena podrška u severnoj Siriji i onda se postavlja pitanje – pa, dobro, šta ste radili vi u Deir ez-Zuru gde nema nijednog Kurda? Zašto ste se toliko mešali i podržavali neku veliku silu?

Znači, to može da nam posluži kao jedan ozbiljan primer da ne mora da znači, ako budemo nekog slepo podržavali, ako budemo imali i 100% nečiju podršku nekog ko je jako veliki, ko može da nas zaštiti, da u skladu sa njegovim interesima, ta podrška ne bude uskraćena. Zato nam je važno da budemo i da blisko sarađujemo sa ODKB-om i sa Ruskom Federacijom u vojnom smislu, ali mislim da nam je još važnija saradnja sa NATO, i to iz pragmatičnih razloga.

Martinović je govorio o ulozi KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Taj KFOR, kakav god da je, je zadužen i na neki način štiti Srbe, štiti bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji, štiti našu kulturnu, religijsku i istorijsku baštinu na Kosovu i Metohiji. Šta treba da radimo? Da kvarimo odnose sa njima? Naravno da to nije dobro i naravno da treba da insistiramo i da unapređujemo odnose sa KFOR-om i sa NATO paktom, ali u domenu da to opet ne u grozi neutralnost naše zemlje.

Siguran sam da ova saradnja sa NATO na jednoj partnerskoj osnovi, bez obzira ko gde ima kancelariju, je vrlo važna zbog toga da se ti ljudi, koji su vojnici, koji su komandanti, koji predstavljaju NATO pakt ovde u Srbiji, bolje upoznaju sa strukturom problema i da na taj način imamo bolji uticaj na njih i bolje ostvarujemo svoje legitimne interese na teritoriji Kosova i Metohije, odnosno na bolji i kvalitetniji način pokušamo da, kroz tu saradnju, branimo naš narod i branimo naše legitimne interese na Kosovu i Metohiji.

Na kraju, imali smo priliku da, recimo, pre samo godinu, dve, komandant „Bonstila“, dakle, američkih snaga na Kosovu i Metohiji, bude neko ko je poreklom ko je Srbin, a to je Nik Dučić. U svakom slučaju ne možemo očekivati, iako je on Amerikanac i prvenstveno štiti američke interese i predstavlja američku državu, ali u svakom slučaju bolja saradnja, unapređenje saradnje je ono što štiti srpski narod i štiti njegove nacionalne interese.

Takođe, moram da kažem, kada je u pitanju to određivanje prema velikim silama, da mi sada imamo jednu specifičnu situaciju u odnosu na sadašnji odnos između Srbije i SAD. Želim to javno da kažem, i pred mojim kolegama ovde i vama ministre, ali i pred javnošću Srbije. Adresa za rešavanje pitanja na Balkanu, adresa za rešavanje pitanja u Srbije je u Vašingtonu. Možemo mi da govorimo da smo orijentisani prema Moskvi, prema Pekingu i dobro je da ekonomski i politički sarađujemo, ali mi moramo da imamo dobru saradnju sa Vašingtonom zato što je uticaj SAD na Evropu, pa i na ceo region najveći. Vojska SAD je na Kosovu i Metohiji. Nije vojska Ruske Federacije. Oni su se povukli iz sastava KFOR-a. Oni su se povukli i kada su zauzeli aerodrom „Slatina“, kada su se naše snage povukle sa teritorije Kosova i Metohije.

