Pravo na repliku, narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Ova formulacija kada se čuje sa pozicije civilne politike u kontekstu međunarodnih odnosa i u bilo kom drugom kontekstu, ona ne bi bila problematična. Ali kada se nađe u vojnom dokumentu i kada kažete – čuvaćemo Republiku Srpsku, kao vojska, to zapravo znači da procena od strane vojske, da je nekim političkim aktom u parcijalnom ili nekom drugom smislu ugrožena Republika Srpska u BiH, vojska Republike Srbije ući će u BiH da čuva Republiku Srpsku.

Jel to moj prevod? Molim vas, pojasnite mi te formulacije.

Mislim da ono što je izazvalo ove implikacije zapravo ide u smeru ovakvog razumevanja ove formulacije. Zato ne potenciram problem suštinski, već ga potenciram pojmovno, kako formulišemo nešto i kako to nešto ima odjek. Upotrebili ste više puta logiku reciprociteta na razne načine, čak ste i pomenuli tog nesretnog majora Jusuf Spahića, koji zapravo ilustrira da je ova zemlja, odnosno ne zemlja već vlast ove zemlje pre 12 godina bila nekorektna prema muslimanima i imala nekakve svoje muftije, svoje majore, svoje hodže i one koji nisu delegirani i priznati od većinske legitimne i legalne Islamske zajednice.

Onda smo dobili, nakon 12 godina, recipročno ponašanje u Crnoj Gori, koje sada ne razumemo i vrištimo i vapimo i tražimo da se svet oglasi, jer se tamo dešava nešto nepravično prema SPC, a ćutali smo i još ćutimo prema onome što se desilo nepravično prema Islamskoj zajednici 2007. godine kada su nam uz pomoć policije otimane džamije, nametane kvazi muftije za muftije i pravljena paralelna zajednica. Upravo moj vapaj, kao građanina Republike Srbije, Bošnjaka, ali prijatelja ove zemlje, zemlje za koju želim da u punom kapacitetu bude moja domovina i da štiti moje emocije i prava, ali isto tako sa osećajem većinskog mog naroda u Bosni i matične zemlje u nacionalnom smislu, želim da nađemo formulacije, da otvorimo budućnost pomirenja, a ako biramo reči onda to možemo. I, ako imamo i jedan kantar na kom merimo principe i vrednosti. onda ćemo se kretati u tom smeru.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospodine ministre, mogu vam reći samo jedno veliko bravo za objašnjenje koje ste dali. Ubeđen sam da ne postoji apsolutno ni jedan razlog za brigu ni za koga u Bosni i Hercegovini, bez obzira kom entitetu, kom narodu ili kojoj veri pripada. Kako ne postoji razlog za brigu, za njih ne postoji razlog za brigu ni za jednu susednu državu i države u bližem i daljem okruženju. Jer, upravo smo ovim strategijama, Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategijom odbrane Republike Srbije kompletnom našem okruženju, regionu, svima, čitavom svetu, hteli da pokažemo našu miroljubivost, našu miroljubivu politiku, našu želju da se svi konflikti i otvorena pitanja rešavaju mirnim putem, ali istovremeno i našu rešenost i čvrstinu da ne dozvolimo nikome da dira u nacionalne interese Republike Srbije i nikome da dira u Republiku Srpsku, kao garanta Dejtonskog sporazuma. Toliko o tome.

Izuzetno mi je drago kada neko ko predlaže zakon dođe u Narodnu skupštinu i donese nam tako dobar predlog zakona, gospodine ministre sa saradnicima, gospodine generale i gospodo oficiri, tako dobar predlog zakona da mi jednostavno i nemamo o čemu da pričamo, pa onda imamo priliku da čujemo odlične lekcije iz istorije od naših dobrih poznavalaca istorije, dr Vojislava Šešelja i još boljeg poznavaoca istorije, mog kolege Aleksandra Martinovića, imamo prilike da diskutujemo i o drugim raznim temama, jer gotovo da nema nikakvih primedbi na ovaj predlog zakona o Vojsci Srbije. Dakle, dobar zakon, nema mnogo primedbi, nema amandmana, tj. ima amandmana, ali suštinski ne menjaju ništa, nema o čemu mnogo da se diskutuje.

