Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Mora da bude kontinuitet, i kada je u pitanju rast ekonomije, BDP on mora da bude u kontinuitetu. Da bi bio u kontinuitetu on mora da ima bazu. Baza nije to što vi sada pričate i što želite da prikažete kao veliki uspeh, tako što je ovaj turski tok izvukao, odnosno podigao BDP na 4%. On je završen, nema više. Nije baza u tome što vi to pričate da je porasla stanogradnja, pa možemo da gajimo nade da će BDP da raste. Neće. Doći će do zasićenja tržišta, šta ćete onda? Baza je kada imate kontinuitet proizvodnje, bazne proizvodnje. To je baza za BDP, kada imate svoju sopstvenu industriju.

S druge strane, vi imate nešto što prikazujete kao veliki doprinos rastu ekonomije. Jeste, to je ta logika "Fijata", ali "Fijat" je italijanska kompanija. "Fijat" je italijanski proizvod.

Sve to što ovde rade stranci, sve što uvoze, izvoze, to je njihov proizvod. To je njihovo. Profit ide njima. Deo tog profita ostaje.

Mi želimo i insistiramo da se razvija domaća industrija. To je jedina sigurnost. Domaća privreda, poljoprivreda, energetika, a školstvo je osnova svega toga.

Ne možete tako da kažete - mi smo u poslednjem kvartalu povećali. Jeste, ali kako ćete povećati, pa nećete još jedan Turski tok, ima jedan, završen je. Nećete u nedogled praviti stanove. Auto-put je posebna priča. Koridor kasni tri godine. A vi kao da ste otišli na Mesec, kao da ste sleteli na Mesec sa Zoranom Mihajlović. Koliki su gubici? Koliko su izvođači ostali dužni? To nikom ne spominjete. Bitno da je završen. I narod gleda završnu fazu i kaže - dobro je.

Ne može se tako voditi država i posmatrati ekonomija države, a pogotovo obrazovanje ne može biti osnova takvom vođenju.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandra Tomić.

Kad pričamo o kontinuitetu, u poslednje četiri godine mi imamo povećavanje stalnih stopa rasta i to je kontinuitet. Imamo kontinuitet u budžetskom suficitu. Znači, kontinuirano imamo više prihoda nego rashoda u budžetu. I to je taj kontinuitet.

Kada pričamo o bazi, osnovna baza su proizvodnja i poljoprivredna proizvodnja. Ali sada po prvi put imamo u stvari, to što pričate o Turskom toku, pa on je tek sagrađen, tek su cevi postavljene, gas još nije počeo da teče. Tek kad počne da teče gas, imate tranzitne takse i naknade kao prihod u budžetu.

Mi ćemo tek da prihodujemo ono o čemu govorimo kad je u pitanju energetika. Prema tome, to će biti stalni prihodi. To je neko ulaganje, investiranje za budućnost, koje ćemo otplatiti za vrlo kratko vreme i nakon toga će biti stalni prihodi i visoke stope rasta kad pričamo o naknadama i o energetici.

Kad pričamo o proizvodnji, nama je potrebno da imamo mlade ljude koji će raditi zaista ovaj posao, zbog kojih se otvaraju ove fabrike, sa velikim brojem potreba na tržištu.

Kao što ste videli, mnoge kompanije iz razvijenih zemalja su prepoznale Srbiju kao zemlju u kojoj treba investirati otvaranje novih radnih mesta. Šta to znači?

Ako su tu u pitanju subvencije, znači, država se obavezuje da te subvencije daje sa određenim rokovima. Znači, da li je to pet ili deset godina, ali da zadrži i da zaposli određeni broj radnika. Ako ne zaposli, ona plaća duplo. Prema tome, ni jedna kompanija neće otvoriti ukoliko zaista nema potrebe za tim radnim mestima toliki broj, uopšte kapacitet određenih fabrika.

Zato je važno da mi imamo obrazovan kadar za to, da Srbija proizvodi decu i iz srednjih škola i sa fakulteta, koji će naći posao u tim kompanijama, ostati ovde u Srbiji i zaista dati pun doprinos.

Svima nama je to važno, pre svega roditeljima, koji ne žele jednostavno da im deca odlaze odavde i da ovde stvaraju porodice, jer oni žive zbog budućnosti svoje dece. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Prvo, jedna ispravka, koleginice. Svako živi za sebe, a radi i nastoji da obezbedi uslove za život njegovih potomaka i to je prosta činjenica.

Drugo, potpuno pojednostavljeno, kad mlad čovek završi srednju školu, da li u trajanju od tri ili četiri godine, njegova želja je da taj posao, zanat ili bilo šta drugo u okviru struke radi sve do penzije. To je želja. Iz tog razloga mi srpski radikali imamo još veći oprez kada je u pitanju potpisivanje ovih sporazuma. Mora država tu, odnosno ministarstvo, Vlada, svi da se uključe. Moraju jasno da se predoče.