Siguran sam da i ministar, iako naravno, svi znamo i njegovo ideološko opredeljenje i njegov patriotizam i borbu da Vojska bude jača, bolja i da je promoviše na najbolji mogući način, ali podržavam njegov jedan otvoreni stav i otvorenost za saradnju sa svima, neisključivost, jer znam da je ideološki i na svaki drugi način on orijentisan i siguran sam da bi voleo da naša država ima još bolju saradnju sa Ruskom Federacijom i vojskom Ruske Federacije i da ima odlične odnose sa njegovim kolegom Sergejom Šojguom, ali isto tako je jako važno što je on otvoren za saradnju i sa Nacionalnom gardom Ohaja, za saradnju sa vojskom SAD ali i svih drugih zemalja, kako bi ta naša neutralnost mogla da se realizuje na najbolji mogući način i kako bi iz te neutralnosti mogli da izađemo kao država koja se modernizuje, kojoj je dopušteno da se razvija, koja ekonomski napreduje i koja je orijentisana ka modernizacija i jačanju vojske, ali i koja je orijentisana ka životu i jačanju pozicije građana Republike Srbije.

To je jako važno da napomenem i da kažem da je to od strateškog značaja za našu zemlju. Ono što je isto tako, po mom mišljenju, važno da kažem je odnos SAD prema legitimnim interesima Srbije na KiM.

Prepričaću vam kratak razgovor sa Slavicom Đukić Dejanović koja je bila predsednik parlamenta u periodu 2008. do 2012. godine. Ona je 2009. godine posetila američki Kongres i Senat i imala sastanak sa tadašnjom predsedavajućim Kongresa, odnosno Predstavničkim domom, Nensi Pelosi, koja je to danas. Mene je zanimalo kakav je bio razgovor koji je trajao 45 minuta. Ona kaže - o svemu smo razgovarali, o saradnji, o svemu i ja sam pokušala da nametnem temu KiM u jednom trenutku, gde je ona meni rekla kao predstavnik većine koju je tada imala demokratska strana, i sada je ima u Predstavničkom domu, na sreću Srbije nema je u Senatu, ona je rekla - tim pitanjem se bavi treći ešalon osoblja u Kongresu, Senatu i Stejt departmentu.

Sada se tim pitanjem bavi Majk Pompeo i Majk Pens i Obrajan kao specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, bave se i ljudi u Stejt departmentu. Bavi se i Mičel, bavi se i Metju Palmer i imamo sada dva izaslanika. Jedan je za Balkan, jedan je za pregovore između Beograda i Prištine. To je Ričard Grenel, čovek od ličnog poverenja i velikog poverenja predsednika Trampa. Ono što je suštinski važno i za nas jedan dobar signal da je Amerika tu promenila pristup.

Amerika danas uvažava legitimne interese Srbije na KiM. Mislim da mi to treba danas da iskoristimo. Mislim da treba da budemo i otvoreni i da na kraju i podržimo, pošto je naša dijaspora veoma snažna i veoma brojna, pogotovo u državama u kojima će se odlučivati predsednički izbori u SAD, to su Ohajo, to je Pensilvanija, to je Mičigen, onoga ko je priznao posle toliko godina da Srbija ima legitimne interese na teritoriji KiM i ko je priznao da bez Srbije ne može da dođe do dugoročnog rešenja pitanja KiM.

To za nas treba da bude signal da tu saradnju unapredimo i da iskoristimo ovaj trenutak, kako je to ministar Vulin u svom tekstu – zašto sam za razgraničenje, lepo je rekao – mi treba sada da preuzmemo inicijativu i mi treba da konačno iskoristimo svoju priliku da ne bi došli u situaciju kao što smo dolazili u prethodnim godinama, prethodnim decenijama da nam se nešto nudi, da mi odbijamo i da na kraju gubimo sve.

Nažalost, mi smo iz ovih razloga koje sam naveo od 2000. do 2012. godine dan po dan zbog toga što nismo želeli da se borimo, a neće nam niko dati, lepo ste rekli – ni neutralnost, ni KiM, ništa nam neće dati ako se sami ne borimo, a mi smo svakim danom zbog te naše neaktivnosti i neznanja šta je država, šta je Vojska, kako se ona brani, da se ona brani svaki dan ekonomijom, Vojskom, jačanjem odbrambenih snaga, novim oružjem, avionima, novom opremom, mi smo gubili svoj suverenitet i integritet na teritoriji KiM.