Kada imamo manju vojsku, slabiju vojsku, onda su nam i potrebe za ljudskim resursima mnogo manje. Potreban je manji broj kadrova, manji broj oficira, podoficira, manji broj činova, brža prolaznost njihova u karijeri itd. Kada imamo veću i snažniju vojsku, potreba za većim brojem ljudi se javlja. Potrebno nam je više kvalitetnih i stručnih kadrova, veći broj oficira i podoficira, veći broj činova, da bi prolaznost bila malo sporija, potrebna nam je među njima i stroža selekcija zbog pravilnije kadrovske politike koja je potrebna da se vodi u vojsci.

Osavremenjavanje, uvođenje novog naoružanja i opreme, vojna neutralnost, oslonac na sopstvene snage koju ona zahteva, vraćanje nekada ugašenih jedinica, kao što su 63. i 72. brigada, razne organizacione promene koje smo sproveli i formacijske promene, sve to podrazumeva i neke određene promene u Zakonu o vojsci. Zato je potrebno da i ove promene, tj. uvođenje ponovo, vraćanje u stvari činova kapetana prve klase u oficirske činove, tj. poručnika bojnog broda isto u oficirske činove u rečnim jedinicama, ali i u podoficirske činove vodnika prve klase.

Ja se sećam kada je 2005, 2006. godine vršeno smanjenje brojnog stanja Vojske Srbije, setite se ko je tada bio na vlasti, po meni je mnogo toga urađeno navrat nanos, tj. naglavačke. Vršeno je penzionisanje i prekvalifikacije aktivnog vojnog sastava uz pomoć donacija iz inostranstva. Mi smo oficiri tada, a ja sam bio oficir, među sobom pričali da ono što NATO nije mogao oružjem da uradio, uradio je novcem.

Vršene su razne formacijske i organizacione promene u cilju smanjenja brojnog stanja, gašenja čitavih jedinica, zatvaranje kasarni, ukidanje tj. gašenje jedinica i komandi, uništavanje i prodaja naoružanja, ukidanje redovnog vojnog roka i uvođenje profesionalnog.

Možda sve to nije urađeno sa zlom namerom, ali ideja onoga ko je to inicirao, ne verujem da je bila potpuno dobronamerna prema Vojsci Srbije i prema Republici Srbiji. Srećom, sada imamo drugačije političko rukovodstvo, predvođeno predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem. Srećom, sada imamo i jaču ekonomiju, jaču privredu takođe zahvaljujući njemu i SNS. Srećom, sada možemo razmatrati i promene u vojsci, koje će vojsku voditi na bolje, a ne na gore. Tako da je dobro što uvodimo ponovo, vraćamo ponovo činove kapetana prve klase, tj. poručnika bojnog broda i podoficirski čin vodnika prve klase, i da u javnosti koja ne mora biti potpuno stručna i upućena, ne bi bilo nedoumica i nejasnoća, evo ja ću još jednom ponoviti šta to znači.

Svi znaju da postoje oficirski činovi – potporučnik, poručnik, kapetan, sada i kapetan prve klase, major, potpukovnik, pukovnik, i oni generalski – brigadni general, general major, general potpukovnik i general. Oficiri u rečnim jedinicama imaju slične činove, adekvatne. Imaju čin potporučnika koji je i ovamo potporučnik, sada imaju čin poručnika korvete, koji je u stvari poručnik u kopnenoj vojsci, tj. u drugom vidu, ratnom vazduhoplovstvu i protiv vazduhoplovnoj odbrani. Poručnik fregate je kapetan, poručnik bojnog broda je kapetan prve klase, kapetan korvete je major, kapetan fregate je potpukovnik, kapetan bojnog broda je pukovnik, komodor je brigadni general, kontraadmiral je general major, viceadmiral je general potpukovnik, a admiral je isto što i general.