Jer, šta to znači kad mlad čovek potpiše sporazum sa stranom kompanijom, koja je ovde investirala? To je najmanji problem, kad ta strana kompanija se pokupi i ode. Ali, ako profil njegove struke ne može više da nađe radno mesto ovde, šta ćete? Prekvalifikaciju? Dosta je bilo prekvalifikacija. Sa tom pričom su nam došli posle 5. oktobra i rekli - najbolje je u prekvalifikaciju.

Uostalom, evo iz struke vaše, koleginice, tu ćemo se razumeti. Pogledajte pivare koje su privatizovane. Znate koliko je diplomiranih inženjera radilo u pivarama, primera radi, pivara "Čelarevo", i mašinske i elektro i tehnološke struke? Mnogo. Sad se to svelo na prste jedne ruke. Zašto? Zato što je njihova logika sasvim razumna. Oni su rekli - mi imamo tehnologiju, imamo sve, čak i ambalažu imamo koja se jeftinije proizvodi u mađarskim fabrikama, ne trebaju nam inženjeri, ne treba nam kreativnost. To je suština. A svaki inženjer, svaki školovan čovek košta ovu državu.

Najlakše je reći, kako je to bila logika posle 5. oktobra - uslovi tržišta su takvi, nek se snađu, nek svoje znanje prodaju. U to znanje je ulagala država.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandra Tomić.

Zbog građana Srbije, prvo moram da kažem da ugovore koje sklapaju učenici sa poslodavcem direktno, kada govorimo o registru ugovora, vodi Privredna komora Srbije. Znači, ukoliko dođe do određenih prekida rada samih poslodavaca, samim tim su tačno definisani ugovorom koji su uslovi ukoliko poslodavac sam prekine ugovor o radu. Samim tim vi dobijate određeni sertifikat da ste radili po određenim uslovima u toj kompaniji i to vam je u stvari određena vrsta sertifikata sa kojim pokazujete da imate iskustvo. Možete da radite u bilo kojim drugim kompanijama. Znači, na osnovu onog znanja koje ste stekli, imate prednost za zapošljavanje u bilo kojoj drugoj.

S druge strane, to da se zapošljavate danas kao mlad čovek a da ćete ceo život raditi u jednoj firmi, to više nigde na svetu ne postoji. To je želja, tačno, to je želja svih nas bila, ali to je ono karijerno kretanje ili karijerno napredovanje podrazumeva, jednostavno, da vi učite u svom profesionalnom radu određene stvari i da samim tim stičete iskustvo za mnoge poslove kod kojih kompanija ćete moći da konkurišete. A to je jako važno - stvoriti jednostavno uslov, to je možda važnije nego kolika je plata. Znači, jedno iskustvo i sertifikate na osnovu kojih ćete uvek imati posao. Mogu da se promene okolnosti, mogu da se promene zanimanja, mogu da se promene uslovi školovanja, rada, u životu svakog pojedinca, bitno je ono koliko vredite sa svojim znanjem, šta da radite.

I to je ono što je princip funkcionisanja u svim razvijenim državama. Jedino je kod nas bilo otprilike to da smatrate da treba da radite u firmi koja je u stečaju, tzv. restruktuiranju za 10 hiljada dinara, da radite tako 10 godina, da ne radite u stvari ništa, a da vas država laže o tome kako će vam vratiti posao.

Prema tome, od tog posla više nema ništa. Taj politički život je prekinut 2012. godine. Došlo je do reorganizacije i reindustrijalizacije, kako bi rekli, u Srbiji, do ekonomskih reformi u kojima rezultati ekonomije su danas vidljivi na svakom koraku.

Zahvaljujem.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Moj amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju odnosi se na član 10. koji se menja i glasi: „Podzakonski akt iz člana 1. ovog zakona ministar donosi u roku od najmanje šeste meseci od isteka školske godine u kojoj je zakon donet. Ukoliko je zakona donet u roku koji je kraći od šest meseci od isteka tekuće školske godine, podzakonski akti će se primenjivati od naredne školske godine.“

Sa obrazloženjem, amandmanom se traži da se rok za donošenje podzakonskih akata definiše u odnosu na kraj školske godine u kojoj je zakon donet. Na taj način će biti dovoljno vremena da se podzakonski akti primene na valjan način, na tekuću školsku godinu. Ako je ovaj rok kraći, onda se podzakonski akti mogu primenjivati tek od naredne školske godine što smatram sasvim logičnim.

Mislim da je ovde važnije odgovoriti na neka pitanja, a to je, da li je naše obrazovanje u kadrovskom i mentalitetskom smislu spremno da prihvati i prati savremeni razvoj? Nije li žila starih navika previše duboka, odnosno da li u susretu sa novim ima lutanja ili eventualno otpora? Da li je još uvek otvoreno pitanje kvaliteta nastavničkog poziva? Da li se još uvek drastično razlikuju privatne od državnih obrazovnih ustanova? Sasvim na kraju, za neuspeh u učenju ko snosi odgovornost? Škola, učenici, učitelji, nastavnici, profesori, programi ili eventualno roditelji.