Šta su uradili ti koji nam danas drže predavanje? Šta je uradio taj koji ide u SAD na 15, 20 dana? Jel doveo nekog investitora? Jel nas neki američki zvaničnik posetio i podržao? Vuk Jeremić. Šta je Đilas radio prošle godine u februaru mesecu? Inkognito je išao u Stejt department, nije se ni javio ambasadi. Na kraju, šlag na torti, izjava od juče Marinike Tepić koja je jednaka izdaji zemlje, da naša kampanja povlačenja priznanja tzv. Kosova da je plaćena nekim kriminalnim i prljavim parama. Zamislite, to govori narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je za anale. O tome će istorija pričati u negativnom kontekstu. Meni je žao što mi imamo takve kolege i što imamo ljude kojima je neko dao neki glas od naroda i koji to mogu i koji su u stanju to da izjave.

Sedam godina se borimo za KiM. Sedam godina se ovaj Vučić bori da unapredi ovu zemlju, da je ekonomski ojača, da stanemo konačno na svoje noge, da ne zavisimo ni od koga i neko izađe bez ikakve odgovornosti i ičega i kaže – mi smo to platili nekim kriminalnim parama i naravno, ko to podrži? Njihovi partneri, Petri Celimi, Bedžet Pacoli. Jel su to partneri?

Nama treba da bude drago što su se oni svi podigli na svoje. Kada se oni pobune protiv nečega, a to je recimo ovo aktiviranje 63. padobranske brigade i 72, to znači da smo mi na dobrom putu. Nažalost, u 2019. godini u 21. veku imamo ovde ljude koji sede u parlamentu, koji rade svakodnevno na unižavanju zemlje i na devastaciji naših nacionalnih interesa. Nikome ne odgovaraju za to. Niko, sem par kolega ovde, i njima naravno svaka čast, skidam kapu, da kaže – čekajte ljudi, za ovo treba da reaguje nadležna državna institucija. Postoji valjda neka crvena linija, neka granica dokle mi možemo ovde da idemo. Možemo da se ne slažemo ideološki. Možemo politički. Ja se ne slažem sa kolegama radikalima oko mnogo stvari, ali postoji neka crvena linija, a to je Srbija i ne može niko da kaže da Vučić nije ekonomski oporavio Srbiju, da nije vojno oporavio Srbiju, da je Srbija poštovana i zašto imamo sada tu poziciju da ne može niko da nas ugrozi na taj način kako je bilo pre 20 godina? Zato što imamo dignitet i zato što smo pouzdan partner, zato što ne pričamo jedno Moskvi, jedno u Pekingu, jedno u Vašingtonu, nego imamo jednu politiku, a to je srpska politika. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, posle ovih širokih elaborata pokušaću ja nešto da kažem, ako je ostalo malo prostora.

Vojska je jedna od institucija u koju naš narod ima veliko poverenje i kojoj daje veliku podršku. Ima još jedna stvar koja je vezana za ovaj zakon i za uvođenje novih činova, koja mene sa naučne strane veoma raduje, a to je da Vojska i univerziteti i fakulteti su možda jedine institucije koje vode računa o upravljanju karijerom svojih članova.

Danas u našoj praksi i u nauci veoma mali broj i državnih i privatnih firmi vodi računa o upravljanju karijerom. Zato bih ja preporučio svima da se ugledaju na vojsku, odnosno na fakultete i univerzitete gde je to urađeno onako kako stoji u nauci, odnosno u knjigama.

Onaj ko završi akademiju, postaje potporučnik. Nema teorije da se desi, i nikad se nije desilo, da neko ko je završio akademiju postane general. A kod nas, u našoj zemlji, veoma čest je slučaj da ljudi završe fakultet, ovako ili onako, i da odmah postanu direktori nekih firmi, da im se daju velika ovlašćenja i da im se pruža mogućnost da upravljaju sa velikim novcem. To u vojsci ne može.