Ovo je bilo čisto zbog šire javnosti koja ne mora biti toliko stručna i da baš sve zna, ali obzirom da smo mi nacija koje je veoma privržena vojsci, a verujem da ogroman deo stanovništva zna ovo, eto, bolje i od mene.

Na kraju bih želeo još jednom da pohvalim predlog zakona, što se samog drugog amandmana tiče, mislim da je kao i onaj prvi nepotreban i da ne treba da se prihvati, jer smo povećali starosnu granicu i uveli mogućnost da što veći broj ljudi primimo u sastav Vojske Srbije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.

Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, drage kolege.

Posle svega što nam je ministar ovih dana govorio u Skupštini možda je diskusija dalja, pa i moja diskusija gotovo nepotrebna, ali imam potrebu da kažem da je politička vizija ove vlasti, država Srbija koja pre svega odvraća političke avanturiste, kako one iz Prištine i one iz okruženja sa dekadentnim stavovima, tako i ove rušitelje, potkazivače i poltrone iz Beograda pre svega rastom sopstvene ekonomije, tehnološkim razvojem i jačanjem odbrambene moći. To je aksiom u nacionalnoj i državnoj strategiji kako predsednika države tako i ove Vlade.

Pružena ruka jeste stil i ove strategije, ali pružena ruka prijateljstva, ne obrazi za šamaranje. Garant demokratske izgradnje Srbije je njena, pre svega odbrambena moć i spremnost da sačuva svoju neutralnost. Zbog toga nam je odbrambena moć potrebna. Pravo na samoodbranu je izvorište slobode misli i mera dostojanstva egzistencije svakog ljudskog bića i svakog slobodnog naroda. Strategija odbrane Republike Srbije je toliko važan i obavezujući akt koji jeste garancija opstanka i napretka.

Bili smo u godinama kada se postavljalo pitanje i danas neki postavljaju da li nam je potrebno toliko ulaganje u odbranu, da li imamo neprijatelja i da li uopšte treba imati snažnu vojsku po svojim nacionalnim potrebama?

Ja ću samo još jedan argument dodati na ono što je sve već rečeno u načelnoj raspravi i argumentima koji su izneli, gotovo svi poslanici u vezi potrebe da nam se Vojska razvija. Pre desetak godina jedna od najvećih naftnih kompanija na svetu Kanadsko-Američka naftna kompanija „Bankers petroleum“ kupila je kompletnu proizvodnju i naravno kompletno tržište nafte države Albanije. Samim tim „Bankers petroleum“ je preuzeo kosovsko tržište, dela Severne Makedonije i dela Crne Gore.

Nagradno pitanje glasi – ko se nalazi na čelu „Bankers petroleuma“? Pretpostavljam da je to mnogima, posebno oficirima poznato i onima koji se bave bezbednošću ove zemlje, poznati ljubitelj srpskog naroda, nekada general Vesli Klark. Ne znam gospodo oficiri, vi ćete znati da li je opasnija pozicija komandanta jednog dela oružane sile ili komandanta kompletne energetike, u ovom slučaju skoro celog zapadnog Balkana? S obzirom da znamo šta su spremni da urade kada je u pitanju nafta, a to vidimo i u Siriji i u Iraku i u drugim delovima.

Ako ništa drugo mi moramo znati da oni koji su rušili ovu zemlju i dalje imaju izuzetne pozicije u svetu, a kakve će im biti namere o tome moramo da brinemo i o tome uvek moramo da razmišljamo. Iako želimo da preživimo kao narod i država, moramo negovati i usavršavati svoju moć odbrane i samoodbrane kao garant dostojanstva i pre svega odgovornosti za buduće generacije koje dolaze. Hvala vam na ovoj strategiji, podržaćemo je puna srca. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani oficiri, ne možete vi još dugo vremena naoružati vojnika i kupiti oružja koliko su ovi iz stranke bivšeg režima istopili, pretopili, prodali, razoružali. Od vojno neutralne zemlje, napravili su vojnu neutralisanu zemlju. Od dobro naoružane Vojske, napravili su dobro razoružanu Vojsku. Lovačko društvo, pojedino lovačko društvo, recimo beogradsko, bila je veća oružana sila, nego cela naša Vojska. Od sto i nešto hiljada vojnika i 400.000 rezervista, koliko ja znam, napravili su, ostavili su toliki broj vojnika da ni stadion JNA nismo mogli da napunimo. To govori o njima.

Ovde kritika o strategiji bivšeg ministra Šutanovca, onog što je skakao na nosač aviona enterprajz. Taj nosač aviona izgleda da je više nosio Šutanovca nego avione. Čujem da posle toga zbog njegove težine novčane, moraju da rasture, mislim da su ga rasturili skroz, ne samo na remont, mislim da taj nosač aviona više ne postoji. U njegovo vreme, samo da je ostao ministar vojni, a Vojsku nisam ni video, češće sam viđao ministra vojnog, onako baš, zidao nekretnine itd. Pomagali su mu Ponoš, Jeremić, Tadić, kako se to sve zvalo.

Recimo, ode Jeremić u Ameriku i kaže – mi smo penzionisali sve oficire sa ratnom tradicijom, mi prelazimo, pred NATO oficirima američkim, penzionisanim oficirima, mi smo, ko je bio sa njim, ovaj njegov, kako se zove ovaj što ide stalno sa njim, što ide po Beogradu, Nikola Jovanović, da, taj, kaže – mi smo penzionisali sve oficire sa ratnom prošlošću i oni misle da je to nešto dobro, a oni njemu aplauz, mi prelazimo na civilnu vojsku, evo dokaza, ja dok ovo govorim, služim civilni rok kod Borisa Tadića u kabinetu. Takvu su vojsku oni zamišljali, vojsku kuvara, spremačica, itd. Oružje im nije bilo bitno.

Likvidirali su dvojicu gardista, valjda im je to bila pretnja, zato što su narkodileri, a koliko ja znam po svedočenju jednog oficira, narkodileri imaju tamo neki štek i danas oni pričaju o nekoj Jovanjici da su sve pohapsili. Njima je štek bio tamo negde u vojnom skladištu.

Ja ću da ispričam jednu tačnu anegdotu. Pazite, anegdota je a tačna.

Kaže ovako, 1999. godine u herojskoj bici na Košarama gine vojnik mađarske nacionalnosti, zvao se Tibor Cerna. Poslednje reči su mu bile – za ovu zemlju vredi umreti.

Inače, u ratu, u miru, ono što bih ja želeo, sinovi sahranjuju očeve, a u ratu očevi obično sahranjuju sinove. To se desilo porodici Cerna, iz Kovačice. Poslednje reči su mu bile – za ovu zemlju vredi umreti.

U isto vreme, Sergej Trifunović plače po svim ministarstvima i beži na agresorsku stranu. Dušan Teodorović beži sa katedre BU, sa fakulteta, odbija da vodi nastavu i beži na agresorsku stranu. Vuk potomak slavnog Murata age Pozderca, naftaški beži u Veliku Britaniju, otac Miško, direktor „Jugopetrola“ smatra da bolje mali da ne miriše barut, da on njega skloni na studije u Englesku.

Dragan Đilas, ajde pogodite gde je taj bio? Taj nije ušao u Pragu da gađa NATO pakt, on je otišao u Prag, umesto u Pragu, on je otišao u Prag da se postara o svojoj firmici i da zaradi onih 74.000 evra, pa je to sada naknadno kada su izginuli vojnici kao Tibor Cerna, on došao i stekao 619 miliona evra.

Dakle, to su bili njihovi heroji. I vi se čudite zašto im je danas heroj onaj Obradović špijun. A šta ste očekivali od špijuna, od dezertera? Šta ste očekivali od onih koji su za vreme NATO agresije pobegli iz ove zemlje, pa se vratili, temeljno je opljačkali, samo jedan od njih 619 miliona evra, šta ste vi očekivali od takvih nego da im heroj bude špijun? Samo špijunima i pobeguljama, samo njima Obradović može da bude špijun.