Ja mislim da je uvođenje ovih činova još jedan doprinos u upravljanju karijerom, jer, život je pokazao, praksa je pokazala da je tu između ta dva čina trebalo uvesti novi čin koji bi omogućio i bolju prolaznost, odnosno mogućnost kandidatima da idu na tom svom upravljanju karijerom prema najvišim činovima, blagovremeno.

Nadam se da će u budućnosti, a ministar je rekao da se sledeće godine očekuje donošenje kompletnog zakona, da će tu biti rešeni i ovi problemi oko naziva činova.

Slažem se sa svima onima koji su rekli da treba izbaciti one činove koji nisu vezani za našu istoriju, za našu zemlju. Evo, ima neki "komodor", ja sam mislio da je to neki računar. To treba eliminisati i treba uvesti ponovo one činove koji su nekada bili u našoj vojsci i na koje smo uglavnom svi bili navikli.

Zašto je došlo do promene tih naziva? To je evidentno. Posle 2000. godine, oni koji su došli na vlast uz pomoć stranih elemenata morali su na neki način da se oduže, pa su pod uticajem tih stranih elemenata uvodili te nove činove.

S druge strane, ja se nadam da će i naša mornarica, odnosno rečna flotila, imati mogućnosti da uredi to napredovanje i da pojedini od kadrova dođu do maksimalnih činova, a nadam se da je to i sada tako. Ja znam kad sam bio u vojsci, osim uslova radnog staža, ocene, itd, bio je uslov i da ima formacijsko mesto. Ja ne znam kako je to sad regulisano, jer naša mornarica, odnosno flotila, nije dosta razuđena, nema te velike kapacitete, ali nadam se da će se tu iznaći mogućnost za one koji su najbolji i koji će imati mogućnost da napreduju do najviših činova.

Sa ponosom i sa radošću se uvek sećam vremena koje sam proveo u ratnoj mornarici i veoma lepe uspomene su mi ostale i na školski brod "Galeb", i na školski brod "Jadran", na naše podmornice, gde sam bio na patrolnom brodu PVR 21, na obezbeđenju Briona, na novim raketnim čamcima i torpednim čamcima koji su tada došli iz Rusije i verujem da će u budućnosti i ova naša ratna flotila obezbediti sebi novo naoružanje.

(Narodni poslanik Aleksandar Šešelj dobacuje.)

Za Juditu će biti sledeći put, nemojte da se sekirate.

Braćo ili kolege radikali, kako god hoćete, ja izuzetno cenim vaš patriotski duh, ali ne mogu da prihvatim to nevaspitanje. Ja sam ipak univerzitetski profesor…

(Aleksandar Šešelj: Iz seljačke sredine.)

Seljačka sredina? Ne odlikuje seljaka da bude nevaspitan. Njega odlikuje da bude patriota, da bude domaćin, a tu se podrazumeva da bude i lepo vaspitan. I ja pripadam toj seljačkoj sredini, ali mogli ste da primetite da sam dovoljno vaspitan.

Nema nikakvih problema, vi samo učite, radite, napredujte, doći će vreme kada ćete vi zajedno sa nama voditi ovu zemlju, ali morate da se promenite malo.

Ja se radujem ovim promenama i, kažem, sa zadovoljstvom očekujem sledeću godinu, kada će se kompletan zakon promeniti i kada će sve to biti u interesu naše vojske. Hvala lepo.

Hvala, profesore Stojmiroviću.
Sada reč ima Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Posle ove ozbiljne istorijske retrospektive od strane kolege Martinovića koja može poslužiti svakako za analizu stanja današnjeg i donošenja nekih boljih odluka i dobrih odluka u budućnosti, ja ću se vratiti na ovaj član 1.