Oni su Amerikancima obećali da će ovu zemlju razoružati, oni su prodali 10 hiljada "Strela"-2M, koliko ja znam, po sto evra ili sto maraka, nisam siguran baš u cenu, temeljno su razoružavali ovu vojsku, brojčano je smanjivali. To je bio plan i oni su napravili veću štetu vojsci i ovoj državi nego NATO pakt za 78 dana bombardovanja. Ako je NATO pakt uništio nekoliko tenkova i nekoliko transportera, ovi su uništili više stotina, znači od hiljadu, ne znam koliko nam je ostalo, mislim da je samo negde oko 200 tenkova, itd, od hiljadu tenkova i oklopnih vozila.

Dame i gospodo, mi radimo strategiju i ja bih voleo da naša vrhovna veština bude - pobediti, Sun Cu, pobediti neprijatelja bez upotrebe sile. Ja bih voleo da okolo nas kruži ljubav, da naši susedi, sa kojima smo nekoliko puta ratovali, da bi stvarali zajedničku državu, pobednika i pobeđenih, ja bih voleo da i oni iskažu isto poštovanje, istu ljubav prema nama, koliko i mi prema njima.

Mi nemamo nikakve ofanzivne namere, bez obzira na poruke koje dolaze iz zemalja u okruženju. To su naši vekovni prijatelji. I Kenedi je rekao, nažalost, tužna je činjenica, samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Dakle, to je Kenedijeva izreka. To za ove koji bojkotuju rad Narodne skupštine, verovatno bi oni voleli da čuju takvu vrstu izreke.

Ja se bojim da samo miroljubivim sredstvima, ono što Sun Cu kaže, ne možemo sačuvati mir ukoliko se ne pripremimo i ne naoružamo, ne budemo spremni za, ne daj bože, neki novi rat.

Kaže Dobrica Ćosić da je Balkan kusur od sveta i da veliki između sebe račune, male račune, često plaćaju kožom malih balkanskih naroda, a najčešće ta koža je srpska koža. I zato moramo biti spremni za rat, da bi sačuvali mir.

Zato moramo imati jaku, snažnu vojsku, pre svega dobro naoružanu, tehnički opremljenu, neka tehnika košta koliko god treba da košta, jer život je daleko skuplji. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč? (Da)

Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo čuli da se sada u Strategiji navodi briga za sve Srbe, ma gde oni živeli, a podsetiću vas na nešto što sam rekao iz načelne rasprave, a za šta još mi nemamo odgovor, jeste kada će Republika Srbija da prizna ratni staž borcima Republike Srpske Krajine?

Da li vi podržavate to mišljenje da su se oni kada su se borili borili za srpsku stvar, da su oni izgubili i nesrećno prognani, došli u Srbiju glavom bez obzira, pre svega zato što su ih i izdali i ubeđivali da će im u odsutnom momentu pomoći? Danas ti ljudi, ne danas ali od 1995. godine, imaju poteškoća u ostvarivanju svojih prava, Mi vidimo da i danas žive neki od njih u kolektivnim centrima i po tim azbestnim naseljima, a ne vidimo nikakve predloge da se to pitanje reši.

Videli smo više puta strategije, razmišljanja, mišljenja iz EU, iz Brisela, iz drugih nekih centara, vezano za pitanje migranata, koliko je ova Vlada, iako se upinje iz petnih žila da objasni kako neće na kraju Srbija biti parking za migrante, ali koliko je učinila za te migrante, da ne pričamo sada i o gledanju kroz prste za neke stvari, a za pitanje priznavanja ratnog staža borcima Republike Srpske Krajine nije urađeno ništa.

Mi smo svedoci da od 2000. godine vlast u Srbiji pod DOS-om se stidela i srpske uloge u svim tim ratovima, govorila i mislila da su Srbi krivi za te ratove i stidela se naše vojske. To je ono što možemo da kažemo da se promenilo. Srbija se više vojske ne stidi, ali zato moramo da pomognemo ovima koji su se nekada van srpskih granica borili za srpsku stvar. Hvala.