Mislim da član 1. sam po sebi simbolički pokazuje sve ono što je u proteklim godinama rađeno u ministarstvu. Ako dobro pogledamo član 1, on pre svega govori o povratku tradicije kroz vraćanje nekih starih, odnosno ranijih oficirskih zvanja u Vojsci Srbije, doprinosi kadrovskom kvalitetu u Vojsci Srbije i kao treće, doprinosi motivaciji svakog pripadnika Vojske Srbije kroz davanje nekakvog pozitivnog motivacionog faktora. Daje mogućnost za jedno ozbiljno karijerno napredovanje u hijerarhiji vojske.

Nije li samo po sebi to sve ono što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Vojska Srbije? Nismo li mi, zajedno sa Vladom Republike Srbije, radili sve ove tri stvari? Nismo li ozbiljno podizali, nismo li ozbiljno vraćali te tradicije? Evo, poslednji primer kroz vraćanje imena slavnih brigada - 63. padobranske i 72. specijalne. Nismo li radili na povećanju kvaliteta same vojske, pre svega kroz kupovinu modernog naoružanja i opremanja vojske i nismo li mi svi zajedno, sa Vladom i predsednikom, podizali moral, vraćali motiv pripadnicima Vojske Srbije i vraćali njihovo poverenje građana u instituciju Vojske?

Od svega ovoga, verujte mi, ovo treće je svakako bilo i najteže. Vratićemo tradiciju donošenjem nekih ozbiljnih odluka, izvršenjem naređenja vrhovnog komandanta, to smo radili, to radimo, vidimo. Opremićemo vojsku, kupićemo neko novo moderno naoružanje, tako što ćemo voditi ozbiljnu fiskalnu i monetarnu politiku, pa ćemo nekakav novac ili uštedeti ili zaraditi i od tog novca ćemo moći da kupimo novo oružje. To radimo od 2014. godine i evo, rezultati se sad već ozbiljno vide.

Međutim, posao vraćanja morala i motiva i poverenja u vojsku je vraški težak posao. Taj posao je prvi put ozbiljno započet prvim postdosovskim ministrom odbrane, današnjim predsednikom Srbije i vrhovnim komandantom, Aleksandrom Vučićem. Kasnije se to nastavilo. Evo, ministre Vulin, stiglo je do vaših dana i vi na tom putu istrajavate i mi vas u tom poslu svakako podržavamo.

Međutim, sve ono što radite u sistemu odbrane i u Vojsci Srbije, ne prolazi neopaženo. To su uspesi, a uspehe vam neprijatelji i protivnici neće oprostiti. Pogledajte samo kako poslednjih dana orkestrirano dok mi raspravljamo i o Zakonu o vojsci, i o ovim važnim strategijama kojima se trasira put Srbije, onaj glavni politički i odbrambeni u budućnosti, kako traju napadi političara iz Sarajeva istovremeno, naših neprijatelja i protivnika iz Prištine, u istom momentu dešavaju se pritisci u Podgorici, ali možda i ono što je najbolnije, za sve to vreme sinhronizovano traje napad Marinike Tepić. Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na politiku države.

Verujte mi, to nije slučajno, to je itekako sinhronizovan i planiran napad. I planiran pritisak i na vojsku i na državu. S tim, da vam pravo kažem, neću da verujem da su nam u Podgorici, još ne uvek, protivnici. S tim u vezi, a obzirom na današnja dešavanja u Podgorici iako ću još jednom da ponovim molbe da donosioci odluka u Podgorici još jednom razmisle, da ne unose zlu krv među braću i komšije, prvenstveno svoje, da apelujem na poslanike u crnogorskom parlamentu, posebno na one poslanike koji dolaze iz reda nacionalnih manjina, jer je ovo prilika da se pokažu kao most i doprinesu, da kažem, postizanju kakvog-takvog sporazuma sa srpskim političkim predstavnicima i SPC.

Međutim, nama to jedino danas ostaje, da apelujemo, molimo, urgiramo, jer kada je trebalo delovati te 2006. godine, tada niko nije delovao. Tada su ljudi iz današnjeg Saveza za Srbiju bili zauzeti drugim stvarima. Bili su zauzeti brojanjem novca od pljačkaških privatizacija, brojanjem novca, a ako hoćete uništavanja i pljačkanja Vojske Srbije, brojanjem novca od „Lutrije Srbije“. Ništa drugo ih u to doba nije zanimalo, to je bio jedini posao kojim su se bavili.

Kada uzmemo u obzir sve okolnosti, šta se dešavalo, dobro da se i opština Stari Grad u Beogradu nije otcepila, pa da danas moramo da zasedamo u Zemunu, Subotici, Pančevu ili negde drugo. Još treba da budemo sretni.

Ali, bilo kako bilo, mi ćemo, skupa sa predsednikom i vama iz Vlade Republike Srbije, u svakom slučaju nastaviti da radimo i na poboljšanju uslova za život i građana Srbije, ali i naših sunarodnika i državljana i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Toliko i hvala vam.

Hvala, kolega Vujadinoviću.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.
Izvolite, kolega Palaliću.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Gospodine ministre, gospodo oficiri, obzirom da je zaista na pravi način otvorena tema vojne neutralnosti i saradnje sa ODKB-om ni jedna diskusija koja ide u prilog tome nije suvišna, jer, to mogu slobodno da kažem, radi se o istorijskim odlukama koje potvrđuju da se Srbija konačno opredelila da bude slobodna, samostalna i nezavisna država i da vodi slobodnu i nezavisnu politiku.

Želim ovo da istaknem, obzirom da sam od samih početaka pokušaja uspostavljanja saradnje sa ODKB-om učestvovao 2010. godine i svedok sam svih prepreka i problema koje je prethodna vlast činila da se spreči ovaj položaj koji sada Srbija ima, to da dobije status posmatrača i uspostavi istinski vojnu neutralnost.

Zašto se u prethodnoj Strategiji, iako je Srbija usvojila Rezoluciju o vojnoj neutralnosti 2007. godine, nije našla vojna neutralnost? Zašto se nije govorilo o totalnoj odbrani? Zašto se nije govorilo o saradnji sa ODKB-om kao načinu uspostavljanja ravnoteže i istinske vojne neutralnosti? Zato što prethodna vlast, i to želim ovde da kažem, je vodila politiku puzajućeg pristupanja NATO paktu, izbegavajući na svaki način da Srbija uspostavi snažnu vojsku, politiku saradnje sa svim vojnim savezima, ali bez pristupanja ni jednom od njih kako bi uspela da sačuva i svoju političku samostalnost i nezavisnost.

Na sve moguće način sprečavali su da se vojna neutralnost nađe u jednom strateškom dokumentu, iako ih je na to obavezivala odluka Narodne skupštine. Ovo je prvi put i zato je ovo važan dokument.

Gospodine ministre, vi ste govorili o istorijskom značaju Strategije nacionalne bezbednosti i ta vaša ocena je u potpunosti tačna, jer se govori o nizu aspekata kojima se ta politika potvrđuje.

Prvi put se govori o kulturi sećanja. Prvi put se prethodnih godina obeležavaju svi važni događaji iz slavne prošlosti, ali iz tragične prošlosti našeg naroda. Ovde u Strategiji se pominje razvoj patriotizma, ako hoćemo da vodimo totalni rat, ako hoćemo da razvijemo civilnu odbranu mi moramo imati patriotski obrazovano stanovništvo i buduće generacije koje će biti svesne te odgovornosti.

Ne može se biti vojno neutralan ako se ne govori o tome da će se Srbija u svojoj odbrani osloniti na sopstvene snage i u slučaju rata voditi totalnu odbranu, a to nije moguće bez patriotske politike i promocije patriotizma. Ta sva pitanja su međusobno povezana i zato je važno to još jednom istaći.

Ovde ste govorili o nekoliko pretnji i izazova koji su važni za našu državu i pomenuli ste islamski ekstremizam. Upravo, značaj i istinitost te izjave u Strategiji govori izjava Bakira Izetbegovića i reakcija na našu Strategiju o nacionalnoj bezbednosti.

Znači, predstavnik jedne političke stranke u drugoj državi našao je za shodno da reaguje i osuđuje jedan važan državni dokument, a zašto? Zato što je on tačan, zato što u osnovu pogađa ono što se dešava na Balkanu, da se pojavljuju povratnici sa ratišta, sirijskog ratišta, koji su bili u redovima islamske države i na prostorima Kosova i Metohije i na prostorima Bosne i Hercegovine i predstavljaju istinsku pretnju za Republiku Srbiju. To mora da se nađe ovde, u ovom dokumentu i na te pretnje mora da se reaguje, kao što ste istinski govorili, to je i moj kolega Balint Pastor ovde istakao, da pretnju od nekontrolisanih i nelegalnih migracija, naravno, ovde je istaknuto još nekoliko drugih važnih pretnji.

Da ne dužim i da ostavim drugim kolegama više vremena, ovo je dokument nezavisne i suverene države. Srbija se konačno opredelila da bude slobodna država i kroz operacionalizaciju i sprovođenje ovih politika mi ćemo sačuvati svoju slobodu, a time i svoj narod i sprečiti, naravno, sve pokušaje da se srpski narod na Balkanu ili uništi ili mu se umanji značaj, kao što su danas pokušaji antisrpskog režima u Crnoj Gori, gde je pokušaj da nam ukradu identitet i da unište Srpsku pravoslavnu crkvu, kao što su pokušaji šiptarskih separatista na Kosovu.

U tom smislu, važno je da javnost Srbije zna kakav dokument donosi i kake su dugoročne posledice. To su sigurno rezultati rada i predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i jasne politike da je Srbija nezavisna i suverena. Hvala.

Hvala, kolega Palaliću.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Zamolio bih kolegu, kao i sve ostale kolege, s obzirom da smo već o tome diskutovali, da zaista sa puno senzibilnosti upotrebljavaju Islam u ovakvim raspravama.

Još jednom, ne postoji islamski terorizam, terorizam je terorizam, bez obzira ko ga čini. Ti ljudi koji se bave terorizmom nemaju ni veru, ni naciju. Vrlo je opasno bilo koju veru poistovećivati sa nečim što ima veze sa nasiljem, sa bilo kojom vrstom negativnog vezivanja za tu versku zajednicu. Možemo govoriti o terorizmu, ja se slažem da su vrlo opasni ti ljudi koji su bili na bilo kojim ratištima i da oni ne donose dobro nikome, a najviše štete donose upravo samim muslimanima.

Dakle, samo bih zamolio da Islam i muslimane ne poistovećujete sa izrazom terorizam, jer Islam je vera miroljubivosti, vera koja propagira, kao i svaka druga od Boga objavljena vera, ljubav među narodima, među ljudima, upoznavanje i komunikaciju. Naravno, sa druge strane, ovo sve što znači terorizam jeste nešto što je negativna konotacija.

Ja znam da postoje težnje i da je svetu to nametnuto da ima veze sa muslimanima, međutim ako pogledamo, nisu samo muslimani ti koji su se bavili takvim nečasnim stvarima, već i pripadnici svih drugih vera. Bolje bi bilo koristiti nešto što se zove verski terorizma, pa tako općenito u tom kontekstu imate konotacija sa svima drugima, a Islam i muslimani zaista su čisti od toga i nije dobro, vređa to svakog muslimana, svakog verujućega čoveka kada se Islam na bilo koji način poistovećuje sa tim ljudima koji su činili zlo zloupotrebljavajući veru, zloupotrebljavajući verska osećanja i zloupotrebljavajući same muslimane.

Takvih zloupotreba ima u svim religijama, takvih zloupotreba ima u svakom društvu i to je nešto što je za svaku osudu, to je nešto što će uvek prvo muslimani osuditi. Hvala